Kratke priče

od **Wedrana** Ned Okt 04, 2009 10:18 pm

Dnevnik

Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

od **Wedrana** Ned Okt 04, 2009 10:29 pm

Bunar želja

Jednom davno tri sjajna ratnika, blještavih oklopa u pustinji nabasaše na bunar. Neraskidivo prijateljstvo potvrđeno u ratu tražilo je svoj život u miru. Iscrpljeni od vrućine zastadoše kod bunara da se napiju vode.
Blagi suton i pun mjesec obasjavali su put ratnicima. Maleni bunar nije bio izdašan. Prije bi se moglo reći da je to bile tek malena lokva, ali ipak u vreloj pustinji bio je dar Božiji.
Pun mjesec je gledao na njih. Odlučiše kad se napiju vode da će zanoćiti kraj bunara. Tako i bi. Nisu ni znali da je bunar djelo jednog starog vremenjaka. Nisu ni znali da je to bunar želja, nastao kao želja jednog vremenjaka.
Ostarjeli vremenjak vidjevši da svojom riječi ne može zaustaviti bol, patnju, bijedu, ratove i glad odluči da napusti grad ode u pustinju i da tamo okonča svoj ovozemaljski život. Kad je odmakao u pustinju na dan hoda zaustavi se u predvečerje punog mjeseca.
Okrugli golemi mjesec kao stari fenjer obješen o vrhove Svete planine obasjavao je pustinju. Vreli pijesak pod bosom nogom lagano se hladio. Vremenjak klonu. Sjede na pijesak i pogleda u nebo.
„Čini mi se da je neko zalutao“-obrati se mjesec neznancu.
Vremenjak umornog pogleda i onako iscrpljen nevoljno odgovori mjesecu:
„Zalutao sam svjesno i čiste savjesti. Samim tim mogu reći da uopšte nisam zalutao“-tihim glasom odgovori.
„Zar se može zalutati svojevoljno. Ko si ti? Šta radiš ovdje?“-mjesecu bi interesantan odgovor neznančev.
„Sad više nije bitno ko sam. Ko sam bio još manje je bitno. Tek neznanac i nevoljnik u pustinji“
„Znaš li šta činiš? Tebi više nema pomoći. Jutro nećeš dočekati“
„To mi je jasno od onog trenutka kad sam se odlučio na to. Moj zavjet da pomažem ljudima nije mogao biti ispunjen. Kad sam nevoljniku ponudio koru hljeba i štap za pecanje bilo im je malo. Hljeb bi pojeli, štap za pecanje prodali, dobijenim novcem kupili bi još jednu koru hljeba. Kad bih nevoljniku pružio prenoćište, mojoj skromnoj kolibi pronašli bi stotinu mana. Kad bih na ljubav pozivao, novcem bi mi zveckali. Kad bih zaraćenim mir nudio, mačem bi mi pokazali put. Sirovoj snazi nisam mjeru našao“.
„Kako misliš da ćeš im na takav način pomoći“
„Noć je preda mnom. Nešto ću već smisliti.“
„Laku ti noć neznanče. Moram dalje. Navratiću za mjesec dana da vidim šta si smislio“
Vremenjak, oduvijek skroman, neneviknut na neki komoditet brzo se namjesti i zamisli se. „Šta bih mogao da uradim da moj ovozemaljski život dobije nekakav smisao. Šta da uradim dobro za ljude“-kroz glavu je prolazilo starom vremenjaku.
Plakao je zbog ljudske pohlepe, gluposti, samoljublja i srebroljublja. Nije ni primjetio da se od njegovi suza stvorio mali bunar, prije bi se mogla reći mala lokva. Kad je to primjetio na lice mu se vrati nekakav zagonetni osmjeh.
„Svaki onaj ko zahvati vodu iz bunara u noći punog mjeseca, a pri tom ne popije svu vodu neka mu se želja jedna ispuni“-u dahu izgovori stari vremenjak i ispusti dušu.
Sunce i vjetar izbrisa tragove starog vremenjaka. Osta samo mali bunar. Bunar želja.
Kako niko nije znao za sudbinu starog vremenjaka, nije mogao znati ni za njegov blagoslov i želju.
Prvi ratnik nakon što ja u dlan zahvatio vodu, popi je, i onako osvježen poluglasno poželi. „Eh da je meni kući stići mojoj djeci i supruzi. Ko zna koliko još moram putovati do njih nadam se da me još uvijek čekaju.“-spusti se na zemlju, namjesti za spavanje i zagleda se u veliko nebo i pun mjesec.
Drugi ratnik, zahvati vode u dlan, osvježi se i leže na zemlju do prvog ratnika, zagleda se u nebo i onako za sebe poželi.
„Ja sam prije svega ovog bio kovač. Kako bih želio svoju staru kovačnicu i da nastavim gdje sam stao“.
Treći ratnik popi takođe vode na dlanu, lež kraj njih pa im se obrati.
„Slušam Vas, i vaše želje. Skromni ste mi obojica. Ja bih sad najviše volio ćup zlatnog novca, pa da obilazim careve i šeike, ćerke da im gledam očima da biram. Novcem silnim da nadoknadim sve što sam propuštao sve ove godine“-u dahu poželi treći ratnik.
Svanu jutro.Bunara nije više bilo.Ali nešto se čudno desilo.
Samo je treći ratnik bio kod bunara. Prve dvojice ni na vidiku. Ni tragova da su nekuda otišli. Pored njega stajao je ćup pun blaga. Sve u zlatu.
Nije mogao da vjeruje svojim očima. Skakao je čas na jednoj čas na drugoj nozi. Pjevao je glasno sve pjesme koje je znao. Pominjao je Carigrad i Kule Vavilonske. Nije ni primjetio da je sunce visoko odskočilo.
Za to vrijeme prvi ratnik je već bio pored svoje porodice. Bio je sretan. Porodica na okupu, obrađivala je mali plodni komad zemlje pored rijeke. Još jeda par ruku dobro im je došao. Zemlja je bila plodna te su proizvodili više hrane nego što su mogli potrošiti. Bilo je toliko da su je prodavali na tržnici. Nisu oskudijevali u hrani, o ljubavi da i ne pričamo. Sreća je našla svoj dom.
Drugi ratnik je imao sreće. Njegova kovačnica ostala je čitava. Nastavio je svoj kovački posao. Ojačale mišice mladog ratnika radile su više nego ikad. Svaka varnica ispod teškog čekića bi pretvorena u dukat. Brzo se pročulo o vrijednom kovaču. Oženio se iz dobre trgovačke porodice. Stekao je brojno potomstvo. Mnogo vrijednih zanatlija nastavilo je njegovu lozu.
A treći ratnik, žedan, bez vode. Teturao je kroz pustinju.
„Evo novac, platiću sve. Dajte konja. Dajte vode. Vode mi dajte........“-od silne vrućine pogubio je pamćenje. Došavši u grad, pričao je nepovezano.
„Bunar. Ćup i zlato. Novac. Želja.“ Čašćavao je sve oko sebe. Carigard nije nikad vidio.
Oko njega skupilo se mnoštvo svijeta. Smijeh, galama, sumnja. Sve na istom mjestu. Svi su tumačili po svome. A kad je pala noć mnogi se uputiše u pustinju. Ponesoše zadnji novčić iz kuće i tražiše bunar koji ispunjava želje.
Bacali su novčiće, pomišljali želju i vraćali se svojoj kući.
A negdje gore mjesec i oči starog vremenjaka budno su motrili svjetinu. Smijali su se neobičnim željama.
Od toga dana ljudi su redovno bacali novčiće za želju. Realne želje ostvarivale bi se. A nerealne želje i bačeni novčići punili su novi ćup za neoprezne.

Autor Zoran Plavšić

od **Wedrana** Ned Okt 04, 2009 10:30 pm

TI ZIVIS U OBLACIMA MALA

Kazu da je najlepsi poklon koji nekome mozete dati, sposobnost da velikodusno dajete sebe. Da usrecite druge I onda I vi budete srecni. Slazem se! ja neizmerno uzivam u poklanjanju ljubavi I raznih malih sitnica za koje pouzdano znam da bi nekoga meni dragog mogle obradovati.
A o tome koliko volim bas NJEGA mislim da nije potrebno da vam pisem ponovo, jer sam vec toliko prica napisala bas o tome I sada samo mogu da se nadovezujem… J Najlepse mi je kada se nadjemo odmah po mom dolasku iz Beograda I kada sva treperim od iscekivanja, kada mi leptirici zaigraju I pre nego sto ga ugledam, kada vec unapred znam da ce mi tih par sati biti najlepsi, a opet znam I da ce svaki naredni put ti sati imati isti epitet I nikada necu moci da izdvojim ni jedan poseban sekund I kazem e taj cu jedino da pamtim.NE! pamtim svaki I svakom se iznova radujem I prozivljavam ga kao da je prvi put,kao da samo to postoji I uvek mi je na licu osmeh, u srcu nesto brze potrci, a ja znam da bez obzira na tudje ljubavi, moja ima ono nesto posebno, najlepse, samo moje – zato sto je nasa. J
I to vece sam jedva cekala da ga vidim, da mu cujem korake kako se priblizavaju jos tih par metara kroz mrak moje ulice dok napokon ne izroni iz njega tacno ispred moje kuce, ispred mene. Kao da sam znala da ce I to vece dobiti ulogu najlepse veceri u ovoj godini I nisam mogla da docekam da ga ugledam, da sakrijem poklon iza ledja, poljubim ga onako od srca, najsladje – da mu taj jedan poljubac kaze sve ono sto mu zelim, o cemu sanjam… da mu pozeli srecan rodjendan….
I da, maco zelim ti da uvek budes srecan kao te veceri, I da zapamtis samo jednu stvar – UVEK SVICE NEKO NOVO I LEPSE JUTRO, A VREME LECI SVE RANE. SRECA JE UVEK PRED NAMA SAMO TREBA POLAKO I STRPLJIVO HODATI KA NJOJ….A DA TE VOLIM TO ZNAS JEL TAKO? JJJ-
PALLADIUM I ti I ja, muzika kao porucena od Boga samo za nas dvoje. Kao da su znali da bas to vece treba da dodju tamo u nas kafic I da sviraju I pevaju sve one pesme u kojima smo uspeli da pronadnjemo tragove nasih trenutaka, nase ljubavi, naseg poverenja… Znam, prehlada nas je smlatila nacisto I oboje smo znali da ce to biti jedan od onih mirnih provoda jer smo ocigledno od nove godine preterali, ali nije nam smetalo. Nije bitno ni gde smo, ni sta radimo, samo da smo zajedno…
I pice koje volimo, I kutija cigareta na stolu na koje smo se zajedno navikli, a moja prva prica posvecena tebi objavlejna u novinama I ja ti je dajem kao jedan deo mog rodjendanskog poklona. Znam da znas koja je I znam da u tebi budi isto sto I u meni, jer to je nasa prica, pa prema tome uzivaj u njoj, retko kada se radjaju takve, lepe, jednostavne a opet tako posebne… Znas onaj osecaj kada ti je sve potaman, kada uhvatis trenutak u veceri da si srecan kako nikad nisi bio do sada, kada shvatis da pored sebe imas nekoga ko je ostvarenje nekog tvog nedosanjanog sna, kada ti se u srcu plima poigrava sa osecanjima, a ruke podrhtavaju I dlanovi znoje jer te to saznanje malo izbacuje iz koloseka, e tako sam se ja osecala dok si ti sa odusevljenjem otvarao poklon. Izgleda sam uspela da pogodim par tvojih zelja ili sam ih samo dobro prepoznala kroz razgovore u prethodnih godinu dana. Ko zna?! Mozda ljubav coveka ucini na neki nacin ‘ vidovitim ‘ ili je to samo zelja da nekoga usrecis… svejedno, ja znam da cu od te veceri pa do kraja zivota zadrhtati od jednog italijanskog mirisa koji mi se uvukao ne u nos, vec u srce I nema sanse da ga nesto istera odatle. Kao kada nadjes pravi stan, pravu sobu, pravi grad za sebe, tako je tvoj miris nasao svoj dom u mom srcu. Kakve su se sve emocije rodile u tih dva – tri sata, nemas pojma. Dodirnes me, gledas ocima zamagljenim od ljubavi, a ja u sebi gorim od zelje da taj trenutak nikada ne prestane, od zelje da izbacim sve iz kafica I ostavim samo muzicare da sviraju u prizemlju dok te ljubim polako do izbezumljenosti gore na spratu. Ludilo! Znam, ukrala sam ti uzrecicu, mozda I nisam, mozda si mi je sam podvalio kao trgovac robu, ali meni se svidja,svaki put kada je nesvesno izgovorim ja postanem neverovatno svesna tebe I sta pretstavljas u mom zivotu. Znam da ne treba svoja osecanja otkrivati jer ti ih neko moze ukrasti I poigrati se njima, ali ja ih otkrivam samo tebi, ti me jedini poznajes I jedini umes da nanjusis u vazduhu svaku promenu mog raspolozenja, moju plimu osecanja, kada te neizmerno zelim u prisustvu, kada umirem za samo jednim dodirom – mozda te telepatski prizovem da mi tad pruzis ruku, spustis je na moj vrat, koleno, zagrlis me, poljubis u celo, nos, ne znam, znam samo da uvek prepoznas tu moju potrebu I uvek joj ugodis maximalno. J Nekad imam faze tripovanja kada me zdrmaju emocije od kojih mi se sve zbrkano I jednostavno sidjem sa one nase putanje intimnosti I lutam okolo pitajuci se sta ti je sad, o cemu razmisljas, sta si time hteo da kazes, to me cak I malo rastuzi, ali znas uvek kako da me vratis u onu nasu oazu gde su pitanja suvisna jer odgovori iskacu I pre nego sto se ona postave, a to je lep osecaj koji malo ko ima, malo ko ume da ga prepozna I deli na pravi nacin. I znas sta, ti si mozda jedina osoba kojoj ja mogu sve da kazem, kojoj mogu da zahvalim sto sam srce pustila da luta u samo istrazuje, jer pre tebe sam uvek bila promisljena I nisam dozvoljavala da volim bez granica. Ti si me naucio da otvoreno pokazem I kazem, trazim I dajem, mada sam ja to govorila I govorila I verovala da tako treba ali tek sa tobom sam uspela I da oslobodim tu kukavicu u meni I da cvrsto zgrabim rukama I srcem ono sto zelim I volim. Hvala! I ako jednog dana nesto ucini da vreme koje smo proveli zajedno samo cuvamo kao nesto najlepse u nasim srcima I secanju, a odvojeni I sami nastavimo putanju ivota u razlicitim smerovima, neka bude kao sto smo obecali jedno drugom te veceri – za tvoj rodjendan, neka nas uvek veze cvrsto prijateljstvo jer njime je sve I pocelo. Ne zelim da dodje do toga, ali niko ne zna sta nosi dan a sta noc I ko nas ceka iza coska. Imam utisak da smo mi jaci od svih I svega, da nas moze rastaviti samo nasa glupost I nas inat, tvrdoglavost koja se moze pojaviti u naletu strasti koje ne umemo da zauzdamo…to si mi rekao jedan dan, verujem da je tako, jer puno njih je pokusalo, puno njih se usudilo da komentarise, da brani, da se mesa tamo gde ne bi smeli, pocevsi od mojih, preko drustva…ali ljubav je ono sto nas veze cvrsce I toliko ludo nego sto bi oni mogli I da zamisle…
Mozda ja zivim u snovima I mozda jesam stvarno preveliki sanjar, mozda me svaka rec I sitnica odvedu u novi svet, ulepsaju mi dan, ali ja imam jedan zivot koji zelim da prozivim nasmejana, u oblacima, voljena I da volim… I ti si jedini kome ne smeta moj svet, koji podrzava svaku moju ludu zamisao, ko je tu da me saslusa I sanja o malim I velikim stvarima zajedno sa mnom… nas san, ono nesto sto neki ljudi nemaju ili se ni ne usudjuju da izgovore I podele sa nekim ni posle deset, dvdeset godina provedenih zajedno, a mi tako otvoreno I sa toliko ljubavi delimo snove kao da delimo slatkise na klupi u parku, I radujemo im se kao da ce prvim jutrom koje osvane oni postati stvarnost I mi se probuditi zajedno na spratu iznad tvog kluba I moje knjizare cafea, kao da cemo samim snovima sve to da prebaimo u ovu surovu dimenziju… ali nikad se ne zna, neki snovi se ostvaruju brze nego sto mi to mozemo I da zamislimo pa ce mozda tako I nasi…ja verujem da hoce…
Nasli smo se na istoj frekvenciji, razumemo potrebe jedno drugog, volimo slicne stvari I neka mi samo neko kaze da se suprotnosti privlace, ma da – privlace se ali nikada se nece razumeti kao sto se dve iste osobe, koje vole lud provod, veselje, ljubav, koje dele intimne stvari tako spontano I lako, koje veruju u iste snove I zive za one male trenutke kada ce se oni ostvariti. To je nesto sto niko ne moze da porekne! Ja sam se uverila! Na ovom svetu ipak postoji neko ko je isti kao ja I ko me razume onako kako me nikada niko nece vise moci razumeti I volela bih kada bi ste svi vi pronasli svoju srodnu dusu I kada bi ste je prepoznali I zadrzali na neki nacin u svom zivotu, kao prijatelja, kao ljubav, brata, nije vazno…to puno znaci I puno olaksava, sazrevate na neki novi nacin I pocinjete da otkrivate puteve u sebi koje do tad niste ni sanjali da posedujete… ljubav je magija, vrti se oko nas, golica nas, mami, uzmice, a samo ponekad dozvoljava da je uhvatimo I verujemo da smo je uhvatili a u stvari se sama predala u onom posebnom trenutku kad je u nama prepoznala sposobnost da je prozivimo na pravi I iskren nacin, da uzivamo u njoj…
I trenutak kada si mi uz uziku I pice, s rukom u ruci I gomilom emocija razbacanih oko nas rekao:E zbog ovoga ja tebe volim, slusaj ovaj deo pesme…
A u pozadini neki nepoznati bend svira I peva samo za nas dvoje ‘…ti zivis u oblacima mala…’ ostatak nije bitan, samo tih par reci je dovoljno da oboje potvrdimo ovaj moj pokusaj da vam prenesem koliko su snovi u zivotu bitni, koliko nas drze, vode I teraju da radimo neverovatne stvari, da zivimo!!!
D. volim te jer si u moj zivot uneo neverovatnu promenu, jer si me naucio mozda ne znajuci da to cinis – da se snovi ipak ostvaruju, da je ljubav kao igra, da joj se treba predati skroz I potpuno, bez razmisljanja I maximalno je proziveti, da se treba uvek boriti za ono sto zelis I u sta verujes, da se sopstveni strahovi lakse prebrode kada ih podelis sa nekim ko te voli I razume…hvala sto si mi poklonio osmeh koji ne skidam poslednjih godinu dana, tako je jednostavan a toliko poseban da moram priznati da je to moj najdrazi poklon! I da, secas se kada sam ti rekla da je samo jedan trenutak potreban pa da kazes da je neko stvarno tvoj. Moj Deja!

Autor Maja Vuković

od **Wedrana** Ned Okt 04, 2009 10:38 pm

Trofej

Zaustavio sam se u koraku između tankih stabala, osluљnuo joљ jednom, malo se povio i pogledao kroz proređenu љumu. Svetlost se naglo pojačavala, proplanak je bio blizu, njegov jarki odblesak igrao je u liљću. Ona je bila tu, radosna i slobodna. Ali – sada sam bio siguran – nije bila sama. Da li da nastavim, moћda joљ mogu da odustanem, mada moj poloћaj viљe nije tajna. Priroda oko mene sa svojih hiljadu očiju bila je neumoljiva, nosila je vesti brzinom vetra – čovek ovde nije dobrodoљao. Stajao sam joљ kratak trenutak, a onda zakoračio dalje, razmakao ћbun pred sobom i ugledao proplanak. Da, bila je tu – i nije bila sama.

Dok sam izlazio na meku travu, u mislima sam se vratio dve godine unazad, u jutro koje sam dočekao na ovom istom mestu, čekajući njen dolazak. Sedeo sam u љipragu od ponoći. Samo me je gusti ћbun delio od livade. Iza mene teren se spuљtao u strmu jarugu koja je vodila pravo do niskog ulaza u pećinu. Ceo kraj nudio je odličnu odstupnicu ako događaji krenu naopakim tokom. Bio je ovo dugo čekani dan, planiran do najmanjih pojedinosti. Pratio sam njen trag dugo i uporno. Znao sam da ima dva mladunčeta, zdrava i ћivahna. Brzo su napredovali i njena napetost je opadala. Mladi će uskoro moći i sami da se brane. Dugo spremna za borbu u svakom trenu, sada umorna od stalne napetosti, bila je opuљtena preko mere, nesmotrena čak. Bila je na putu za severni obronak, tamo bi ostala do kraja toplih dana. Na tom putu proćiće ovuda. Zastaće na proplanku, pustiće male da se igraju. Valjaće se u travi, spavati na suncu, bezbriћna. Biće mi na dohvat ruke. Vetar koji duva niz planinu udaljiće moj miris od nje. Tu će doći moj trenutak, prilika koja se ne propuљta.

Љuma se budila. Dan je na istočnoj strani počinjao naglo, u jednom trenu zora je hladno bojila proplanak, a već u sledećem, sve se kupalo u rumenilu niskog sunca. Vreme sam provodio u potpunoj nepokretnosti. Jedna noga savijena u kolenu, druga opruћena. Leđa uspravno naslonjena uz stablo. Posle toliko lovačkih godina mogao sam ovako da provedem čitav dan. U krilu stoji razvijena maramica sa kockicama mekog hleba. Uz nogu poloћena čutura. Preko kolena leћi puљka, na kundaku počiva desna ruka, leva odmara u krilu. Potpuno sam smiren, čekam, minuti prolaze. Moji miљići su opuљteni, oči su sklopljene, ali moj sluh sada je oљtar kao britva. Povetarac stvara buku, otpala grančica prolama se kao grom, miљ mi prelazi preko nogavice. Oљtar cijuk uhvaćenog zeca, hladni zamah orlovih krila, miљ zastaje, ћuri dalje, veverica skače sa grane na granu, za njom joљ jedna. Vreme teče, sporo, izuvijano, poput reke u ravnici. Dan je na vrhuncu. Moje telo lebdi u oblaku mirisa, u zvucima malih ћivota koji kucaju svoj ritam. Viљe ne čujem pojedinačne zvuke. Viљe ne osećam pojedinačne dodire. Na mom krilu leћi prazna maramica, mrvice je pojeo miљ. Viљe nisam lovac u svom skroviљtu. Sada sam љuma, sa malim ћivotima koji kucaju u meni svoj plahoviti ritam.

* * *

Slike se menjaju u mojoj novoj svesti, lebde u nezamislivim ljubičastim tonovima. Ponekad moje misli nisu viљe bistre kao nekada. Mesta i događaji meљaju se u snovima i sećanjima. Ponekad mi je teљko da poveћem događaje koji su proљli. Osećam kao da sam u bunilu, okupan dubokim plavim prelivima koje ne razumem, zvucima koji me vuku u događaje koji nisu u mojim rukama. Iz bunila me budi golicavi dodir noćnog leptira koji mi istraћuje uvo. Budi me u dalekoj noći za koju ne ћelim da znam. Vraća me u vlaћnu travu, dok mi kamen probada bedro a ledena zemlja izvlači poslednju toplotu iz mog tela. U ustima kiseli ukus; odzvanjaju ljudski glasovi, ne prepoznajem reči. Osećam da su mi misli iznenada bistre, imam ћelju da se pridignem. Oљtar bol u nozi i odustajem, kratak jauk prekinut sevom u grudima, niz bradu mi polako curi krvava pena, obraz mi pada u ledeni izbljuvak. Svetlo ћivahno preleće preko mene. Nejasne prilike, reski glasovi, odgovaram, ili samo ћelim. Sve se naglo gubi, brzo kao љto je i doљlo.

* * *

Vratio sam se u grad, među ljude, mada sam verovao da neću. Celo to ponovno navikavanje tako je mučno. Noći su ispunjene bukom, stalno se budim, čini mi se uvek u isto vreme. Često ne znam gde sam, strah mi podiћe srce u grlo. Pred oči mi uvek dolaze slike iz jaruge, kao da sam ponovo tamo. Oni su dolazili. Otvorio sam oči. Prvo majka, odmah za njom dva medvedića, stupili su na proplanak. Proљla je ivicom љume; nije me osetila. Period napetosti je proљao i mali su, kao na neki znak, jurnuli po livadi. Bili su okretni kao jaganjci, skakali su i trčali, kotrljali se, preturali preko glave. Posle nekog vremena, malo su se primirili, dremnuli jedan preko drugog. Trgao ih je љum njihove velike majke koja je i dalje ispitivački kruћila livadom. Sada su ponovo skakutali po travi, vukli jedan drugog za uvo, ponovo se davali u trk. Primetili su i mali ljubičasti ћbun blizu oboda љume. Malo su ga onjuљili, sa uћivanjem očeљali leđa o njegove oљtre vrhove. Krili su se jedan od drugog iza čudnog bodljikavog stvora. Zajedno ga napadali, a onda beћali iznenađeni oљtrim liљćem. Kratko reћanje, onda opet razdragano vučenje za uљi. Majka je opisala krug oko njih, sela, odmah se i tromo izvalila na bok. Jedan medvedić ћivahno se zario u njen meki stomak, i stao da istraћuje prevoje njenog zlatnog krzna. Drugi je reћeći zgrabio majčino uvo i nastavio tamo gde je stao sa svojim malim bratom. Ali љapa njegove velike majke bila je teћa od bratove, i brzo je izgubio interesovanje za borbu. Umesto toga, smeљno je potrčao i nestao među stablima.

* * *

Prethodne zime doneo sam odluku: ovo će biti moj poslednji lov. Moji trofeji bili su daleko na ceni, ali vremenom medvedi su postali retki. Smog je padao po zelenim proplancima. Gradovi u dolinama nezasito su se љirili. Ћeleo sam da od svog poslednjeg lova stvorim nedostiћan trofej. Privukle su me legende o velikoj medvedici koja je lutala juћnim obroncima. Rođena u nekoj visokoj uvali, odrasla u oskudnim kamenitim delovima planine, navikla da otkida svoj zalogaj od divljine, izrasla je u predivnu zver. Retki srećni koji su mogli iz daljine da je ugledaju, љirili su priče o njenoj divovskoj veličini, o njenom zlatnom krznu koje se prelivalo na suncu. Lovci su brzo krenuli po njenom tragu, ali njen trag vodio je u oљtre i opasne uvale. Njen oprez bio je ravan njenoj titanskoj snazi. Legende o zlatnoj medvedici vremenom su rasle, dobijale su magijske obrise, i ko je danas mogao da kaћe da li ona uopљte i postoji?

Naravno, ja sam mogao da kaћem. Pratio sam njen trag, merio duћinu njenih koraka, brojao njene zube u rastrgnutoj lovini. Bila je ogromna, brza, usmerena ka svakom svom cilju sa brutalnom uverenoљću koja je ledila krv. Ti dani bili su sada tako daleki. U sećanje mi se vratila jesenja noć na juћnoj padini. Vraćala se tamo gde je rođena. Stajao sam na njenom putu dok je teћak pljusak talasao љumu. Osećao sam da je tu, da dolazi. Bio sam spreman. U tresku groma njene tamne sapi zaustavile su se u koraku. Videla me je. Pored nje bili su mladunci, kako su samo ojačali i porasli. Jedan je odmah besno zareћao zaustavljen samo hladnim drћanjem svoje majke. Drugi je ostao nepomičan. Leva strana njegovog lica bila je unakaћena ujedima čije će posledice nositi celog ћivota. Stajali smo tako dugo, povremeno osvetljeni munjama. Gledala me je mirno, pomalo napeto. Nisam bio naoruћan, viљe nisam nosio puљku sa sobom. Da li će napasti, da li će samo proći pored mene? Vreme je polako teklo, munje i gromovi smenjivali su se u svojoj plavičastoj igri, svojim plamenim bičevima gonili su teљke oblake niz planinu. Kiљa se u talasima pojačavala i stiљavala. Između nas razvijao se jedan novi osećaj, postali smo svesni jedno drugog, ali na jedan drugačiji način. Bila je to magija kakvu nijedna legenda nije mogla da probudi. Ne znam ni sam koliko je sve to trajalo, činilo mi se čitavu noć. Ipak, njeno strpljenje nije trajalo toliko. Odlučila je. Polako je napravila korak unazad, zatim joљ jedan. Lagano se okrenula i otiљla. Za njom su bez oklevanja krenuli i mladunci. Magija je nestala. Ostao sam u mraku, sam, dok mi se voda slivala niz obraze.

Sećanje me je ponovo odvelo na vrh jaruge, sedeo sam u svom zaklonu. Desno među drvećem čuo sam medvedića. Polako sam podizao puљku. Kundak je legao na rame, čekao sam priliku. Medvedica mi je bila okrenuta bokom, delom zaklonjena uzdignutim terenom, neћno se igrala sa svojim sinčićem. Ovaj je brundao, reћao, borio se na smrt sa svojim zamiљljenim neprijateljem. Čekao sam. Ona će uskoro ustati, mali je predugo u љumi. Lom suvih grančica se pribliћava. Razaznajem dva bića, medvedića i neku sitnu ћivotinju, ne prepoznajem koju, to me malo uznemiruje, ali ostajem nepomičan. Zvuci mladunčeta sada su sasvim blizu, zar me nije već osetio? Ah, kako je samo bezbriћna njegova igra, da li on dolazi da se upoznamo? Usput nailazi na svog novog drugara, zadirkuje ga, reћi i brunda dok ovaj pokuљava da se udalji. Brine me prisustvo treće ћivotinje, ћelim da se sve okonča sada. Velika majka ispuљta kratak zov i trenutak čeka odgovor. Mali za to vreme nastavlja svoju igru, grubu za njegovog drugara kome on, istina, ne ћeli da naudi. Ali ovaj ispuљta kratak jauk, dozivajući svoju majku. Iznenada, stvari uzimaju zamah. Shvatam, doći će i majka ugroћenog stvora. Medvedica reaguje munjevito na vapaj tuđeg mladunčeta, u kratkom trzaju hitro se pridiћe. Koncentriљem se, steћem puљku čvrљće. Ostaje mi joљ sekund ili dva, pre nego љto moj poloћaj bude otkriven. Moja odstupnica ka pećini već je odsečena. Vreme je stalo, vazduh se zgusnuo, primećen sam. Moje ravnomerno disanje sada je prestalo. Obraz leћi na kundaku. Srce kuca ravnomerno. Staje. Ceo svet je nestao, ostali smo samo ona i ja, u samrtnom susretu, jedan pucanj, jedan pokuљaj. Iz љume se sada već naglo pojačavaju zvuci lomljenja granja, druga majka negde iza mene hita ka svome detetu. Snaћna leđa medvedice mreљkaju se u grču kojim će otpočeti trk – njeno mladunče sada je u smrtnoj opasnosti. To je trenutak. Moja puљka cilja u tanku liniju između vrata i grudne kosti, malo ukoso sa desne strane. Metak će nezadrћivo prodreti kroz meko tkivo pravo do njenog srca, sve će biti gotovo u trenutku, do njenog uma neće ni stići zvuk pucnja. Razlomio se prasak. U deliću sekunde, sve se zavitlalo, boje su se izmeљale, zvukovi su se razbili kao talas o mene. Trenutak gluvog vrtloga izgubio se pod naletom besne rike. Vrela krv curi mi niz obraz. Pred očima vidim razjapljene medveđe čeljusti. Moji osećaji potpuno su zamrli. Događaji su usporeni do stajanja. Zakrvavljena zverinja lica sa čuđenjem pratim dok igraju svoj podivljali ples pred mojim očima. Moje telo je u grču, moje tetive zategnute su istim onim prastarim instinktima koji sada gone u sudar divove ispred mene, moji miљići bore se za svoj poslednji skok.

* * *

Ponovo se budim u ledenom bunilu, tresem se od groznice. Periodi odmora pritisnuti su krvavim morama, isprekidani hladnim talasima buđenja. Osećam snaћne ruke koje me savlađuju. Čujem viku, oљtar zadah ljudi љiri mi nozdrve dok u ustima osećam reski miris krvi. Lagano tonem u meku toplinu. Gubim svest. Osećam miris vlaћne trave. Pod mojim ponovo snaћnim nogama prostire se vetrom zatalasana livada. Nad njom uzdiћe se veliki juћni greben, iz pukotina u mlazevima izlazi voda, sabira se u podnoћju stene odakle dalje ističu dva potoka, seku proplanak i nestaju preko obronka. Na livadu je izaљao medved, dugo me je gledao. Bio je mlad, svetlog krzna, joљ nikada nije sreo čoveka. Sa desne strane pojavio se joљ jedan. Taj je bio neљto stariji, krupan, crne dlake. Zatim je na plato izaљla i medvedica sa svoja dva sina. I dok sam uћivao u njihovom nespretnom rvanju, iza mene već se sve komeљalo. Sa bočnih obronaka na plato su silazili medvedi svih uzrasta, najrazličitijih nijansi krzna, noseći svoje raznolike karaktere, od mirnih i krotkih do snaћnih priroda koje su divljom rikom nametale svoju volju krdu. Proљli su meseci otkako je poslednji medved viđen na juћnoj strani. A na ovom platou, hiljadu godina daleko od čovekovog napretka, priroda je pred mojim očima љumno hvatala svoj poslednji veliki udisaj. Snaћna mrka leđa presijavala su se na podnevnom suncu. Voda iz ћivahnih potoka pljuљtala je u oblaku kapljica pod burnim naletom velikih telesa. Ceo plato je igrao, i ja sam igrao, brundao sam i mumlao svoju podnevnu pesmu. Bio sam jedan od njih. Bio sam deo magije, poslednjeg izliva magije koji će ova planina videti, bio sam jedan od njih, i oni su to znali.

Bio je to moj najlepљi san, i uvek ću ga se sećati. Bio je to prvi tračak svetlosti i prvi znak mog čudesnog ozdravljenja. Ali nije to bio samo tračak, bila je to fontana svetlosti i planinsko jezero ћivota u kome sam se kupao, posle koga moj ћivot viљe nikada neće biti isti. I ovi ljudi koji su me čudom pronaљli i spasli, sada su mi bili strani i tuđi. Njihove crne ruke, retki zubi poћuteli od duvana, njihove guste neuredne brade, jaka hrana, sve mi je bilo grubo i odbojno. Ћeleo sam da udahnem slobodu, daleko od njihovih stada koja su napasali u planini, daleko od smradnih gradova od kojih su i sami u strahu beћali. Da ponovo budem planina, da njeni mali ћivoti ponovo kucaju u meni svoj plahoviti ritam. Ћeleo sam da idem gore, na vrh, љto dalje od gradova, tih vrelih ljudskih osinjaka. Ne ћelim viљe nikada da se vratim u njih.

Nedelje su prolazile, čobani su se sa svojim nabreklim stadima spustili u sela. Umesto da krenem sa njima, ja sam otiљao na suprotnu stranu – uz planinu. Zaposeo sam gore čobansku kolibu koja već nekoliko godina nije bila koriљćena i viљe nisam sretao ljude – nisu mi ni bili potrebni. Ali zato sam sretao ћivotinje. Na pola dana hoda od kolibe bio je i najviљi vrh u tom delu planine. Često sam izlazio na njega i satima uћivao u pogledu. Tako se desilo i da u kasnom povratku prema kolibi zastanem na љirokom prevoju, i da u teљkom pljusku dočekam njen povratak sa severnog grebena. Tada sam znao, bili smo isti, između nas viљe nije bilo one provalije koja nas je delila, u tom trenu ni ona ni ja viљe nismo bili lovina, ni trofej onog drugog. Okrenula se i lagano otiљla u noć, i ja sam ostao potiљten i tuћan i joљ dugo sam gledao prema ustalasanim vrhovima koje su љibali gromovi. Tuћan љto se sve tako brzo zavrљilo, a opet srećan jer sam znao da to neće biti poslednji susret. Sada smo delili jednu tajnu, jedno pitanje, i jedan odgovor koji smo zajedno traћili.

Prvi put posle mnogo vremena počeo sam da razaznajem slike koje su u mojoj glavi tako dugo nedostajale. U udaru groma stajao sam okupan svetloљću kao u podne. Sve je ponovo bilo tako stvarno, na dohvat moje ruke. Svet je ponovo bio usporen, bistar. Događaji su se ređali pred mojim očima, događaji za koje sam mislio da će biti večito sakriveni od mog sećanja. Gledao sam razjapljenu medveđu čeljust tik uz moje beskrvno lice. Iz nje izlazi prodorni vrisak, ni ћivotinjski ni ljudski. Moje telo spremno je za svoj poslednji skok, ali do njega ne dolazi. Gotovo sam začuđen svojom nepokretnoљću. Tren kasnije postajem svestan ogromne sive glave i krvavih zakrivljenih zuba koji besno čupaju levo uvo malog medveda. Divlja svinja. Njen mali prugasti debeljko udaljio se previљe od svoje braće, i tu nabasao na medvedića, gotovo njegovog vrљnjaka, mada se to njemu nije tako činilo. Nije mu medvedić delovao mnogo opasno, ali opet, kada ga je u igri preturio i joљ stegao zubima, sve drugarski, razume se, maliљa je odlučio da je pravo vreme za malo panike. Skviknuo je iz sveg glasa, medvedić se trgao, zbunjeno odskočio, i za kratko stao da razmiљlja kuda dalje. Imao je toliko mogućnosti pred sobom: mogao je da se okrene i ode majci, praveći se da nikoga nije ni sreo u љumi, a joљ manje da je tog nekog, koga, jasno, nije ni sreo, dirao; mogao je da sačeka da maloga prođe strah, pa da nastavi drugarski da ga pretura po travi; mogao je i on da odluči da je pravi trenutak za malo panike, pa da pobegne svojoj velikoj mami. I dok su njih dvojica vodili svoju dečiju politiku, svet odraslih već se zavitlao oko njih, snagom kojoj viљe nije bilo prepreka. Da su samo znali, da se odmah bace, svaki svojoj majci, da ih ometu, da im skrenu paћnju, da kaћu: evo, tu sam, sve je u redu, tamo nije ni bilo nikoga. Umesto toga, ostali su svaki na svom mestu, neveљti, nevini, za njih je ћivot joљ uvek bio samo jedna љarena igra i veseli slučaj.

* * *

Proљla je godina i ponovo je doљla jesen. Sretao sam je često, nekada svakodnevno. A onda bi odlutala i nedeljama se ne bi vraćala. Kada se vrati, ostavljala bi tragove oko kolibe, pronalazila me po paљnjacima, pela bi se za mnom prema maglovitim vrhovima. Doљla je ponovo zima, a nakon nje i prvi topli dani. Ona se pojavila, mrљava i slaba, gladna, ali joљ jednom ћeljna ћivota. Brzo je jačala, lovila je iz dana u dan, njeno samopouzdanje raslo je sa svakim novim izlaskom sunca. Za kratko vreme nadoknadila je sve љto je u dugom snu izgubila. Planina je ponovo stenjala pod njenom divljom snagom. I dalje je bila nedostiћni san lovaca. Bila je legenda, mit, mit o zlatnoj medvedici po imenu Gea.

Sada je leto već bilo u punom zamahu. Gledao sam je kako stoji na proplanku, okupana suncem. Bila je lepљa nego ikada. Niz njena nabrekla leđa prelivali su se zlatni i bakarni talasi. Bila je ћivahna, divlja, a u isto vreme umiljata. Lizala je med koji sam joj doneo i nameљtala glavu u mom krilu, traћila da je čeљem iza uveta. Brundala je i smejala se, okretala se preko leđa. Jednom me je pustila i da se popnem na njena leđa. Nosila me je kao vetar, sve dok nisam pao na travu. Leћao sam, gledao u nebo. Bliћilo se veče. Po ko zna koji put provlačio sam kroz sećanje ono podne na ivici jaruge.

Preko niљana gledao sam medvedicu. Doљao je moj trenutak, a kako je doљao, tako je odmah i proleteo. Iznenada, shvatio sam zaљto je Gea bila neuhvatljiva. Njena brzina bila je uћasna. U deliću sekunde odlepila se od tla i kada je prvi glas majke svinje dopro iz љume, već se u snaћnom skoku bacila pet koraka dalje. Ni najkraći trenutak nije mi ostavila da obavim svoju nameru. Za to vreme ogromna divlja svinja krčila je put, lomeći granje pred sobom, pretvarajući љiblje u oblake liљća i grančica. U jednom trenu primetila je malog medveda koji se, beћeći pred iznenadnim nepoznatim zvucima, okrenuo i hitro potrčao prema meni, naљavљi se na svega korak ili dva sa moje desne strane pre nego љto ga je strah zaustavio u mestu. Ustremila se pravo na njega, ciljala je vrat. Poslednja prepreka pred njom bila je debela suva grana; naletela je celim telom na granu i slomila je ne izgubivљi ni deo svoje brzine. Trgao sam se tek toliko da vidim kako se snaћne čeljusti zarivaju iza uveta bespomoćnog medvedića. Gledao me je pravo u oči, izbezumljen od straha i bola. Sedeo sam nepomičan, lice uz lice sa njim. Bio sam samo zbunjeni posmatrač. Moji nagoni ostali su jedini ћivi deo mog uma. Svinjske čeljusti na kratko su se otvorile. Iz zjapeće rane љiknula je krv i slila se niz moje lice. Sledio je novi ujed, zakrivljeni zubi zarili su se u vrat prikivajući medvedića uz zemlju. Novi potok krvi bojio je krzno crnom bojom. Bilo mi je nekako čudno zaљto samo posmatram ceo prizor, zaљto nema nikakve reakcije. Osetio sam daљak vetra sa livade, bio je drugačiji nego sekund ranije. Bio sam uznemiren iznenadnom promenom. Strah je nadirao iz moje utrobe. Drugačiji od svih strahova koje sam ikada osetio. Ovo je bio najdublji osećaj, nadirao je iz moje najveće dubine. Odjednom, trgao sam se celim telom. Sa proplanka se pribliћavala medvedica goneći pred sobom vetrove. Svaki miљić mog tela bio je u grču a odmah zatim fijuknuo je kao oslobođena tetiva luka. Ispred mojih grudi pomaljalo se ogromno medveđe telo. Prvo ispruћena љapa. Za njom razjapljena čeljust. Ogromna glava, trup. Moćni div. Simbol snage. Strah i trepet ledenih planina. Njeno ogromno rame samo me je ovlaљ dotaklo u prolazu. Osetio sam grč u njenom miљiću. Leteo sam metrima kroz vazduh, obamrlih osećaja, zamućene svesti. Gledao sam kako se div okreće u vazduhu i u letu ustremljuje na svoj novi cilj. Gledao sam kako se njeno ogromno mrko telo pretura niz strminu lomeći drveće. Gledao sam kako se ogromna divlja svinja polako pridiћe dok iz njenog rasporenog bedra lipti krv. Ponovo se ustremljuje na medvedića koji leћi u travi nemoćan. Viљe ne osećam strah od bliske smrti. U ruci steћem puљku, shvatam da je nisam ni ispuљtao. U njoj je joљ uvek onaj isti neispaljeni metak – sada sam već siguran u to. I dok se besna rika velike majke razleћe kroz uzavrelo љiblje, ja ponovo osećam hladni kundak pod obrazom. Podivljala svinja baca se da zada svoj poslednji ujed. Cilja u vrat, ponovo se pomaljaju njeni oљtri zubi, iza nje već se trese zemlja pod medvedicom. Joљ samo tren, i sve će biti gotovo. Mali medved ostaće pregrizenog vrata, svinja se neće tome radovati jer nad njom već se diћe moćna љapa. Pratim niљanom sivu glavu. Čvrsta lobanja kao oklop љtiti je od metaka, i malo je prostora za napad. Pucanj odjekuje kao grom, upućen kroz uvo divlje svinje, metak će probiti svoj krvavi put. I dok mi svest polako čili, i prvi bol slomljenih rebara dopire do uma, pred mojim očima odvija se stravični ritual smrti. Ogromno sivo telo, u trenu rastrgnuto nemilosrdnim udarcima i ujedima velike majke, ostaće opomena svima ћivima, podsećajući ih na straљni usud koji ga je stigao.

* * *

Sada su svi ti događaji bili daleko iza mene. Pribliћavao sam se proplanku, celog jutra dozivala me je sa njega. Već se nazirala svetlost kroz proređena stabla. Ona je tu – ali nije sama. Osetio sam to po njenom neobičnom pozdravu, osetio sam na trenutak njenu uzdrћanost i pometenost. I prasnuo sam u radostan smeh – pa moja Gea je, eto, ponovo naљla momka. I to kakvog! Bio je taman, gotovo crn. Imao je onu nezgrapnu, muљku njuљku koja nikada neće biti ni glatka ni skladna, i ljudi lepotu medveda nikada neće meriti po njemu. Ali zato će pred njegovom snagom svako ostati zadivljen. Oprezno sam im prilazio. Mada me on nikada nije sreo, bio sam bezbedan sve dok njegove razbuktale nagone usmerava luckasta Gea. Zvaću ga Hron. Od njegovih moćnih dana brojaće se vreme u ovim planinama. Iz njegovih kamenih sapi i Geine zlatne utrobe izrodiće se moćni Zevs. I mada će snaћni i nadobudni Zevs opet i uvek svoga moćnog oca baciti u mračni Tartar, i mnoge krvave bitke voditi dok ne ovlada svojom planinom, ni njegova vlast neće trajati doveka. I on će, kao i njegov veliki otac, večno biti u strahu od teљke kazne koju mu kuju njegovi sinovi.

Stajao sam licem u lice sa velikim Hronom. Sada mi je verovao. Viљe nije u meni video čoveka, zlog i krhkog. Na mom ramenu počivala je snaћna Geina glava dok mi je umiljato brundala svoje medveđe zagonetke. Ni sam ne znam koliko sam vremena tu proveo. Gledao sam najdivniju igru dva ogromna bića. Kako su samo umiljati bili ti divovi koji su ulivali strah svemu љto hoda planinama. Svemu sem – meni. Ali, ja sam sada bio jedan od njih. Dok se sunce polako spuљtalo, njihovoj igri i smehu zaista nije bilo kraja. Veliki Hron skakao je i preturao se kao dete. Livadom je povetarac nosio mirisni polen. Ponovo sam pao na leđa, zacenivљi se od smeha. Mislio sam: dug sam put preљao od dalekih gradova do ove livade. Bio sam čovek, bio sam lovac, bio sam medved. Prokrčio sam sebi svoj novi put tamo gde puta pre mene nije bilo. Da li je bio taj put dobar ili loљ, kako sam to mogao da znam? Bio je to jedan od onih puteva koje čovek mora da pređe do samog kraja, da bi otkrio kakav je taj kraj zaista. A sada, ja sam stajao na samom kraju puta. Bio je ovo naљ poslednji susret, znao sam, danas ćemo se rastati. Lagano sam se pridizao. Moja svest ponovo se menjala. Osećao sam povetarac, osećao sam polen u njemu, osećao sam Sunce koje je bacalo svoje rumene zrake po mojim leđima. I oni su osetili promenu. Smirili su se. Traћili su neke svoje odgovore. Povetarac se promenio, osećao sam tu promenu i bio uznemiren zbog nje. Neљto daleko, neka crna slutnja ponovo je hitro navlačila svoje teљke oblake nada mnom. Љuma koja je opasala livadu ulivala mi je strah. Znao sam, planinom su sada duvali neki drugi vetrovi. Jedan od njih, jedva čujno, zafijukao je oko moje glave. U magnovenju sa naporom sam skrenuo pogled toliko da uglom oka zapazim ogromnu Hronovu levicu koju je Gea snaћnim udarcem sprečila da mi se sruči na potiljak. Viљe mi nije verovao.

* * *

Kuda su događaji dalje iљli, viљe ne ћelim da se sećam. Moj put doveo me je do svog kraja. Da li je bio ispravan ili ne, ja viљe ne umem da kaћem. Vratio sam se najzad i u grad. Sedeo sam dugo pored prozora, gledao ljudski mravinjak kako pulsira ispod mene. I sada, dok sedim pored ovog sterilnog prozora, na krilu mi leћi puљka, kao i tog poslednjeg dana na planini, na kundaku počiva moja smirena ruka. Moj dah je nečujan, srce udara pravilno. Doneo sam ljudima dar izrečen rečima koje oni ne razumeju. Napisan pismom koje oni ne umeju da pročitaju. Oni su zagledani daleko u budućnost, tamo gde su moji medvedi joљ jedino trofeji na zidovima. Hrona viљe nema. Ni Zevsa – nikada ga neće ni biti. Nečiji tuđi sinovi podigli su svoje moćne puљke. Gledao sam kako se Hron posle Geinog iznenadnog skoka tupo dočekuje na љape i odmah po plećima prima uћasan udarac Geine levice. Oko mesta udara љirili su se koncentrični krugovi talasajući njegova ogromna bedra. Na tamnom krznu pojavila se, gotovo neprimetno, mala tačka krvi. Lagani trzaj stopio se sa oљtrim pucnjem. Gledao sam smrznutih udova kako u trenu ћivot čili iz njegovih dubokih očiju. Pogledao sam Geu, naљi pogledi su se sreli, njene oči su pitale, njen pogled bio je dubok kao najdublja jama, pitao me je: zaљto? Iz njenih očiju izbijao je strah, razočaranje, nemoćni bes, bes zbog izdaje. Iz mojih očiju izbijao je stid, bes, zbog nemoći. Gledao sam je kako se lagano okreće i, dok je ogromno Hronovo telo mlitavo padalo na tle, nestaje na rubu љume. Nesigurni hitac dopro je iza mene, prozujao mi iznad glave i odneo svoj zviћduk iznad njenih leđa. Bila je slobodna.

Sada, kada mi sve te slike joљ jednom prolaze mutnim pamćenjem, jeza me hvata od prisećanja na trenutak kada sam u nekom lovačkom domu ponovo sreo Hrona. Dok sam drhtavom rukom mazio njegovu iskeћenu njuљku, mislio sam – eto, oni ga nisu ni malo upoznali. Kada su ga ubili, on je bio – nasmejan, mislio sam dok sam nameљtao njegov mrki čuperak, dok mi je razbaruљeni čuvar grubo dovikivao – preparirani eksponati ne smeju da se diraju rukama! Zaboga, gospodine, kada bi svako dirao, љta bi ostalo od toga? Da, zaista, љta bi ostalo od TOGA! Drhtao sam celim telom, u glavi mi je bila zagluљujuća buka. Cela drvena konstrukcija oko mene љkripala je i klimala se, gubio sam oslonac pod nogama, teturao sam se od stuba do stuba, grozničavo se hvatajući za svaki. Probio sam se kroz uzana vrata, sa teљkoćom se uhvatio za kraj merdevina i uspeo se na niski tavan. Puzao sam ka svetlosti, ka uzanom četvrtastom otvoru. Prvi put osećao sam stvarni strah od nje. Povukao sam se u svoju kolibu na vrhu planine, ћiveo u strahu, čekao njen dolazak. Sada sam znao da viљe nisam u njenoj zaљtiti. Ne, sada je ona dolazila po mene. Provirio sam kroz otvor i ugledao straљan prizor. Njeno snaћno telo navaljivalo je svom svojom snagom na moju kolibu na vrhu planine. Njena rika bila je nesnosna. Njen bes ledio je celu planinu. Njena divlja snaga bila je – očaravajuća. Doљla je po mene, po odgovor. Ne – ona je donela odgovor. Grede po uglovima već su počele da se razmiču. Bili smo visoko na planini, dan hoda oko moje kolibe nije bilo ljudskog stvora. Od njenih besnih urlika sva se planina sakrila u mračne jazbine. Drvene grede zvonkim udarima su najavljivale krvavi kraj. Bio sam spreman. Imala je pravo – verovala mi je do smrti. Sada je doљla da mi pokaћe koliko mi je verovala, koliko je njena vera morala da bude duboka, da iz svog najdubljeg kladenca iznese pred mene svoj poslednji bes.

Gledao sam njen odgovor, zadivljen i očaran. Od one kiљne ponoći do ovog rumenog sutona, sve mi se sklopilo samo u jednu misao. Od jeseni do jeseni doљla mi je nova istina. Ledeni glas iz mene tiho poput vetra u visinama pozvao je njeno ime: Gea. Na trenutak, zastala je, oslonjena љapom visoko iznad izvaljenih vrata. Lagano je podigla pogled i srela ga sa mojim. Iz njega je nestalo besa. Iz njega je nestalo osvete. Na moj glas, u njenom dubokom pogledu odjeknula je tuga duboka kao vrsta. U njenim krupnim crnim očima zaiskrile su suze. U tim očima video sam jednu ћelju, duboku, iskrenu. Moj dah bio je nečujan. Sada sam znao ono љto si ti znala oduvek. Ostala si bez braće, bez majke, bez dece. Tvoj usud bio je veliki. Nosila si ga dugo kroz lavirinte svoje planine. Moje srce kucalo je usporeno. Rođena kao najlepљi medved koji je ikada hodao ovim љumama, rođena kao najbogatiji trofej, rođena si da ne budeљ ničiji trofej. Moje srce je stalo. Niko nije rođen da postane trofej. To je istina koju si mi donela, i hvala ti na njoj. Za tu istinu daću ti jedinu nagradu koja mi je joљ preostala. Moj obraz leћao je na kundaku puљke. Draga moja Gea, ti nikada nećeљ postati trofej.

Zoran Horvat

od **Wedrana** Ned Okt 04, 2009 10:42 pm

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

od **Wedrana** Uto Okt 13, 2009 9:20 pm

Eseji O Ljubavi

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Autori: Tatjana Debeljački

od **Wedrana** Uto Okt 13, 2009 9:26 pm

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo
se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalice?
Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati.
"Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve
zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu
nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela
iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja
Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo
jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu
u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio
da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik.
Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati
gde god ide.

od **Wedrana** Uto Okt 13, 2009 9:28 pm

...kako je ljubav postala slijepa..........

Jednom davno, svi ljudski osjecaji i sve ljudske kvalitete nasli su se na jednom skrivenom mjestu na Zemlji.
Kada je Dosada zijevnula treci put, Ludost je, uvijek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati skrivaca! Tko se najbolje sakrije, pobjednik je medju osjecajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi presutjeti, zapitala: "Skrivaca? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milijun, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronadjem, taj je pobjednik." Entuzijazam je zaplesao, slijedilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada nista nije interesiralo. Ali nisu se svi htjeli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvijek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj, koji se sjetio predloziti igru. Oprez nije htio riskirati. "Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lijenost, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vjera se popela na nebo, Zavist se sakrila u sjenu. Uspjeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gdje se sakriti jer joj se svako mjesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. Ljepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vjetra. Sebicnost je pronasla skrovi'te, ali samo za sebe! Laz se sakrila na kraju duge(laze, bila je na dnu oceana), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milijun", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvu je pronasla Lijenost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Vjeru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspjeh, a Sebicnost se nije trebalo niti traziti. Sama je izletjela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednila, i tako u kristalnom jezeru pronasla Ljepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala sjediti na obliznjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talent u zlatnom klasju sita, Tjeskobu u izgorjeloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu oceana), a Zaborav je zaboravio da su se uopce icega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigdje pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vef bila bijesna, ugledala je ruzihnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suhu granu i od bijesa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgreblo Ljubavi oci. Ludost nije znala sto uciniti. Pronasla je pobjednika, osjecaj nad osjecajima, ali Ljubav je postala slijepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na posljetku odlucila zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobjednik nad osjecajima, ali ostala slijepa, a Ludost je prati...

nepoznat autor

od **Wedrana** Čet Jan 07, 2010 2:30 pm

Moj Tajni i ja.....

Ponekad upoznamo ljude koje znamo od uvek.Prvi put ih vidimo a osecamo ih. Znamo odmah kakvi su i od cega su. Nismo ih nikad do sada videli ali ih poznajemo. Ne mozemo sebi objasniti zasto su nam toliko bliski,a i ne pokusavamo...jer bitno nam je samo da nam je sa njima lepo i da smo opusteni kraj njih. Volimo iste stvari..na isti nacin gledamo na zivot..istim se stvarima smejemo i uzivamo u onom sto volimo.Takvi smo moj Tajni i ja. Znam ga od uvek.On je ja i ja sam on. Postoji ipak nesto u cemu nismo isti. Na tuzne i bedne stvari ne gledamo istim ocima, a bedni smo mi.Ja i on. Krijemo se da nas niko ne vidi...krijemo da niko ne sazna da imamo jedno drugo...pred drugima glumimo da se ne poznajemo. Lazemo one koje mozda volimo...ali za koje znamo da sigurno vole nas.To nam daje snagu i pouzdanje...mi smo voljeni i zato smo jaki.Vole nas oni koji zele da budu voljeni...a mi ih i mozda i ne volimo ali im dozvoljavamo da nas vole! Trebamo jedno drugo...ocajnicki...jer jedino kad smo zajedno mi znamo ko smo i sta smo.Jedino tad. Opet idem tamo,tamo negde gde je on.Idem,da bi se osetila zivom.Osecam drugaciji vazduh..ostriji...gledam u nebo.Vidim predivno nebo i divne bele oblake. Razmisljam koliko dugo vremena nisam videla oblake.Sve je ovde cistije.. put kojom putujem...i kuce i sume i grad...sve..bas sve! Lepo mi.Ovde je sve drugacije i lepse iako me ovi ljudi ne poznaju.Nisam njihova...ali prihvata me ovo nebo i ovi oblaci jer ovde sam dosla,da bih bila sa njim.Saljem mu poruku:Stigla sam.Ne dugo zatim cujem poruku.On javlja: Veceras sam sa tobom.Srce pocinje jace da mi udara...zamisljam nase trenutke bivse i buduce i ta sreca me odvodi u san... Noc je pala.Cekam ga.Otkljucavam vrata jer treba svakog trena da dodje.Vrata ostavljam tako..otkljucana da odmah udje...bez kucanja,da ga niko ne vidi..jer on je Tajni.Cujem kucanje.Tu je. Ne ljubimo se i ne rukujemo se.Samo se smejemo i pozdravljamo.De si ti Lutak rece mi...Pa tu sam odgovaram. Sedamo na krevet....pocinjemo da pricamoKaze mi: Nisam hteo da dodjem ovog puta...Kada sam primio poruku rekao sam sebi: Necu ici....ali ti si me urekla.....nisam mogao da se obuzdam...Pocinjem da se smejem.I ja i on.Pokusava da bude duhovit ali ja znam da je iskren. Ne ljutim se ..zato ga trebam...sto je uvek iskren i sto ne postoji maska na njegovom licu. Njegova iskrenost me ne boli i ovog muskarca sto sad sedi kraj mene vise ne volim i nikada vise necu, ali trebam ga...trebam ga da se osetim zivom i da sa njim budem ono sto jesam! Ne volimo se..ali trebamo jedno drugo. I sedimo jedno kraj drugog na krevetu. Pijemo vino...gledamo se...bez dodira.Ne dodirujemo se dugo...predugo..jer zelimo da zelja za nama samima postane sto veca. Gasim svetla..palim svece i rasprostirem crno cebe na pod sobe..bacam i jastuke..eto tako, cisto da nam se nadje. Krecemo da nestajemo sa ovog sveta i odlazimo u svet dodira i zadovoljstva.Goli smo,pijani i zivi. Ne postoji niko i nista na ovom svetu sem nas...samo mi..nasa tela i zadovoljstava.Jedno zadovoljstvo prelazi u drugo pa u trece...ne mozemo da prestanemo......ponekad uzivamo u neznosti a vec sledeceg trenutka u grubosti..zavisno od toga u sta se tog trenutka pretvorimo.Pijemo i topimo se u hiljade boja.Vidim boje..konacno! Po cele dane jedemo, pijemo i lezimo.Svakim danom smo umorniji i iscrpljeniji.Ponestaje nam snage, a i maste...zato treba da se rastajemo i da ide svako na svoju stranu. I odlazi.Odlazi bez poljubca ..samo mi rece: Odoh ja...ne volim rastanke.... Ostajem opet sama u hotelskoj sobi. Ne znam sta cu,ni gde cu, ni kod koga cu. Ne mogu da pricam...place mi se. Usamljenost me boli.Sloboda boli. Ne moze mi ni sa kim biti tako lepo kao sa njim .Niko mi ne moze pomoci....Moze mi pomoci MORE setih se,uzimam stvari i idem njemu...moru...Opet putarim..Stalno negde putujem a nikad nigde da stignem... Ipak,najlepse je kad stignem na more. Tu sam,gledam ga.Predivno je. Idem da plivam,da ga zagrlim..idem da nestanem u ogledalu onih divnih oblaka i onog neba...Osecam njegov miris..isto mirise kao nekad davno kad sam zadnji put bila u njemu. Ronim,prevrcem se u njemu...lezim na njemu...mislim na NJEGA...eh da ga volim kao ovo more...,da mi rasiri ruke kao ono...i da me primi u sebe. More daje zivot ali ON to ne moze da da.Jer niko nam ne moze dati ono sto nema. Osecam se cistom...svi mirisi NJEGOVI sa mene nestaju...danas ga se secam a sutra necu vise. Sutra cu se secati samo mora...i njegovog zagrljaja. Ove topline sto mi je dalo. Sutra cu se secati kako sam bila ziva kad odem tamo gde postoji puno ljudi ali sa maskama na licima..koji nisu kao moj Tajni....tamo gde ne vidim oblake nikad...tamo gde svi glume da imaju dusu da bi te sto jace i dublje povredili...tamo gde nema mora. Ali ko zna sta nosi zivot...mozda i tamo jednog dana sretnem nekog ko je kao moj Tajni...

Ali ko ce mi dozvoliti da ga volim....

07.06.2007

od **Wedrana** Čet Jan 07, 2010 2:31 pm

Noc bez sna.....

...Da,priznajem,to je bilo fenomenalno.Ta velika muska ruka,ti nezni vrhovi prstiju koji umeju da miluju,da traze,da nadju.Istovremeno je svojim usnama trazio moje,nalazio ih i gubio,dok je trazio nesto drugo,vrat ili uvo,ili zudeo da mi daruje poljupce male i kratke,ali beskrajno nezne,po celom licu.Osecala sam da mu se predajem,Bilo je to jedno mocno osecanje.kao nekakav dzinovski talas,koji sam gledala na obali mora,jednom,jedne jeseni.... To nisu bili strast i zelja. To je neko cudesno osecanje da nestanem u njegovom zagrljaju,da se istopim.tada sam znala da je on negde na vratnici nekakvog mog novog zivota. Ne,nije to bio bol,mada sam sigurna da je bolelo. Osecala sam da sada upravo treba da se dogodi ono o cemu sam do sada toliko slusala,sto sam poslednjih meseci sa interesovanjem pokusavala da dokucim. Jedino sto sam videla,bile su njegove prelepe oci koje su mi sve rekle... Osecala sam njegov dah na svom licu,i cinilo mi se da sam se potpuno ukocila,da sam neki drveni lutak,koji je njega cekao celog zivota da ga ozivi.... Ta suluda noc nije imala ni svoj pocetak,ni kraj... Sve sto je bilo posle,licilo je na snove u javi,na javu u snovima.......

od **Wedrana** Čet Jan 07, 2010 2:32 pm

U lavirintu izgubljenih zelja.....

Zelela sam trenutak u hodniku vremena koji ce zauvek nositi pecat tvog imena.Zelela sam lepotu tvog beskraja.Tvoje misli prepune pomesanih boja.Zelela sam tebe u svojim snovima.Zelela sam i ako znam da nisam smela……… Dok tiho pada noc i roji se million zvezda , pitam se koja je tvoja?A onda ponovo sapat nisi smela,nisi smela……. a toliko si zelela ……….. Sada u lavirintu svojih secanja vidim izlaz protkan bolom zaborava i ocajnicki trazim pukotinu suncevog sjaja.Trazim zrak koji sam na momenat ukrala………a znala sam,znala sam da nikad ne moze biti moj. Okrecem se nazad,pocinjem da trcim ,cujem sapat…..ti zelis, zelis a znas da ne smes, trcim jos brze , u daljini vidim tvoju izbledelu siluetu, prozima me drhtaj , ne znam sta da radim, sapat ne prestaje….ne smes , ne smes.Gledam u tebe i dalje stojis, ne prilazis, trazis da se sama izborim .Cujem samo odjek tvojih misli, ti se plasis, ti se plasis……. Atmosfera koja steze , ruke veze i ne prija….mozda ne znas, to se zove, agonija. U dubini svoje duse znam jedno, oduvek a nikad tvoja, vredelo je ziveti zbog toga.I zato trcim i dalje u susret tebi i zelim , zelim……sklanjam sapat sopstvenog straha i osecam da se predajem iskonskoj sreci…..Prepustam se trenutku koji me nosi …….i znam da ne smem, ne smem…….ali toliko zelim....

od **Wedrana** Čet Jan 07, 2010 2:34 pm

Putujući kroz Vojvodinu često sam posmatrao prostrana i beskrajno široka ravničarska polja. Kao i većina ljudi, nisam mogao da prođem kraj njih, a da se ne osvrnem na događaje koji se tu, pored nas, dešavaju. Već sam odavno primetio da je značajan i veliki posao za seljaka bila žetva. Tako je i danas. Seljak jedva dočeka da žito sazri, da dođe vreme žetve i da mu naporan rad urodi plodom. On od toga živi, od toga se prehranjuje, ali omogućava i drugima da se hrane.

Našem poznatom slikaru Milanu Konjeviću žetva je takođe bila inspiracija da naslika jednu od svojih najpoznatijih dela, koje snažnim temperamentom i strastvenim bojama dočarava sliku svoje neposredne okoline. Ta slika se zove „Žetva“. Ova slika kao i drugi njegovi radovi, inspirisana je kompozicijama iz života i sredine koja je na njega ostavila snažan utisak, a koju nam on prenosi preko svog dela. Na slici se vide složeni snopovi žita, ratari koji pri zalasku sunca sede zadovoljno na njivi i razgovaraju. Vidi se napor na njihovim licima, ali i sreća. Posao je priveden kraju i trud se isplatio.

Mislim da je umetnik ovom slikom hteo da pokaže koliko je žetva bitan posao za čoveka iz Vojvodine. Zemlja koju on voli, na kojoj je rođen, dala mu je inspiraciju da naslika ovo delo i da svoja osećanja prenese na platno. Dočarava period kada nije bilo mehanizacije, struje i ostalih, za savremenog čoveka, važnih pronalazaka. Dočarava sliku sela, salaša i velikih vojvođanskih prostranstava. Možda baš onako kako je i bilo u slikarevom detinjstvu.

od **Wedrana** Sub Apr 10, 2010 11:56 pm

Pismo djevojci o kojoj sanjam
Curo draga,ti me znas.Znas sve moje bivse veze i ljubavi i znas sta sam samo trazio od cura cijeli svoj zivot.Ti znas da je moja ljubav kao igra dvoje male djece-nevina i cista.Ja te ujedem za ruku a ti mene brzo poljubis,ja tebe ugrizem za rame a ti meni stisnes ruku jako.I tako se igramo ljubavi, tako uzivamo u zivotu i jedno u drugom.Ja u tvome oku ti u mome osmijehu.Tu u toj ljubavi sve je dozvoljeno,jer mi smo neograniceni bas kao ta ljubav.Niko se ne ljuti jer nemamo vremena za ljutnju od osjecaja radosti koji nas preplavljuje.Setamo i pricamo o svemu sto nam padne na pamet,bas o svemu i pustamo nasoj ljubavi da proguta svaku nasu pricu i obavije je svojim njeznim plastom bez obzira svidjala se nama prica ili ne.
I tada sta se desava tada,ti odjednom imas razumijevanja za moje lose navike i za to sto volim tvoju omrazenu boju , a ja odjednom imam razumijevanja sto volis da setas sama po sumi cetvrtkom i sto si imala mnogo njih prije mene.Ni ja ,ni ti ne brinemo,ne brinemo jer imamo nasu ljubav ovdje i sada i ona svojom moci brise i moju i tvoju proslost,sve nase bivse veze,sva nasa osudjivanja drugih ljudi,ona brise sva nasa ocekivanja od buducnosti i tu prestaje da postoji tvoj zamisljeni princ i moja zamisljena princeza i ostajemo samo ja i ti -ispraznjeni ali puni jedno drugog i dovoljni jedno drugom u ovoj nasoj ljubavi.Ti i ja pravi princ i princeza u kraljevstvu nase licne ljubavi.S tobom uzivam i kada sutimo, sa mnom uzivas i kada nismo zajedno.
Jednom se nismo znali.Moji roditelji su odgajali sincica a tvoji kcerkicu i onda smo se slucajno sreli.To dvoje male,odrasle djece koja su godinama skupili nesto u svome srcu,nesto veliko u tom malom srcu,nesto sto je bilo spremno da izadje.I tako sam ja iznio svoje a ti si svoje i dali smo to jedno drugome.Kako je to fantasticno djevojcice.Jucer si se umorila dok smo setali dugom plazom,onda sam te uzeo u svoje ruke i odnio te do nase kuce.Svo vrijeme dok sam te nosio ,osjecao sam da samo zelim da tebi bude dobro nisam mislio na sebe, nisam mjerio.Sutra ces mozda biti cijelu noc uz mene,stavljati mi obloge kuhati cajeve i osjecaces isto sto sam i ja osjecao. dok sam te nosio s plaze i neces mjeriti.Mi ne mjerimo jer se volimo,jer ljubav ne mjeri.
Sto sam puta do sada pustio suzu u ljubavi i zato znam da sam pravi muskarac.Moje suze,muske suze,bile su teske,suze rodjene iz razocarenja. Sada opet placem ali ovo su suze moga novog rodjenja. Za tebe rodjen.

od **Wedrana** Ned Apr 11, 2010 12:04 am

Ljubavna na kvadrat
Ne mogu reci da sam zaljubljena u tebe kao prvog dana. Boze kako je to bilo davno. Imala sam skroz drugu sliku o tebi, o nama. sve je bilo nekako nerealno, ti tamo, ja tu. Voljela sam te, naravno, ali na drugaciji nacin. Uslijedile su svadje, pa mirenja, usponi i padovi. mislim da smo kroz sve to morali proci da bi dokazali samo sebi koliko zapravo volimo. Mrzila sam te nekad, priznajem, i kroz suze i stisnute zube izgovarala sam tvoje ime. sada sam nekako mirna...ne mogu opisati taj osjecaj. osjecam se kao da si pola mene, i da odes da ja zapravo ne bi postojala. toliko si toga sa mnom prezivio...toliko sretnih trenutaka, i toliko tuznih...jedino sto je ostalo isto je to sto jos uvijek zatreperim svaki put kad te vidim kroz prozor autobusa....jos uvijek se budim kraj tebe sretna, i kad se probudim usred noci sjedim u tisini i samo te gledam...znam da nisam sama.kada odes negdje na par sati hodam po stanu kao luđakinja i cekam te, ne mogu ni razmisljati normalno, toliko mi falis. nekad zaronim nos u tvoju odjecu i cini mi se tada kao da minute brze prolaze i da ces brze doci kuci.
volim te, znas to. vec sam dosadna s tim izjavama Smile

.
i obecajem da ti vise necu krasti pokrivac po noci.

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:25 pm

Nista ti nemam dati. Dobrodusna.Ni srce,jer je satrto..samo rijec dobru i blagu...to mogu da dam,i da jos uvijek zapjevam.Dusu stiscem ko kamen...dobroti me zivot nauci i krv mi u tjelu namuci.A da te rukom zagrlim...il da te maznopogladim,cuces mi tvrdocu na dlanu..tvrdocom se nemiluje...Lepota..Nista ti nemam dati.. samo pjesmu i sa njom ce me ispracati,nista ti nemam dati, do umornog ovog tela. Zbog mnogih stvari mi svi cemo uvek ostati zacudjeni,svi smo imali svoje detinjstvo,svoje price i snove..sanjali bezbrizno..Moj sin..nije sanjao bezbrizno,i zato cu se uvijek cuditi...i sve mi se cini da nemogu nikome suditi,a nikome ni ..oprostiti, sto moj sin..nije sanjao...bezbrizno...nisu mu dali…prekinuli su mu snove.A ucili smo ga, ucili,i beskrajno voleli, i on je izucio,Zivot-Nezivot,Bice-Nebice,Niko-Nesto,a meni sve…i uvek cu ziveti sa malim stvarima i vracati se malim stvarima, jer sam tek sada shvatila koliko su one vazne i bitne, u secanjima i vremenu koje se nikada ne moze vratiti.Nista ti nemogu dati..samo ples na tvrdom asfaltu,setnjama po travi,koja se zanela slusajuci pesmu cvrcaka,lajanju mahalskih pasa i besciljnom kreketanju zaba.Vratimo se malim stvarima.tamo gde je svaki pocetak i svaki kraj.Tamo gde se dozivljeno vise nikad ne ponavlja,tamo gdje su prvi izvori nasih pesama i nasih radovanja,ali sve tiho bez velikih reci..posle svog izobilja, ja samo trazim...Tisinu...Pesmu..Osmeh i uvjek sam zadovoljna sa malim stvarimaBili bismo svi srecniji, ako bi se setili svojih pocetaka i vratili se malim stvarima..ne zelim biti …ono sto nisam...Sanjate bezbrizno..veselite se..raduj te se i zapevajte i kad vam se ne peva....

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:26 pm

Vedra je i jasna noć...
Mesec je posrebrio usnule ljude zavijene u cebice, i polako ih ususkavao u tihu noc.
Titraju tek zvijezde na baršunastomodrom nebeskom prekrivaču i one svete što ukrašavaju ovu svetinju .
Zlatne su i modre. Cini mi se,da nas sve sveti Vasilije Ostroski posmatra...
Rado bih se spustila prema donjem manastiru-udahnula tišinu, osluhnula reskost hladnoće na obrazima.
Dan je bio dug ali ispunjen nekom neiscrpnom mirnocom…Kada bih se bar mogla icemu nadati…
da mi je položiti ruku u tvoju i krenuti...tiho, laganim korakom u mrak...
...bez misli, tragova, riječi......
Poželjeh i nemoguće....
neka samo na tren s neba nas zaspu bijeli kristali i zadrže nam se u kosi...

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:26 pm

Pismo djevojci o kojoj sanjam
Curo draga,ti me znas.Znas sve moje bivse veze i ljubavi i znas sta sam samo trazio od cura cijeli svoj zivot.Ti znas da je moja ljubav kao igra dvoje male djece-nevina i cista.Ja te ujedem za ruku a ti mene brzo poljubis,ja tebe ugrizem za rame a ti meni stisnes ruku jako.I tako se igramo ljubavi, tako uzivamo u zivotu i jedno u drugom.Ja u tvome oku ti u mome osmijehu.Tu u toj ljubavi sve je dozvoljeno,jer mi smo neograniceni bas kao ta ljubav.Niko se ne ljuti jer nemamo vremena za ljutnju od osjecaja radosti koji nas preplavljuje.Setamo i pricamo o svemu sto nam padne na pamet,bas o svemu i pustamo nasoj ljubavi da proguta svaku nasu pricu i obavije je svojim njeznim plastom bez obzira svidjala se nama prica ili ne.
I tada sta se desava tada,ti odjednom imas razumijevanja za moje lose navike i za to sto volim tvoju omrazenu boju , a ja odjednom imam razumijevanja sto volis da setas sama po sumi cetvrtkom i sto si imala mnogo njih prije mene.Ni ja ,ni ti ne brinemo,ne brinemo jer imamo nasu ljubav ovdje i sada i ona svojom moci brise i moju i tvoju proslost,sve nase bivse veze,sva nasa osudjivanja drugih ljudi,ona brise sva nasa ocekivanja od buducnosti i tu prestaje da postoji tvoj zamisljeni princ i moja zamisljena princeza i ostajemo samo ja i ti -ispraznjeni ali puni jedno drugog i dovoljni jedno drugom u ovoj nasoj ljubavi.Ti i ja pravi princ i princeza u kraljevstvu nase licne ljubavi.S tobom uzivam i kada sutimo, sa mnom uzivas i kada nismo zajedno.
Jednom se nismo znali.Moji roditelji su odgajali sincica a tvoji kcerkicu i onda smo se slucajno sreli.To dvoje male,odrasle djece koja su godinama skupili nesto u svome srcu,nesto veliko u tom malom srcu,nesto sto je bilo spremno da izadje.I tako sam ja iznio svoje a ti si svoje i dali smo to jedno drugome.Kako je to fantasticno djevojcice.Jucer si se umorila dok smo setali dugom plazom,onda sam te uzeo u svoje ruke i odnio te do nase kuce.Svo vrijeme dok sam te nosio ,osjecao sam da samo zelim da tebi bude dobro nisam mislio na sebe, nisam mjerio.Sutra ces mozda biti cijelu noc uz mene,stavljati mi obloge kuhati cajeve i osjecaces isto sto sam i ja osjecao. dok sam te nosio s plaze i neces mjeriti.Mi ne mjerimo jer se volimo,jer ljubav ne mjeri.
Sto sam puta do sada pustio suzu u ljubavi i zato znam da sam pravi muskarac.Moje suze,muske suze,bile su teske,suze rodjene iz razocarenja. Sada opet placem ali ovo su suze moga novog rodjenja. Za tebe rodjen.

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:27 pm

Ljubavna na kvadrat
Ne mogu reci da sam zaljubljena u tebe kao prvog dana. Boze kako je to bilo davno. Imala sam skroz drugu sliku o tebi, o nama. sve je bilo nekako nerealno, ti tamo, ja tu. Voljela sam te, naravno, ali na drugaciji nacin. Uslijedile su svadje, pa mirenja, usponi i padovi. mislim da smo kroz sve to morali proci da bi dokazali samo sebi koliko zapravo volimo. Mrzila sam te nekad, priznajem, i kroz suze i stisnute zube izgovarala sam tvoje ime. sada sam nekako mirna...ne mogu opisati taj osjecaj. osjecam se kao da si pola mene, i da odes da ja zapravo ne bi postojala. toliko si toga sa mnom prezivio...toliko sretnih trenutaka, i toliko tuznih...jedino sto je ostalo isto je to sto jos uvijek zatreperim svaki put kad te vidim kroz prozor autobusa....jos uvijek se budim kraj tebe sretna, i kad se probudim usred noci sjedim u tisini i samo te gledam...znam da nisam sama.kada odes negdje na par sati hodam po stanu kao luđakinja i cekam te, ne mogu ni razmisljati normalno, toliko mi falis. nekad zaronim nos u tvoju odjecu i cini mi se tada kao da minute brze prolaze i da ces brze doci kuci.
volim te, znas to. vec sam dosadna s tim izjavama Smile

.
i obecajem da ti vise necu krasti pokrivac po noci.

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:27 pm

Nisu sve price za pricanje. Ili nisu za Tebe ili nisu da ih ja pricam.
Mala je slucajnost ako smo se sreli i Ti, i ja, i ova prica.
Samo da znas ... , moja prica ne poucava, i ne zabavlja,
i brzo se zaboravlja.
Ona je uvek kao ziska zara za pocetak Tvoje vatre,
na kojoj ces se sam grejati i drugom iskru davati.
Ja cu samo iz daljine gledati njeno svetlo dok moja vatra gori.
Koliko ce biti velika i topla ni ja ni iko drugi necemo znati.
Mozda se ogrejes, mozda se opeces.
To ces samo Ti znati o vatri svog zivota.
I kad iskra skoci iz Tvoje vatre, isto tako ce drugi proci.
I kakav si Ti covek, takve ce vatre za Tobom ostati.
I price o njenoj svetlosti.

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:28 pm

Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati...

Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprolazne, sve teskoce nesavladive. Ali kada se otkines od sebe neodlucnog, kada pobjedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen i pun prijetnji. Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni, u drugom covjeku, u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina, a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Smatrao sam duznoscu i srecom da sebe i druge cuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grijesne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju? Covjek nije Bog, i njegova snaga je bas u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio, a ako nema sta da suzbija, u cemu je onda zasluga? Sada o tome mislim drukcije. ali da ne pominjem ono sto ce doci kad bude potrebno. Bice vremena za sve. Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise.

Mesa Selimovic

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:29 pm

Nista na svetu ne donosi takvu srecu, kao sanjarenje.

Sanjam, moje more, valcer sa njim, decu, polje makova, sladoled, belu ruzu sa zlatnim srcem…ma ja uvek sanjam. Zato nekada kada mi naidju dani kao sto je ovaj danas,kad se povucem malo iz svog zivota,skinem masku,ocistim grad sa lica,obucem moj stari najdrazi duks,scucurim se u mom cosku,pa citam o nesrecnoj ljubavi u nekoj knjizi, o toj mocnoj,vecnoj sili,pravim se da tugujem nad tuznom sudbinom glavnih junaka. Moja mala prevara. U stvari skupim se sva u taj preveliki dux,i placem,placem,cvilim,zavijam za mojim sopstvenim zivotom,za mojim sopstvenim srcem, za sobom samom kakva sam bila,za svojom izgubljenom ljubavi, za zivotom koji svakim danom prolazi kraj mene. Moja mala varka. Nesto samo moje.Jer tada znam da ne mogu da zivim bez mog zivota. Ne mogu da zivim bez moje duse.A moram.

Dok moj list zivota vetrovi sudbine nose, on leprsa, pada, dize se... Sta je zivot nama namenio, ne znamo. Sta cemo sami sebi nameniti, sta ćemo uraditi, u cemu cemo snagu naci, cime snagu hraniti da poraste u zmaja umesto u malenog misića, e, to umnogome zavisi od nas. Znam. Samo da mi je znati...kako.
Zato sanjarim...

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:29 pm

O NJOJ pisem Ja, prijatelj ...

Jednog dana ljubav kaze prijateljstvu:
"Zasto postojiš TI, kada postojim JA?"
Prijateljstvo joj odgovori:
"Da nosim osmeh tamo gde si TI ostavila suze... !!!"

Evo Reci !
Evo moje reci nesigurne i mucave i nesretne, kupane u nafatlinu razmišljanja..
Gde sam JA to ?
I sto uradih nesrtetan, pa joj pogledom mutnim mutan pogled potražih, da u vecnosti svojih nemira lutam, i u zabludama svojim zaljubljenim sanjam.
Sanjam je kako trepavice svoje rasplice u trepavicama mojim, kako mojim dodirima daje svoj dodir zenica.
Sanjam kako kroz sasvim mali plicak želja, hodi meni, tako prkosna, tako umilana i nežna.
Žena mojih želja !
Dajmo joj ime Andjelina i Ljiljana i Marina,ili Nada ili, Olja, ili samo, ONA.

"O ONA su pevali pesme, one tihe sretne i tuzne"...
"O ONA su saptali pesnici, i prosci"...
"O ONA pisala je ljubav, i moj rastanak"...
"O NJOJ pisem i ja, prijatelj"...

- Jednog dana pojavila se ONA. Izvirala je kao pesmica iz moje duse dok sam zadivljen lepotom i rasutom crnom njenom kosom gledao ukrasen dan igrom senki, sunca i topline.
Samo par pokreta, nekoliko pogleda ispod velikih crnih suncanih naocala bilo je dovoljno da zaboravim, razmisljanja koje sam prebirao na treperavoj sparini, zelja i briga.
Pustio sam ONA da utone u buduce moje pesme, da zapeva u mom srcu. Pustio sam je da dodirne vec davno zaboravljeno. Da razveze cvor mog srca. Pusto sam je, u svoje oko u zenice svoje, mislima da mi vrluda. A nisam znao, da se zaboravljeno budi, da rudi u grudima moja mlaost.
Zbrkanost..! -

Lagano se biciklom prevezla preko tracnica, i skrenila tamo gde cu skrenuti i sam, ONA lepa ko secanje na Raj a ja ruznjikav kao taman biser ciste duse, koji se bezvoljno saplitao, o svoje bivse ljubavi, o svoja pijanstva, o tuzne noci, o beskrajni mamurluk.

Oprosti prijatelju..!
U meni si probudila secanje na ljubav, tako radosnu, da uzeh od ljubavi lepo u srcu da utoplim. Zahvalan sam ti sto si bila strpljiva, a nisi me razumela. Nek su moje knjige rasute na asvaltu, nek kao kapljice radosti uzdrhatlom srcu ponovo darivaju rec stiha . Ja volim svoju bol i od nje nikad ne zelim uteci...
Samo saptao sam danu,zelje, a nisam znao da je to, - TO!
"Vreme rastajanja, bola i tuge.."!

I tako sam posato uljez u tvojim ocima. Bezobrazno podlo hteo oteti to osecanje nepripadanja, i tebe
prijatelja utopliti u kutku zenica oka, da me darivas secanjem na ONA, plaseci se opet ukusa zaborava, ne zeleci skrivati radost dodira lepih belih malih dojki.
Umro bih danas od sramote, jer prijatelja htedoh pokrasti i prisvoiti, sebicnosti radi...
"Ponekad se u coveku javi zelja pa pozeli nesto neostvarivo. Da osvoji, ponekad neosvojivo,Da uzme
zabranjeno, sebicnosti radi"... A dodirnula me je radost tvojom pletenicom i uzletela si kao lastavica senom svojom da se u mojoj zenici skrijes.
Sklopio sam oci u beskrajni mir secanja bogat svojom dusom, spreman opet iskreno da delim osecajnja.
I.. NJU sam utoplio, mojom iskrenoscu, dusom mojom nesputanom, da joj vratim MIR u nadi da ce
pozeljeti biti moj prijatelj ...
..I ONA, nadje mesto u radosti sto se secam, trena kad mi je uzimala dah, i bola grudima kad me je varala.
Secanja radosti na zelju da joj se svetim i da oprostim, i s svatih da ne mogu svetiti se ni prastati, i samo sam sebi se svetio, otuda i suza biserna cista i blistava...

"Oprosti mojoj gluposti sto u svojim nemirima ne prepoznah carobnu dusu prijatelja"...

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:30 pm

Piši mi o Njoj

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Branko Miljković

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:30 pm

Suština se očima ne da sagledati

… Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoine de Saint-Exupéry

od **Wedrana** Ned Apr 25, 2010 9:31 pm

NOSAČ

I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama. :rolleyes:

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?

IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle. :rolleyes:

Mika Allmighty

od Sponsored content

Kratke priče

Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče

Re: Kratke priče