Izlazak iz pećine

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Izlazak iz pećine

Počalji od Wedrana taj Uto Sep 22, 2009 9:14 pm

Izlazak iz pećine



Verovatno najpoznatija filozofska priča jeste Platonov Mit o pećini iz velikog dijaloga Država. U njemu Platon opisuje put iz mraka pećine na svetlo dana. Najpre vidimo ljude prinuđene lancima da za senke na zidu pećine misle da su jedine i prave stvari, a onda se jedan od njih oslobađa i izlazi napolje. I sam se najpre plaši tog izlaska, a pogotovo mu predstavlja problem da onima koji su ostali u pećini objasni da je danje svetlo nešto realno i da se, iako oči malo bole kada se izlazi, ceo put isplati.

Ovakve priče nekada su imale sličnu ulogu koju danas, na primer kod Žižeka, imaju filmovi: one treba da pojmovni svet povežu sa emocijama koje se javljaju u situacijama u kojima se možemo zamisliti. Mana mitova je u tome što oni ne objašnjavaju o čemu se zapravo radi: dobro – svetlo sunca je bolje od mraka pećine, ali šta to tačno znači izaći iz pećine, šta je to u našem životu?

Ovde ću se poslužiti postupkom sličnim Platonovom, samo što će mit biti nešto savremeniji. Cilj će biti da pokušamo da odgovorimo na pitanje sa kraja Postideologija: Kako je nastala zlovolja prema filozofiji?

Istovremeno, trebalo bi objasniti opasku u jednom mom nedavnom razgovoru, u kome je zaključak bio da ja i moji sagovornici govorimo različitim jezicima, odnosno, da ja stalno govorim o principima, a moji sagovornici o interesima. Ne treba pominjati da su obe strane mislile da je upravo njihov ugao gledanja onaj pravi.

Evo nove priče:

Mit o zajedničkom fondu

Nekada davno, grupa ljudi je odlučila da deo svojih dobara odvaja u zajednički fond iz koga će finansirati zajedničke potrebe. Stvar je dugo funkcionisala dobro, sredstava je bilo puno, a ulice i škole su bile dobre. Po tome je naša grupa ljudi znala da se sredstva odvajaju iako nije imala direktan uvid da li i koliko svako od njih odvaja. Međutim, vremenom su neki iz naše grupe počeli da sumnjaju u to da drugi odvajaju dogovorenu sumu. Kada su sumnje bile posebno jake ili kada je naišlo neko iskušenje koje je zahtevalo više novca, oni su propustili neku od svojih obaveza ili su smanjivali ulog. A neki su, ne govoreći nikom ništa, sasvim prestali da uplaćuju. Spolja se u početku ništa nije promenilo, sredstava je još uvek bilo dovoljno i sve je funkcionisalo. Naši protestanti svoj postupak su najpre objašnjavali time da to rade zato što to u manjoj ili većoj meri rade i drugi, pa bi bilo glupo da se samo oni žrtvuju za opštu stvar. Sve više ljudi je koristilo ovu logiku i vremenom se to primetilo na smanjenim sredstvima. Paralelno su mnogi, pošto društvo nije predvidelo nikakvu sankciju za neuplaćivanje, počeli javno da priznaju da ne uplaćuju ništa, ali su to pravdali time da bi bilo bolje bez zajedničkog fonda, jer bi više novca ostajalo svakom pojedincu, a on bi ga koristio po svom nahođenju bez potrebe da se usaglašava sa drugima. Na kraju, društvo se podelilo na dve grupe ljudi, one koji su i dalje uplaćivali u fond i one koji nisu.

Mit o zajedničkom fondu i komunizam

Ovaj mit bi nekome mogao zaličiti na prelazak iz komunizma (socijalizma) u kapitalizam uz istovremeni prelazak iz autoritanog sistema u demokratiju. I zaista, komunizam bi se mogao opisati kao sistem u kome jedna autoritarna vlada odlučuje o trošenju sredstava iz zajedničkog fonda i brine da moralni pritisak na sve bude dovoljno jak da ne prestanu da odvajaju svoj nemali deo. Vrline ovog sistema su sigurnost i solidarnost, a njegova mana nesloboda. Ne smeju se dovoditi u pitanje odluke vođstva, postoji pritisak da se svi slažu, mala je mogućnost da ostatak društva utiče na način trošenja sredstava. Sad možemo da zamislimo jednu reformu koja bi otklonila mane ovog modela, a da ne izgubi vrline. Odvajanje u fond bi moglo biti proporcionalno smanjeno, ne bi li se smanjila potreba za usaglašavanjem oko velikog broja stvari, s druge strane, odlučivanje o sredstvima iz zajedničkog fonda bi se demokratizovalo. O trošenju bi se raspravljallo i odlučivalo po nekim procedurama koje bi uključivale sve.

Međutim, ovakav razvoj ne bi sasvim odgovarao mitu. U mitu se u pitanje dovodi sam fond, a ne samo autoritarno upravljanje njime. To znači da će mit zahtevati sasvim drugačije teorije za svoje opravdanje od onih koje bi se mogle javiti u gornjem reformisanom društvu.

Oni koji su odlučili da ne uplaćuju u fond znaju da bi to moglo da bude shvaćeno kao znak da im uopšte nije do zajednice. Iz zajedničkog fonda su se finansirale zajedničke potrebe i pomagalo se onima kojima je pomoć bila potrebna, pa bi se onaj ko odluči da u fond ne uplaćuje našao u situaciji koja izgleda kao da je za moralnu osudu. Treba, dakle, pronaći teoriju koja bi mogla da ublaži ovu grižu savesti. Trenutno najpopularnije rešenje za ovaj problem je ono koje samo odvajanje u zajednički fond pod bilo kakvim uslovima prikazuje kao nelegitimno kršenje slobode građana. Ukoliko prihvatimo ovo rešenje onda smo lopticu prebacili kod protivnika: umesto da se govori o nedostatku solidarnosti ili o izvlačenju od zajedničkih obaveza i prebacivanju tereta na druge, sada su oni koji se zalažu za zajednički fond oni koji treba da se pravdaju, jer smanjuju slobodu na način koji se ne može opravdati. S obzirom na trajanje i ušančenost strana u ovome sporu, izgleda da se u njemu zaista radi o pitanjima koja zahvataju dublje u osnovu modernog društva.

Dakle, ako moderni moral počiva na slobodi pojedinca, koja je onda moralna osnova zajedničkog fonda? Nije li bolje da zajedničkog fonda nema, ako bi se time sloboda pojedinca povećala? Ako bi slobodniji pojedinci bili ukupno uzev srećniji, zašto bi to bilo protiv zajednice? Zajednica srećnijih pojedinaca bila bi bolja od zajednice manje srećnih. Čini se da su upravo oni koji su izmislili odvajanje u zajednički fond oni koji su radili protiv zajednice.

Da bi odgovorili na ova pitanja protivnika zajedničkog fonda, moramo se malo vratiti unazad u našoj priči. Prvobitni poredak iz mita, onaj sa zajedničkim fondom, počivao je na moralu, a moral na filozofiji. Filozofija je kretanje od partikularnog do univerzalnog, što znači da ona traži meru između zajedničkog i pojedinačnog, posebnog. U autoritarnom sistemu, ono što slovi kao filozofija, a u stvari je ideologija, određuje ono zajedničko na autoritaran način. Na primer, određenu grupu ljudi proglašava za privilegovanu grupu koja jedina odlučuje za druge. Prava filozofija to ne radi: ona, koliko je to u ljudskoj moći, traga za zaista univerzalnim normama, odnosno normama koje se tiču onih interesa koji su zajednički, i to u jednakoj meri, najvećem broju ljudi. U toj potrazi nema nikakve autoritarnosti: konačnih, apsolutnih istina nema, a univerzalno je ono što se može pokazati da u jednakoj meri koristi svima. Univerzalno, dakle, nije ono što svi prihvataju, niti je potrebno da norme svi prihvate da bi one bile uzete kao najbolji odgovor na pitanje o univerzalnom. Međutim, pretpostavlja se da će bolje određene norme prihvatiti slobodnom voljom veći deo ljudi. U kritici filozofije obično tog pojma nema: filozofija je tu disciplina koja hoće da ljudima oduzme slobodu namećući im neopravdane norme, koje su, uz to, i apsolutno važeće, ne mogu se dovoditi u pitanje ni menjati, i koja je to i činila u prošlosti; pa se onda navede primer Marksa, Platona i Staljina do koga su direktno dovele filozofske ideje.

Koliko ja mogu da vidim, ovo je dominantno tretiranje filozofije danas. Ona je prikazana kao put ka totalitarizmu koga se treba čuvati. Istovremeno, ovaj otpor totalitarizmu je jedna od dominantnih figura mišljenja danas. Od kada nema komunizma, svi su zapamtili da je to strašno kada se jedna istina nameće svima. Međutim, šta je sa istinom koja se ne nameće?

Mit i ideologija

Sad smo nešto bliže odnosu situacije iz mita i realnog života. Po onima koji bi da ne uplaćuju u zajednički fond, komunizam je bio sistem koji je bio izgrađen na filozofiji i koji je propao jer je ideal koji je nametan bio nemoguć. Međutim, kako vidimo, problem sa filozofijom je ostao. To je zato što je filozofija zadržala stari ideal: ona navodno i dalje tvrdi da poseduje apsolutne istine, i, pored toga, da mi i dalje imamo obaveze prema zajedničkom fondu. Na ovu navodnu istrajnost sada se odgovara ovako: dobro, zajednički fond treba da postoji i sve ste vi u pravu („komunizam je idealan sistem“), ali to je, sa ljudima kakvi jesu, nerealno. Dakle, štos je u tome da se ne osporava ideal: komunizam je dobar, ali nemoguć. Na epistemološkom planu, to bi otprilke glasilo: „apsolutne istine su poželjne, ali nemoguće“. Poželjno bi bilo i da postoji onoliko jedinstvo i slaganje kao što je postojalo u komunizmu, ali je i to nemoguće. Dakle, mi ne osporavamo da ste vi u pravu, ali dopustite da mi imamo pravo izbora – vi se, ako hoćete, žrtvujte za ideal, ali dozvolite da mi nećemo. Na toj tački filozofi postaju oni koji se bore za principe (nerealne), a ne-filozofi za interese. Ne-filozofi ovde kažu: „svako gleda svoje interese, nemojte biti ludi i razmišljati o nekom zajedničkom fondu, bićete budale koji se jedini žrtvuju za principe, dok svi ostali gledaju samo sebe.“

U ovoj novoj situaciji jedna zamena teza pokazuje da je zaključak do koga se došlo tu iz drugih razloga. Ovde ne-filozofi ne žele da razmatraju mogućnost da je filozofija protiv autoritarnosti ili apsolutnih istina. A šteta ovde nije samo u tome što je filozofija lažno predstavljena. To što se kaže daje komunizam dobar, ali nerealan, istovremeno predstavlja znak da se čitavo područje razmatranja o onome što „treba“ uraditi, bilo da je to moralno „treba“ ili neko političko „treba“ ostavlja po strani kao neinteresantno. I u tom potezu se vidi da ovde nije problem autoritarnost, već je problem bilo koja obaveza koja može dolaziti spolja. „Treba“ može biti određeno bilo kako, jer već postoji volja da se bilo koje treba koje dolazi spolja ne poštuje. Komunizam je „dobar“ upravo zato što nije dobar, zato što dobro delegitimiše svaki napor da se ustanovi nešto zajedničko.

Mit i istina

Ali, neko može reći: „zašto da taj zajednički fond bude sveto pismo, jeste da na prvi pogled izgleda da je taj fond uslov solidarnosti, ali možda bi u stvari svima bilo bolje bez njega. Zar ljudi ne bi mogli da spontano komuniciraju i razmenjuju svoja sredstva samo direktnim pristankom na razmenu u situaciji 1 na 1 ili u malim dobrovoljnim grupama. Zašto garant tog fonda mora da bude država, odnosno, zašto mora da bude baš jedan fond, zašto nema više manjih dobrovoljnih fondova?“.

Ako je ovo primedba, onda da bi se odgovorilo prethodno treba napraviti neke distinkcije. Najpre, ako smo za mnogo malih fondova, onda smo ipak za fondove, i ta potreba za usaglašavanjem sa drugima i ograničavanjem vlastite slobode zbog njih nije sasvim nestala. Uz to, možda bi u toj situaciji jedan fond za pojedine stvari, kao što je možda fond za bezbednost, bio najracionalniji. Međutim, neko može da kaže da on ne priznaje uopšte taj pojam zajedničkog fonda, da on želi samo da kupuje od pojedinaca i da prodaje njima. Ova kupovina i prodaja znače neku razmenu i stvaranje nečeg elementarno zajedničkog, ali ta zajedničkost je fragmentarna, nestalna, ne ostavlja nikakvog traga i traje do sledeće prilike. Indiferentno je i zašto sam i od koga sam kupio ono što mi treba. Bitno je samo da mi treba.

Sada ćemo se ovde zaustaviti i pogledati malo stvar sa nove strane. Postoje mnogi važni pojmovi koji mogu da se podvedu pod ideju o zajedničkom fondu. Na primer, kada želimo da budemo objektivni, mi onda vlastite želje, vlastite prethodne tvrdnje, vlastite stavove, podređujemo nekim opštim pravilima koja ograničavaju našu slobodu. Objektivnost, recimo, znači da ne želim da prekidam diskusiju o nečemu, da ne želim da zamenjujem teze, da neću koristiti ad hominem argumente, da ću priznavati protivrečnost ili grešku u okviru svog mišljenja. Sve to radim zato što želim da moje mišljenje može u jednakoj meri da posluži i nekom drugom, a ne samo meni ili nekom ko ima iste želje ili interese kao ja. Na taj način pravi se opet jedan zajednički fond, najpre fond regulativnih pravila, a onda i u velikoj meri potvrđenih teorija, koje mogu koristiti svima jer su istinite u najvećoj mogućoj meri u odnosu na mogućnosti moje zajednice. Uz to, zajednica je u principu ceo svet, jer nije racionalno da odbijem učešće bilo koga u njoj. Ista je stvar i sa moralom. On takođe predstavlja pristanak na skup pravila koje će osiguravati kvalitativno novo dobro koje nastaje na osnovu poštovanja tih pravila, a koje bi dobro mogla biti relativna sloboda i sigurnost u okviru zajednice.

Ovo pokazuje da onaj ko zagovara ukidanje zajedničkog fonda, mora da se istovremeno odrekne i ostalih stvari koje počivaju na njegovoj logici: istine, objektivnosti, nauke, morala, pa, uostalom, i umetnosti i države. Sve su to stvari koje su nastale da bi se napravio neki zajednički ljudski fond.

Mit i demokratija

Naš mit i demokratija su u jednom složenom odnosu. S jedne strane, nema nikakve protivrečnosti između demokratije i zajedničkog fonda: možemo da imamo visok nivo demokratije i stabilan zajednički fond. Pa ipak, dolazak „demokratije“ kao da po definiciji nosi sa sobom diskreditaciju ideje o zajedničkom fondu, kao socijalističke ili komunističke. Izgleda da je razlog za ovaj razvoj stvari da ideja demokratije u sebi krije svog Aliena koji će na kraju dovesti do toga da demokratija formalno postoji, ali da suštinski služi reprodukciji nedemokratskog sistema.

Ako ostavimo po strani formalna pravila koja narodu daju mogućnost da izborima određuje vlast, slobodu štampe itd, na neformalnom nivou prelazak iz „nedemokratskih“ u demokratska društva u stvari je doživljen kao odlazak autoriteta. Ono što mnogi u tom trenutku osećaju je prestanak svih ograničenja, do sada nam je vođa, partija, strah branio da radimo ono što bi hteli, ali sada više tog strogog autoriteta nema. Došla je sloboda, apsolutna sloboda. Prva stvar koja nam u toj slobodi pada na pamet, nije da ponovo stvaramo ograničenja, ali sada na demokratski način, već da slobodu potpuno iskoristimo, na primer tako što nećemo ulagati svoj deo u zajednički fond. Naravno, ovaj razvoj nije nešto što je istovremeno predmet društvene refleksije, ono je pre nešto što se podrazumeva. Onaj koji se odluči za ovakvo shvatanje demokratije, neće to razglasiti na sva zvona, niti će sprečavati one koji žele da i dalje veruju da je neki zajednički fond potreban itd. U neku ruku, dobro je da postoji zajednički fond jer on daje mogućnost da se nominalno „ničija“, društvena sredstva prisvajaju bez griže savesti. Ono što je bitno je da oni čija je svest na višem nivou, mogu slobodno da se ponašaju, dok oni koji još uvek veruju u zajedničke fondove ovde to rade potpuno na svoju ruku: autoriteta nema, a oni bi da se ponašaju kao da ga ima. Mogu, ali ne treba druge da krive za posledice.

Zanimljivo je da sama formalna demokratija uopšte ne može da utiče na ove procese. Formalno, većina društva ili čitavo društvo još uvek imaju zakonsku mogućnost da utiču na procese i da se organizuju oko nekog zajedničkog fonda. Ali suštinski, svi su obeshrabreni da zaista učestvuju u tome. Otuda, sve veće negativno slikanje države kako odmiče napredovanje ka „demokratskom“ društvu, negativan odnos prema politici, zalaganje za ukidanje države, napuštanje i same demokratije, itd. Ova neformalna pravila u potpunosti ignorišu same demokratske procedure.

To se dosta jasno može videti na američkim izborima koji se sada približavaju svom finišu. Republikanska strana kojoj se smeši poraz na izborima, skoro da je u potpunosti napustila neki racionalni program koji bi obećavao određeni uspeh , već se posvetila upozoravanju da će Obaminom pobedom biti urgožena bazična pravila poretka. Tako je Mekejn u finišu kampanje izgleda napustio sve finese političkih programa i jednostavno optužuje Obamu zbog zalaganja za povećanje poreza (povećanje ulaganja u zajednički fond), dok on želi da ta odvajanja smanji. Obama je zbog toga socijalista, itd. Ova poruka je potpuno ispražnjena od konkretnih političkih ili ekonomskih poteza i njihovih efekata, sama činjenica da bi Obama eventualno mogao da stvar okrene u drugom pravcu od sve većeg i većeg smanjivanja uloge države, stvar je za uzbunu. Činjenica da je ovo ogoljavanje ideologije prisutno i da po svoj prilici neće biti efikasno, možda najbolje govori o tome da se sistem nalazi u nekoj vrsti prelomne faze.

Mit i nacionalizam

Ali, da se sa američkog vratimo na domaći teren. Najplastičniju ilustraciju negativnog odnosa prema nekom zajedničkom fondu imamo u dijalektici jugoslovenstva i nacionalizma na prostoru Balkana. Tu je priča dosta jednostavna. Veći deo vremena u kome je postojala Jugoslavija, Srbi su ulagali u zajednički fond koji je jugoslovenstvo podrazumevalo. Oni su se, onde gde se to činilo potrebno, odricali onoga što je u njihovom identitetu izgledalo ugrožavajuće po druge, itd. Hrvati su za to vreme držali do svoga, do svoje crkve, svojih običaja. Danas smo došli u situaciju da je ponašanje Hrvata slavi kao model za ispravno ponašanje. Da se došlo do ovog zaključka značajno je doprinela činjenica da je hrvatska strana izašla kao, barem površinski gledano, pobednik iz poslednjih ratova – rešeno je „srpsko pitanje“ na odgovarajući način, stvorena je hrvatska država. Nacionalisti u Srbiji obično ne propuštaju da naglase da su Hrvati oni na koje se treba ugledati po ovom pitanju, da oni zato danas imaju uređenu državu jer su uvek više držali do svoga nego do bilo kakvih zajednica ili jugoslovenstva. Jugoslavija i jugoslovenstvo često se prikazuje se kao bolest, uzrok svih zala koja su zadesila Srbe, itd.

Naravno, „bratstvo i jedinstvo“ ex-jugoslovenskih naroda bilo je kontrolisano i proizvedeno od strane jednog autoritarnog poretka. Ono je uvek bilo onoliko „krhko“ koliko i sama Jugoslavija. Ali, pored tih odlika, ono je predstavljalo i praktičan pokušaj da se stvori neki zajednički fond iskustava, razmene, koji je obezbeđivao da narodi na Balkanu, od kojih se dosta ex-jugoslovenskih može razlikovati samo uz velike napore, žive u relativnom miru, bez sukoba. I tu se sada dešava pomenuta dijalektika. Oni koji su ovaj krhki balans eksplicite doveli u pitanje partikularizmom – a ovde je to prevashodno hrvatska i slovenačka strana – još i danas govore da je ovu pozitivnu stranu jugoslovenske zajednice razbio Milošević. Milošević nije nevin u tome, jer je vlastito nominalno jugoslovenstvo mešao sa nekim neformalnim nacionalizmom, što je proizvelo onu mešavinu u kojoj je navodni uzročnik i raspaljivač nacionalizma na Balkanu istovremeno projugoslovenski nastrojen, komunista (dakle, internacionalista) itd. Iako je rat već odavno završio, mi se na Balkanu još uvek optužujemo za razbijanje Jugoslavije, što pokazuje da čitava generacija koja je učestvovala u ovim događajima još uvek smatra da je u njoj bilo nešto pozitvno, inače se ne bi optuživali za njen nestanak.

Danas se posebno hrvatska strana vidi kao ona koja je u tom razvoju imala bezobzirne partikularističke ciljeve koji su doveli do poželjnog ishoda. I to u potpunosti prati logiku našeg mita u kome je zapravo podržano ono ponašanje koje je ignoriše potrebu za zajedničkim fondom. Čak se može reći i više, često, protivljenje ulasku u Evropsku uniju prati istu logiku, što je ponekad podržano poređenjem evropejske ideologije sa komunističkom, Evropske unije sa Jugoslavijom, Evropske komisije sa Centralnim komitetom, itd.

Zaključak

Da se u zaključku ove priče vratimo Platonovom mitu o pećini. Pećina je mesto mraka, kao i tamnica. A sećamo se da je Jugoslavija često nazivana tamnicom naroda, doduše samo u vreme u kome je nacionalizam bio način mišljenja. Tu imamo skoro preciznu opoziciju, za Platona je mrak i tamnica ako ostajete u pristrasnom, partikularističkom stavu, ako ne ulažete u zajednički fond. Za danas preovlađujuću logiku upravo je zajednički fond tamnica, ali više u značenju neslobode: gde je fond, tu su i ograničenja, država, istina, drugi itd.

Smisao ovog teksta bio je u tome da se ukaže da se u ovom obrtanju logike nešto izgubilo. Kada se opredelimo za izigravanje zajedničkog fonda i apsolutnu slobodu partikularizma, onda se na prvu loptu dobija neka količina slobode. Ali već u drugom koraku, pokazuju se sve mane ovog obrta, nesigurnost, izolovanost, nesposobnost. Novo društvo naizgled slavi slobodu i dopušta svakome da svoju istinu smatra ravnopravnom svim drugim istinama, niko nije u obavezi da se prilagođava normama koje proizilaze iz postojanja istine kao takve. Međutim, to dovodi do opšteg urušavanja sposobnosti da se odvoji istinito do neistinitog, korisno od štetnog. Oni koji su se probili na vrh ovog poretka podržavaju ovo stanje, jer ono, atomizujući društvo, smanjuje mogućnost da je pojedinci udruže u cilju promene uslova poretka, a pravila koja važe u njemu ostavlja na milost i nemilost vlasti.

Nije čudno da je filozofija na lošem glasu u ovom poretku. Ako ste za ukidanje zajedničkog fonda u najširem smislu, filozofija vam neće više biti potrebna jer je ona upravo sredstvo da se odredi šta treba da ide u zajednički fond, kako se on stvara, koliki on treba da bude, itd.

Po mom mišljenju, iako postoji značajna mogućnost da nas na izlasku iz ove pećine sačeka neki div, koje će nas protresti do kosti strahom da ćemo krenuti putem na kome ćemo samo štetiti sebi izazivajući netrpeljivost okoline, ipak treba da krenemo. Mi nismo toliko slaba bića koja bi svoj uspeh mogla tražiti samo u slučajnosti prilike, samo u haosu u kome nema kriterijuma. U neku ruku, mislim da su ljudi po prirodi i bića koja su okrenuta zajedničkom fondu, ponajviše svojom kulturom. Kultura je baš zajedničko vlasništvo, a ne privatno. Međutim, ratom, ideologijom, „borbom na tržištu“, ova naša strana može biti u velikoj meri potisnuta.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu