Pisem ovo pismo tebi...

Onore de Balzak Evelini Hanskoj

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi zivot.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osecanja te veceri, rekao sam ti bezbroj neznosti.
Oh! Ti imas bozanstvenu dusu za koju covek ostaje vezan citavog zivota. Duso moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, sto je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni andjele, ne zamracuj nikakvom sumnjom nadahnuca ljubavi. Tvoja umiljata neznost bio je samo njen tumac. Ne misli da mozes biti uporedjena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvatas li sav car i svu istinu da siromah pesnik moze biti pogodjen tim sto je pronasao isto srce, sto je voljen preko svojih nada? Moja obozavana, da za tebe me je odgojilo najneznije i najmilije zensko srce...
Dragi, veciti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vredjati ponosnu i neznu dusu. Ali ne govoriti tebi o tome znacilo bi oduzeti ti neizrecive dusevne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve slicnosti, osecanja i duse da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, uzasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kazem onoj u kojoj zivim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reci cu ti prostodusno sve ono lepo sto pomislim, a i rdjavo. Ti si jedno ja, lepse i milije.

Moja ljubav nema vise ni manje egzaltacije, niti ma cega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je andjeoska ljubav, uvek na istom stepenu jacine. Osecati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu neznosti, ponosnih osecanja, cujes li, andjele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko srecu koliko i tvoje medeno i zarko milovanje...

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje jos nemaju uspomena bice skoro amajlija za ljubavne zelje, kad bude sadrzavao sve neznosti ljubavi. Nas siroti poljubac, jos lisen svih nasih radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje bice...

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali jos manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima neceg vise, ne znam cega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostiznim
Ali, drago blago, ti imas nebesku dusu kakva se samo moze zamisliti, i imas zanosnu lepotu. Boze, kako da ti kazem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...

Budim se srecan sto te volim. Lezem srecan sto sam voljen. To je zivot andjele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrzi hiljadu neznosti za tebe, kao oni juce za mene.

Zeneva, januara 1834. godine

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Tereza moja najdraza.
Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali,ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli,i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci,prekrasnoj na svim jezicima,a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti,a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina,osamnaestogodisnja zena,vec dve godine van
manastira:voleo bih da si tamo i ostala,ili da te bar nikad nisam sreo.
Ali,kasno je za sve.Volim te,i ti mene volis,konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo,a to je za mene velika uteha u svemu.Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad
nece desiti,dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

Dzon Kits - Fani Braun

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuce mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Mej Zijada Halilu Dzubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

15. januar 1924. godine

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

Njujork 26.februar 1924. godine.

Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posle iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj
Spasko, početak leta, 1880.

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota. Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio. Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti. Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene. Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri... Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih... A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni. Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda. No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.

NAPOLEON BONAPARTE

(Pariz, decembar 1795.)

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…

Beethoven - Pismo besmrtnoj dragoj

6. jula, ujutro

Moj andjele, moje sve, moje Ja. - samo nekoliko rijeci danas, i to olovkom (tvojom) - ; tek sutra ce se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u slicnim stvarima! - zasto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Moze li nasa ljubav postojati drugacije nego zahvaljujuci zrtvovanju, zahvaljujuci tome sto ne zahtjeva sve, mozes li ti promijeniti to sto nisi u potpunosti moja, i sto ja nisam sasvim tvoj - Ah Boze pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dusu zbog onoga sto se mora - ljubav trazi sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljas, da ja moram zivjeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osjecala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo stigao sam ovdje tek juce ujutro u 4 sata, buduci da nije bilo dovoljno konja, izabrala je posta jednu drugu rutu putovanja, ali koji uzasan put, na pretposljednjoj stanici su me odvracali od putovanja nocu, zaplasivali me nekom sumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strasnom putu, bez podloge, cisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da lezim usput - Esterhazi je na drugom uobicajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa cetiri. - Ipak sam dijelom osjecao zadovoljstvo, kao i uvijek, kad nesto sretno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljasnjih stvari na one unutrasnje, mi cemo se sigurno uskoro vidjeti, ni danas ti ne mogu iznijeti svoje misli o zivotu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi nasa srca uvijek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slicne ovima grudi su mi pune onog sto ti zelim reci - Ah - ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znaci bas nista - razvedri se - ostani moja jedina vjerna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono sto za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani
ludwig.

Uvece ponedjeljak 6. jula

Ti patis moja mila duso - upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedjeljak - cetvrtak - jedini dani kad posta ide odavde u K. - ti patis - Ah, tamo gdje sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim ucini da mogu zivjeti s tobom, kakav zivot!!!! tako !!!! bez tebe - Pracen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim - isto tako malo hocu da zasluzim, kao sto je i zasluzujem - Poniznost covjeka prema covjeku - me boli - i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, sta sam ja a sta je taj - kojeg nazivamo najvecim - a ipak - opet je u tome ono bozansko u covjeku - placem kad pomislim da ces prvu vijest od mene dobiti tek u subotu - ma koliko da me volis - ja te ipak volim jace - ali ne skrivaj nista preda mnom - Laku noc - moram ici na spavanje, jer sam u banji - Ah boze - tako blizu! tako daleko! nije li nasa ljubav prava nebeska gradjevina - a i tako postojana kao nebeska tvrdjava.

Dobro jutro 7. jula

vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - zivjeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopce ne zivjeti; rijesio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poletjeti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova - a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada - nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot - Tvoja ljubav me cini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim covjekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvjesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? - Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan - i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj cilj da zivimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juce - Koja ceznja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj zivote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije srce svog dragog

L.

vjecno tvoj
vjecno svoj
vjecno nas

Dragani Pintor (nakon vise godina ponovnog susreta)

Tu gdje sad sjedimo sjetni...
mozes jos jednu bocu da nam platis, ako hoces,
voljeli smo se i drzali za ruke...
satima i danima i dvije godine,
Tu smo se stiskali jedno uz drugo,
klupu u parku cerecili,
silom mladosti je lomili,
sad me stisce u mislima i plecima,
kraj ovog platana .
Pricao sam ti o mirisnom jorgovanu sa Karpata
kog je moj otac sa puta doneo iz neke misije,
ne znam vise koje...?
Bilo je davno...
Stavljao sam ti cicak na uvojke talasalog pramena
koga i sad ponekad dosanjam
bez tebe u drugom svijetu,
drugaciji
i po izgledu i naravi...
Toliko...i jos dalje...I vise...
Ludio sam za tobom,
da i nakon sto nas je put
rastavio,
i ostavio same i nicije,
na vetrometini,
pisao pisma tebi koja nisam odaslao nikad,
pisma bez adrese,
i skrivao ih u prasnjave knjige nikad ne docitane...
...Eto sad smo tu,
i dva desetljeca iza nas,
gledamo se i pricamo,
i ko juce i danas drzis me za ruku,
hoces da ti pricam onu istu pricu o zelenoj basti
s jeseni u mom vrtu,
o zelembacima biljnom kozmosu, o divljem bosiljku,
o zmiji ridzovki,
i gospodji grahorici...
o svemu hoces da ti pricam...
I da te ljubim,
s dragoljubom biljkom me poredis,
a ja sad nikakav,
nit svoj,
nit tvoj i niciji...
..........Vrijeme me cizmom svojom pregazilo,
zene varale,
djecu pravljenu iz slucaja u slucaj,
vise ne vidjam,
to je kao kad ti tijelo zasecaju,
rane prave,
pa te pustaju da ti rane iskrvave...
Ti si obozavala da ti recitujem dok te ljubim,
Nisi valjda zaboravila,
Pabla i Lorku si voljela,
i Jesinjina,
a znam voljela si i Ernesta Hemigweya,
"Noc u jaslama" tu gdje nebo lici na pecurku
koja olikuje Hirosimu i Nadagaskar,
da, sjecam se i njeg si voljela....
samnom zajedno...
A sad, su drugi pjevaci, druge pjesme pjevaju,
sve je prekrila sivobijela paucina,
bas sve…
i moje i tvoje kose Dragana...
(n.a)

PJESMA MOJIM LJUBAVIMA

Ne volim kišu.,
njena prisutnost me deprimira.
ali ona ipak pada, pada i pada..
Obièno onog dana., kao i danas,
kad kiša pada
ja se povuèem u sebe., svoju sobu., svoja èetiri zida
To nije dobro., možete mi vjerovati na rijeè.,
I onda me kiša vrati u neke davne dane,
u moju prošlost.,
Prošlost koje se pomalo i sramim.,
sramim se jer sam bila glupa,
Ja sam bila ona fatalna djevojka,
ona koja guta muškarce,
prožvaèe ih i onda ispljune,
i neka mi Bog oprosti ali uživala sam u tome.
Ma koliko god da sam to skrivala ipak mi je bilo stalo do tih momaka.
Èak sam i voljela., onako pravo.,
srcem i dušom., cijelim svojim tijelom.
Njemu sam otvorila srce,
ali on je bio moja kazna.,
osveta od Onog gore.,
Danas kad su moje prijateljice veæ pred oltarom.,
a neke i sa djeèicom u naruèju.,
ja sjedim sama u svoja èetiri zida
a moj biološki sat otkucava.,
Osjeæam se kao stara krpa.,
kao otiraè na ulaznim vratima.,
Svaki dan se suoèavam sa svojom prošlosti.,
i ona me ubija.,
Izgubila sam sve.,
prijatelje., društvo.,
ljubav., sreæu
Izgubila sam sebe i svoju dušu
a srce sam izgubila na valentinovo prije par godina.
Zato., ljubavi moje prošle.,
molim Vas oprostite mi.,
Bila sam mlada i luda.,
nisam znala šta je život a ni kako ga živjeti.
Oprostite mi.,
Ja svoju kaznu odslužujem.,
Molim vas za oprost.

Autorica: Dea Herceg

Pesta 15.novembra 1814 godine

Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota –u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem

Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?


Vuk Stefanovic

Pesta 29.novembra 1914

Ljubljena prijateljice srca moga

Od onoga trenutka kad sam vam poslao svoje pismo,svaki dan mi se cini dug kao mjesec.Ocekivao sam,pun ceznje da osmi dan primim u svoje ruke Vase drago pismo.
Kako mi je camotinja postala previse mucna,morao sam prekinuti boravak u Pesti,pa sam,dakle otputovao u susjedni grad (Sent Andreju) da bih u drustvu svojih prijatelja,nasao mira dok ne osvane dan,nestrpljivo ocekivan,kad sam se nadao da cu dobiti Vas njezni odgovor.I dok sam u medjuvremenu otisao do pomenutog grada i vratio se,dosao je osmi dan.Dosao i prosao doduse,a da nisma primio zeljeno pismo.Tako je minuo u deveti i deseti.Ocaj me je danonocno mucio izazivajuci razlicite sumje u meni.Ali najednom(25-tog)pojavio se postar sa dva pisma iz Beca.
Najdraza moja!Radost moje duse i ushicenje moga srca koji su me obuzeli kad sma ugledao Vas veoma cijenjeni rukopis,ne mogu se rijecima opisati.Kako sam se zaprepastio kad sma otvorio Vase drago pismo i kad sam procitao da vas je moje pismo zateklo bolesnu u krevetu!Radost moja istog se trenutka pretvorila u ubistvenu strepnju.Rijec krevet zvucala je stravicnije u mome srcu od najezivije huke groma nad glavom najveceg zlocinca.Na tu neocekivanu vijest ucinilo mi se u uobrazilji kao da me sreca od sebe otiskuje,a nesrece kao da stremi da me zagrli svojim krvavim rukama.Tako prestravljen,gotovo sasvim izvan sebe,dosao sam do mjesta gde pisete da se osjecate bolje I to me je malo povratilo.Ah,mozda ste hteli time samo da me umirite,a Bog zna kako Vam je.No,sta mogu sada da ucinim!Ne preostaje mi nista drugo do da preklinjem Svemoguceg da Vas spase bolesti I da milostivo stiti Vase zdravlje I mir Vase duse na kojima se zasniva sva moja sreca.A kako mi je moja cista savjest svjedok da dosad nikome nisam nista lose pozelio niti ucinio,vec je naprotiv,moja zelja I sad,kao sto je uvijek I bila,da svakome pomognem koliko mogu,nadam se da me Bozija pravicnost nece survati nenadano u ponor nesrece.
Sto mi pisete moja najdraza,da ne treba da sumnjam u Vasu vjernost,najiskrenije Vam na tome zahvaljujem.Ali ja sam Vam jednom zasvagda kazao da u Vasu vjernost nikad necu posumnjati.Cesto sam Vam govorio da sam uvijek zelio imati takvo bice za zenu,u cije bih se pravedno srce,vrlinu I razum uvek mogao pouzdati ne sumnjajuci ni najmanje u njih,a to sam sve kod Vas nasao.

Vuk Stefanovic Karadzic

Na raskrsnici znam dogadja se i drugima da im ponos unisti sve ono lijepo sto samo ljubav moze dati.I onda netko place, moli, netko se ljuti, netko se jednostavno okrene i ode bez rijeci... Danas se pitam ima li smisla pokusavati razumjeti sve ono sto nas boli?
Znam da je ovo sto sada cinim posljednja spona medju nama. Nema vise nicega. Ni onih lijepih pisama, ni razgovora, ni bezbroj nedovrsenih poljubaca. Nema vise nicega...
To je kraj...
Dozvoli ipak, da ti kazem koliko sam s tobom bila sretna. Priznajem, zalim za onim nasim trenutcima, za onim danima.
Nikada ti nisam rekla koliko mi znace tvoje rijeci, tvoja saputanja, pogledi, stisci ruku i dugi zagrljaji.. Nisam ti govorila ni da te volim... Mislila sam da ti to znas, da osjecas, da ti je sve jasno. Grijesila sam. Znam. U toj silnoj zelji da me volis, voljela sam i nase svadje i tvoje ljutnje. A mi smo koracali ka sigurnom zavrsetku. Ne znam, valjda to tako mora biti. Cudno, ali ipak te molim u ime svih ljubavnika svijeta ne trazi me jer nalazim se na raskrsnici. I opet ce nova proljetna noc prati nam tragove, a vrijeme ce nam donijeti zaborav. Samo tko ce odnijeti magle iz mojih ociju, tko ce izbrisati pepel vatre koja je gorjela?!.... Jos uvijek dok se hladnoca uvlaci u moje tijelo i dok setam procvalom, ili uvenulom, stazom nasih ideala, sjecam se tvojih snenih ociju i cujem tvoj smijeh, kao najdivniji dio proslosti... !!!...
Ponekad mislim da necu izdrzati i da ce me ova bol slomiti, kao sto vjetar slama cvijet. Ponekad mislim da cu se presaviti pod teretom ocaja sto mi pritiska ledja i da ce mi zdrava pamet popustiti pod naletom ludila. Ne zivim otkako te nema. Vegetiram nad ostacima proslosti ne dopustajuci zaboravu da odnese nijedan komadic tebe. I zato pamtim nacin na koji hodas, kako se smijes i kako prstima prolazis kroz kosu. Pamtim sve tvoje snove, ceznje i zelje, sve ono sto jesi i sto bi htio biti. Nocu se budim uznemirena, preplasena od samoce i pitanja sto mi donosi novi dan.
Uskoro ce zima, a ja jos nisam naucila kako bez tebe...a moram

"Ti sve razumeš. Konačno jedinstvo. Patiš, uživaš, voliš, besniš, ljubiš, smeješ se. Rođeni smo za isto. Puni želje za otkrićem i ljubavi prema otkrivenom, skrivenom i boli što ga uvek gubimo.
Lep si. Tvoju lepotu ja ti dajem. Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa. Pobuni se protiv svega što te okiva. Ti voliš sebe. Voli me kao centar. Kao sebe.
Čuj me, miluj me onim što tražiš i onim što si našao.
Idem ka tebi i ka sebi.
Kao svaka dobra pesma."

Frida Kalo