Видови усменог стварања

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Видови усменог стварања

Počalji od Wedrana taj Sre Nov 11, 2009 3:02 pm

Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа. Упоредо с њима цветала је народна, патријархална култура и усмено стваралаштво као њен израз.

Иако записане у новија времена, наше народне умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Говорећи о старини наших народних песама, Вук Караџић је истакао да међу "женским" песмама, нарочито обичајним, има и таквих које су старе и до хиљаду година. Слично су говорили и каснији познаваоци наше народне поезије, и наши и страни. По мишљењу знаменитог хрватског филолога Ватрослава Јагића, народне песме су "прастаро добро", нашег народа, оне потичу "из најстаријих, најпримитивнијих времена, из природног стања народа". О томе говоре и многи подаци из живота старих Словена што су их забележили стари писци на грчком, латинском и другим језицима. На основу тих података може се закључити да је код Словена била веома омиљена песма и игра, да су њихове песме говориле о јуначким делима предака, да су код њих постојали и професионални певачи, чувени по својој вештини и код околних народа. Ми не знамо какве су биле те најстарије песме пошто ништа од њих није забележено, али се поуздано може тврдити да оне нису ишчезле без трага. Неке су више или мање измењене допрле до нас, друге су нестале али много тога што су садржале прешло је у песме што су касније настајале, тако да се на основу песама записаних у новија времена понешто може закључити о старини појединих тема и мотива, појединих песама и читаве наше народне поезије.

Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом. У временима када је српски народ, услед губитка независности и пада у турско ропство био одсечен од осталог света и искључен из европских културних кретања, она је преузела на себе и многе функције писане речи и уметничке књижевности. Отуда је српска народна песма, као главни облик наше народне књижевности, далеко надрасла значај и границе фолклорног стварања и постала основни књижевно-уметнички израз народа, наша највећа поезија, "наша класика једина и права", како је рекао Васко Попа.

Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности. Представе о природи и космосу, свакодневни породични живот, друштвени односи, емоционална стања, национална историја, животна мудрост и колективно искуство – све је то изражено у разним врстама народних умотворина на начин који је обезбеђивао најширу комуникативност. Одликује је такође и стабилан жанровски систем. И том страном она је ближа старој него новој књижевности. Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Видови усменог стварања

Počalji od Wedrana taj Sre Nov 11, 2009 3:03 pm

Народна проза

Народне приповетке или приче, како се у неким крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Караџић, од којега потиче најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те се три врсте обично називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте.

Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком. Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога заузима онај положај у свету који му одговара. У великом броју бајки јунак је трећи, најмлађи царев син, који је од своје старије браће и храбрији и мудрији; но док они имају извесне предности обезбеђене самим рођењем, он своје преимућство над њима треба тек да докаже (Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др.). У неким бајкама јунак је сиромашан младић (или девојка) који (која) успешно решава тешке, "нерешиве" задатке стављене преда њ, доказује своју вредност и постаје царев зет (односно царева жена). У бајци Златоруни ован јунак је син сиромашна ловца, а у Пепељузи, у којој је обрађен један од најчешћих интернационалних мотива бајке, говори се о прогоњеној пасторки која постаје царица. Да би остварио задатак који му је постављен, јунак мора изићи на крај не сам ос натприродним бићима – змајевима, аждајама, дивовима и сл. – него мора савладати непријатељство и мржњу других људи. Зло врло често долази од најближе родбине јунакове:од старије, завидљиве браће, од маћехе и сл. Тешкоће настају и услед слабости главног јунака или грешака које почини он или њему блиски људи. У многим бајкама јунак страда због своје радозналости: он добија кључ одаје коју је забрањено отворити, јер је у њој заточено чудовиште, и увек прекрши забрану. На тај начин, јунак мора савладати низ препрека док дође до коначног циља. У својим настојањима он наилази не сам она непријатеље него и на добронамерне саветодавце који га упућују на то шта да учини како би избегао опасност или дошао до циља. У многим бајкама јунака помажу животиње или натприродна бића која је он претходно на било који начин задужио. Победу над хтоничним чудовиштем, којом се бајка најчешће завршава, јунак обично постиже тако што претходно уз помоћ којег другог лица (обично је то отета сестра или жена или "једна баба") сазна где се крије снага чудовишта или како се може доћи до средства којим се оно даде савладати. Само у ретким случајевима јунак постиже победу властитом снагом: такве су бајке Стојша и Младен и Аждаја и царев син. Њихови јунаци располажу натприродном снагом митских хероја. У њима је, осим тога, видљива изразита хумористичка тенденција, која води разарању озбиљног света бајке и претварању њеног јунака у комичну, гротескну личност. Та је тенденција најпотпуније дошла до изражаја у Међедовићу, једној од најбољих наших народних приповедака: у њој се чудесни свет бајке најпре хиперболизира до гротескних размера, а затим се разара тако да од бајке добијамо пародију бајке.

Новела је прича, обично краћа од бајке, из градског и сеоског живота, у којој преовлађују реалистички елементи и тежња ка карактеризацији ликова. У њима сусрећемо типске карактер: зле жене, досетљиве девојке, довитљива крадљивца, затим парове: правичан и зао, тврдица и дарежљив човек, милостива снаха и немилостива свекрва итд. У неким новелама имамо такође елементе чудесног али они нису дати ради себе самих, него пре свега зарад откривања ликова (Зла жена, Правда и кривда и друго). Неке су новеле дидактичког карактера, као нпр. новела Све, све, али занат, где се приповеда о цар у који се с породицом изгубио у страном свету, и све се то чини ради поуке која је садржана у наслову. Постоје такође новеле-загонетке чији јунаци, обично сиромашни и непризнати, постижу успех довитљивим одговорима на необична питања (Девојка надмудрила цара, Краљ и чобанин и др.). Хумористичка је новела највише реалистична; у њој се приказују појаве из свакодневног живота. Таква је новела Два новца, коју је М. Глишић прерадио у сеоску комедију Два цванцика. У њој се прича о веселим згодама два побратима који се узајамно варају и надмудрују.

Кратка шаљива прича најближа је реалном животу. У њој нема чудесног ни фантастичног, "него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити" (В. Караџић). По свом облику најчешће је анегдотског карактера: износи се обично један случај који се развија дијалошки, а разрешава се у духовитој поенти. Ликови су такође узети из реалног живота. Док у новели имамо углавном типске карактере, у шаљивој причи појављују се или представници социјалних група – као нпр. поп, калуђер, трговац, ага, раја и сл. – или представници појединих етноса: Турчин, Циганин, Шваба итд. или пак индивидуални ликови: Вук Дојчевић, Насредин-хоџа, док је Еро истовремено и представник етничке групе и појединачна личност. Еро је иначе један од најживописнијих ликова нашег фолклора. Око њега је исплетен велик број прича и анегдота, у њима се он појављује најчешће као оштроуман и довитљив човек који подваљује Турцима, трговцима, калуђерима итд. Познате су приче Еро и Турчин, Еро и кадија и нарочито Еро с оног свијета. Ова последња инспирисала је хрватског композитора Јакова Готовца да напише најпопуларнију југословенску оперу.

Посебан вид анегдоте јесте херојска анегдота, која је негована нарочито у Црној Гори, затим у источној Херцеговини и суседним областима, а у доба устанака и у Србији. То је кратка, сажета прича шаљива из озбиљна карактера с етичком функцијом, која износи изреке и поступке људи, достојне памћења. Марко Миљанов дао је овој врсти класичан облик у свом делу Примјери чојства и јунаштва.

Остале врсте народних приповедака јесу приче о животињама, за које неки сматрају да су најстарије по постању, иако у њима преовлађује хумористички и готово реалистички приступ; басне, у којима су опет јунаци животиње, носиоци људских особина, али у суженој алегоријској функцији; скаске, у којима се прича о постанку небеских тела, природних појава, делова људског тела, те оне имају основа у митолошким представама првобитног човека; легенде, где се као јунаци појављују свеци или ликови из народног историјског предања; посебно се издвајају месне легенде, у којима се говори о постанку и називу неког места.

На граници између прозе и поезије стоје ситне народне умотворине: пословице, питалице, загонетке. За њих је карактеристично да показују већу правилност у распореду језичких јединица, што их одваја од прозе, али без изосилабичности, која представља својство народне поезије.

Пословица је најближа везаном слогу. "Највећи број пословица је или у стиху, старијем тоничком и новијем акцентски-силабичком, или у ритмичкој прози" (В. Латковић). Пословица у сажетој форми износи колективна искуства народа и животну мудрост. Различите по пореклу и предметима које обухватају, оне су различите и по етичкој вредности истина које утврђују. У највећем броју дошао је до изражаја трезвени реализам (Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију, Новци, кад одлазе, имају сто ногу, а кад долазе, само двије, Кад султан назебе, раја кија), који се понекад спушта до етички проблематичног утилитаризма (Умиљато јагње две мајке сиса, Лаж кад проходи није лаж). Има, међутим, не мањи број пословица у којима су дошли до израза високи морални идеализам (И сунце пролази кроз каљава мјеста, али се не окаља, Дрво се на дрво наслања, а човек на човека, Много ашова треба док се истина сахрани) и дубље, дијалектичко проницање у противуречну стварност света (Кућни је праг највећа планина, Не може се дланом сунце заклонити, Добар је бог, али су и ђаволи јаки). Неке пословице иду с анегдотом у којој се прича како је и у каквој ситуацији настала пословица.

Питалица је сажета анегдота ослобођена описа радње и ситуације, сведена на кратко питање и афористички, пословички одговор; она је, у ствари, дијалогизована пословица. Као и у шаљивим причама, у питалицама се појављују ликови који репрезентују разне појаве у друштвеном и породичном животу: попови, калуђери, аге; нестрпљива удовица, стара девојка, лења невеста, као и ликови етничких представника, од којих је најчешћи Циганин. Њихове су одлике – оштроумност, духовитост, хумор. Најбоље су оне у којима је садржано разобличавање друштвених односа ("Питају рају: Зашто плачеш? – Богме ако ми не даду пјевати, даду плакати докле је мој добри ага жив!").

Загонетка је енигматична форма; она садржи метафорично-алегоријски опис неке ствари или појма чије име треба погодити (нпр. "Бијела њива, црно сјеме, мудра глава која сеје" – писмо). Загонетке су правдана порекла, у почетку су представљале култне и религиозне формуле у којима се крио митски смисао, док су се касније претвориле у друштвену забаву и игру, у облик вежбања оштроумности и досетљивости.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Видови усменог стварања

Počalji od Wedrana taj Sre Nov 11, 2009 3:04 pm

Народна лирика

Народне песме чине најважнији део наше усмене књижевности. Њих има највише и најпотпуније изражавају дух и карактер народа. Одликују се много већом разноликошћу од прозе. Вук Караџић их је поделио на три врсте: женске, јуначке и песме прелазног карактера или, ако се та подела искаже у терминима теорије књижевности, на лирске, епске и епско-лирске песме. Лирске и епске песме разликују се по односу субјективног и објективног елемента, с једне, и по односу песме и певања, с друге стране. Вук је то изразио у следећој, лапидарној формулацији коју можемо сматрати класичном: "Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех, највише на пјесму" (речи је истакао Вук).

Народна лирика је најмногобројнија и најразноврснија врста народне поезије и читаве усмене књижевности. Она обухвата целокупан јавни и приватни живот нашега патријархалног човека. Нема ниједне области народног живота, ниједног осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми. Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба. Њено богатство и њена разноврсност испољавају се такође у ритмици и версификацији. "Везана уз мелодију, народна је лирика искористила све музичке могућности" језика. "У њој су разрађени сви могући стихови – од четверца до шеснаестерца, у складу са духом језика. Так је у њој практички разрађена и народна југословенска метрика" (А. Барац).

Највећи део народних лирских песама одређен је својом употребом у практичном животу: оне су не само израз колективног мишљења и осећања него и појава народног живота, једна од најзначајнијих фолклорних манифестација. Полазећи од тога, целу народну лирику можемо поделити на две велике скупине: у прву би ишла обредна и обичајна поезија, у којој је моменат употребе полазна тачка у језичко-уметничком уобличавању песме, а у дугу – љубавна лирика заједно с другим ненаменским врстама.

Прва скупина обухвата све оне песме које су везане за одређене обичаје било у годишњем циклусу, било у току људског живота, било у разним манифестацијама колективног живота. Ту су најпре календарске обредне песме: коледарске, водичарске, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске. Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, св су те врсте сачувале у основи пагански карактер. "Паганско осећање живота", које је, по Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи. Ту би даље ишле песме повезане с разним моментима из људског живота: бабичке песме, успаванке, сватовске песме, тужбалице. Нарочито су многобројне и разноврсне сватовске песме. Оне обухватају целокупан свадбени ритуал, готово неку врсту обредне драме с мноштвом утврђених улога и низом међусобно повезаних акција. Тужбалице су такође из прастарог времена, њихово постање повезано је с паганским погребним обичајима, а до новог доба сачуване су у изворној чистоти само у неким крајевима: у Црној Гори, Боки, источној Херцеговини. Пригодног, обичајног карактера јесу и тзв. последничке песме, песме уз рад и забаву: жетелачке, играчке, песме које се певају на прелу или "на ранилу", слепачке и др. Оне су потекле из паганског, ритуалног схватања рада.

Иако представља вербални облик фолклорних манифестација, обредна песма својим значењем и лепотом надилази границе обреда и у најбољим случајевима прераста из фолклорне појаве у лирски израз. Слабљење примарне повезаности с обредом условљено је чињеницом да се и у самом обреду дешавају промене, да он постепено губи негдашње ритуално, митско значење и претвара се у игру и забаву.

Љубавне песме чине најбројнију скупину народне лирике. У обредним песмама догађај је изван песме, а љубавни догађај је у песми. Као што су обредне песме дате у вези с обредом и у функцији обреда, тако је и у љубавним песмама осећање које је у њиховој основи дато по правилу поводом неког догађаја или предмета који су претходно описани. Тако у лирској народној песми имамо као скоро редовну појаву неку сижејну основицу, неку кратку причицу на коју се надограђује емоционална садржина песме. Та причица, међутим, нема самосталне вредности као што је има у епској песми: она је увек обликована по обрасцу лирске теме, врло често делује бизарно, изобличено. У једној од најпознатијих лирских народних песама Српска дјевојка песник не може сагледати лице девојке од њених дугих трепавица; да би то постигао, он окупља коло девојака "и у колу Милицу дјевојку"; његову намеру потпомаже и природа, небо се наоблачи, ударе муње, али све узалуд: остале девојке погледају у небо, само Милица остаје оборена погледа, јер девојци пристоји, као што се поучно закључује на крају песме да гледа "преда се". Љубавна прича дешава се понајчешће у слободном простору, описи природе долазе обично на почетку песме и представљају један од главних извора њене лепоте.

Нашу љубавну лирику одликује велика разноликост теме и мотива. У њима су опевани сви тренуци љубави, осећања од најједноставнијих до најсложенијих, састанци од најчеднијих до најчулнијих, али су најлепше и најснажније песме на тему растанка и љубавног бола. Песме се разликују и по крајевима где су настале. Класична вуковска патријархална лирика цветала је нарочито у бококоторском и дубровачком приморју и по унутрашњих брдским крајевима. У осталим областима песме су често добијале и неке особене нијансе. За источну и југоисточну Србију карактеристична је чежњива, чулна песма, за Босну севдалинка с доста оријенталних црта. У северним, панонским крајевима народна лирика имала је најособенији развитак. У сусрету с разним облицима уметничке поезије она је дала у 18. столећу тзв. грађанску лирику. Посебан је изданак поезије тих крајева бећарац, најкраћа народна песма, обично римовани дистих, најчешће грађена на досетки, весела, шаљива, на махове разуздана.

Од других врста народне лирике треба издвојити још: породичне песме, у којима се пева о односима у патријархалној породици (најлепше су песме о сестринској љубави према брату); митолошке песме, у којима се износе представе о небу, небеским телима, природним појавама, заостатак су из прастарих, паганских времена; побожне песме с рефлексима хришћанског веровања; сатиричне и шаљиве песме, које се одликују осећањем за стварност свакодневног живота.

Лирско-епске песме обухватају песме у којима су лирске теме развијене на епски начин. Оне су многобројне и има их неколико врста: религиозно-моралистичке легенде у стиху, бајке у стиху новелистичке песме о породичним односима и љубавним згодама, баладе. Најзначајније су баладе, у које спадају неке од најлепших наших народних песама, као што су: у целом свету позната Хасанагиница, потресна прича о судбини жене у муслиманском друштву; Омер и Мерима, у којој љубав односи победу не само над благом него и над лепотом: Предраг и Ненад, песма о два брата који се траже и кад се нађу страдају услед трагичног неспоразума; Бог ником дужан не остаје, о братској љубави према сестри и о снахи завидници; Женидба Милић барјактара, о трагичној коби лепоте; Јетрвица, адамско колено, о доброти и племенитости која не зна за границе.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Видови усменог стварања

Počalji od Wedrana taj Sre Nov 11, 2009 3:09 pm

Епска поезија до Вукових записа

Епска поезија заслужује посебну пажњу како због вредности тако и због свог специфичног карактера. Она је највише исторична, највише изложена променама и нестајању, и најтеже одржива од свих врста усменог стваралаштва. Уз то се она не појављује увек, нема је код свих народа и у свим временима када је усмена култура доминирала. Обредне и љубавне песме, бајке и друге врсте приповедака, пословице и загонетке могу се сматрати сталним фолклорним појавама које су настале на родовско-племенском ступњу друштвеног развитка, а затим су наставиле да живе као народна књижевност и даље – у историјским формацијама класичног друштва. Епске се песме јављају само код неких народа, за њихово постојање и одржавање потребне су посебне друштвено-историјске околности. Иако су извесни страни познаваоци српске народне поезије истицали лепоту наше лирске песме – међу њима је био и велики немачки песник Гете – јуначка епика увек је сматрана заглавну вредност наше књижевности и за једну од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа после Хомера, последње велико поглавље њене историје.

Тек однедавно постали су познати стихови и бугарштице у сукобу Сибињанин Јанка и деспота Ђурђа записани у једној словенској насеобини у Јужној Италији 1497. године. Шездесетак година касније Хваранин Петар Хекторовић забележио је две епске песме и објавио их у свом спеву Рибање и рибарско приговарање (1556). То су бугарштице Марко Краљевић и брат му Андријаш и Војвода Радосав Сиверински и Влатко Удински. Њих су певали хварски рибари Паскоје Дебеља и Никола Зет, како Хекторовић каже, "сарпским начином". О певању "српским начином" и о једном од српских певача, Дмитру Караману, говори и мађарски дворски песник 16. века Себастијан Тиноди: "Много има певача овде у Мађарској, ал од Дмитра Карамана нема бољег у српском начину..." "Српски начин" (моди ет стyли сарвиаци) спомиње стотину година касније и Јурај Крижанић. Певање српским начином и поезија која се тако певала нису свакако настали у 16. столећу, већ су само тада или нешто раније постали познати у околном свету услед миграције српског живља и њихове културе после надирања Турака. У времену од Хекторовића до Вука Караџића, у којем је забележено више епских песама, и од Вука до данас, јер епска поезија у неким нашим крајевима још није изумрла, наша народна епика прошла је кроз многе промене чији се ток бар у главним развојним линијама може пратити.

Наше народне епске песме деле се на две врсте: на песме дугог стиха или бугарштице и на песме кратког стиха, десетерачке.

Бугарштице су највећим делом забележене у јадранском приморју, од Задра до Пераста и Котора, у раздобљу од половине 16. до раног 18. века. Пре тог времена имамо само споменуте стихове записане у јужној Италији, а после њега бугарштице су сасвим ишчезле. Сачувано је свега око шездесетак песама. Њихов стих је акценатско-тонски, број слогова није сталан, код старијих бугарштица креће се од тринаест до осамнаест, с тим што је најчешћи петнаестерац, док код новијих преовлађује шеснаестерац. Карактеристична појава бугарштичког стиха јесте рефрен, који се јавља, иако не увек, после сваког другог стиха. У неким записима бугарштица рефрен је изостављен или га није ни било. Бугарштице певају о догађајима и личностима 14. и 15. века из српске и угарско-хрватске историје, али има и локалних догађаја и јунака, нпр. у пераштанским бугарштицама. Сачувано је неколико песама о Марку Краљевићу, четири о Косову и косовским јунацима, док највећи део осталих говори о личностима 15. столећа: деспоту Ђурђу, угарским јунацима Јанку Хуњадију, Секули, Михаилу Свилојевићу, хрватским бановима, о Огњеном деспоту Вуку, о коме је сачувано највише песама дугог стиха, о Новаку и Грујици и другима. Од опеваних догађаја најважније су две битке на Косову (1389. и 1448), затим бојеви код Варне и на Крбавском пољу.

Бугарштице су остале у сенци касније сакупљених десетерачких песама. Ликови и догађаји као и многи други елементи – све је исто као у десетерачким песмама, а опет све је друкчије, у другом уметничком кључу. Ближе временима о којима су певале од сачуваних десетерачких, те песме на непосреднији и аутентичнији начин изражавају начин живота и дух нашег средњег века, феудалне односе између владара и племства, отмене форме учтивости, посебно у односима према женама, "клањања и отклањања" приликом сусрета, све оно што је у познијим десетерачким песмама саображено захтевима патријархалног морала. Иако садрже жива историјска сећања, бугарштице су мање наративне у начину излагања од десетерачких песама, у њима се износе више осећања него догађаји, лирско преовлађује над епским. Својевремено, оне су важиле као тужне песме (сам назив бугарштица потиче вероватно од глагола бугарити, што значи тужно певати). Иако међу записаним песмама има доста таквих које су неутралне по тону или чак ведре, несумњиво је да у најлепшим међу њима преовлађује нека дискретна туга, тако да их можемо назвати баладама. Такве су обе Хекторовићеве бугарштице као и многе друге међу касније записанима. Оне обично певају о смрти главног јунака или о колективним погибијама у биткама. У некима се говори о томе шта су јунаци поручили на самрти неком од најближих, мајци, жени, свом краљу, или чак свом убици. Нигде ове песме, за које је речено да су цветови "на ивици гроба", нису показале толико снаге и дубине, нигде нису тако потресне, као у тим предсмртним порукама.

Бугарштице су записане у време њиховог опадања и нестајања. У њихову бележењу није било никакве систематичност, већ су записиване од случаја до случаја, тако да је оно што је до нас дошло само остатак остатака једне поезије чији се сјај и богатство и на основу тога ипак даду наслутити, а неколике међу сачуваним бугарштицама нимало не заостају за најлепшим десетерачким песмама из Вукове збирке.

Десетерачка епика далеко је опсежнија и богатија од бугарштица. Њен је стих несиметрични десетерац с цензуром после четвртог слога. Она обухвата скоро све догађаје и личности о којима певају бугарштице, али исто тако и догађаје ранијих и познијих времена о којима нема ни спомена у бугарштицама. Што се тиче старине наше народне епике, преовлађује мишљење да је бугарштица облик певања који је живео у доба феудализма и нестао с њиме, док је десетерачко, гусларско певање потекло још из прасловенских времена, одржало се, упоредо с феудалним певањем, у епоси феудализма, као облик простонародног певања, да би у временима по доласку Турака и после уништења домаће феудалне класе поново преузело водећу улогу, попримивши од феудалне витешке поезије многе њене црте.

Десетерачке песме забележене у далматинском приморју, заједно с бугарштицама и лирским песмама, заостају по вредности и значају и за једним и за другим. Најзначајнија збирка народних песама пре Вука Караџића, у којој преовлађује десетерачка епика, јесте Ерлангенски рукопис" назван тако по граду Ерлангену у Немачкој, где је откривен. Песме је забележио непознати Немац око 1720. у Славонији, негде на прелазу из штокавског у кајкавски дијалекат. Док је у бугарштицама дошао до израза витешки свет позног средњег века, епске песме Ерлангенског рукописа откривају свет хајдучких и ускочких борби и у њему једног друкчијег, "похајдученог" Марка. Ова збирка представља значајну етапу у развоју наше народне песме. У њој се налазе сви елементи наше епике какву познајемо из Вукових збирки; и грађа, и мотиви, и стих, и изражајна средства, али праве поезије у њој још нема Све је у тим песмама остало сирово, уметнички непрочишћено, сасвим у складу с исквареним језиком, којим их је забележио странац записивач.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Видови усменог стварања

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu