Diskurs

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Diskurs

Počalji od Wedrana taj Uto Sep 22, 2009 9:11 pm

Diskurs



Diskurs je jedan od najčešće korišćenih termina u Fukoovom delu i istovremeno jedan od najprotivrečnijih. Sam Fuko ga u svojim delima definiše na više načina, i u ovom poglavlju ću se baviti time kako ga definiše u "Arheologiji znanja“ i "Poretku diskursa“. O značenju reči diskurs u "Arheologiji znanja“ kaže da je on "čas opšte područje svih iskaza, čas grupa iskaza koja se može individualizovati, čas pravilima uređena delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza“.(1) Pod "opštim područjem svih iskaza“ podrazumeva da se diskurs može odnositi na sve iznete iskaze i izjave koje imaju značenje i koji imaju izvesne posledice. Ponekad je, pored toga, koristio termin da ukaže na "grupu iskaza koja se može individualizovati“, što će reći na iskaze koji čine grupaciju, kao što je diskurs o ženama ili diskurs o rasizmu. Na drugim mestima je koristio termin diskurs da ukaže na "pravilima uređenu delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza“, što će reći na nepisana pravila i strukture koji proizvode naročite iskaze i izjave. Na primer, ne postoji grupa pisanih pravila o tome kako da se napiše esej, a ipak većina studenata na fakultetu uspeva da nauči da piše unutar [podrazmevanog] okvira za esej. Ovaj niz struktura i pravila predstavljao bi, za Fukoa, diskurs, i ta pravila su za njega mnogo interesantnija nego njima proizvedeni iskazi i tekstovi.

Diskurs je regulisana grupa iskaza koja se kombinuje sa drugima na predvidljive načine. Diskurs reguliše skup pravila koja vode u distribuiranje i kruženje izvesnih iskaza i izjava. Neki iskazi naširoko cirkulišu dok drugi imaju ograničenu cirkulaciju. Tako je na Zapadu Sveto pismo tekst koji se neprestano štampa; u mnogim kućama postoje njegovi primerci; mnogi politički komentatori koriste citate iz Biblije da bi ilustrovali svoja mišljenja; na univerzitetu se izučava Biblija; postoje specijalizovani časopisi za biblijsku egzegezu, nove interpretacije i komentari; postoje univerzitetski bogoslovski odseci koji su posvećeni izučavanju Svetog pisma. Na taj način se sama Biblija i iskazi u vezi sa njom mogu videti kao oni koji konstituišu diskurs koji ostaje u opticaju u našem društvu. Postoje, međutim, drugi verski tekstovi koji nemaju tako široku cirkulaciju i tu vrstu strukturne "potpore“ koju ima Biblija. Pojam isključivanja je posebno važan za Fukoovu misao o diskursu, naročito u "Poretku diskursa“. Umesto da posmatramo diskurs prosto kao grupu iskaza koji imaju neku koherentnost, trebalo bismo radije da mislimo o tome da diskurs postoji zbog složenog skupa praksi koje pokušavaju da iskaze drže u opticaju i drugih praksi koje pokušavaju da ih odele od drugih i da te druge iskaze drže izvan cirkulacije.

Razlog zašto mnogi ljudi vide pojam diskursa korisnim jeste taj što Fuko naglašava da je diskurs povezan sa relacijama moći. Mnogi marksistički toretičari su koristili termin ideologije da ukažu da su izvesni iskazi i ideje ovlašćeni od strane institucija i da mogu imati izvestan uticaj na ideje pojedinaca, ali pojam diskursa je mnogo složeniji nego taj pojam ideologije po tome što diskurs nije prosto nametanje niza ideja na pojedince. U "Istoriji seksualnosti I” iznosi:

"Diskursi, kao ni ćutanja, nisu jednom zasvagda potčinjeni moći ili pokrenuti protiv nje. Valja uvažiti složeno i nestalno međudejstvo u kom diskurs može u isti mah biti i oruđe i dejstvo moći, ali i prepreka, kamen spoticanja, tačka otpora i polazište za neku suprotnu strategiju. Diskurs prenosi i proizvodi moć; on je pojačava, ali je i potkopava, izlaže, čini lomljivom, i omogućuje postavljanje prepreka pred nju.“ (2)

Ono što je za nas interesantno u ovom citatu jeste to što marksistička teorija za ideologiju uvek pretpostavlja da je negativna i da ograničava, da je skup pogrešnih verovanja o nečemu, dok Fuko tvrdi da je diskurs kako sredstvo opresije tako i sredstvo otpora.

U razmatranju termina "diskurs“ moramo se prisetiti da on nije ekvivalent "jeziku“, niti treba da mislimo da postoji prosta veza između diskursa i realnosti. Diskurs ne prevodi prosto realnost u jezik; njega pre treba videti kao sistem koji strukturira način na koji percipiramo realnost. U "Poretku diskursa“ tvrdi: "Ne smemo zamišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje moramo samo da dešifrujemo. Svet nije saučesnik našeg saznanja; ne postoji nikakvo pred-diskurzivno proviđenje koje nam svet daje na raspolaganje u našu korist. Moramo poimati diskurs kao nasilje koje činimo nad stvarima; u svakom slučaju kao praksu koju im namećemo. U ovoj praksi događaji diskursa nalaze princip njihove regularnosti. (3) U zapadnoevropskim jezicima, primera radi, postoje tendencije da postoji više naziva za boje; ipak ne prave svi jezici na podjednak način razliku između boja i ne dele spektrum na plavo, crveno, zeleno kao što to čini engleski jezik. Neki ne prave leksičku razliku između plavog i zelenog. To ne znači da govornik ne razlikuje između njih, nego da to razlikovanje nije posebno važno unutar te kulture. Otuda regularnosti koje percipiramo u stvarnosti treba videti kao rezultat anonimnih regularnosti diskursa koje namećemo na realnost. Diskurs zapravo treba videti kao nešto što ograničava našu percepciju.

Iako se čini da diskurs skoro sve obuhvata, postoji i nediskurzivna oblast. Fuko se često interpretirao kao da je tvrdio da ne postoji nediskurzivno polje, da se sve konstruiše i poima kroz diskurs. Telo je, recimo, s jedne strane materijalni objekt - naše telo oseća bol, potčinjeno je gravitaciji, može se ozlediti u nesrećama, a s druge strane se pak može shvatiti samo preko diskurzivnog posredovanja, odnosno, naše razumevanje vlastitog tela odvija se samo putem diskursa - prosuđujemo veličinu našeg tela putem diskursa koji definišu perfektnu formu, osećanja umora tumačimo kao pokazatelje stresa zbog diskursa koji ukazuje na vezu između mentalnog i fizičkog zdravlja itd. Fuko stoga ne poriče da postoje fizički objekti u svetu i ne sugeriše da ne postoji ništa osim diskursa, ali ono što iznosi jeste da svet i materijalne objekte možemo iskusiti i o njima misliti samo kao o celini putem diskursa i struktura koje on uspostavlja u našem mišljenju. U procesu mišljenja o našem svetu, kategorišemo i tumačimo iskustvo i događaje prema stukturama koje su nam dostupne i u procesu tumačenja, tim strukturama dajemo čvrstinu i normalnost koje je često teško dovesti u pitanje. Ernesto Laklau i Šantal Muf o pitanju nediskurzivnog pronicljivo iznose:

"Činjenica da je svaki objekt konstituisan kao objek diskursa, nema ništa s tim da li postoji spoljni svet u odnosu na misao ili sa suprotstavljanjem realizma i idealizma. Zemljotres ili pad cigle je događaj koji svakako postoji u smislu da se događa ovde i sada, nezavisno od moje volje. Ali da li je njihova specifičnost kao objekata konstruisana u smislu "prirodnih fenomena“ ili izraza "božjeg prokletstva“ zavisi od strukturiranja diskurzivnog polja. Ne poriče se da postoje takvi objekti izvan misli, nego pre tvrdnja da oni mogu da konstituišu sebe same kao objekte izvan bilo kakvog diskurzivnog uslova pojavljivanja.“ (4)



Prema viđenju Laklaua i Muf, objekti dakle postoje i događaji se odvijaju u realnom svetu ali mi te događaje shvatamo i tumačimo unutar diskurzivnih struktura i nismo uvek svesni načina na koji diskurs strukturira naše razumevanje. Ako se vratimo na primer tela, videćemo da telo doživljavamo na način koji se čini da je prilično neposredan - osećamo bol, osećamo umor i glad - ali sva ova osećanja su propuštena kroz diskurzivne strukture koje im pripisuju naročita značenja i posledice.

Kada raspravlja o diskursu, Fuko se fokusira na ograničenja i restrikcije; svestan je da bismo potencijalno mogli da iskažemo beskonačan broj rečenica, ali ono što iznenađuje jeste da mi zapravo izabiramo da govorimo unutar usko ograničenih okvira. Tvrdi da diskurzivne prakse karakteriše "ograničavanje polja objekta, definisanje legitimne perspektive za nosioce (agent) znanja i fiksiranje normi za razrađivanje koncepata i teorija“ (5). Pri odluci da kažemo nešto, moramo se dakle kao govornici usredsrediti na poseban predmet, moramo u isti mah za sebe zahtevati autorizaciju sposobnosti da govorimo o tom predmetu i moramo, u procesu, dopuniti i profiniti načine mišljenja o datom predmetu. Teško je, ako ne i nemoguće, da mislimo i sebe da izražavamo izvan ovih diskurzivnih ograničenja jer, čineći to, mogli bi nas smatrati ludim ili nerazumljivim. Fuko je aludirao na ovu teškoću samoizražavanja u diskursu kada je počeo svoj inauguralni govor na Kolež de Fransu: "Mislim da postoji mnogo ljudi koji imaju sličnu želju da se oslobode od obaveze započinjanja; sličnu želju da se neko odmah nađe na drugoj strani diskursa i da ne mora spolja da razmatra šta je to čudno, preteće, možda čak zlokobno u vezi sa njim.“ (6) To je razlog zašto smatra da postoje rituali na početku diskursa. Banalan primer: kada ljudi u Engleskoj započinju komunikaciju, počinju sa small talk-om, neobaveznim govorom o vremenu ili zdravlju, pre nego što počnu ozbiljno da razgovaraju. Telefonski razgovor podrazumeva niz ritualizovanih rutinskih početaka i završetaka. Mi obično ne mislimo o tim ritualizovanim iskazima; primećujemo ih samo onda kada ih neko ne koristi.

Ono što Fukoa interesuje u njegovoj analizi diskursa jeste način na koji se on reguliše: "U svakom se društvu produkcija diskursa u isti mah kontroliše, selektuje, organizuje i raspodeljuje, i to izvesnim postupcima čija je uloga da ukrote moći i opasnosti diskursa, da ovladaju njegovim nepredvidljivim događajima, da izbegnu njegovu tešku i opasnu materijalnost.“ (7) Fukoa interesuje ovo značenje strukture diskursa i kontrole koju ima nad onim što može da se izgovori. U "Poretku diskursa“ opisuje postupke koji ograničavaju diskurs i koji vode produkovanju diskursa: prvi skup postupaka, iznosi, sastoji se od tri spoljnja isključenja: to su tabui, razlikovanje između ludaka i normalnih i razlika između istine i neistine. Tabu je forma zabrane budući da otežava da se govori o određenim predmetima kao što su seksualnost i smrt i ograničava način na koji govorimo o ovim predmetima. Drugo spoljno isključivanje je razlika između govora ludaka i normalnog, kao što je Fuko pokazao u "Istoriji ludila u doba klasicizma“, pošto se govor ljudi koji se smatraju bolesnim ne sluša; on se tretira kao da ne postoji. Primera radi, ljudi u Engleskoj koji imaju potvrdu da su mentalno bolesni i kojima su propisani izvesni lekovi da bi im se pomoglo, sada, jer se promenio zakon, ne mogu ovlašćeno da izjave da ne žele takvo lečenje. Mogu doduše da izjave da neće da uzimaju medikamente ali vlasti sad mogu da ignorišu njihove iskaze i da ih nateraju da ih uzimaju. U tom smislu, samo se iskazi onih koji se smatraju zdravim slušaju. Razlikovanje između istine i neistine je treća praksa isključivanja koju opisuje; oni u poziciji moći koji se vide kao "eksperti“ jesu oni koji mogu da govore istinu. Iskazi onih koji nisu u poziciji moći se smatraju onima koji ne govore istinu. Pojam istine ne sme se uzimati kao samoočigledan; on u svom radu pokazuje kako je istina nešto što se materijalno pomaže čitavim opsegom praksi i institucija: univerziteti, vladini odseci, izdavačke kuće, naučna tela itd. Sve što dolazi iz tih institucije je u funkciji isključivanja iskaza koje karakterišu kao pogrešne a drže u opticaju one iskaze koje drže za istinite. Samo oni iskazi koji su "u istini“ će biti u opticaju: u "Poretku diskursa“ tvrdi "da je moguće da neko u prostoru divlje spoljašnjosti govori istinu, ali neko je u istini samo pokoravanjem pravilu diskurzivne "policije“, koja treba da se reaktivira u svakom od pojedinačnih diskursa.“ (Cool Otuda, iako nešto tvrdimo što je, onoliko koliko znamo, "istina“, naši iskazi će se prosuditi kao "istiniti“ ukoliko se slažu i uklapaju sa svim drugim iskazima koji su ovlašćeni u našem društvu.

Pored tih spoljašnjih isključivanja u produkciji diskursa, Fuko takođe tvrdi da postoji četiri unutrašnja postupka isključivanja i oni su: komentar, autor, discipline i proređivanje (raréfaction) govornog subjekta. Svi ti postupci se tiču klasifikovanja, distribuiranja i smeštanja diskursa u poredak, i njihova funkcija je konačno u tome da prave razliku između onih koji su ovlašćeni da govore i onih koji nisu - između onih diskursa koji su autorizovani i onih koji nisu. Prvo interno isključivanje, komentar, jeste pisanje o iskazima drugog. Otuda se književni kriticizam može smatrati komentarom: "Ukratko, moglo bi se reći da u svim društvima postoji, sa velikom konzistentnošću, vrsta stepenovanja među diskursima: između diskursa koji se izriču u običnoj svakodnevnici i koji nestaju čim su izgovoreni, i između onih diskursa koji stoje na početku novih govornih činova, koji te govorne činove preuzimaju, transformišu ih i govore o njima, rečju, diskursi koji su, povrh njihove formulacije, rečeni, ostaju (iz)rečeni i treba ih dalje kazivati.“ (9)

Mnogi ljudi veruju da se neki tekst komentariše i da se o njemu raspravlja jer je vredniji i interesantniji nego drugi; Darvinovo delo "Poreklo vrsta“ (1859) se, primera radi, bezbrojno puta komentarisalo, tumačilo i pobijalo. Ali Fuko tvrdi da to nije toliko zbog kvaliteta u nekom tekstu, nego da je to pre pitanje razlike u načinu na koji se tekst analizira. U procesu komentarisanja teksta, samom tekstu je dat različit i primaran status, pretpostavlja se da ima bogatstvo, ali je u isti mah uloga komentara da paradoksalno iskaže ono što tekst ne može da izrekne; "Komentar mora po prvi put da kaže ono što je, pak, već rečeno i mora neumorno da ponavlja ono što, međutim, nikad nije rečeno.“ (10) Otuda komentari na Darvinovo delo ne čuvaju samo Darvinove tekstove u opticaju, kao ideje koje su u "u istini“, nego takođe dodeljuju status autorima komentara, jer to pokazuje da su ovladali Darvinovim idejama i da čak mogu da profine te ideje i da ih jasnije izraze nego Darvin, ili da te ideje prikladnije povežu sa 21. vekom. Druga unutrašnja praksa isključivanja je autor. Ona može da se čini krajnje paradoksalnom, pošto većina ljudi vidi autora prosto kao ličnost koja, podrazumeva se, piše tekst. Iako priznaje, naravno, da autor postoji, pojam autora koristi kao organizujući princip za tekstove i on se može smatrati načinom pružanja kohezije različitim tekstovima koje su on ili ona publikovali. Na primer, ako uzmemo u razmatranje spise Kazua Išiguroa, jasno je da napisao knjige u širokom rasponu koje variraju po stilovima i temama, od "The Unconsoled“, stilistički eksperimentalne knjige, do "The Remain of the Day“, mnogo konzervativnijeg dela po stilu i sadržaju. Bilo bi ga teško vezati za naročit način pisanja ili fokus. Ipak, zbog toga što znamo da je sve te tekstove publikovala ista osoba, nastojimo da grupišemo zajedno te različite tekstove i možemo čak da počnemo da tvrdimo da postoje veze između knjiga, posmatrajući npr. jednu knjigu kao reakciju na stil ili predmet druge. Te knjige su ipak toliko različite da će Fuko i u "Poretku diskursa“ i u eseju "Šta je autor?“ tvrditi da mi čitaoci koristimo pojam autora da ujedinimo sve te veoma različite tekstove. Fuko radije koristi termin "funkcija autora“ nego što se fokusira na realnog autora, pošto je ovaj organizacioni aspekt funkcije autora ono što ga interesuje. Fuko je kritičan prema takvim pojmovima kao što je progresija autora od nezrelosti, ranih dela ka zrelosti ili poznim delima. Ako raspravljamo o "ranim“ delima Šekspira, treba da se pitamo zašto koristimo tu metaforu koja podrazumeva da su ti radovi manje razvijeni od kasnijih tekstova, i treba prosto da analiziramo te tekstove u vlastitim okvirima, pre nego prema fikcionalnoj shemi koju imamo o Šekspirovom životu. Treće interno isključivanje koje se nameće diskursu je disciplinarna granica, što će reći, granice koje stavljamo na predmetnu oblast. Ukoliko radimo npr. u okviru sociologije, uopšteno ćemo ispitati izvestan raspon predmeta i pristupićemo im oslanjajući se na poseban opseg metodoloških i teoretskih oruđa. Ako istom predmetu pristupimo iz perspektive druge discipline, npr. lingvistike ili psihologije, pristupićemo im i ograničiti te predmete na različite načine i pristupićemo im koristeći drugačija oruđa. Discipline deluju ograničavajuće na diskurs, jer one propisuju šta se može računati kao moguće znanje unutar posebnog pojmovnog polja. Jer svako od njih ima stroga metodološka pravila i korpus postavki koje se smatraju faktičkim, discipline dopuštaju produkciju novih postavki ali unutar ekstemno usko definisanih granica. Otuda akademski časopisi imaju urednički kolegijum i procenjivače koji su odgovorni za preispitivanje da li se članci koji im se šalju na publikovanje "uklapaju“ u disciplinarna pravila za raspravu o određenim temama i šta je moguće reći unutar te discipline. Odbacuju one članke koji se ne uklapaju. Te prakse koje su integralni deo disciplina čine predmetnu oblast putem rigoroznog isključivanja znanja koji ih može dovesti u pitanje. Poslednje unutrašnje isključivanje nametnuto diskursu je ono što zove "proređivanje govornog subjekta“ - pod proređivanjem podrazumeva ograničenje koje se nameće na onog ko može da govori autoritativno, tj. neki diskursi su otvoreni za sve, a neki imaju veoma ograničen pristup. Autoritativno kazivanje se obavija ritualima i odvija se unutar određenih diskursnih društava, gde diskursi cirkulišu shodno propisanim pravilima. Na univerzitetima, primera radi, samo određeni ljudi mogu držati predavanja; ona se daju u određenim prostorijama sa posebnim pozicijama slušalaca i predavača. Samo predavač govori za vreme predavanja, ukoliko student govori to se obično vidi kao nenormalno, ili da potencijalno remeti status quo, ili ako studenta predavač pozove da govori, on/ona se mogu osećati nervozno ili samosvesno i kazivanje mogu da vide kao teško. Fuko otuda tvrdi da univerzitet nije prosto mesto gde znanje bestrasno kruži, nego da je svaki obrazovni sistem "politički način da se održava ili menja prisvajanje diskursa, zajedno sa znanjima i moćima koje oni nose.“ (11) Univerziteti imaju mnoga nepisana pravila ko može da govori u određeno vreme (o tome svedoče napori koje tutori ulažu da prisile studente da govore na seminarima) i čiji se iskazi smatraju autoritativnim (treba se samo prisetiti snage tutorskih komentara eseja, koji odlučuju o tome kako da se oceni neki student). Fukoova analiza univerziteta se fokusira manje na cirkulaciju znanja a više na način na koji se izvesni tipovi znanja isključuju, na rigorozni proces kojim se ideje studenata dovode u isti red sa tipom znanja koje se smatra "akademskim“. Otuda se čitav ovaj naizgled samorazumljiv sistem ćutanja i prisiljavanja na govor, ili komentarisanja i ocenjivanje tog rada u odnosu na fiksirane standarde, tiče manje prenošenja znanja, a više institucionalizacije diskursa i mapiranja relacija moći između predavača i studenata. Ovaj kompleksni sistem mnoštva ograničenja deluje stoga kako interno tako i eksterno na proizvođenje i recepciju diskursa i to su ta ograničenja koja rađaju diskurs.

Da sumiramo - diskurs treba videti kako kao obuhvatan pojam koji se odnosi na sve iskaze, pravila kojima se ti iskazi oblikuju, tako i kao procese uz pomoć kojih ti iskazi kruže a drugi se iskazi isključuju. U teoretizaciji diskursa, Fuko takođe koristi neke druge pojmove: episteme, arhiv, diskurzivna formacija i iskaz, što je postalo važno za one koji se naslanjaju na njegov rad i koji nam pomažu da skiciramo strukturu diskursa. Njih ću kratko definisati.

Fuko analizira grupisanje diskurzivnih formacija i odnosa između diskursa u određeno vreme. Ovaj skup praksi naziva episteme. Episteme neke epohe nije "zbroj njezinih znanja, ili opći stil njezinih istraživanja, nego razmak, distance, opreke, razlike, relacije njenih složenih znanstvenih diskursa: episteme nije neka vrsta skrovite teorije, nego je disperzioni prostor, jedno otvoreno i nesumnjivo beskonačno opisivo polje relacija. (12) Otuda, to nije skup svega što se može znati unutar epohe nego je to složeni skup odnosa između znanja koje se proizvodi u određenoj epohi i pravila kojima je novo znanje generisano. U okviru određene epohe možemo videti sličnosti u načinu na koji te naročite nauke deluju na konceptualnom i teoretskom nivou, uprkos tome što se dotiču različitih predmeta. U "Rečima i stvarima“ analizira konceptualne okvire, teoretska stanovišta i radne metode koje zajednički dele određene umetnosti, prirodnjačka istorija, ekonomija i lingvistika:

"Ono što je zajedničko prirodnjačkoj istoriji, ekonomiji i gramatici klasicističke epohe, svakako nije bilo prisutno u naučnoj svesti; ili je pak deo svesti bio površan, ograničen i skoro čista fantazija; ali, i da nisu bili svesni, prirodnjaci, ekonomisti i gramatičari su koristili ista pravila da definišu objekte koji spadaju u njihovo izučavanje, da oblikuju njihove koncepte, da grade njihove teorije. (13)

"Sličnost je dobrim delom rukovodila egzegezom i interpretacijom tekstova; ona je organizovala igru simbola, omogućavala saznanja o vidljivim i nevidljivim stvarima i upravljala umetnošću koja ih je predstavljala. Svet se zatvarao nad samim sobom: zemlja je imitirala nebo, lice se ogledalo u zvezdama, a trave u svojim stabljikama skrivale tajne koje su služile čoveku. Slikarstvo je imitiralo prostor. A predstavljanje - bilo kao svečanost ili kao znanje - izdavalo se za ponavljanje: pozorište života il ogledalo sveta - to je bilo odličje svakog jezika, njegov način oglašavanja i formulisanja prava na govor.“ (14)

Takođe opisuje način na koji su događaji u svetu bili tumačeni kao da su znakovi natprirodnog sveta: podbacivanje žetve, oluje, bolesti i u stvari svaki događaj koji se video kao izuzetan, doživljavao se kao izraz božjeg gneva. Unutar svih prirodnih nauka u klasicističkom periodu, različiti naučnici su delili izvesne pretpostavke o prirodi sveta i o znanju koje je podupiralo njihov naučni rad. Didijer Eribon ovako opisuje epistemu: "Svaki period karakteriše podzemna konfiguracija koja određuje njegovu kulturu, mreža znanja koja omogućuje svaki naučni diskurs, svaku produkciju iskaza... Svaka se nauka razvija unutar okvira episteme, i stoga je delimično povezana sa drugim naukama koje su joj savremene“. (15) Otuda se u ovoj analizi opšte gramatike, ekonomije i analize bogatstva i prirodnjačke istorije u "Rečima i stvarima“, Fuko usmerava na analizu zajedničkih pretpostavki i teoretskih okvira koji organizuju misao, reprezentaciju i kategorizaciju.

U analizi episteme Fuko tvrdi: "Ne nastojim pronaći, polazeći od raznih znakova, jedinstveni duh nekog razdoblja, opći oblik njegove svijesti: nešto kao Weltanschauung. A nisam opisao ni pojavu i nestanak neke formalne strukture koja bi vladala određeno vrijeme svim očitovanjima misli... Studirao sam skupove diskursa jedne za drugima; opisivao sam ih, definisao spletove pravila, preobražaja, pragova remanencija; usklađivao ih međusobno, opisivao snopove relacija.“ (16) Otuda ono što Fuko pokušava da analizira nije ujedinjen korpus ideja ili "duh doba“, nego skup sukobljenih diskurzivnih okvira i pritisaka koji deluju kroz društveno delo i koji stupaju u interakciju, i kako uslovljavaju ono što ljudi misle, znaju i pišu. Radije nego što tvrdi da postoji glatki prelaz od jedne episteme ka drugoj, sa naučničkom nadogradnjom na dela drugih, te tako imamo progres, on tvrdi da pomeranje od jedne episteme ka drugoj stvara diskurzivni prelom ili diskontinuitet. Prelomi između epistema su iznenadni, pre nego što su to, kao što se obično opisuje, evolucija ili reakcija na prethodni period. On pita "kako je moguće da postoje u izvesnom momentu i u izvesnim poretcima znanja ta iznenadna poletanja, ta užurbanja evolucije, ti preobražaji koji ne korespondiraju sa tihom i kontinuiranom slikom koja se obično prihvata. (17) Možemo uočiti da Fuko reaguje protiv ideje evolucije i progresije kod tradicionalnih istoričara, kojom se tvrdi da se znanje i život generalno poboljšavaju, sve dok ne postignu najvišu tačku u sadašnjem trenutku. Fukoova namera da opiše diskurzivne granica episteme treba da nas prisili da uočimo neobičnost našeg savremenog stepena znanja i da preispitamo način na koji mislimo i konceptualna oruđa kojima obično mislimo.

Fukoova arheološka analiza se fokusira na opis arhiva, tj. "Skup pravila koja, za neku datu epohu i za neko određeno društvo definišu... granice i oblike izrecivosti... .“ (18) Termin arhiva Fuko koristi da ukaže na nepisana pravila koja vode proizvođenju izvesnih tipova iskaza i ukupnom zbiru diskurzivnih formacija koje cirkulišu u određeno vreme. Pojam diskurzivne formacije koristi da ukaže na regularna udruživanja i grupisanja naročitih vrsta iskaza; to su grupisanja iskaza koja se često povezuju sa određenim institucijama ili tačkama moći i koja imaju posledice na pojedince i njihovo mišljenje. Čini se da diskurzivne formacije imaju čvrstinu, a ipak su predmeti u stalnoj promeni.

Diskursi, ili diskurzivne formacije, jesu grupe iskaza koje se bave istim predmetom i koje čini se proizvode iste efekte. Oni recimo mogu biti grupe iskaza koje su zajedno grupisane zbog nekog institucionalnog pritiska ili udruživanja, zbog sličnosti porekla ili zbog toga što imaju sličnu funkciju. Oni vode reprodukovanju drugih iskaza koji su kompatibilni sa pretpostavkama koje su im u osnovi. Diskursi ne treba da se vide kao potpuno kohezivni, pošto oni uvek u sebi sadrže grupu iskaza koja se sukobljava; na primer, diskurs muškosti se ne može videti prosto kao unitarna celina. U okviru diskursa muškosti, ili treba li da kažemo diskursâ, postoje grupe iskaza koje se tiču opisa mačizma (npr. desničarske izjave koje veličaju muške vrline kao što su jačina i poverenje) i druge koje opisuju novog muškarca (npr. levičarske izjave koje vrednuju kultivisanje i brižnost). Mada ove izjave imaju različite političke intencije i efekte, pokušavaju da karakterišu muškarce i žene kao fundamentalno drugačije. Posledica tih iskaza je smanjenje sličnosti između muškaraca i žena. Dok funkcija tvrđenja tih sličnosti i razlika varira, posledica tvrđenja da su muškarci i žene suštinski različiti obično ima funkciju preporučivanja, npr. diskursi o muškosti ciljaju na opisivanje situacije koju bi autor da izazove (muškarci treba da budu čvršći nego što su bili u prošlosti, ili treba da budu brižljiviji). Diskursi stoga treba da se vide kao grupe iskaza koje su povezane sa institucijama, koje su u izvesnom smislu autorizovane i koje na osnovnom nivou imaju neku jedinstvenu funkciju.

Iskaz se može videti kao autorizovana postavka ili delovanje putem govora. (19) Iskaz nije prosto rečenica jer, na primer, mapa ili slika bi se mogli uzeti kao iskaz. Drajfus i Rabinov tvrde da "mape mogu biti iskazi ako su predstave geografske oblasti, i čak slika izgleda tastature pisaće mašine može biti iskaz ako se pojavljuje u udžbenicima ili kao predstava načina na koji su slova tastature standardno aranžirana. (20) Nije svako u situaciji da iskazuje ili da mu drugi uzimaju iskaze za ozbiljno. Neki iskazi su autorizovaniji nego drugi, po tome što su u čvršćoj vezi sa onima u poziciji moći ili sa institucijama. Ono što Fuko želi da analizira jeste "zakon postojanja izričajâ, ono što ih je omogućilo...; uvjete njihovog pojedinačnog pojavljivanja“.(21) Otuda, pre nego da pretpostavlja da iskazi prosto postoje kao samorazumljivi, želi da analizira proces kojim se stvaraju. Ono što Fukoovu analizu iskaza čini jedinstvenom jeste da on pokušava da analizira iskaze tako što: "Nastojim odgovoriti na to pitanje ne pozivajući se na nejasnu ili nerazjašnjivu svijest govornika; ne pripisujući diskurzivne činjenice možda nehotičnoj volji njihovih autora; ne prizivajući onu namjeru da govorim, što je mnogo bogatija od onoga što kažem; ne pokušavajući da uhvatim nečuvenu lakoću neke riječi koja bi bila izvan teksta.“ (22) On je stoga zainteresovan za analizu diskursa kao neličnog sistema koji nadilazi pojedinca i precizno analizira ovaj apstraktni, anonimni sistem i strukture, a ne pojedince koji se suočavaju sa sistemom. Diskurs sam strukturira koje je iskaze moguće reći, uslove pod kojima će se izvesni iskazi smatrati istinitim i podesnim. Diskurs uslovljava to da će izvesni iskazi proizvoditi više iskaza nego neki drugi.

Zaključak

Fukoov rad o diskursu i moći je koristan teoretičarima za razmatranje načina na koji mi znamo ono što znamo; odakle te informacije dolaze, kako se produkuju i pod kojim uslovima, čijem interesu mogu da služe, kako je moguće da se misli drugačije kako bismo mogli da pratimo način na koji se informacija koju prihvatamo kao "istinitu“ drži u toj privilegovanoj poziciji. Ovo nam omogućava da gledamo u prošlost ne zauzimajući pritom poziciju superiornosti - danas naravno znamo bolje - kako bismo bili u mogućnosti da analiziramo potencijalnu neobičnost znanja, koje uzimamo kao "istinito“ u sadašnjosti.



Iz: Sara Mills, Michel Foucault, Routledge, 2003, str. 52-66.



Prevod: Dejan Aničić



1. M. Fuko, Arheologija znanja, prev. M. Kozomara, Beograd: Plato, 1998, str. 88.

2. M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Stakić, Loznica: Karpos, 2006, str. 114-115.

3. M. Fuko, Poredak diskursa, prev. D. Aničić, Loznica: Karpos, 2007, str. 40.

4. Ernesto Laclau/ Chantal Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy. Towards a Radical Democratic Politics, London: Verso, 1985, str. 108.

5. M. Foucault, "History of Systems of Thought“, u: D. F. Bouchard, Language, Counter-Memory, Practice, 1977, str. 199.

6. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 6.

7. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 8.

8. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 27.

9. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 17-18.

10. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 20.

11. M. Fuko, Poredak diskursa, ibid., str. 34.

12. M. Foucault, "Odgovor na jedno pitanje“, prev. Ž. Klaić, u: Strukturalizam. Posebno izdanje časopisa Kritika, svezak 4, Zagreb, 1970, str. 78; M. Foucault, "Politics and the Study of Discourse“, u: Burchell, G., Gordon, C. & Miller, P. (ed.), The Foucault Effect. Studies in Governmentality. London: Harvester Wheatsheaf, 1991, str. 55.

13. M. Fuko, Riječi i stvari, M. Foucault, The Order of Things, London: Tavistock, 1970, str. xi.

14. M. Fuko, Riječi i stvari, prev. N. Kovač, Beograd: Nolit, 1971, str. 85; M. Foucault, The Order of Things, ibid., str 17.

15. D. Eribon, Michel Foucault, (trans. B. Wing), Cambrigde, MA: Harvard University Press, 1991, str. 158.

16. M. Foucault, "Odgovor na jedno pitanje“, ibid., str. 79; M. Foucault, "Politics and the Study of Discourse“, ibid., str. 55.

17. M. Foucault, "Truth and power“, interview with Fontano and Pasquino, u: M. Morris and P. Patton (eds), Michel Foucault: Power/ Truth / Strategy, Sydney: Feral Publications, str. 31.

18. M. Foucault, "Odgovor na jedno pitanje“, ibid., str. 82; M. Foucault, "Politics and the Study of Discourse“, ibid., str. 59.

19. Sara Mills, Discourse, London: Routledge, 1997.

20. Hubert Dreyfus and Paul Rabinow, Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. The University of Chicago Press, 19821, str. 45.

21. M. Foucault, "Odgovor na jedno pitanje“, ibid., str. 82; M. Foucault, "Politics and the Study of Discourse“, ibid., str. 59.

22. M. Foucault, "Odgovor na jedno pitanje“, ibid., str. 82; M. Foucault, "Politics and the Study of Discourse“, ibid., str. 59.

sa dozvolom preuzeto sa sajta www.karposbooks.com

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu