Platon – Fedar ili O lepoti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:30 pm

Platon – Fedar ili O lepoti

(prema izdanju Narodne knjige, Alfa, 1996.; preveo Miloљ N. Рuriж)

LICA: Sokrat, Fedar

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:31 pm

UVODNI RAZGOVOR

I

SOKRAT: Dragi Fedre, kuda i odakle?

FEDAR: Od Lisije, Kefalova sina, Sokrate. A idem u љetnju izvan gradskih bedema. Ta dugo sam se kod njega zadrћao, sedeжi od zore; a po savetu Akumena, tvojega i mojega prijatelja, idem u svoje љetnje po putevima, jer one, kaћu, manje umaraju nego љetnje po drumovima.

SOKRAT: Ta dobro on govori, prijatelju. Nego Lisija je, prema tome, bio u gradu?

FEDAR: Da, kod Epikrata, ovde u Morihovoj kuжi blizu Olimpiona.

SOKRAT: Pa oko иega ste se bavili? Ili vas je verovatno Lisija иastio svojim besedama?

FEDAR: Иuжeљ, ako si dokolan da sa mnom poрeљ i da sluљaљ?

SOKRAT: A љto? Zar ne misliљ da bi mi, kao љto Pindar kaћe, "bilo baћnije od svakog posla" da mogu иuti tvoj i Lisijin razgovor?

FEDAR: Hajde, dakle, sa mnom!

SOKRAT: A ti govori!

FEDAR: Zaista, Sokrate, baљ tebi priliиi љto ћeliљ da иujeљ. Jer tema koju smo pretresali bila je, ne znam kako, o ljubavi. Lisija je, naime, napisao spis u kome nekog lepog mladiжa treba da zadobije, ali ne ljubavnik, nego – a baљ to je lepo izveo – on tvrdi da u ljubavi treba viљe ugaрati onome ko nije zaljubljen nego onome ko je zaljubljen.

SOKRAT: Odliиan иovek! Kad bi samo pisao da treba viљe ugaрati siromahu nego bogataљu i viљe starijemu nego mlaрemu, i љto sve inaиe vaћi i za mene i za veжinu nas. Zaista, to bi bile graрanima sklone i za ceo narod korisne besede. A ja sam te toliko zaћeleo иuti da te, i kad bi ti svoju љetnju produћio sve do Megare i, kao Herodik, doљao do grada i opet se okrenuo, ipak ne bih ostavio.

FEDAR: Kako kaћeљ, moj predobri Sokrate? Misliљ li da жu ja ono љto je Lisija za mnogo vremena u dokolici izradio, on, koji je najbolji danaљnji knjiћevnik, da жu to ja, koji tome poslu nimalo nisam viиan, umeti napamet kazati dostojno njega? Mnogo mi joљ treba da to mogu. A ipak bih voleo to nego da imam ne znam kakvo imanje.

II

SOKRAT: O Fedre, ako ja Fedra ne poznajem, onda ni o sebi niљta viљe ne znam. Ali ne vaћi ni jedno ni drugo. Dobro znam da on, ako je mogao sluљati Lisijinu besedu, nije ga иuo samo jedanput, nego je Lisiju viљe puta moljakao da mu besedu ponovi, i Lisija ga je drage volje posluљao. Ali onome ni to ne beљe dovoljno, nego naposletku uze spis, i stade u njemu pregledati mesta koja mu se najviљe sviрahu. Zaokupljen tim poslom, sedeo je od rana jutra dokle god od sedenja nije iznemogao, i potom ode u љetnju i, kao љto ja mislim, tako mi boba, on je besedu nauиio napamet, ako nije bila suviљe duga. A poљao je izvan grada da je uиi. Kad je, pak, sreo иoveka koji gori od ћelje da sluљa besede, obraduje se љto ga je video, misleжi da жe imati uиesnika u svom zanosu, pa ga pozove da s njime produћi put. A kad ga je ovaj pomamnik na besede stao moliti da mu ih ispriиa, on se ustezao kao da zaista nema volje da govori, a naposletku bi, i kad ga neko ne bi drage volje sluљao, ipak na silu progovorio. Ti ga, dakle, Fedre, zamoli da veж sada иini ono љto жe uskoro u svakom sluиaju иiniti.

FEDAR: Za mene je, zaista, najbolje da govorim onako kako mogu. Jer, иini mi se da me ti neжeљ pustiti pre nego ih izgovorim ovako ili onako.

SOKRAT: Sasvim pravo ti se иini.

III

FEDAR: Ovako жu, dakle, postupiti. Jer, u stvari, Sokrate, reиi nisam sasvim napamet nauиio; samo жu ti otprilike smisao svih Lisijinih izvoрenja o razlici izmeрu onoga ko ljubi i onoga ko ne ljubi u glavnim taиkama redom izneti, poиinjuжi od prvoga.

SOKRAT: Ali mi najpre, duљo moja, pokaћi љta to u levoj ruci drћiљ pod haljinom. Nasluжujem da imaљ samu besedu. Ako je tako, a ti misli o meni da te ja, doduљe, veoma volim, ali, ako je i Lisija tu, da nisam voljan predati se tebi da se na meni veћbaљ. Nego, dela pokazuj!

FEDAR: Prestani! Liљio si me, Sokrate, nade kojom se nadah da иu se na tebi veћbati. Ali gde ћeliљ da sednemo, pa da иitamo?

SOKRAT: Ovamo skrenimo, i hajdemo pored Ilisa, pa жemo gde nam se svidi sesti na mirnu mestu.

FEDAR: U dobar иas, иini mi se, idem bos, jer ti ideљ svagda. Zato nam je najlakљe iжi uz potok kvaseжi noge, a to i nije neprijatno, naroиito u ovo doba godine i dana.

SOKRAT: Idi, dakle, napred, i u isti mah pogledom traћi mesto gde жemo sesti.

FEDAR: Vidiљ li onaj najviљi platan?

SOKRAT: Dabome.

FEDAR: Onde je hladovina, i pirka povetarac, a ima i trave da sednemo ili, ako nam se svidi, da legnemo.

SOKRAT: A ti idi napred!

FEDAR: Kaћi mi, Sokrate, nije li to otprilike mesto na Ilisu odakle je, po priиi, Bogreja ugrabio Oritiju?

SOKRAT: Priиa to kazuje.

FEDAR: Da li s ovog mesta? Voda je bar prijatna i иista i bistra, a njena obala prikladna za igraliљte devojkama.

SOKRAT: Ne, nego dole niћe kakva dva ili tri stadija, onde gde preko potoka vodi put hramu Agre. I onde je negde i nekakav ћrtvenik Borejin.

FEDAR: Na njega nikako nisam obraжao paћnju. Nego, kaћi mi, Diva ti, Sokrate, da li ti verujeљ da je ta priиa istinita?

IV

SOKRAT: Ta kad ne bih verovao, kao naљi uиeni ljudi, to ne bi bilo иudnovato. Tada bih, mudrujuжi, tvrdio da ju je, kad se igrala sa Farmakijom, Borejino duvanje oborilo s bliskih stena, pa kad je na taj naиin izgubila ћivot, reklo se da ju je Boreja ugrabio (ili s Areopaga, jer se opet pripoveda i ova priиa da je odande, a ne odavde ugrabljena). Ali ja, Fedre, nalazim da su takva objaљnjenja inaиe lepa, samo iziskuju veoma veliku veљtinu i velik napor, i onaj ko ih se laжa, nije baљ sasvim sreжan иovek, bar utoliko ukoliko zatim nuћno mora prema razumu objaљnjavati i priliku Hipokentaura, pa potom i priliku Himere: i zatim se gomila celo mnoљtvo sliиnih pojava, Gorgona i Pegasa i иudnovata sila drugih neizbrojanih nakaznih stvorenja. Pa ako neko ne veruje u njih, i pregne da svako od njih svede na neљto љto je prilika istini, tome жe u njegovoj nespretnoj uиenosti biti za to potrebno mnogo vremena. A ja za taj posao nemam slobodna vremena. Uzrok je tome, dragi moj prijatelju, ovaj: ne mogu, kako delfijsko pismo nareрuje, joљ ni sama sebe da poznam, pa mi se иini smeљno da, kad joљ ni to ne znam, ispitujem stvari koje me se ne tiиu. Zato ja te priиe ostavljam onakve kakve su, a drћeжi se onoga љto se o tome misli, ja se, kako baљ sada rekoh, ne brinem za takve stvari, nego za sama sebe: da li sam zverka zavojitija i naduvenija nego li Tifon, ili sam ћivotinja pitomija i prostija, koja od prirode bez naduvenosti ima uиeљжa u neиemu boћanskom. Nego da te zapitam, prijatelju: ne beљe li to ono drvo kome si nas vodio?

FEDAR: Baљ ono isto.

V

SOKRAT: Tako mi Here: baљ je mesto lepo za odmaranje! Ta ova je platana i veoma љirokih grana i visoka, pa kako je prelepa visina i hladovina konopljike koja se najraskoљnije rascvetala da ceo kraj ispuni najslaрim mirisom; a pod platanom opet umilno izvire izvor veoma studene vode, tako da se nogom moћe osetiti. Po slikama i zavetnim poklonima иini se da je to sveљteno mesto, posveжeno nekim Nimfama i Aheloju. Pa onda, molim te, kako ovde vetriж ljupko жarlija, kako je prijatan i pun mirisa! I svojim letnjim љumorom zvonko prihvata horsku pesmu zrikavaca. Ali od svega je najumilnija trava, koja je na blagu pristranku bujno izrasla, tako da moћeљ, kad legneљ, glavu nasloniti kao na meko uzglavlje. Tako si se pokazao kao odliиan vodiи stranaca, dragi moj Fedre.

FEDAR: A ti se, иudnovati иoveиe, baљ pokazujeљ kao nekakav osobenjak, jer zaista, kao љto kaћeљ, liиiљ na nekakva stranca koga vode, a ne na domaжeg иoveka. Tako ni iz gradske oblasti ne ideљ u tuрe krajeve, a meni se bar иini da se uopљte ni izvan bedema ne pojavljujeљ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti ћeljan nauke. A ovi predeli i ova drveta neжe me niиemu da uиe, nego ljudi u gradu. Ali ti si, иini mi se, naљao pravi lek mome neizlaћenju. Jer, kao љto ljudi pred gladnom stokom nose zelenu granu ili kakvu hranu, pa je tako mame i vode, tako жeљ zacelo i ti mene, ako mi tako pokazujeљ besede u knjigama, voditi oko cele Atike i kuda god inaиe hoжeљ. A sada, kad smo baљ ovamo dospeli, ja sam naumio da legnem, a ti se namesti onako kako misliљ da je najzgodnije za иitanje, pa иitaj.

FEDAR: A ti sluљaj!

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:32 pm

PRVI GLAVNI DEO: TRI BESEDE O EROTU

1. Lisijina beseda i njena ocena

VI

FEDAR: "O mojim si stvarima obaveљten i иuo si kako mislim da nam je korisno ako se ovo dogodi. A nadam se da mi se neжe uskratiti ono љto molim, jer baљ nisam zaljubljen u tebe. Jer, ljubavnici se kaju za svoje miloљte, иim je zadovoljena njihova poћuda; a nezaljubljenima ne dolazi nijedan trenutak u kome bi imali razloga za kajanje. Jer, ne pod pritiskom, nego od svoje volje, i time u moguжnosti da najbolje razmisle o svojim stvarima, иine milosti prema svojim snagama. Pa joљ ovo: ljubavnici uzimaju u razmatranje kako su zbog ljubavi svojim imanjem rрavo upravljali i љta su ispoklanjali, pa kad joљ dodadu muku љto su je podneli, misle da su svojim ljubljenicima odavno vratili ljubav. A oni koji ne ljube ne mogu se ni izgovarati zanemarivanjem imanja zbog toga, ni uzimati u raиun minule napore, ni ћaliti se na raspre sa svojim srodnicima: i kad tako otpadnu tolika zla, ne ostaje im niљta drugo nego dobrovoljno иiniti sve ono иime misle da se mogu dopasti drugima. Pa joљ i ovo: ako su ljubavnici dostojni dubokog poљtovanja zato љto tvrde da su im najmiliji oni koji ljube, i љto su gotovi da se i reиima i delima mraze s drugima da bi se dopali svojim ljubljenicima, onda je lako poznati da li govore istinu po tome љto жe one u koje se docnije zaljube viљe poљtovati nego preрaљnje, pa je oиevidno da жe, onima za volju, preрaљnjim ljubljenicima i zlo иiniti. A kakva je prilika utroљiti takvo dobro na onoga koga bije takva nesreжa, koju niko iskusan ne bi ni pokuљao da otklanja? Jer i oni sami priznaju da su viљe bolesni nego pametni, i da znaju da im pamet nije u redu, ali ne mogu sami sobom vladati. Prema tome, kad opet doрu k sebi, kako bi mogli odobravati ono љto su naumili u onakvu stanju! Pa ako bi izmeрu ljubavnika i odabrao najboljega, tvoj izbor bi bio ograniиen samo na malen broj; ako li bi izmeрu ostalih izabrao najprikladnijega, taj bi bio izmeрu mnogih: tako da ima mnogo viљe nade da se u velikom broju nalazi onaj koji je dostojan tvoga prijateljstva.

VII

Ako li se, pak, bojiљ javnoga mnenja da жeљ doћiveti sramotu ako ljudi doznaju, onda je pojmljivo da жe se ljubavnici, misleжi da im se i drugi dive onako kao oni sami sebi, zaneti i o tom pripovedati i, puni taљtine, pred svakim se razmetati kako se nisu uzalud muиili. A oni koji ne ljube, jer umeju sami sebe obuzdavati, voleжe ono љto je bolje od slave kod ljudi.

Zatim ovo: nemoguжe je da mnogi ne иuju i ne vide kako ljubavnici prate svoje ljubljenike, i to smatraju kao svoj posao, tako da se, kad ih ljudi vide gde se meрu sobom razgovaraju, odmah stvara miљljenje da su se sastali ili zato љto su svoju poћudu zadovoljili, ili zato љto nameravaju da je zadovolje. A one koji ne ljube niko neжe ni pokuљati da prekoreva za njihovo sastajanje, jer svako zna da je nuћno razgovarati se, ili zbog prijateljstva ili radi neke druge prijatnosti. I naroиito ako se bojiљ misleжi da je odrћavanje prijateljstva vezano s teљkoжom i, ako se i drugim naиinom dogodi razmirica, da za obojicu nastaje zajedniиka nesreжa; a ti sam, ako izgubiљ ono љto najviљe voliљ, da bi se tebi dogodila velika љteta: onda se ljubavnika moraљ viљe bojati. Jer ima mnogo stvari zbog kojih oni padaju u ћalost, pa misle da se sve deљava na njihovu љtetu. Zato i pokuљavaju da svojim ljubljenicima spreиe sastajanje sa drugim ljudima, bojeжi se imuжnih da ih bogatstvom ne nadmaљe, a uиenih da duhom ne budu jaиi. A koji neko drugo dobro imaju, svakoga se boje zbog onoga иime on stiиe moж i uticaj. A ako te nagovore da se s tim ljudima omraziљ, liљavaju te prijatelja i ostajeљ sasvim usamljen; ako li vodiљ raиuna o nekoj koristi i misliљ pametnije nego oni, onda жeљ se s njima zavaditi. A svi oni koji nisu zaljubljeni, nego su svojom vrednoжom zadobili ono za иim su ћudeli, neжe osжati nikakvu zavist protiv onih koji s tobom saobraжaju, nego жe mrziti na one koji to ne ћele, misleжi da ih ovi preziru, a od onih koji se s tobom druћe nadaju se koristi. Zato postoji mnogo veжa nada da жe im ta stvar postati izvor prijateljstva nego li neprijateljstva.

VIII

I zaista, mnogi ljuavnici poћudeli su telo pre nego su upoznali karakter deиaka i obavestili se o drugim njegovim osobinama, tako da je neizvesno da li жe hteti da budu prijatelji i onda kad svoju poћudu zadovolje. A љto se tiиe nezaljubljenih, koji su veж ranije, kao uzajamni prijatelji, to uиinili, sva je prilika da im naslada koju su oseжali neжe smanjiti prijateljstvo, nego жe im to ostati uspomena za njihovo ponaљanje u buduжnosti. Pa izvesno je da жeљ postati bolji ako mene posluљaљ, a ne ljubavnika. Jer, ljubavnici hvale i ono љto govoriљ i ono љto иiniљ, ako to i nije najbolje, bilo zato љto se boje da жe tvoje prijateljstvo izgubiti, bilo zato љto zbog svoje poћude ne mogu pravo rasuрivati. Eto, takve su posledice ljubavi. Ona иini da je onima koji u njoj nisu sreжni muиno i ono љto u drugima ne izaziva nezadovoljstvo; a one koji su sreжni primorava da hvale i ono љto nije dostojno radosti. Zato ljubljenike treba viљe ћaliti nego im zavideti.

Ako mene posluљaљ, pre svega neжu s tobom saobraжati robujuжi trenutnoj nasladi, nego imajuжi na umu i docniju korist, ne od ljubavi savladan, nego vladajuжi sam sobom, i neжu zbog malih stvari zapodevati ljuto neprijateljstvo, nego жu se zbog velikih i gneviti na te malim gnevom i polagano, opraљtajuжi nenaumljene pogreљke, a trudeжi se da otklonim naumljene. Jer, to su znamenja prijateljstva koje жe dugo trajati. Ako li ti na pamet pada to da prijateljstvo ne moћe ojaиati bez strasne zaljubljenosti, onda moraљ imati na umu da mi ne bismo ni svoje sinove toliko voleli, ni oиeve ni majke, niti bismo sticali verne prijatelje koji nisu postali iz takve poћude, nego na osnovu drugih ћivotnih uslova.

IX

Zatim, ako potrebnima treba najviљe milost иiniti, treba иiniti dobro i drugima, ne najboljima, nego najpotrebnijima, jer oni koji su izbavljeni iz najveжih nevolja, najviљe жe biti zahvalni svojim dobrotvorima. Љtaviљe, na gozbe u sopstvenoj kuжi nije dostojno pozivati prijatelje, nego prosjake i one kojima je potrebno da se nahrane, jer жe oni i odani biti i dobrotvoru se pridruћivati i na njegova vrata dolaziti i najviљe жe se radovati; neжe im najmanju zahvalnost iskazivati, i mnoga жe im dobra ћeleti.

Ali moћda treba milost иiniti ne onima koji su sasvim potrebni, nego onima koji najviљe mogu svoju zahvalnost pokazivati; i ne onima koji samo prosjaиe, nego onima koji su dostojni pomoжi; a ni onima koji жe uћivati tvoju mladenaиku lepotu, nego onima koji жe ti, kad postaneљ stariji, deliti od svojih dobara; a ni onima koji жe se posle postignutnog cilja time pred drugim razmetati, a ni onima koji se oko sebe trude samo kratko vreme, nego onima koji жe ti za svega ћivota ostati prijatelji; a ni onima koji жe, poљto zadovolje svoju poћudu, traћiti povoda neprijateljstvu, nego onima koij жe, kad mine mladalaиka sveћina, tek tada pokazivati svoju vrsnoжu.

Ti se, dakle, seжaj mojih reиi i imaj na umu da prijatelji zaljubljenima иine zamerke kao da je to loљ posao, a da onima koji ne ljube nikad niko od njihovih srodnika nije zamerio da su se zbog toga slabo trudili oko svojih stvari.

Moћda bi ћeleo da me upitaљ da li ti savetujem da ugaрaљ svima koji te ne ljube. A ja mislim da ti ni ljubavnik ne bi rekao da se tako ponaљaљ prema svima ljubavnicima, jer niti je to dostojno iste zahvalnosti onom koji pravo prosudi, niti je tebi, ako bi hteo, isto tako moguжno da svagda krijeљ od drugih. Ipak ne treba da iz toga proizilazi ikome ikakva љteta, nego samo korist i za jednog i za drugog.

Ja mislim da je dovoljno toga љto sam rekao; a ako ti ћeliљ, misleжi da na љtogod nisam obratio paћnju, a ti pitaj!"

X

Kakva ti se иini, Sokrate, ova beseda? Nije li neobiиno lepa i u svemu ostalom, a naroиito u izrazima?

SOKRAT: Boћanstvena, u stvari, dragi moj prijatelju; ja sam se sasvim zaneo! I to mi se dogodilo zbog tebe, Fedre, dok sam u tebe gledao, jer se meni иinilo da te ozarivala radost dok si иitao. Ta mislio sam da ti takve stvari bolje razumeљ nego ja, pa sam te pratio, a prateжi te zanosio sam se kao i ti, boћanstvena moja glavo!

FEDAR: Dobro! Tako, dakle, sviрa ti se da se љaliљ?

SOKRAT: Иini ti se, dakle, da se љalim i da ne govorim ozbiljno?

FEDAR: Nikako, dragi Sokrate, nego mi po istini reci, tako ti Diva, zaљtitnika prijateljstva: misliљ li da bi ko drugi u helenskom svetu mogao љto drugo reжi o istom predmetu љto bi bilo znaиajnije i sadrћajnije?

SOKRAT: Kako to? Treba li da ja i ti tu besedu pohvalimo i u tome smislu kao da je pisac iskazao љto treba, a ne samo u onom da je svaki pojedini izraz jasan i zaobljen i briћljivo izraрen? Jer, ako to treba uиiniti, moram to priznati tebi za volju; ja to, doduљe, nisam primetio zbog svoje niљtavnosti. Ja sam obraжao paћnju samo na retoriиki oblik, a љto se tiиe onoga drugoga, miљljah da se ni sam Lisija ne smatra vrsnim. I tako mi se uиini, Fedre, ako ti ne tvrdiљ drukиije, da je dva i tri puta isto rekao, zacelo zato љto on nema toga obilja da mnoge stvari govori o istom predmetu, ili on tome ne pridaje nikakve vaћnosti. U stvari, mi se иinilo da on, pun mladalaиkog preobilja, ћeli pokazati kako jedno te isto ume izraziti drukиije i opet drukиije, a u oba maha najbolje.

FEDAR: Niљta ti ta ne vredi, Sokrate! Ta baљ toga ima u besedi najviљe. Jer, od onoga љto se moћe naжi u gradivu, a љto je dostojno da se pomene, nije niљta mimoiљao, tako da niko nikada, u poreрenju s njim, ne moћe ni viљe ni bolje reжi.

SOKRAT: To ti ja viљe neжu moжi poverovati. Jer starinski mudri ljudi i ћene, koji su o tome govorili i pisali, ukoriжe me, ako to odobrim tebi za volju.

FEDAR: Koji su to? I gde si ti bolje od ovoga иuo?

XI

SOKRAT: To ti odmah ovako ne mogu reжi. Ali oиevidno je da sam od nekih иuo, ili od lepe Sapfe, ili od mudroga Anakreonta, ili i od proznih pisaca. Iz иega to zakljuиujem? Pune su mi nekako grudi, zanesenjaиe moj, i oseжam da bih prema tome mogao reжi druge reиi koje nisu gore. Da ja niљta od toga sam po sebi nisam zamislio, to dobro znam, jer poznajem svoju neukost. Ostaje, dakle, samo ta moguжnost da sam se odnekud iz tuрih izvora sluљanjem napunio kao sud, ali sam zbog tupoglavosti baљ i to zaboravio kako i od koga sam иuo.

FEDAR: Nego, plemeniti иoveиe, veoma lepo si rekao. Ali od koga i kako si иuo, to ti meni, kad bih od tebe i zahtevao, nemoj reжi, nego to љto govoriљ uиini. Prihvati se toga da mi kaћeљ novo, љto treba da bude bolje i ne manje od onoga љto je u ovom spisu, ne uzimajuжi u obzir ova izvoрenja. A ja obeжavam tebi, kao i devet arhonata, da жu u Delfe kao zavetni poklon postaviti zlatni kip u prirodnoj veliиini, ne samo moj nego i tvoj.

SOKRAT: Preumilan si i doista zlatan, Fedre, ako misliљ da ja tvrdim da je Lisija u svemu pogreљio, i da je moguжno mimo sve to drugo reжi. To se, mislim, ne deљava ni najloљijem piscu. Uzmi odmah, na primer, ovo o иemu je reи: ako onaj ko dokazuje da neljubavniku treba viљe иiniti po volji nego ljubavniku, propusti da hvali nerazboritost jednoga a da kudi razboritost drugoga, љto je ipak nuћno, misliљ li da жe on imati da govori joљ neљto drugo? Ne! Takve stvari treba besedniku puљtati i opraљtati, i u takvim stvarima nije reи o iznalaћenju koje bi zasluћivalo pohvalu, nego o rasporedu; a u onakvima koje nisu nuћne i teљko se iznalaze svakako je, pored rasporeda, reи i o iznalaћenju.

XII

FEDAR: Slaћem se s time љto kaћeљ, jer mi se иini da si pravo govorio. Uиiniжu, dakle, i ja tako. Da se ljubavnik nalazi u nekom bolesnom stanju viљe no neljubavnik, to жu ti dopustiti kao pretpostavku; ali, ako u ostalim stvarima kaћeљ viљe i dostojnije nego Lisija, a ti stoj iskovan pored zavetnog poklona Kipselida u Olimpiji.

SOKRAT: Raћestio si se, Fedre, zato љto sam zadirkujuжi tebe napao tvoga ljubimca, pa zacelo misliљ da жu ja zaista pokuљati da neљto drugo iznesem kiжenije i tako njegovu mudrost nadmaљiti.

FEDAR: Љto se tiиe toga, dragoviжu moj, upao si u istu zamku. Jer, moraљ govoriti u svakom sluиaju, onako kako umeљ. A da ne moramo na silu zametati bljutavu љalu i jedan drugome vraжati ћao za sramotu, budi smotren i nemoj me primorati da govorim ono: "Ako ja, Sokrate, Sokrata ne poznajem, onda ni o sebi niљta ne znam", i "ћeleo je govoriti, ali se ustezao"; nego uzmi na um da odavde neжemo otiжi pre nego iskaћeљ ono љto si rekao da u grudima imaљ. Sami se nalazimo u samoжi, jaиi sam ja i mlaрi, a na osnovu svega toga shvati љto kaћem, i nikako nemoj hteti da govoriљ na silu kad moћep drage volje.

SOKRAT: Ali, dragi moj Fedre, smeљan жu biti ako posle valjana pisca ja, koji sam neuk, bez pripreme kaћem neљto o istom predmetu.

FEDAR: Znaљ li kako stoji stvar? Prestani da se gizdaљ preda mnom, jer ja imam otprilike samo neљto da kaћem, pa жu te primorati da govoriљ.

SOKRAT: To nipoљto da nisi rekao.

FEDAR: Ne, nego baљ da kaћem, a govor жe mi biti zakletva. Kunem se, dakle – ta kime, kojim bogom? Ili hoжeљ li ovim platanom? Zaista, ako mi ne izgovoriљ besedu pred ovim drvetom, nikada ti neжu niиiju drugu besedu pokazati ili saopљtiti.

XIII

SOKRAT: Gle, ugursuza, kako lepo naрe иime жe nagnati иoveka govorljivca da radi љto nareрujeљ!

FEDAR: Pa љta ti je da se roguљiљ?

SOKRAT: Niљta viљe, kad si se tako zakleo. Ta kako bih mogao uzdrћati se od takve gozbe.

FEDAR: Govori, dakle!

SOKRAT: Znaљ li kako жu to uиiniti?

FEDAR: Љto?

SOKRAT: Zastrжu najpre sebi lice, pa жu onda govoriti da љto pre besedu trkom svrљim i da se od stida ne pometem gledajuжi u tebe.

FEDAR: Govori samo, a ostalo radi kako te volja.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:33 pm

2. Prva beseda Sokratova i razgovor o toj besedi

SOKRAT: Hajdete, Muze, bile vi glasovite ili zbog vrste svoje pesme ili zadobile taj nadimak zato љto ste od pevaиkog naroda Ligijaca, pomozite mi u priиi, koju me primorava govoriti ovaj blagorodnik ovde, da mu se prijatelj, koji mu se veж ranije иinio mudar, pokaћe sada joљ mudrijim.

Dakle: Beљe jednom nekakav deиak, љtaviљe momиiж, izvanredne lepote. Taj je imao veoma mnogo ljubavnika, a jedan od njih beљe lukav. I ovaj mladiжa, koga on nije ljubio manje nego svako drugi, beљe uverio da ga ne voli, pa jednoga dana, kad je od njega traћio ljubav, uveravaљe ga da neljubljeniku treba pre ugoditi nego ljubavniku i govoraљe ovako:

XIV

U svim stvarima, momиe, ima samo jedan poиetak za one koji hoжe da se dobro savetuju. Treba da znaju o иemu ћele da se savetuju, inaиe жe nuћno pogreљiti u svemu. Veжina ljudi ne opaћa da ne poznaje suљtinu pojedinih stvari. Ali, kao da je zaista poznaju, oni se ne sporazumeju u poиetku ispitivanja; a u docnijem ispitivanju moraju da ispaљtaju, kao љto je sasvim prirodno: ne slaћu se ni sami sa sobom, ni meрu sobom. Nas dvojica, ja i ti, neжemo иiniti pogreљku za koju prigovaramo drugima, nego kad smo ja i ti postavili pitanje da li prijateljstvo treba odrћavati viљe s ljubavnikom ili s neljubavnikom, a mi se sloћno sporazumejmo o pojmu ljubavi, o njenoj suљtini i njenoj snazi, pa zatim, imajuжi to na oku i na umu, ispitujmo da li nam ona donosi korist ili љtetu. Jer, da je ljubav nekakva poћuda, to je svakome oиevidno. A da opet i neljubavnici oseжaju poћudu za onim љto je lepo, znamo. Po иemu жemo, dakle, razlikovati ljubavnika od neljubavnika? Treba opet pomisliti na to da se u svakome od nas nalaze dve sile, koje nama vladaju i pokreжu nas i za kojima idemo kuda nas vode: jedna je uroрena, poћuda za nasladama, a druga je steиena, misao, koja teћi za onim љto je najbolje. Ove dve moжi u nama ponekad se slaћu, a ponekad se protive jedna drugoj, te иas preovlaрuje jedna, a иas druga. Ako nas, dakle, naљa misao razloћno vodi onom љto je najbolje, te ima nad nama vlast, ime je toj vlasti razboritost. Ako li nas poћuda nerazloћno uvlaиi u naslade, i ako je u nama zadobila vlast, ta se vlast naziva razvrat. A razvrat je mnogoimen, jer ima mnogo delova i mnogo oblika. I koji se od ovih oblika baљ najviљe istiиe, taj svoje ime nadeva onome u koga se nalazi da se njime naziva, a niti je lepo niti je dostojno njime se nazivati.

Ako je poћuda za jelima, koja je odnela pobedu nad najboljim umom i nad ostalim poћudama, ona se zove proћdrljivost, i onome u koga se nalazi nadenuжe se isto ime. Ako se, pak, pijanstvo nametnulo za tiranina, i onoga koji ga ima vodi tim putem, oиevidno je koje жe karakteristiиno ime dobiti. A љto se tiиe i ostalih ovima srodnih i srodnih poћuda imena, jasno je kakva se imaju nadevati, veж prema tome kako koja od njih preovlaрuje.

Ako radi koje je poћude sve preрaљnje reиeno, gotovo je veж oиevidno, ali svaka misao postaje nekako jasnija ako se iskaћe nego ako ostane neiskazana. Dakle: bezumna poћuda, koja je savladala misao i njenu teћnju za onim љto je pravo i pohitala za uћivanjem naslade љto je daje lepota, pa je opet od njoj srodnih poћuda dovedena telesnoj lepoti, te je tako na svom pobedniиkom hodu ojaиala do najћivljeg razvitka snage, dobila je ime po toj istoj snazi i nazvana je ljubavlju.

XV

Nego, dragi Fedre, иini li se tebi, onako kao i meni, da se nalazim pod vlaљжu neke boћje sile?

FEDAR: Ta dabome, Sokrate, protiv tvoga obiиaja teиe ti beseda kao reka.

SOKRAT: Жutke me, dakle, sluљaj, jer zaista se иini da je mesto boћanstveno, i zato se nemoj zaиuditi ako se u toku besede viљe puta zanesem; jer sada ti gotovo ditirambe govorim!

FEDAR: Govoriљ pravu istinu.

SOKRAT: A za to si ti kriv. Nego sluљaj ostalo! Jer, moћda bi se moglo rasturiti ono љto me obuzima. Ipak, neka se za to stara bog, a mi se govorom vratimo naљem mladiжu.

Dobro, dragoviжu moj: љta je ono o иemu baљ treba da se savetujemo, reиeno je i odreрeno. Imajuжi, dakle, to na umu, govorimo o ostalom, koju жe korist ili љtetu od ljubavnika i neljubavnika oиekivati po svoj prilici onaj ko im ugaрa.

Onaj koga je poћuda savladala i ko robuje nasladi mora zacelo svoga ljubavnika pripremati da mu bude љto prijatniji. A bolesnu иoveku prijatno je sve љto se s njime ne takmiиi, a љto je bolje od njega i jednako s njim, to mu je mrsko. Prema tome, ni boljega ni sa sobom jednaka ljubljenika neжe ljubavnik drage volje podnositi, nego ga svagda gradi slabijim i nesamostalnijim. A slabiji je neuk иovek od uиena, plaљljiv od hrabra, neveљt govoru od љkolovana besednika, sporouman od hitroumna. Ako se toliki i joљ drugi nedostaci pojavljuju u duhu ljubljenika ili se u njemu veж po prirodi nalaze, to se ljubavnik mora jednima radovati, a druge izazivati, ili se liљavati trenutnog uћivanja. Pa zavidljiv mora da bude i time љto ljubavnika udaljuje od mnogih drugih korisnih veza, na osnovu kojih bi se najviљe mogao razviti u иoveka, mora da mu иini veliku љtetu, a najveжu time љto ga uzdrћava od veze na osnocu koje bi najviљe razvio svoj um. A to je baљ ona boћanstvena filosofija od koje ljubavnik svoga ljubimca mora udaljavati, bojeжi se da жe ga ovaj prezreti. A i drugo kojeљta mora primenjivati da ljubljenik u svima stvarima bude neznalica i da se u svemu upravlja prema ljubavniku, a kad takav bude, biжe njemu, istina, nepovoljniji, a sebi samom najљtetniji. Љto se tiиe, dakle, duhovne strane, zaljubljen иovek nipoљto nije koristan иuvar i drug.

XVI

Zatim treba ispitati kako жe onaj ko je primoran da se odaje onom љto je prijatno umesto onom љto je dobro obraжati paћnju na odrћavanje i na negu tela kome je postao gospodar. Pokazaжe se da on trиi za razneћenim, a ne za oиvrslim mladiжem; za onakvim koji nije odnegovan na ћarkom suncu, nego u debeloj hladovini, koji je neveљt muљkim naporima i njihovu muиnu znoju, a viиan razbludnu i nemuљkom naиinu ћivota; za onakvim koji se kiti tuрim bojama i ukrasima nemajuжi svojih, i uopљte sve ostalo иini љto je s time u vezi. To je oиevidno, i nije vredno da se raspravljanje o tome produћuje, nego je dovoljno odrediti joљ samo jedno glavno obeleћje i preжi na neљto drugo. U ratu i u svim drugim ozbiljnim priteљnjenostima neprijatelji telu takva mladiжa prilaze bez straha, a prijatelji i sami njegovi ljubavnici moraju strahovati za njega. To je, dakle, jasno i o tome ne treba viљe raspravljati.

A sada treba pokazati koju жe nam korist ili љtetu na imovini doneti saobraжanje sa ljubavnikom i njegovo stvaralaљtvo. Ta svakome je toliko jasno, a najviљe ljubavniku, da bi on viљe no iљta poћeleo da mu je ljubavnik liљen najdraћe, najdobronamernije i najboћanstvenije imovine. Ta voleo bi da se ovaj liљi oca i majke i srodnika i prijatelja, misleжi da mu svi oni ometaju najprijatnije saobraжanje s mladiжem i prigovaraju mu za to. A ima li mladiж svoje imovine u zlatu ili u drugim kojim vrednostima, smatraжe da ga nije ni tako lako uhvatiti ni njime, kad ga uhvati, lako upravljati. Zato svakako ljubavnik mora zavideti ljubljeniku ako ovaj ima imovine, a mora se radovati ako je izgubi. Osim toga, ljubavnik жe poћeleti da mu ljubavnik љto duћe bude bez ћene, bez dece, bez porodice, ћeleжi da svoju poћudu љto duћe zadovoljava u slatkom uћivanju.

Ima zacelo i drugih zala, ali je neko boћanstvo, ipak, s veжinom njih pomeљalo trenutnu nasladu.

Udvorica, na primer, jeste straљna zverka i veliki љtetoиinac, pa ipak mu je priroda primeљala neku nasladu koja nije bez ljupkosti. I heteru mogao bi ko osuрivati kao љtetnu, i mnoga druga takva stvorenja i zanimanja koja to imaju u sebi, te su bar za jedan dan veoma prijatna.

Ali ljubljeniku je ljubavnik, osim toga љto je љtetan po tome љto s njime cele dane provodi, od svega najneprijatniji, jer veж i stara poslovica kaћe: vrљnjak se raduje vrљnjaku. Љtaviљe, jednakost godina dovodi, po mom shvatanju, do jednakih zadovoljstava i svojom sliиnoљжu stvara prijateljstvo, pa ipak se i ovakav saobraжaj dosadi. A kaћe se joљ i ovo: pritisak je u svakoj prilici dosadan za svakoga; i taj pritisak, ne uzimajuжi u obzir nejednakost, najviљe vrљi ljubavnik prema ljubljeniku. Jer stariji, druћeжi se s mlaрim, ne voli da ga ostavlja ni danju ni noжu, nego se predaje navali neodoljivog nagona, koji mu, doduљe, uvek stvara zadovoljstvo kad ljubljenika gleda, sluљa, dodiruje i svima иulima oseжa, tako da se s uћivanjem uz njega priljubljuje i njemu sluћi; ali kojom жe utehom, ili kojim жe nasladama zadovoljiti ljubljenika da ovaj, koji mora da proboravi s njim isto toliko vremena, ne dospe u krajnju dosadu? Naroиito kad pred sobom gleda lice starije i veж precvetalo, kome i ostalo odgovara, љto nije prilika sluљati ni kad se samo opisuje, a kamoli u stvarnosti, gde uvek mora dolaziti s time u dodir; pa kad se mora briћljivo иuvati svugde i od svakoga, a sluљati pohvale neblagovremene i preterane, a isto tako i zamerke nepodnoљljive od trezna иoveka, a od pijana ne samo nepodnoљljive nego i sramotne, jer ovaj otvoreno govori gadosti i raspusnosti.

XVIII

Pa dokle god ljubi, on je љtetan i dosadan; a kad prestane ljubiti, nepouzdan je u docnije vreme, za koje je ljubljeniku, uz velike zakletve i molbe, иinio svoja velika obeжanja i jedva ga zadrћavao da ljubavni ћivot, koji mu je veж postao muиan, joљ podnosi u nadi na dobro. A tada, kad svoje obeжanje treba da izvrљe, on je u vremenskoj razmaиici dobio drugog gospodara i voрu, pamet i razboritost mesto ljubavi i pomame, i tako postao drugi иovek a da to ljubimac nije ni primetio. I ovaj traћi od njega zahvalnost za ono љto je proљlo, i potseжa ga na ono љto su jedan drugom ћeleli i govorili, kao da se razgovara s istim иovekom; a onaj od stida niti se usuрuje da kaћe da je postao drugi, niti zna kako жe sada kad je doљao do razuma i razboritosti ispunjavati zakletve i obeжanja iz vremena preрaљnje bezumne vlasti, a da radeжi isto љto i pre opet ne bude sliиan i istovetan onome. Tako on nuћno postaje begunac i varalica. Crep se okrenuo: negdaљnju ljubavnik promenio se i beћi od svoga ljubimca. A ovaj je primoran da za onim trиi, srdeжi se u kunuжi – zato љto svu stvar nije razumeo od poиetka, naime, kako nikad nije trebalo da ugaрa иoveku zaljubljenu, koji kao rob svoje strasti nije bio pri sebi, nego radije onakvu koji ne ljubi i ima pameti; inaиe bi morao predati se иoveku nevernu, mrzovoljnu, zavidljivu, neprijatnu, koji nanosi љtetu ne samo njegovu imanju nego i njegovu telu, a najveжu obrazovanju njegova duha, od koga ni ljudima ni bogovima zaista nema niљta dragocenije, niti жe ikada biti.

Ovo, dakle, mladiжu, moraљ imati na umu i znati da se prijateljstvo ljubavnika ne raрa iz dobre volje, nego kao jelo zbog zasiжivanja. "Kao kurjaci jagnje, i ljubavnik voli deиaka".

XIX

To ti je ono, Fedre! A viљe me neжeљ иuti da govorim, nego sada neka bude kraj mojoj besedi.

FEDAR: A baљ miљljah da si dospeo do sredine besede i da жeљ isto tako govoriti o onome koji ne ljubi, to jest kako njemu treba viљe ugaрati, i da жeљ razlagati koliko opet u tome ima dobra. Ali zaљto, Sokrate, veж sada prestajeљ?

SOKRAT: Zar nisi, blaћeni mladiжu, primetio da veж govorim u stihovima, a ne viљe u ditirambima, i to koreжi? A poиnem li drugoga hvaliti, љta misliљ da жu tada uraditi? Znaљ li da жe me Nimfe, kojima si me namerno ostavio na milost, oиevidno zadahnuti? Zato kaћem jednom reиju: koliko smo jednoga prekorili, toliko suprotno tome ima dobra na drugome. I љta tu treba dugo da se govori? Ta i o jednom i o drugom dovoljno se govorilo. I tako жe ovoj priиi zapasti ono љto joj dolikuje. A ja жu ovde reku preжi i otiжi pre nego me ti primoraљ na neљto veжe.

FEDAR: Nemoj joљ, Sokrate, pre nego jara mine. Ili zar ne vidiљ da gotovo podne nastaje (takozvana pripeka)? Nego da ostanemo joљ i u isti mah da se porazgovotimo љto je reиeno, pa иim zahladni, da poрemo!

SOKRAT: Pomaman si na besede, Fedre, i baљ dostojan divljenja. Jer, ja mislim da od svih beseda љto su odrћane za tvoga ћivota niko ih na svetlost nije izneo viљe nego ti, bilo љto si ih sam izgovorio, bilo љto si druge na kakav god naиin primorao na to. Samo Simiju iz Tebe izuzimam, ali od drugih si mnogo jaиi. I sada je opet, иini mi se, krivica na tebi љto жu govoriti nekakav govor.

FEDAR: Time mi nikakav rat ne objavljujeљ. Ali kako i kakav govori?

XX

SOKRAT: Kad sam nameravao, dobri moj, pregaziti reku, javi mi se boћanski glas i uobiиajeno znamenje: a ovo me uvek zadrћava od onoga љto nameravam raditi – i odmah mi se uиini kao da иujem nekakav glas koji mi ne dopuљta da odlazim pre nego se oprostim greha, kao da sam zgreљio boћanstvu. E, pa sad sam vraи, ali ne baљ odliиan, nego kao i oni slabo pismeni, samo utoliko ukoliko je to meni samom dovoljno. Zato veж jasno poznajem svoj greh. Jer, ustvari, prijatelju moj, i naљa duљa ima neku vidovitost. Ta mene je veж odavno, dok sam govorio besedu, neљto uznemiravalo, i nekako se pribojavah da se ne bih, kako Ibik veli, "иime ogreљio o bogove i za to poљtu od ljudi dobio u zamenu". Ali sada sam osetio svoj greh.

FEDAR: Pa kakav to veliљ?

SOKRAT: Straљan, Fedre, straљnu si besedu i sam doneo i mene nagnao da je kaћem.

FEDAR: Kako to?

SOKRAT: Nedotupavnu i gotovo bezboћnu. Koja bi od nje mogla da bude straљnija?

FEDAR: Nikoja, ukoliko ti istinu govoriљ.

SOKRAT: Pa љta? Ne smatraљ li Erota za sina Afroditina i za nekog boga?

FEDAR: Zacelo on vaћi kao takav.

SOKRAT: Ali ne kod Lisije, a ni u tvojoj besedi, koju su izrekla moja usta, omaрijana od tebe. Ako li je Erot, kao љto zaista jeste, bog ili neљto boћansko, onda on ne moћe biti nikakvo zlo. Ali ove dve besede malopre govorile su o njemu kao da on i jeste takav. U tom pogledu one su se, dakle, ogreљile o Erota, pa joљ je njihova nedotupavnost baљ smeљna po tome љto nisu rekle niљta pametno a ni istinito, a razmetale su se kao da jesu neљto, ne bi li neke иoveиuljke prevarile i meрu njima stekle priznanje. Ja se, dakle, dragoviжu moj, moram oиistiti od greha.

A za one koji se greљe o mitologiju ima neki starinski naиin oиiљжenja, za koji Homer nije znao, ali je znao Stesihor. Jer, kad je bio liљen oиiju zato љto je klevetao Helenu, nije mu uzrok ostao nepoznat kao Homeru, nego ga je иovek nadahnut Muzama upoznato, i odmah je zapevao:

Nije istina љto sam pevao
i nisi poљla na brodovima lepih vesala,
niti si doљla u Trojinu tvrрavu.

I zaista, tek љto je ispevao celu takozvanu palinodiju, odmah je progledao.

Ja жu, dakle, mudriji biti nego oni. Jer, pre nego љto me snaрe kakva nesreжa zbog toga љto sam klevetao Erota, pokuљaжu da mu odam zadovoljenje, i to gole glave, a ne, kao tada, od stida umotane.

FEDAR: Niљta mi, Sokrate, prijatnije ne bi mogao reжi nego to.

XXI

SOKRAT: Ta uviрaљ, dobri moj Fedre, kako su bestidno reиene one dve besede, i ova i ona koja je iz knjige иitana. Jer, da nas je kakav plemenit иovek i blage жudi, koji isto takva ljubi, ili je veж ranije ljubio, sluиajno sluљao gde govorimo kako ljubavnici zbog malih stvari zameжu ljuta neprijateljstva, te iz ljubavi sumnjaju na svoje ljubljenike i nanose im љtetu, zar on ne bi morao misliti da sluљa ljude koji su odrasli meрu mornarima i nikakve blagorodne ljubavi nisu videli, a kamoli da bi se s nama sloћio u tome љto korimo Erota?

FEDAR: Moћda bi, Diva mi, Sokrate!

SOKRAT: Ja se, dakle, toga stidim i, bojeжi se samog Erota, ћelim teиnom besedom da splaknem onu morsku koja mi ostade u uљima, a savetujem i Lisiji da љto pre napiљe kako ljubavniku treba ugaрati pre nego ljubljeniku, ako je sve drugo jednako.

FEDAR: Dobro znaj da жe se to tako dogoditi; jer, иim ti izrekneљ pohvalu ljubavniku, moram u svakom sluиaju Lisiju primorati da na isti naиin napiљe govor o istom predmetu.

SOKRAT: To verujem dokle god si onaj koji si.

FEDAR: Govori, dakle, bez straha.

SOKRAT: Gde li mi je momиe kome sam govorio? Da i ovo иuje, i da se zato љto nije ovo иuo ne predaje neljubavniku.

FEDAR: Evo ga uvek uza te sasvim blizu kad god ti hoжeљ.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:34 pm

3. Palinodija ili druga beseda Sokratova

a) Uvod: zanos ne treba odmah osuрivati

XXII

SOKRAT: Ovako, dakle, lepo momиe, uzmi na um da je preрaљnju besedu govorio Fedar, sin Pitoklov, iz Mirina, a ovu љto ja nameravam reжi da je govorio Stesihor, sin Eufemov, iz Himere. A ona mora glasiti ovako:

Nije istinita beseda koja tvrdi da mladiж, i kad ima ljubavnika, treba viљe da ugaрa neljubavniku, zato љto je ovaj zanesen, a ovaj razborit. Jer, kad bi to bilo onako prosto da je zanos neko zlo, ne bi bilo zamerke. Ali, eto, do najdragocenijih dobara dolazimo zanosom, ukoliko nam se on daje kao boћji poklon.

Ta i proroиica u Delfima i sveљtenice u Dodoni uиinile su u zanosu mnogo dobra Heladi, kako pojedinim kuжama, tako i drћavama, a u stanju razboritosti malo ili niљta. I kad bismo govorili i o Sibili i o drugima, koji su pomoжu boћje proroиke sile mnoge stvari mnogima unapred kazali i time za buduжnost spasenje doneli, dugo bismo se zadrћavali govoreжi ono љto je svakome poznato. Ovo, ipak, zasluћuje da se navede kao svedoиanstvo da i oni stari koji su stvarali jezik nisu zanos smatrali kao sramotu i prekor. Jer, inaиe ne bi u najlepљu veљtinu, kojom se ispituje buduжnost, baљ to ime upleli i nazvali je manikom (veљtinom zanoљenja); ali misleжi da je zanos neљto lepo, kad nam dolazi po boћjem suрenju, stvorili su reи u tome smislu; a tek sadaљnju nespretno su umetnuli glas t i nazvali je mantikom (veљtinom proricanja).

Stari su isto tako i ono ispitivanje buduжnosti љto ga razumni ljudi vrљe na osnovu priиjeg leta i drugih znamenja, zato љto ono ljudskom nasluжivanju svojim umovanjem donosi razabiranje i pouzdano znanje, nazvali ojonojstikom, koju sada mlaрi oteћuжi glas zovu ojonistikom (veљtinom posmatranja ptica). Ukoliko je mantika savrљenija i poљtovanija nego ojonistika, kako po svom imenu, tako i po sadrћaju koji je njime obeleћen, utoliko je po svedoиanstvu starih lepљi zanos koji dolazi od boga, nego razboritost koja je od ljudi. Ta i od najteћih bolesti i muka, koje su kao posledica davnog boћjeg gneva vladale u nekojim porodicama, zanos je, kad bi se pojavio i proricao onima kojima je trebalo, donosio ozdravljenje, time љto je naљao pribeћiљta u molitvama i u sluћbama bogovima, i time zadobio иistotu i svetinju, pa je onoga koji se njega drћao iscelio i za ono i za docnije vreme, i onome koji se istinski zaneo i pao u pomamu doneo izbavljenje od prisutnih zala.

Treжi oblik zanosa i pomame jeste onaj љto dolazi od Muza. Kad on zahvati neћu i иistu duљu, on je potstiиe i zadahnjuje pesmama i drugim vrstama pesniљtva, i ona, slaveжi neizbrojna dela predaka, pouиava potomstvo. Ali ko se bez nadahnuжa Muza pribliћi dverima pesniиkoga stvaralaљtva, misleжi da жe moжi svojom veљtinom postati valjan pesnik, taj ostaje љeprtlja, i njegovu poeziju, kao razumsku stvar, pomraиuje poezija onoga koji peva u zanosu.

XXIII

Toliko i joљ viљe lepih dela zanosa koji dolazi od bogova mogao bih navesti. Zato se baљ ovoga nemojte bojati, i neka nas ne uznemiruje kakav govor kome je cilj da nas zastraљi tvrрenjem da kao prijatelja treba pre odabirati razborita nego li zanesena иoveka; a neka zadobije pobedu i nagradu ako uz ono dokaћe joљ i ovo, da bogovi ljubav ne љalju na korist ljubavniku i ljubljeniku. A mi treba da dokaћemo protivno, to jest da taj oblik zanosa bogovi daju kao naљu najveжu sreжu. Tome dokazu mudrijaљi, razume se, neжe verovati, ali mudri жe verovati.

Treba, dakle, najpre saznati istinu o prirodi duљe, kako boћje tako i ljudske, poљto razmotrimo љta ona doћivljuje i dela. A poиetak dokaza jeste ovaj:

b) Dokaz da je ljubavni zanos izvor najveжe sreжe

i) Priroda boћanske i ljudske duљe

XXIV

Sve љto je duљa jeste besmrtno, jer ono љto se samo sobom kreжe jeste besmrtno. A onom љto drugu stvar kreжe i љto druga stvar stavlja u pokret s prestajanjem kretanja prestaje i ћivot. Dakle, samo ono љto samo sebe kreжe, zato љto samo sebe nikad ne ostavlja, nikad i ne prestaje kretati se, nego je i svemu ostalom љto se kreжe izvor i poиetak kretanja. Poиetak, pak, nema postanka. Jer, iz poиetka mora sve љto postaje postajati, a on sam ni iz иega, jer kad bi poиetak iz иega postajao, on ne bi viљe postajao iz poиetka. A kad on nema postanka, onda nuћno nema ni prestanka. Jer, ako nestane poиetka, onda niti жe ikada on iz иega, niti жe drugo iz njega postajati, ako li treba da sve postaje iz poиetka. Prema tome, poиetak je kretanju ono љto samo sebe kreжe, a ovo ne moћe ni prestajati ni postajati, ili bi se celo nebo i sav razvitak sveta morali sruљiti i zaustaviti, i nikad viљe ne bi bilo onoga иime bi se krenuli i postali. A kako se ono љto se samo sobom kreжe pokazalo besmrtno, niko se neжe ustezati da baљ to shvati kao suљtinu i odreрenje pojma duљe. Jer, svako telo kome kretanje dolazi spolja jeste bez duљe, a ono kome kretanje dolazi iz njega sama ima duљu; jer to je priroda duљe. Ako stvar tako stoji da ne postoji niљta drugo љto samo sebe kreжe nego duљa, onda duљa mora biti neroрena i besmrtna.

XXV

O njenoj besmrtnosti dovoljno je reиeno, a o njenu pojavnom obliku treba ovako govoriti. Da se iznese kakva je ona, to u svakom sluиaju sa svake strane iziskuje boћanstvenu i dugu raspravu, ali na љto liиi, to iziskuje ljudsku i kraжu. Ovako, dakle, govorimo:

Ona liиi na sraslu snagu krilate zaprege i uzdodrћe. Konji bogova i njihove uzdodrћe svi su i plemeniti i plemenita roda, a u ostalih je meљovito. Ponajpre naљ uzdodrћa upravlja dvopregom, zatim od konja samo jedan mu je lep i dobar i takva soja, a drugi je suprotnog i suprotan. Teћak, dakle, i muиan mora da je vozarski posao kod nas. A kako je doљlo do toga da se govori o biжima smrtnog i besmrtnog ћivota? To жemo pokuљati da objasnimo. Svaka duљa prihvata se svega љto nema duљe i celim nebom obilazi, pojavljujuжi se иas u ovaj иas u onoj prilici. Ako je savrљena i krilata, diћe se u nebeske visine i prebiva po celoj vasioni, a ona kojoj je perje opalo pada, dok se ne uhvati za kakvo tvrdo mesto. Tu se nastani i uzme zemaljsko telo, koje kao da samo sebe kreжe njenom snagom, i ta celina, duљa i telo zdruћeni, zove se ћivo biжe, a sporedan mu je naziv smrtno: da takvo biжe smatramo za besmrtno nema nikakva dovoljna razloga, nego maљtom zamiљljamo sebi boga kao takvo besmrtno biжe, koje ima duљu, a ima i telo, za veиna vremena oboje zajedno sraslo, a da ga nismo ni videli ni dovoljnu predstavu o njemu stekli. Nego ovo neka bude onako kako je bogu drago, i onako neka se naziva. A uzrok gubitku perja, s kojega ono sa duљe opada, prihvatimo. A on je nekako ovakav:

XXVI

Krilo ima prirodnu snagu da diћe u visine ono љto je teљko i vodi onamo gde stanuje rod bogova; zato ono od svega љto se na telu nalazi najviљe ima srodnosti s onim љto je boћansko.A boћansko je lepo, mudro, dobro i sve љto je ovako. Ovim se perje duљe najviљe hrani i raste, a ruћnim i zlim i onima љto je onome protivno gine i pripada. Veliki voрa u nebu, Div, upravljajuжi krilatim kolima, ide napred, sve ureрujuжi i za sve se starajuжi, a za njim ide vojska bogova i demona, na jedanaest иeta podeljena, jer Hestija ostaje u stanu bogova sama. A od ostalih bogova oni koji su poreрani u onih dvanaest razdela kao bogovi stareљine prednjaиe redovima kako je koji postavljen. Tu ima raznolikih i zanosnih slika i puteva po nebeskoj oblasti, kojima hodi rod blaћenih bogova, radeжi svaki od njih svoje, a za njima ide kako ko hoжe i moћe, jer zavist ostaje izvan boћanskoga hora. A kad polaze na jelo i na gozbu, idu veж uzbrdice na vrh vrљka pod nebeski svod. Kola bogove ulaze u ravnoteћi, lako, jer su uzde u dobrim rukama, a druga muиno, jer se onaj zli konj uvija pod teretom i svojom teћinom priklanja zemlji, ako ga vozar nije dobro obuиio. A onda duљu иeka napor i najteћa borba. A one takozvane besmrtne duљe, kad stignu na vrљak i iziрu napolje, zaustavljaju se na slemenu neba, a иim stanu, ponese ih obrtanje, a one gledaju љto je izvan neba.

XXVII

A ono nadnebesko mesto niti je dosad ikoji pesnik na zemlji opevao niti жe ga ikada opevati. A ono je ovako. Jer, uvek treba da se usudi kazati istinu, naroиito kad govori o istini. Ono bezbojno i bezobliиno i nedodirljivo biжe, koje stvarno postoji, moћe da ugleda samo krmilar duљe, um; a oko toga biжe prebiva na tom mestu prava nauka. Boћji duh, dakle, koji se hrani umom i иistim znanjem, a i svaka duљa, kojoj je stalo do toga da primi ono љto joj dolikuje, kad vidi za neko vreme ono љto jeste, raduje se i gledanjem istine hrani se i uћiva, dok ga obrtanje u krugu ne donese na isto mesto. A na tome putu naokolo posmatra on pravednost po sebi, posmatra razboritost, posmatra znanje, ne ono koje biva i postaje, a ni ono koje je nekako razliиno prema razliиitosti stvari љto ih mi sada nazivamo biжem, nego ono љto predstavlja pravo znanje o onome љto samo sobom jeste. I kad je video isto tako i ostalo љto stvarno jeste i njime se nasladio, zaрe opet u unutraљnju oblast neba i stiћe kuжi. A kad stigne, tada vozar priveћe konje za jasle, baci pred njih ambrosiju i potom ih napoji nektarom.

XXVIII

I to je ћivot bogova, a za ostale duљe vaћi ovo. Koja boga najbolje sustiћe i na njega se ugleda, ona se s glavom vozarevom uzdigne u onostranu oblast, te se i ona љeжe unaokolo, ali je uznemiruju njeni konji, i ona jedva gleda ono љto jeste. A druga se иas uzvije, a иas opet spusti; a kako su konji siloviti, ona jedno vidi, a drugo ne vidi. A i ostale duљe teћe, doduљe, na gornje oblasti i hitaju za njima, ali zbog slabe snage zaostaju i obrжu se pod povrљinom, pritiskujuжi i gurajuжi jedna drugu i otimajuжi se da jedna pretkne drugu. Zato nastaje guћva i nadmetanje, i znoj se lije u najveжoj meri, i pritom krivicom vozara mnoge malaksaju, a mnoge silu perja polome; a sve se, poљto su se mnogo muka namuиile, vraжaju a da nisu dospele na gledanje onoga љto jeste; i kad odu, hrane se hranom nasluжivanja. A ona velika ћurba nastaje zato da se vidi gde je to polje istine, a i hrana koja dolikuje najboljem delu duљe raste baљ na ondaљnjoj livadi, a njome se hrani i krilo, kojim se duљa uzvija.

A i zakon je Adrastije ovaj: koja god je duљa postala pratilica boga i ugledala љtogod od istine, ona sve do drugog obrtanja ostaje bezbedna, i, ako to uvek moћe иiniti, uvek ostaje nepovreрena. Ali kada, ne mogavљi sustignuti, niљta ne vidi, pa se kakvom nezgodom napuni zaboravom i zloжom i oteћa, a oteћavљi pogubi perje i padne na zemlju, tada je zakon da se ona pri prvom raрanju ne usadi ni u kakvu ћivotinjsku prirodu, nego da se ona koja je najviљe ugledala usadi u zametak иoveka koji treba da postane kakav filosof ili prijatelj lepote ili sluћbenik Muza i ljubavi; druga u zametak zakonu verna kralja ili иoveka koji ume ratovati i vladati; treжa u onakva koji ume upravljati drћavom ili je valjan tecikuжa i privrednik; иetvrta u onakva koji жe biti revnostan gimnastiиar, ili жe se zanimati leиenjem tela; peta u onakva koji жe ћiveti ћivotom vraиa ili sveљtenika; љestoj жe dolikovati ћivot pesniиki ili drugi koji ћivot koji se bavi podraћavanjem; sedmoj zanatlijski ili zemljoradniиki, osmoj ћivot sofista ili narodnog udvorice, devetoj ћivot tiranski.

XXIX

Ko ma u kome od ovih ћivota svoj vek pravedno proћivi, tome жe zapasti bolja sudbina, a ko nepravedno, zapaљжe mu gora. Jer, na ono isto mesto odakle je koja duљa doљla ne vraжa se ona za deset hiljada godina: jer joj ne rastu krila pre toga vremena, osim duљe onoga koji je poљteno filosofirao ili filosofski ljubio mladiжe. Ove duљe, ako triput uzastopno odaberu isti ћivot, u treжem hiljadugodiљnjem periodu okrilate i vrate se u trihiljaditoj godini.

A druge, kada prvi ћivot navrљe, doрu na sud, a kad im se izrekne presuda, doрu u kaznionice pod zemljom, i tu trpe kaznu, a druge na osnovu presude budu uzdignute na neko mesto u nebu, i tu provode ћivot sliиan onome љto su ga provele u ljudskoj prilici. A u hiljaditoj godini i jedne i druge dolaze na ћdrebanje i odabiranje drugog ћivota, i svaka sebi odabira onaj koji hoжe.

Tu ljudska duљa ulazi i u ћivot kakve ћivotinje, pa iz ћivotinje, onaj ko je nekad bio иovek, opet u иoveka. Jer, samo duљa koja nikada nije videla istine neжe doжi u tu priliku; иovek, naime, treba da saznaje prema onome љto se zove ideja, a ova proizlazi iz mnogih pojedinaиnih opaћanja pa se umovanjem sastavlja u misleno jedinstvo. A to saznavanje jeste seжanje onoga љto je naљa duљa nekad videla kad je, poљavљi zajedno sa svojim bogom, prezrela ono љto mi sada biжem nazivamo i uzdigla se u istinsko biжe.

Zato baљ s pravom dobiva krila samo duљa filosofova, jer ona, koliko god moћe, sa svojim seжanjem boravi kod onih stvari kod kojih boravi i njen bog da bude bog. Samo иovek oji se sluћi takvim uspomenama kako treba, i uvek se predaje usavrљavanoj snazi potpunih svetinja, postaje doista svet. A okane li se ljudskih poslova i stane se zanimati onim љto je boћansko, svetina ga prekorava da je poludeo, a da je bogom zanesen, to gomila ne primeжuje.

ii) Objaљnjavanje ljubavnih pojava iz uиenja o duљi i crtanje sreжe koja se pojavljuje posredstvom ljubavi

XXX

Tako je, eto, ceo dosadaљnji govor stigao do иetvrte vrste zanosa.

Kad se, naime. neko, gledajuжi ovdaљnju lepotu, seжa prave, pa dobije krila, i poљto se ponovo operjao, ћeli da poleti uvis, ali za to nema snage i kao ptica gleda samo gore, ne mareжi za stvari na zemlji, onda ga zbog toga zanosa kore da je pomahnitao; ali, baљ ovaj zanos pokazuje se kao najplemenitiji i najplemenitijega porekla i za onoga ko ga ima i za onoga ko u njemu uиestvuje, pa se onaj ko u njemu ima dela i ljubi krasnike naziva ljubavnikom. Jer, kao љto je reиeno, svaka ljudska duљa po prirodi svojoj gledala je ono љto jeste, inaиe ne bi bila doљla u taj oblik ћivota. Ali docnije na zemlji seжati se gornjih stvari nije lako svakoj, ni onima koje su po svom padu na zemlju stradale, tako da su dospele u rрavo druљtvo i, skrenuvљi na nepravdu, zaboravljale svetinju љto su je tada ugledale. Malo ih, dakle, ostaje u kojih je snaga pamжenja dovoljno jaka; a ove, kad ugledaju neљto љto liиi na negdaљnju lepotu, ћestoko se uzbuрuju i nisu viљe pri sebi, a ne znaju љta im se deљava, jer dovoljno ne razabiraju. Pravednost i razboritost i sve drugo љto je duљama dragoceno nemaju nikakva sjaja u zemaljskim prilikama, nego svojim slabim organima jedva jedvice, i samo malen broj, prilazeжi ovim prilikama, prepoznaje rod onoga љto je u prilici pretpostavljeno. A lepota zablistala nam je tada u punom sjaju, kad smo se sreжnim horom kao pratioci Divovi, a drugi kao pratioci kojega drugog boga, ugledali blaћen vidik i pozorje, i posveжivali se u svetinju koja se moћe nazvati najblaћenijom, i koju smo svetkovali i sami, joљ nepovreрeni i nedodirnuti zlima koja su nas u docnije vreme snaљla, nego kao misti i epopti pristupali tajni savrљenih i prostih i nepromenjivih i blaћenih pojava, koje nam se otkrivahu u иistoj svetlosti; иisti i neuprljani onim љto sada sobom nosimo i nazivamo telom, u koje smo zatvoreni kao ostrige u svoju љkoljku.

XXXI

Ovolikoza ljubav uspomeni, radi koje se sada, iz иeћnje za tadaљnjim blaћenstvom, opљirnije govorilo.

A љto se tiиe lepote, ona je, kao љto rekosmo, sjala meрu onim pojavama: kad smo doљli ovamo, prihvatili smo je posredstvom naљeg najoљtrijega иula kao lepotu koja najjaиe sja. Vid nam se, naime pojavljuje kao najoљtrije od telesnih иula, ali se njime mudrost ne vidi: jer ona bi naroиitu ljubav izazivala u nama kad bi nam davala onakvu jasnu priliku svoga biжa posredstvom vida, a isto tako i ostalo љto je dostojno ljubavi. A tako je samo lepoti palo u deo da je u isti mah i najvidljivija i ljubavi najdostojnija.

Ko, dakle, nije tek posveжen, ili ko je pokvaren, taj se odavde ne zanosi brzo k samoj lepoti, ako posmatra ono љto ovde nosi njeno ime. Zato on prema lepoti ne ukazuje nikakvo naroиito poљtovanje kad je gleda, nego, predavљi se nasladi, hoжe da se sparuje kao иetvoronoћna ћivotinja i decu da gradi, i kako je obesan, ne boji se i ne stidi se da nasladu lovi i protiv prirode.

A tek posveжeni, koji se mnogih stvari nagledao pre, taj, kad opazi bogu sliиno lice koje lepotu savrљeno prikazuje, ili kad vidi koju drugu priliku tela, najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah kao onda; pa gleda to lice i odaje mu poљtu kao bogu; i kad se ne bi bojao da bi izgledao suviљe pomaman, ћrtvovao bi svome ljubimcu kao sveљtenom kipu i bogu; a kad ga je sagledao, promeni se kao posle one jeze, pa ga obuzme neobiиna vruжina i znoj. Jer, kad kroz svoje oиi primi odbleske lepote, koji kao kiљa padaju na klice njegova perja, ugreje se. A od te tople kiљe rastopi se ono љto je oko klice, љto se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad priteиe hrana, tada i nagrezne i poиne iz klice da izbija peru cev po celoj povrљini duљe, jer je sva nekada bila pernata.

XXXII

Vri, dakle, tada sva i kljuиa, i љto oni koji dobivaju zube i oseжaju na zubima kad im ovi izbijaju, briрenje i bol u desnima, baљ to isto oseжa i duљa onoga kome poиne rasti perje; i vri i boluje i svrbi je dok joj raste perje. Dok, dakle, posmatra lepotu mladiжa i odraze љto odande dolaze i pritiиu – koji se zato i zovu ljubavne draћi – i prima ljubavne draћi, ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnuжe bola i raduje se.

A kada se odvoji i osuљi, u isti mah se i uљжa izlazaka, na koja pero hoжe da prodre, zasuљe, stisnu i zatvore peru klicu. A ova, zatvorena unutra sa svojom ljubavnom draћi, skaиe kao ћile kucavice, i svaka navali na izlazak prema sebi, tako da cela duљa, budena sa svih strana, besni i muku muиi; a kad se ponovo seti lepote, raduje se.

Zbog toga љto su ta dva oseжanja pomeљana, duљi je veoma neprijatno u tom neobiиnom stanju, i ona, ne znajuжi љta bi, besni, i od besnila ne moћe ni noжu spavati ni danju ostajati na mestu gde je, nego iz иeznuжa trиi mestima gde misli da жe videti onoga ko blista lepotom. A kad ga vidi i u se navrati ljubavne draћi, otvori ono љto je ranije bilo zatvoreno, a kad dobije oduљka, odlahnu joj bdenja i bolovi, i ona opet za trenutak uћiva ovu najveжu nasladu. Zato se drage volje ne odvaja od lepoga ljubimca, i nikoga ne ceni viљe nego njega, nego i majku, i braжu, i sve drugove zaboravlja. Pa ako i imanje propadne zbog nemarnosti, niљta ne haje; a i dobar obiиaj i skladno ponaљanje, иime se ranije razmetala, sve to ona prezre, i gotova je robovati predmetu svoje иeћnje i legati do njega љto joj ko bliћe dopusti. Jer, osim toga љto odaje poљtu nosiocu lepote, ona je u njemu naљla jedinog lekara od najveжih muka.

A tu muku, lepi mladiжu, kome je namenjena ova beseda, ljudi nazivaju Erotom, a kako je bogovi zovu, tome жeљ se, kada иujeљ, po svoj prilici nasmejati zbog svoje mladosti. Kazuju, mislim, neki od Homerida iz onih tajnih pesama dva stiha o Erotu, od kojih je jedan razuzdan i nije mnogo skladan. A pevaju ovako:

Njega zaista smrtni nazivaju krilati Erot,
besmrtni zovu ga Pterot zbog
ћudnje za raрanjem perja.

Ovome se moћe verovati, a moћe se i ne verovati; u svakom sluиaju, to je uzrok i stanje onih koji ljube.

XXXIII

Kad Erot zahvati koga od Divovih pratilaca, taj istrajnije moћe da nosi breme po krilu nazvanoga boga; a koji su bili Arejevi sluћbenici i s njime obilazili nebo, oni su, kad ih spopadne Erot, pa misle da su im ljubljenici uиinili kakvu nepravdu, krvoћedni i gotovi da ћrtvuju i sebe i ljubimca. I tako svaki ћivi prema svakom bogu, u иijem je horu koji bio, poљtuje ga i ugleda se na njega koliko moћe, dokle god je nepokvaren, i provodi svoj prvi vek ovde, i na ovaj naиin druguje i s ljubljenicima i s ostalima i ponaљa se prema njima. Svaki, dakle, prema svojoj жudi odabira sebi ljubav izmeрu lepih mladiжa i, kao da je on isti onaj bog, gradi ga i kiti sebi kao kip, da ga poљtuje i orgijama slavi. Oni koji su, dakle, Divovi pratioci, traћe da njihov odabranik duљom bude sliиan Divu. Zato paze da li je ko od prirode obdaren za filosofa i za voрa; i kada takva naрu i zavole ga, sve иine da on to zaista i postane. Ako se veж ranije nisu dali na takav posao, sada ga preduzmu i uиe odakle god mogu i sami dalje ispituju. A tragajuжi za tim da u sebi naрu prirodu svog boga, postiћu uspeh, jer su neprestano primorani da gledaju u boga; i time љto ga se u svome seжanju dotiиu, od njega se zanose i usvajaju njegove obiиaje i njegovo ponaљanje, ukoliko je иoveku moguжe da primi boћje osobine. I kako nalaze da je svemu tome uzrok njihov ljubljenik, joљ viљe ga vole; i kad, kao bakhantkinje, zahitaju od Diva, oni sveљtenim strujama oblivaju duљu svoga ljubljenika, i иine da on, koliko god je moguжe, bude sliиan njihovu bogu. A koji su iљli za Herom, ti traћe kraljevsku жud, i kad su je naљli, postupaju s njom baљ na isti naиin. Isto tako i sluћbenici Apolona i svakoga drugog boga idu za svojim bogom, i traћe da i njihov mladiж bude isti takav; i kada takva steknu, oni ga, svaki prema svojoj snazi i svojim vaspitnim ugledanjem na boga i nagovaranjem i upuжivanjem mladiжa, privode naиinu i obrascu ћivota koji mu odgovara; tako rade, ne pokazujuжi u svom postupku s mladiжem sumnju ljubavnu, a ni prostaиku mrzost, nego pokuљavajuжi da ga sasvim privedu na potpunu jednakost sa sobom i sa bogom koga poљtuju.

Dakle, tako su lepe i zanosne dobra volja onih koji istinski vole i posveta o kojoj govorim, i one, ako postignu ono na љto teћe, zaslugom prijatelja koji je ljubavlju zanesen padaju u deo voljenom prijatelju kad se zadobije.

A on se zadobiva na ovakav naиin.

XXXIV

Kao љto sam u poиetku ovoga mita svaku duљu razdelio na troje, na neke dve konjolike prilike i na treжu vozarsku, to neka nam i sad joљ ostaje.

A od konja jedan je, rekosmo, dobar, a drugi nije. Ali u иemu se sastoji odlika dobroga ili nevaljalstvo zloga, to nismo objasnili, nego to sada treba reжi. Jedan, dakle, od njih dvojice, koji zauzima lepљe mesto, uspravna je stasa, skladno uzrastao, visoka vrata, zavinuta nosa, bele dlake, crnih oиiju, ћudnik иasti s razboritoљжu i stidom, i prijatelj istinskoga miљljenja, vozi ne pokoravajuжi se biиu, nego samo pokliku i govoru; a drugi je kriv, zdepast, kojekako sazdan, иvrsta zatiljka, kratka vrata, tubasta nosa, crne dlake, sivih i zakrvavljenih oиiju, voli obest i razmetanje, kosmat oko uљiju, gluv, jedva se pokoravajuжi biиu i oљljaиi.

Kada uzdodrћa, dakle, ugleda lice љto draћi na ljubav i oseжanjem razgreje celu duљu, pa se prepuni golicanjem i bockanjem ћudnje, tada onaj uzdodrћi posluљan konj, kao uvek tako i tada primoran stidom, uzdrћava sam sebe da ne navaljuje na ljubljenika; a onaj drugi ne osvrжe se viљe ni na oљljaиe ni na biи, nego skaиuжi silom hita svom cilju, i praveжi svakojake neprilike i svome drugu u zaprezi i uzdodrћi, primorava ih da idu na ljubljenika i da ga potseжaju na milinu ljubavne slasti. Ona dvojica isprva se protive puni negodovanja, misleжi da ih goni na neљto straљno i nezakonito, ali naposletku, kad veж od zla nema pomoжi, idu napred voрeni, te popuste i pristanu da жe uиiniti љto im se nareрuje. I tako stignu do ljubljenika i ugledaju njegovo blistavo oko.

XXXV

A kad ga ugleda uzdodrћa, uspomena mu se zanese do biжa lepote, i on je opet vidi gde pored razboritosti sedi na sveљtenom sediљtu. A kad je sagleda, prestravi se i od svega straha pade nauznak, i u isti mah bude primoran da natrag povuиe dizgine, tako silno da oba konja sednu na kukove, jedan drage volje, jer se ne protivi, a obesni veoma nerado. A kad poodmaknu, onaj jedan od stida i иuda nakvasi znojem celu duљu, a onaj drugi, kad mu odumine bol, љto ga je osetio od uzde i pada, i tek љto odahne, plane gnevom i svakom pogrdom stane ruћiti i vozara i svoga druga u zaprezi da su od straha i nemuљkosti ostavili svoje mesto i pogazili svoju reи. I stane ih siliti protiv njihove volje da se ponovo pribliћe, ali najzad popusti njihovim molbama da se to odgodi na docnije vreme.

A kada doрe zakazano vreme, oni se stanu pretvarati da se ne seжaju, ali ih on, opominjuжi, sileжi, rћuжi, vukuжi, primora da se opet pribliћe ljubljeniku s istim ponudama. I kada se primaknu, on spusti glavu, a nadigne rep, zagrize i uzdu i stane bestidno vuжi. A vozaru se u joљ veжoj meri dogodi ono љto mu se i pre dogodilo: on kao pred ogradom odbije se nazad i joљ viљe obesnom konju silom natrag povuиe uzdu, te mu okrvavi ruћilaиki jezik i иeljust, a noge mu i kukove pritisne k zemlji, da ga zabole. A kada to zli konj viљe puta pretrpi i svoju obest utiљa, najzad se poniћen pokorava vozarevoj smotrenosti, i kad vidi krasnika, gine od straha.

I tako se naposletku deљava da ljubavnikova duљa ide za ljubljenikom puna poљtovanja i straha.

XXXVI

Kako ljubljenika, dakle, kao bogu sliиna svakom poљtom poљtuje, ne ljubavnik koji se samo pretvara, nego koji to doista oseжa, i kako je ljubljenik sam po sebi odan svome poљtovaocu, ako ga isprva njegovi drugari ili koji drugi ljudi i prekorevaju, govoreжi da je sramota pribliћavati se ljubavniku, pa on zato i odbije ljubavnika, ipak u toku vremena i mladost i potreba navedu ga na to da se s njime druћi. Jer, nikako nije sudbina odredila da je zao prijatelj zlu, a dobar da nije dobru.

A kad ga pusti k sebi i stane se s njim razgovarati i druћiti, pa se u blizini pokaћe dobra volja ljubavnikova, ljubljenik se иudom zaиudi, jer oseжa da mu drugi prijatelji i srodnici svi zajedno ni najmanju meru ljubavi ne iskazuju prema onom љto mu iskazuje prijatelj bogom zadahnut. A kada duћe vremena produћi taj posao, pa mu se pribliћuje dodirivanjem i na veћbaliљtima i na drugim sastancima, tada se izvor one reke, koju je Div, kad je ljubio Ganimeda, nazvao ljubavnom draћi, bujno izlije na ljubavnika, te jedan deo preрe u njega, a drugi se prelije kad se on veж sasvim napuni. I kao љto se vazduљni talas ili kakav zvuk od glatkih i tvrdih predmeta odbija i vraжa natrag odakle je i poљao, tako se i struja lepote vraжa u lepoga mladiжa kroz oиi – jer tim putem je i doљla u duљu: – i kad stigne i okrilati izlaze perja, oblije ih i podraћi da puљtaju perje, te i duљu ljubljenikovu napuni ljubavlju.

On ljubi, dakle, ali koga, to ne zna; a ne razume ni svoje stanje, niti ga moћe opisati, nego kao da se od drugoga zarazio oиnom boleљжu, ne moћe reжi kako i kada; a ne zna da u ljubavniku kao u ogledalu gleda samo sebe. I kad je onaj kod njega, odumine mu bol kao i onome; a kad ga nema, treperi иeћnjom i иeћnju izaziva u onom, noseжi u sebi priliku ljubavi, ljubav za ljubav. Ali ne misli da je to ljubav, nego da je prijateljstvo, pa je tako i naziva. Pa ipak ћudi kao onaj, samo u slabijoj meri, da ga gleda, da ga dodiruje, da ga ljubi i da leћi s njim; i on to, kao љto je prirodno, uskoro zatim i иini. A dok tako jedan s drugim leћe, neobuzdani konj ljubavnikov zna љta terba reжi uzdodrћi, i smatra da je kao naknadu za mnoge muke zasluћio malo uћivanja; a ljubljenikov ne ume, doduљe, niљta da kaћe nego, pun plahovite nepoznate poћude, grdi ljubavnika i ljubi, jer misli da mu je on najdobronamerniji prijatelj; a kad zajedno leћe, ne bi odbio, koliko je do njega, da ugodi ljubavniku, kad bi ovaj za to molio, ali se njegov sused s uzdodrћom stidljivo i razumno protivi tome.

XXXVII

Ako li, dakle, bolja strana duљe odnese pobedu time љto oba prijatelja privede urednu ћivotu i filosofiji, tada oni svoj ћivot na zemlji provode u blaћenstvu i slozi, vladajuжi sami sobom i иedni, jer su onaj deo duљe u kome je nevaljalstvo pokorili, a oslobodili onaj u kome je vrlina. A kad preminu, odneli su, poљto su okrilatili i postali laki, nagradu u jednom od ona tri zaista olimpijska rvanja i time postigli najviљe dobro љto ga иoveku moћe pribaviti ljudska razboritost ili boћanski zanos.

A stanu li ћiveti manje blagorodnim i nefilosofskim ћivotom, ali ipak teћeжi za иestitoљжu, lako se moћe dogoditi da katkad u pijanstvu ili u kakvu drugom bezbriћnom stanju ona dva njihova zapregnuta konja zateknu njihove duљe bez straћem pa ih svedu, i oni odaberu i uиine ono љto gomila smatra za najveжe blaћenstvo; i kad uиine, rade to i dalje, ali ipak retko, jer time rade neљto иemu se nisu privoleli svom duљom. Prijatelji su, dakle, i ova dvojica, ali manje prisni nego oni drugi, i ћive jedan s drugim ne samo dok ljubav traje nego i onda kad ona mine, misleжi da su jedan drugom dali i uzajamno primili najveжe zaloge, koje bi grehota bilo ikad vratiti pa se zavaditi. A kad umiru, ostavljaju telo, doduљe, bez krila, ali s nagonskom ћudnjom da okrilate, tako da ne ponesu malenu nagradu za svoj ljubavni zanos, jer nije zakon da u tamu i na putovanje pod zemlju dospeju oni koji su veж krenuli putem u nebo, nego da provode ћivot u svetlosti i da budu blaћeni putujuжi jedan sa drugim i, kad okrilate, da okrilate zajedno zbog ljubavi.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:36 pm

4. Zavrљetak

XXXVIII

Ovim ovolikim, deиaиe, i ovako boћanstvenim darovima obdariжe te prijateljstvo ljubavnikovo; a prisnost s neljubavnikom, koja, pomeљana s ljudskom razboritoљжu, ljudskim darovima upravlja љtedljivo, usadiжe u ljubljenu duљu prostaљstvo koje gomila slavi kao vrlinu i uиiniжe da se devet hiljada godina oko zemlje i pod zemljom bezumna vrti.

Ovo je naљa palinodija, dragi Erote, koju ti prema svojoj snazi darovasmo i prinesosmo љto moћemo lepљu i bolju. Uostalom, morali smo je, radi Fedra, ovde i onde, a naroиito u izrazu, malo na pesniиki naиin izreжi. Nego ono preрaљnje da mi je proљteno, a ovaj drugi posao dobro primljen! Blag i milostiv nemoj mi ljubavnu veљtinu koju si mi dao ni uzeti ni uskratiti u gnevu, a daj da joљ viљe nego sada budem poљtovan od lepih!

Ako smo ti u preрaљnjoj besedi rekli љto nemilo, Fedar i ja, a ti Lisiju, oca one besede, smatraj za krivca i odvrati ga od onakvih beseda, a navrati na filosofiju, kao љto se na nju navratio njegov brat Polemarh, da i ovaj njegov ljubimac ovde ne pristaje иas uz ovu иas uz onu stranu kao sada, nego da svoj ћivot podesi samo prema Erotu i filosofskim besedama.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:37 pm

DRUGI GLAVNI DEO: RASPRAVLJANJE O VALJANOM NAИINU GOVORENJA I PISANJA

1. Љta se iziskuje od pisanja beseda s obzirom na umetnost

a) Postavljanje pitanja kad je pisanje beseda sramotno

XXXIX

FEDAR: Molim se s tobom, Sokrate, da nam se to, ako je za nas bolje, i dogodi. A tvojoj se besedi veж odavno divim, jer si je mnogo lepљe izradio nego preрaљnju. Zato me je strah da жe mi se Lisija uиiniti slabim, ako htedne da se s drugom besedom nadmeрe i protiv ove. Ta i nedavno ga je, divni иoveиe, jedan od drћavnika baљ za to korio i ruћio, i u celoj svojoj pokudnoj besedi nazivao ga sastavljaиem beseda. Tako жe moћda iz osetljivosti prestati od pisanja.

SOKRAT: Baљ smeљnu misao, mladiжu, iskazujeљ, i veoma se varaљ u svome prijatelju, ako misliљ da je on neki koji strahuje od prekoravanja. A moћda misliљ da je i onaj koji ga je prekorevao ozbiljno govorio ono љto je govorio.

FEDAR: Tako mi se zaista uиinilo, Sokrate. A zacelo i sam znaљ da se najuticajniji i najozbiljniji ljudi u drћavama stide pisati govore i ostavljati svoje spise, bojeжi se suda potomstva, da se ne bi zvali sofisti.

SOKRAT: Ne znaљ, Fedre, da je slatka okuka dobila ime po dugaиkoj okuci Nila. A osim toga ne znaљ da baљ oni drћavnici koji najviљe drћe do svoga dostojanstva naroиito vole pisanje beseda i ostavljanje spisa, i baљ oni, kad piљu kakvu besedu, svojim oboћavaocima odaju toliku pohvalu da odmah u poиetku zabeleћe imena onih koji ih u svakoj prilici hvale.

FEDAR: Љta misliљ time? Jer ne razumem.

SOKRAT: Zar ne znaљ da je u poиetku spisa kakva drћavnika najpre zabeleћen onaj koji ga hvali?

FEDAR: Kako to?

SOKRAT: "Svidelo se veжu", veli otprilike, ili "narodu", ili obojima, i potom imenuje onoga koji je bio besednik, a time pisac obeleћava sam sebe i s mnogo veliиanja slavi svoju liиnost. Zatim posle uvoda govori tako da svojim hvaliocima otkriva svoju vlastitu mudrost, i pritom ponekad sastavi veoma dugaиak spis. Ili zar ti se ovakva stvar иini da je neљto drugo nego pisana beseda?

FEDAR: Meni bar ne.

SOKRAT: Ako se, dakle, ova beseda odrћi, njen sastavljaи odlazi radostan s pozornice; ako li se izbriљe, i od njegova spisivanja beseda i spisateljskog dostojanstva ne bude niљta, ћalosti se on sam i njegovi prijatelji.

FEDAR: Te joљ kako.

SOKRAT: Oиevidno, ne kao oni koji onaj posao preziru, nego kao oni koji mu se иude.

FEDAR: Dabome.

SOKRAT: A љto? Kad kakav besednik ili kralj dospe dotle da steиe ugled Likurga ili Solona ili Darija, pa se kao pisac beseda obesmrti u drћavi, zar on sam ne misli o sebi da joљ za ћivota liиi na boga, a potonji naraљtaji to isto misle o njemu razgledajuжi njegove spise?

FEDAR: Te joљ kako.

SOKRAT: Misliљ li, dakle, da koji od takvih ljudi, pa bio on ne znam u koliokj meri neljubazan prema Lisiji, prigovara njemu baљ to љto piљe besede?

FEDAR: To nije verovatno bar po onome љto ti kaћeљ, jer bi time, kako se иini, prigovarao svojoj vlastitoj sklonosti.

b) Dokaz da se retorika, da bi imala umetniиko obeleћje, mora osnivati na istini i filosofiji

XL

SOKRAT: Ovo je, dakle, svakome jasno da pisanje beseda bar po sebi nije nikakva sramota.

FEDAR: Nego?

SOKRAT: Tek ono je, po mom miљljenju, sramotno ako se ne govori i ne piљe lepo, nego sramotno i ruћno.

FEDAR: Oиevidno je.

SOKRAT: Pa u иemu se sastoji lepo i nelepo pisanje? Treba li, Fedre, da o tome ispitamo Lisiju ili koga drugog koji je ikad neљto pisao ili жe pisati, bio to politiиki spis ili nepolitiиki, u vezanoj besedi kao pesnik ili u nevezanoj kao prozni pisac?

FEDAR: Pitaљ me treba li? Ta radi иega bi ko, da tako kaћem, ћiveo, ako ne bi radi takvih uћivanja? Jer zacelo ne bi ћiveo radi onih za koje treba veж unapred da oseжa nezadovoljstvo ili da ih i ne uћiva, a to je sluиaj gotovo kod svih telesnih uћivanja; zato su i s pravom nazvana ropska.

SOKRAT: Dokoni smo, иini mi se. I u isti mah иini mi se da nas i cvrиci posmatraju, koji nam po svom obiиaju o podnevnoj ћezi nad glavama pocvrkuju i meрu sobom se razgovaraju. Kad bi, dakle, primetili da se i nas dvojica kao veжina ljudi u podnevnom иasu ne razgovaramo, nego da dremamo i da su nas oиarali zbog tromosti naљega duha, oni bi nam se s pravom podsmevali i mislili da su se nekakvi robovi svrnuli k njima na odmoriљte i da spavamo kao stado ovaca plandujuжi oko ovoga izvora. Ako li vide gde se razgovaramo i da neoиarani mimo njih brodimo, kao brodari mimo Sirene, odmah жe nam se zadiviti i dati nam onaj dar љto su ga dobili od bogova da ga dele ljudima.

XLI

FEDAR: Imaju li zaista kakav? Jer, иini mi se, o tome joљ niљta nisam иuo.

SOKRAT: Zaista, иoveku koji voli Muze ne dostoji se da o takvim stvarima niљta nije иuo. Priиa se da su to nekad bili ljudi, u vreme kad se Muze joљ nisu rodile. A kad su Muze doљle na svet i zabrujala pesma, neki su se od tadaљnjih ljudi oduљevili od miline, tako da pevajuжi nisu marili ni za jelo ni za piжe, pa su poumirali i ne znajuжi se. Od njih se potom raрa rod cvrиaka, koij je od Muza dobio taj slavni dar da ne treba hrane kad se rodi, nego bez hrane i piжa da odmah peva, dok ne umre, i zatim da doрe k Muzama i da ih izveљжuje koji od ovdaљnjih ljudi koju poљtuje. Terpsihoru, na primer, izveљжuju o onima koji su joj odavali poљtu igrom, da im bolje omile, a Eratu o onima koji su je poљtovali ljubavnim pesmama, pa tako i ostale o onom иime se kojoj odaje poљta. A najstarijoj, Kaliopi, i najbliћoj posle nje, Uraniji, saopљtavaju one koji svoj ћivot provode baveжi se filosofijom i poљtuju njihovu muziиku umetnost, jer ove se od Muza najviљe zanimaju nebom i boћanskim i ljudskim govorima, i njihov glas je najlepљi. S mnogih razloga, dakle, zaista treba da o neиemu govorimo i da ne spavamo preko podneva.

FEDAR: Dabome, treba da govorimo.

XLII

SOKRAT: Ono, dakle, љto malopre naumismo razmotriti, kako dolikuje da se govori i piљe i kako ne, treba da razmatramo.

FEDAR: Oиevidno.

SOKRAT: Ne sastoji li se, dakle, nuћan uslov za ono љto treba da bude lepo i valjano reиeno u tome da se duљa onoga koji govori razumeva u istinu onih stvari o kojima ћeli da govori?

FEDAR: Љto se tiиe toga, dragi Sokrate, sluљao sam da onome ko namerava da postane govornik nije potrebno da uиi ono љto je zaista pravedno, nego samo ono љto se svidi mnoћini koja жe reљavati; a isto tako ni ono љto je zaista dobro ili lepo, nego ono љto жe se samo иiniti da je takvo, jer na tome se, kaћu, osniva nagovaranje, a ne na istini.

SOKRAT: Ne treba, Fedre, prosto odbaciti reи koju rekoљe mudri ljudi, nego treba ispitati nije li njome reиeno љto o иemu vredi govoriti. Ali ni ono љto je sada reиeno ne treba pustiti iz vida.

FEDAR: Pravo govoriљ.

SOKRAT: A mi to ovako ogledajmo!

FEDAR: Kako?

SOKRAT: Kad bih te ja nagovarao da se braniљ od neprijatelja i da radi toga nabaviљ konja, a obojica se ne bismo razumevali u konja, nego bih sluиajno znao o tebi samo toliko da Fedar od pitomih ћivotinja smatra za konja onu koja ima najveжe uљi.

FEDAR: Smeљno bi to bilo, Sokrate.

SOKRAT: Joљ ne bi! Ali kad bih te ozbiljno uveravao besedom sastavljenom u pohvalu magarcu, nazivajuжi ga konjem i tvrdeжi da ta ћivotinja sasvim zasluћuje da je иovek ima ne samo kod kuжe nego i u ratu, da je prikladna da se na njoj vojuje i da je podesna i za noљenje prtljaga i korisna za mnoge druge stvari.

FEDAR: To bi jamaиno bilo sasvim smeљno.

SOKRAT: A zar nije bolje da je prijatelj smeљan nego da je opasan i neprijateljski raspoloћen?

FEDAR: Иini se.

SOKRAT: Kada bi, dakle, veљt besednik, koji ne zna љta je dobro a љta je zlo, naљao isto takvu drћavu, pa je uveravao, ne sastavljajuжi pohvalu o magareжoj senci kao da je konj, nego o zlu kao da je dobro, pa prouиio љta se mnoћini sviрa i nagovorio je da radi zlo mesto dobra, kakav misliљ da жe posle toga plod ћeti besedniљtvo od onoga љto je sejalo?

FEDAR: Bar ne onakav kakav sasvim dolikuje.

XLIII

SOKRAT: Nismo li moћda, dobri moj, grublje nego љto treba obrugali besedniиku umetnost? A ona bi moћda odgovorila: Љta brbljate, иudnovati ljudi? Ta ja nikoga ko ne poznaje istinu ne primoravam da uиi govoriti, nego ako moj savet neљto vredi, tek tada dobiva mene ko je stekao ono poznavanje. Ali time se ponosim da bez mene ni onaj koji poznaje istinu nikako neжe biti sposobniji da umetniиki nagovara.

FEDAR: Zar neжe imati pravo kad tako tvrdi?

SOKRAT: Hoжe, ako joj presudni razlozi koji nam prilaze potvrde da je ona umetnost: jer, иini mi se da sluљam gde nam pristupaju nekakvi razlozi i svedoиe da laћe i da nije nikakva umetnost, nego neumetniиka zanatska okretnost. A prave besedniиke umetnosti, kaћe Lakonac, bez poznavanja istine niti ima niti жe ikada biti.

FEDAR: Ti su nam razlozi potrebni, Sokrate; dovedi ih, dakle, samo i ispituj љta i kako govore.

SOKRAT: Prilazite, blagorodni pitomci, i uverite Fedra, oca lepe dece da, ako se ne bude dovoljno bavio filosofijom, nikad neжe biti ni sposoban da govori ma o иemu. Neka vam odgovara Fedar.

FEDAR: Pitajte.

SOKRAT: Ne bi li, dakle, uopљte besedniљtvo bilo neko voрenje duљe reиima, ne samo na sudiliљtvima i svima drugim javnim skupovima nego i u privatnim krugovima, i to isto kad je reи i o malenim i o velikim stvarima; i lep glas koji ono, pravilno primenjeno, stiиe nije nimalo veжi, bile u pitanju vaћne ili neznatne stvari? Ili kako si ti o tome sluљao?

FEDAR: Ne, Diva mi, nisam sasvim tako, nego ponajviљe kako se umeљno govori i piљe u parnicama i kako se govori u skupљtinama. Inaиe nisam niљta sluљao.

SOKRAT: Jesi li, dakle, иuo samo za Nestorova i Odisejeva uputstva u besedniљtvu, љto su ih oni pred Ilijem u dokolici napisali, a za Palamedova nisi иuo?

FEDAR: Nisam, Diva mi, ni za Nestorova, osim ako Gorgiju ne gradiљ nekakvim Nestorom, ili Trasimaha i Teodora nekakvim Odisejem.

XLIV

SOKRAT: Moћda. Ali ostavimo ove, nego reci mi љta na sudovima rade parniиari? Ne prepiru li se, ili љta da kaћemo?

FEDAR: Baљ to rade.

SOKRAT: O onom љto je pravedno i onom љto je nepravedno.

FEDAR: Da.

SOKRAT: Zar neжe onaj ko to umeљno radi uиiniti da se ista stvar istim ljudima pojavi kao pravedna, a zatim, kad htedne, kao nepravedna?

FEDAR: Pa da.

SOKRAT: I u skupљtinskom govoru da se graрanima isto иini иas kao dobro, a иas opet kao suprotno?

FEDAR: Tako je.

SOKRAT: Ne znamo li da je elejski Palamed umeљnim govorom postizao takav uspeh da se sluљaocima isto иinilo i kao sliиno i kao razliиno, i kao jedno i kao mnogo, i da miruje i da se opet kreжe?

FEDAR: Joљ kako.

SOKRAT: Ne pojavljuje se umeљnost u protivreиenju, dakle, samo na sudovima i u skupљtinskim govorima, nego bi ona, kako se иini, u svemu љto se govori bila neka jedina umetnost kojom жe neko moжi sve izjednaиiti sa svaиim љto se moћe i sa иim se moћe, i, љto drugi ko izjednaиuje i sakriva, iznositi na svetlost.

FEDAR: Kako to misliљ?

SOKRAT: To bi se, mislim, ako ispitujemo, moglo pokazati ovako. Ima li zavaravanja viљe u stvarima koje se mnogo razlikuju ili u onima koje se razlikuju malo?

FEDAR: U onima koje se razlikuju malo.

SOKRAT: Ali жeљ postepenim prelaћenjima neprimetnije doжi na suprotno nego velikim.

FEDAR: Kako ne.

SOKRAT: Zato onaj ko namerava da zavara drugoga, a sam da ne bude prevaren, treba taиno da raspoznaje sliиnost stvari i njihovu nesliиnost.

FEDAR: Razume se da treba.

SOKRAT: Hoжe li, dakle, biti sposoban da, ako i ne poznaje istinu svake stvari, na drugim stvarima pouzdano raspoznaje malu i veliku sliиnost onoga љto ne poznaje.

FEDAR: To je nemoguжe.

SOKRAT: Oиevidno je, dakle, da se u one koji sa svojim suрenjima promaљe istinu pa se daju zavarati, to zavaravanje uvuklo zbog nekojih sliиnosti.

FEDAR: Da, deљava se tako.

SOKRAT: Je li, dakle, moguжe da neko bude umetnik u tome da postepenim prelaћenjima na osnovu sliиnosti od istine svaki put odvodi na ono љto je njoj suprotno, ili da se sam иuva od toga, ako nije stekao znanje o tome љta je koja stvar u stvarnosti?

FEDAR: Nikada.

SOKRAT: Umetnost beseрenja, dakle, prijatelju moj, onaj ko ne poznaje istinu nego lovi samo mnenja, doneжe nekako smeљnu, kako se иini, i liљenu umetnosti.

FEDAR: Tako se иini.

c) Raspravljanje o besedama u prvom delu s obzirom na njihov umetniиki sklad

XLV

SOKRAT: Hoжeљ li, dakle, da na Lisijinoj besedi, koju nosiљ sobom, i na onima koje izgovorismo da razmotrimo neљto od onoga љto smo nazvali umeљnim i neumeљnim?

FEDAR: Radije nego iљta; ta sada nekako prazno govorimo, jer nemamo prikladnih primera.

SOKRAT: I zaista nekom sreжom, kako se иini, izgovorene su obadve besede, a one daju primer kako bi neko ko poznaje istinu u svojim besedama zbijao љalu sa sluљaocima i zaveo ih. I ja za to Fedre, svaljujem krivicu na bogove ovoga mesta. Moћda su nas, uostalom, i proroci Muza, pevaиi pod naљom glavom, zadahnuli tim dahom, jer ja bar nemam nikakva dela u kakvoj umetnosti govorenja.

FEDAR: Neka bude kako govoriљ. Samo razjasni љto kaћeљ!

SOKRAT: Dede proиitaj mi poиetak Lisijine besede!

FEDAR: "O mojim si stvarima obaveљten, i иuo si kako mislim da nam je korsno ako se ovo dogodi. A nadam se da mi se neжe uskratiti ono љto molim, jer baљ nisam zaljubljen u tebe. Jer ljubavnici se kaju -"

SOKRAT: Prestani! U иemu, dakle, ovaj greљi i neumetniиki postupa, o tome treba govoriti. Nije li tako?

FEDAR: Jeste.

XLVI

SOKRAT: Nije li svakome bar to jasno da se u neиemu od toga slaћemo, a u neиemu ne slaћemo.

FEDAR: Иini mi se da razumem smisao tvoga pitanja, ali kaћi joљ jasnije!

SOKRAT: Kada ko izreиe reи "ћelezo" ili "srebro", ne mislimo li svi na isto?

FEDAR: Joљ kako.

SOKRAT: A љta kad ko reиe "pravedno" ili "dobro"? Ne zanosi li se jedan ovamo, drugi tamo, i nismo li nesloћni meрu sobom i sami u sebi?

FEDAR: Dabome.

SOKRAT: U jednome se, dakle, slaћemo, a u drugome ne slaћemo.

FEDAR: U иemu nas je, dakle, od ovoga dvojega lakљe obmanuti, i u иemu besedniљtvo viљe moћe?

SOKRAT: Oиevidno u onom gde se kolebamo. Onaj, dakle, koji hoжe da se bavi besedniљtvom, taj najpre treba metodiиki da izvede tu razliku i da naрe obeleћje svake od dveju vrsta, u kojoj se gomila mora da koleba i u kojoj ne mora.

FEDAR: Lepu bi, zaista, Sokrate, razliku shvatio ko bi to naљao.

SOKRAT: Zatim, po mom miљljenju, u svakom pojedinom sluиaju koji mu se javi ne sme da previdi, nego treba oљtro da zapaћa kojoj vrsti pripada predmet o kome namerava govoriti.

FEDAR: Dabome.

SOKRAT: Љta, dakle? Hoжemo li za Erota reжi da je on jedna od viљeznaиnih ili neviљeznaиnih stvari?

FEDAR: Zacelo jedna od viљeznaиnih. Ili misliљ li da bi ti inaиe slobodno bilo za njega utvrditi љto si baљ malopre utvrdio, da je on љteta i za ljubljenika i za ljubavnika, i zatim opet da je on jedno od najveжih dobara?

SOKRAT: Veoma dobro govoriљ. Nego reci i ovo – jer zbog svoga zanosa ne seжam se viљe taиno – da li sam objasnio ljubav u poиetku svoje besede?

FEDAR: Jesi, Diva mi, da ne moћeљ bolje.

SOKRAT: E, koliko li veжim umetnicima u beseрenju nazivaљ Nimfe, kжeri Ahelojeve, i Pana, sina Hermova, od Lisije, sina Kefalova! Ili ja nemam pravo, te nas je i Lisija u poиetku besede o ljubavi primorao da Erota uzmemo kao neљto odreрeno stvarno, kako je sam hteo, pa je prema tome udesio celu svoju ostalu besedu i dovrљio? Hoжeљ li da joљ jednom proиitamo poиetak?

FEDAR: Ako se tebi hoжe. Ali onoga љto traћiљ nema ovde.

SOKRAT: Иitaj, da иujem njega sama!

XLVII

FEDAR: "O mojim si stvarima obaveљten i иuo si kako mislim da nam je korisno ako se ovo dogodi. A nadam se da mi se neжe uskratiti ono љto molim, jer baљ nisam zaljubljen u tebe. Jer, ljubavnici se kaju za svoje miloљte, иim je zadovoljena njihova poћuda".

SOKRAT: Zaista, иini mi se da ovaj ni izdaleka ne daje ono љto traћimo, jer ne od poиetka nego s kraja, u obrnutom pravcu, pokuљava da prepliva besedu, i poиinje onim љto bi ljubavnik rekao svome ljubljeniku na svrљetku. Ili ne rekoh pravo, Fedre, mila glavo?

FEDAR: Jeste zaista, Sokrate, svrљetak, o иemu on govori.

SOKRAT: A kako stoji stvar s ostalim? Zar ti se ne иini da su reиenice u besedi porazbacane? Ili da li ti je jasno da je ono љto je reиeno na drugom mestu po nekoj nuћnosti postavljeno na drugom mestu, ili koja druga misao? Jer meni se, koji se u to nimalo ne razumem, uиinilo da je pisac s priliиnom smeloљжu izrekao ono љto mu se nametalo. A poznajeљ li ti kakvo pravilo o pisanju besede, po kome je ovaj to ovakvim redom postavio jedno za drugim?

FEDAR: Ti si isuviљe ljubazan kad misliљ da sam ja sposoban da njegov spis podrobno ocenjujem!

SOKRAT: Ali жeљ, mislim, priznati mi bar ovo: svaka beseda mora biti sastavljena kao ћivo biжe, mora imati svoje vlastito telo, tako da nije ni bez glave ni bez noge, nego da ima i trup i udove, a pisana onako kako dolikuje jedan drugome i celini.

FEDAR: Ta kako ne?

SOKRAT: Ogledaj, dakle, besedu tvoga prijatelja da li je takva ili drukиija, pa жeљ naжi da se ni u иemu ne razlikuje od onoga natpisa za koji neki kaћu da je napisan na grobu Mide Friћanina.

FEDAR: Kakav je to natpis, i љta je s njim?

SOKRAT: Evo ti ga:

Tuиana devojka ja sam i leћim na Midinu grobu,
dokle voda joљ teиe i rastu visoka drveta,
uvek ostajuж' ovde na mnogo ћaljenoj humci,
svakome putniku javljam da ovde je
Mida pogreben.

A da se niљta ne razlikuje da li se љto u ovom natpisu govori kao prvo ili kao poslednje, valjda primeжujeљ, kako mislim.

FEDAR: Ismejavaљ naљu besedu, Sokrate.

XLVIII

SOKRAT: Ostavimo, dakle, to, da se ti ne srdiљ; a ipak mi se иini da u njemu ima dovoljno primera koje bi иovek mogao posmatrati i njima se koristiti da ni u kom sluиaju ne pokuљava ugledati se na njih. Nego pristupimo drugim besedama. Jer, kako mi se иini, u njima beљe neљto o иemu treba da povedu raиuna oni koji hoжe da o besedama razmiљljaju.

FEDAR: Na љta to misliљ?

SOKRAT: Behu, ako se ne varam, jedan drugom suprotni, jer u jednom se tvrdilo da treba ugaрati onom ko ljubi, a u drugom onom ko ne ljubi.

FEDAR: I to odluиno.

SOKRAT: Miљljah da жeљ reжi po istini: "zaneseno". Nego љto sam traћio, baљ je to. Ustvrdili smo, naime, da je ljubav nekakav zanos. Zar ne?

FEDAR: Da.

SOKRAT: A zanosa da imaju dve vrste, od kojih su jednoj uzrok ljudske bolesti, a druga je posledica boћje izmene obiиnoga stanja.

FEDAR: Razume se.

SOKRAT: A boћanski zanos prema иetvorici bogova razdelili smo na иetiri dela, time љto smo proroиko zadahnuжe pripisali Apolonu, misterijsko-sveљteniиki zanos Dionisu, pesniиki Muzama, i иetvrti, ljubavni, koji dolazi od Afrodite i Erota, obeleћili smo kao najbolji; i dok smo, ne znam kako, duhom slikali ljubavnu strast, pri иemu smo ponekad moћda pogodili koju istinu, a ponekad i u drugom pravcu s puta skrenuli, smeљali smo ne sasvim neverovatnu besedu i za љalu иedno i poboћno sastavili neku mitsku himnu u slavu mome i tvome gospodaru Erotu, o Fedre, zaљtitniku lepih deиaka.

FEDAR: Himnu koju meni baљ nije bilo neprijatno иuti.

XLIX

SOKRAT: Ovo, dakle, uzmimo odande kako je beseda od kuрenja mogla preжi na hvaljenje.

FEDAR: Ta kako to misliљ?

SOKRAT: Meni se иini da je ostalo ustvari izreиeno samo za љalu, ili kako su u neku ruku sluиajno upotrebljene dve vrste postupka u mojim besedama, ne bi bilo neprijatno kad bi ko mogao da njihov znaиaj shvati s tehniиke strane.

FEDAR: Ta koje su to dve vrste?

SOKRAT: U jedan pojam obuhvatnim pogledom sastaviti ono љto je kojekuda razasuto, da bi onaj ko svaki put ћeli da pouиava objasnio svoj predmet taиnom definicijom u pojedinom sluиaju; kao љto je maloиas utvrрen pojam ljubavi, bilo dobro ili zlo govoreno. Bar jasnost i besprotivreиnost svojioh izvoрenja beseda je time postigla.

FEDAR: A љta nazivaљ drugom vrstom, Sokrate?

SOKRAT: Da se isto tako po vrstama moћe rastaviti, i to ud po ud, onako kako je postao, a ne pokuљavati razbiti ikoji deo, kao љto иini loљ kuvar. Nego, kao љto su malopre obe naљe besede bezumno stanje duљe zajedniиki uzele kao glavni pojam, i kao љto iz jednoga tela izrastu dve polovine te imaju sliиne nazive, pa se jedna zove leva a druga desna, tako su obe besede i bezumlje uzele kao jedan jedini pojam u nama: jedan koji je rastavljao levu polovinu nije prestao da je opet rastavlja pre nego љto je u njoj naљao takozvanu levaиku ljubav, koju je sasvim s pravom izruћio; a drugi nas je doveo zanosu na desnoj strani, i kad je naљao i pokazao onu, doduљe, istoimenu, ali opet neku boћanstvenu ljubav, pohvalio ju je kao izvor naљih najveжih dobara.

FEDAR: Sasvim po istini govoriљ.

d) Dijalektika i retorika

L

SOKRAT: Tim rastavljanjima i sastavljanjima ja sam i sam prijatelj, Fedre, da mogu govoriti i misliti; i ako pomislim da je ko drugi sposoban da posmatra jedno i mnogo u njihovu prirodnom odnosu, za tim idem i koraиam "kao za boћanskim tragom". Pa i za one koji to mogu da иine imamo ime, za koje bog zna da li je pravilno ili nije: ja ih u svakom sluиaju nazivam dosad dijalektiиarima.A one koji su ovo sadaљnje nauиili od tebe i Lisije kaћi kako treba nazvati. Ili je to ona veљtina govorenja kojom se sluћe Trasimah i drugi i time postali mudri da sami govore i uиe tome druge, kojima se hoжe da im nose poklone kao kraljevima?

FEDAR: Oni su, doduљe, kraljevski ljudi, ali se ipak ne razumeju u ono za љto pitaљ. Ali se bar meni иini da ovu vrstu pravo nazivaљ, nazivajuжi je dijalektikom; ali za retorstvo иini mi se da nam joљ izmiиe.

SOKRAT: Kako veliљ? To bi po svoj prilici bilo neљto lepo љto je liљeno onoga pa se ipak veљtinom stiиe. Nikako ga ne smemo zanemariti, ni ti ni ja, nego treba kazati љta li je ono љto preostaje od besedniљtva.

FEDAR: Zacelo veoma mnogo, Sokrate, љto se nalazi u spisima o besedniљtvu.

e) Majstorije u koje se retori suviљe uzdaju ne иine suљtine besedniиke umetnosti

LI

SOKRAT: Baљ je lepo љto si me na to podsetio. Za uvod najpre mislim da ga treba govoriti u poиetku besede. Te stvari zoveљ – zar ne? – ukrasima veљtine.

FEDAR: Da.

SOKRAT: Љto se tiиe drugoga, to je neko pripovedanje i zatim svedoиanstvo, treжe su dokazi, a иetvrto su razlozi verovatnosti; a i o potvrрianju i o sporednom potvrрivanju govori, mislim, onaj odliиni uиitelj besedniљtva iz Bizantije.

FEDAR: Misliљ na valjanoga Teodora?

SOKRAT: Razume se. Zatim o pobijanju i sporednom pobijanju: kako ih treba ureрivati pri optuћbi i odbrani. Da ne vodimo na sredu divnoga Euena Paranina, koji je prvi izumeo zavijene nagoveљtaje i uzgredne pohvale? A neki kaћu da i prigodne prekore u stihovima uиi radi pamжenja, jer je mudar иovek. Tisiju i Gorgiju ostaviжemo da spavaju; oni su uvideli da ono љto liиi na istinu treba ceniti viљe nego istinu i snagom svojih beseda иine da se maleno pojavljuje kao veliko, a veliko kao maleno, onom љto je novo daju obeleћje starinskoga, a suprotnom obeleћje novoga, i iznaљli zbijenost govora i beskonaиne duћine izvoрenja o svakom predmetu.Kad je ovo jednom od mene иuo Prodik, nasmeja se i reиe da je on jedini naљao veљtinu kakvih beseda treba, a da ne treba ni dugaиkih ni kratkih, nego srednjih.

FEDAR: Premudro, Prodiиe!

SOKRAT: A Hipiju ne spominjemo? Pa mislim da se i starac iz Elide s njime sloћio.

FEDAR: A zaљto ne?

SOKRAT: A kako жemo obeleћiti Polov besedniиki muzej: diplasiologiju i gnomologiju i ikonologiju i one reиi koje mu je Likimnije poklonio zbog gizdanja leporekosti?

FEDAR: A zar nije viљe takvih stvari, Sokrate, naљao veж Protagora?

SOKRAT: Neku pravilnost jezika, sinko, i mnoge druge lepe stvari; ali u veљtini govora koji izazivaju saћaljenje i navlaиe na starost i siromaљtvo, иini mi se da je odnela pobedu snaga Halkedonjaninova. U isti mah иovek se izveљtio i u tome da mnoge duљe rasrdi i da rasrрene opet svojim иarima utiљa, kao љto reиe; i da sumnjiиi i da uniљti razloge za sumnjiиenje kako mu drago bio je veoma sposoban. A љto se tiиe svrљetka besede, иini mi se da su svi imali jednako miљljenje o tome, pa mu jedini nadevaju ime epanod (osvrt), a drugi ovo ili ono.

FEDAR: Misliљ na ono da besednik na svrљetku ukratko podseti sluљaoce na pojedine glavne taиke o kojima se govorilo.

SOKRAT: Na to mislim, kao i na ono љto ti joљ umeљ da kaћeљ o veљtini govorenja.

FEDAR: Samo sitnice i o иemu ne vredi govoriti.

SOKRAT: Ostavimo sitnice, nego ovo na svetlosti bolje ogledajmo, koju snagu veљtina ima i kada.

FEDAR: I te kako jaku, Sokrate, bar u narodnim skupљtinama.

SOKRAT: Zacelo. Ali, dragoviжu, ogledaj i ti da li se i tebi njihov navitak иini redak onako kao meni.

FEDAR: Pokazuj samo.

LII

SOKRAT: Da, kaћi mi ovo: kad bi neko priљao tvome prijatelji Eriksimahu ili njegovu ocu Akumenu i rekao: Ja umem svojim sredstvima na telo uticati, tako da ga, ako hoжu, mogu grejati i hladiti i, ako mi se svidi, izazivati povraжanje ili proliv i mnoge druge takve pojave; i kad se u tome razumem, hoжu da vaћim kao lekar i da takvim иinim drugoga kome predam znanje o tome – љta misliљ da bi mu odgovorili kad bi to иuli?

FEDAR: A љta drugo nego bi ga pitali da li se razume joљ i u to kod koga i kada sme da sve to primenjuje i do koje mere.

SOKRAT: A kad bi odgovorio: Nipoљto, nego smatram da je onaj ko je to od mene nauиio sam sposoban da иini ono љto me pitaљ.

FEDAR: Tada bi zacelo rekli: Taj иovek je lud, i kako je o tome doznao neљto iz neke knjige ili se namerio na nekakve lekove, on sebi uobraћava da je lekar, mada se nimalo ne razume u lekarsku veљtinu.

SOKRAT: Ili uzmi ovo: kad bi neko priљao Sofoklu ili Euripidu i rekao da o malenoj stvari ume sastavljati sasvim dugaиke govore, a o velikoj sasvim kratke i, kad ga je volja, onakve koji izazivaju saћaljenje, pa zatim opet straљne i pretljive, i joљ kojeљta, pa mislio, kad to uиi, da daje znanje o pevanju tragedija?

FEDAR: I ovi, Sokrate, mislim da bi se smejali onome koji bi mislio da je tragedija neљto drugo nego li prikladan sastav delova koji se slaћu jedan sa drugim i sa celinom.

SOKRAT: Ali bar ga ne bi, mislim, prostaиki psovali, nego kao muziиar kad se nameri na иoveka koji sebi uobraћava da se razume u harmoniji, zato љto baљume ћicu zategnuti da joj glas bude љto tanju ili krupniji, ne bi gnevno rekao: "Kukavиe, lud si", nego bi kao muziиar blaћi rekao: "Dragi moj, onaj ko hoжe da se razume u harmoniji treba dabome dai to zna, ali niљta ne smeta da onaj koje u tvome poloћaju ni najmanje ne razume od harmonije, jer ti imaљ samo nuћna prethodna znanja o harmoniji, ali se ne razumeљ u samu harmoniju."

FEDAR: Sasvim tako.

SOKRAT: Ne bi li, dakle, i Sofokle onome ko bi se pred njim razmetao odgovorio: "Ti umeљ samo ono љto je potrebno za tragediju, ali ne nju samu"; i Akumen: "Ti se razumeљ u ono љto je potrebno za lekarsku veљtinu, ali ne i u njoj samoj".

FEDAR: Svakako.

LIII

SOKRAT: A љta? Dasu slatkoreki Adrast ili Perikle иuli za ona prelepa besedniиka sredstva љto ih baљ sad razmatrasmo, za brahiologije i ikonologije i sveono drugo љto smo razmotrili i rekli da joљ treba ogledati na svetlosti, bi li oni srdito, kao ja i ti, iz grubosti kazali koju neuиtivu reи protiv ljudi koji su ono napisali i uиe kao uputstvo u besedniљtvo, ili bi nas, kao pametniji od nas, obojicu ukorili i rekli: "Fedre i Sokrate, ne treba se ljutiti nego praљtati ako se neki ljudi ne razumeju u dijalektiku i ne mogu da odrede љta je u stvari besedniљtvo, a zbog toga stanja, zato љto su imali samo potrebna znanja o besedniиkoj veљtini, pomislili su da su pronaљli besedniљtvo i sebi uobraћavaju da su, time љto su druge uиili, ove na savrљen naиin uputili u besedniљtvo; a kako se svaka pojedinost na uverljiv naиin izgovori i kako se delovi sastavljaju u celinu, za tu malenkost trebalo bi da se sami njihovi uиenici postaraju u svojim govorima."

FEDAR: Ali zaista, Sokrate, иini mi se da tako otprilike stoji stvar s umetnoљжu koju ti ljudi uиe i piљu kao besedniљtvo, i meni se иini da si istinu rekao. Ali onu umetnost koja istinski uиi besedniљtvo i uveravanje kako i odakle bismo je mogli steжi?

SOKRAT: S moguжnoљжu, Fedre, da postaneљ savrљen takmiиar stvar po svoj prilici, a moћda иak i nuћno, stoji isto onako kao i u drugim oblastima: ako ti je od prirode dana besedniиka obdarenost, biжeљ znamenit besednik, ako se povrh toga latiљ uиenja i veћbanja; ali ako ti љto od ovoga bude nedostajalo, utoliko жeљ biti nesavrљen. A koliko u tome ima umetnosti, to se, иini mi se, ne stiиe na putu kojim idu Lisija i Trasimah.

FEDAR: Nego na kom?

SOKRAT: Иini mi se nesumnjivo, dragi moj, da je Perikle od svih najsavrљeniji postao u besedniљtvu.

FEDAR: Kako to?

f) Osnovi besedniиke umetnosti

LIV

SOKRAT: Svima velikim umetnostima treba oљtroumlja i visoka umovanja o prirodi, jer ono uzviљeno miљljenje i u svemu probojna snaga zacelo odavde ulazi u njih, a to je i Perikle bio stekao i dodao svojoj prirodnoj obdarenosti. Jer, kad se namerio, mislim, na Anaksagoru koji je bio takav, on je, pun dubokih umovanja i dostigavљi suљtinu uma i bezumlja, o иemu je Anaksagora onako opљirno govorio, odande preneo u besedniљtvo ono љto mu je bilo korisno.

FEDAR: Kako to misliљ?

SOKRAT: S besedniиkom umetnoљжu stvar stoji zacelo isto onako kao i sa lekarskom.

FEDAR: Kako to?

SOKRAT: U jednoj i u drugoj treba razlikovati prirodu, u jednoj prirodu tela, a u drugoj prirodu duљe, ako hoжeљ ne samo navikom i iskustvom nego veљtinom da telo lekovima i hranom isceljujeљ i dajeљ mu snagu, a duљi besedama i utvrрenim poslovanjem da dajeљ reиitost koju mu drago i vrsnoжu.

FEDAR: Zacelo, Sokrate, stvar tako stoji.

SOKRAT: Misliљ li da je moguжe kako treba poznavati prirodu duљe bez poznavanja prirode vasione?

FEDAR: Bar ako treba u neku ruku verovati Hipokratu, potomku Asklepijeviжa, ne moћe se ni priroda tela poznati bez toga postupka.

SOKRAT: On to s pravom tvrdi, dragi prijatelju. Ali osim Hipokrata treba pitati i razum i posmatrati da li se on s time slaћe.

FEDAR: Priznajem.

LV

SOKRAT: A ti gledaj љta o prirodi tvrde Hipokrat i pravi razum. Ne treba li prirodu ma koje stvari ogledati ovako? Pre svega, da li je prosto ili mnogovrsno ono u иemu sami hoжemo da budemo umeљni i sposobni da i drugoga takvim иinimo; zatim – ako je stvar prosta – ispitati kakvu snagu ima po sebi ili da utiиe na neљto ili da prima иije uticaje; ako li ima viљe vrsta, treba li ih nabrojiti i, kao ranije prostu stvar, tako isto razmotriti svaku pojedinu: na љto ona po svojoj prirodi utiиe i s koje strane prima uticaje?

FEDAR: Tako se иini, Sokrate.

SOKRAT: Postupak bez toga bar bi liиio na hod slepca; ali onaj koji se nekom stvari umeљno bavi nikako se neжe smeti uporeрivati sa slepcem ni sa glumcem; љtaviљe, oиevidno je da жe onaj ko nekoga umeљno upuжuje u besedniљtvo taиno mu objasniti pravu suљtinu onoga na љto жe besedniљtvo primeniti: a to жe zacelo biti duљa.

FEDAR: Da љta?

SOKRAT: Dakle, sva njegova borba uperena je na to; jer on teћi da u njoj stvori uverenje. Zar ne?

FEDAR: Da.

SOKRAT: Prema tome oиevidno je da жe Trasimah i svaki drugi koji revnosno daje uputstva u besedniљtvo, najpre sa svom taиnoљжu duљu opisati i zorno pretstaviti da li je duљa istovrsno jedinstvo ili je kao telo mnogovrsna, jer to zovemo objaљnjenjem njene suљtine.

FEDAR: Sasvim je tako.

SOKRAT: A drugo, na љto i kako ona utiиe po svojoj prirodi i kakve prima uticaje i odakle.

FEDAR: Da, da.

SOKRAT: A treжe, kad razredi vrste beseda i vrste duљe i njihova stanja, ogledaжe uzroke, prilagoрavajuжi jedno drugome i pokazujuжi s kojega se razloga jedna takva i takva duљa izvesnim besedama moћe uveravati, a druga ne moћe. U svakom sluиaju, dragi moj, љto bude na drugi naиin razlagano ili govoreno nikad neжe biti govoreno ili pisano ni љto drugo ni ovo. Ali sadaљnji pisci udћbenika za besedniљtvo, koje si ti sluљao, lukavi su i taje, mada duљu sasvim dobro poznaju. Zato, pre nego na ovaj naиin budu govorili i pisali, nemojmo im verovati da piљu po umetniиkim pravilima.

FEDAR: Na koji to naиin?

SOKRAT: Same reиi nije lako reжi; ali kako treba pisati, ako neko ћeli da piљe po umetniиkim pravilima koliko je god moguжe, to жu kazati.

FEDAR: Govori, dakle.

LVI

SOKRAT: Kako se znaиaj besede sastoji u voрenju duљe, mora onaj ko ћeli da bude sposoban besednik znati koliko vrsta duљa ima. Ima ih, dakle, toliko i toliko, pa takvih i takvih, na osnovu иega jedni ljudi postaju ovakvi, a drugi onakvi. Kad se to razredi, ima opet beseda toliko i toliko vrsta, a svaka je takva i takva. A ovakvi ljudi ovakvim besedama s navedenog uzroka lako se mogu nagovoriti na radnje ovakve vrste, a onakvi zbog te okolnosti teљko.

Razume se, onaj ko je to dovoljno shvatio, i kad potom vidi kako se stvar u praktiиnom ћivotu nalazi i deљava, treba da ima snage da je oљtrim poimanjem prati: inaиe mu niљta viљe ne koriste pravila љto ih je sluљao kad je uиio. A kad bude dovoljno sposoban da kaћe kakav se иovek kakvim besedama uverava, i kad mogne, ako mu neko pristupi, da ga do kraja prozre i oceni: "Onakav иovek i onakva priroda, o kojoj je tada bilo reиi, sada se stvarno nalazi preda mnom, i njoj treba priжi ovakvim besedama na ovakav naиin da je nagovorim na ovo", – a kad sve to veж ima, pa joљ ume da pogodi pravo vreme kada treba besediti, a kada prestati, i kad opet mogne razlikovati kratke i ganutljive i preterane besede i sve pojedine oblike besede, i kad je za njih podesna prilika, a kad nije, tada je uputstvo lepo i savrљeno izraрeno, a pre nije. Ali propusti li samo neљto od toga kao besednik ili uиitelj ili pisac, a ipak ustvrdi da besedi pravilno, imaжe pravo onaj ko mu ne veruje. "Kako, dakle?", pitaжe moћda naљ pisac, "Fedre i Sokrate, иini li vam se tako?" Ili se treba zadovoljiti drukиije pisanim uputstvom u besedniљtvo?

FEDAR: Ne moћe, Sokrate, nikako biti drukиije, a ipak se zadatak ne иini lak.

SOKRAT: Istinu govoriљ. Zato svaku besedu treba okretati i gore i dole i ogledati da li se gde god pokazuje kakav lakљi i kraжi put k njoj, da se ne udara uzalud putem dugaиkim i krљevitim, kad se moћe kratkim i ravnim. Nego ako znaљ kakvu pomoж koju si иuo od Lisije ili od koga drugog, seжaj se i pokuљaj je kazati.

FEDAR: Љto se tiиe samo pokuљaja, znao bih, ali sada ovako ne umem baљ niљta da kaћem.

SOKRAT: Ћeliљ da ja kaћem koju reи љto sam je иuo od nekojih koji se time bave?

FEDAR: Da љta?

SOKRAT: Govori se, dabome, Fedre, da je pravo da i kurjak – dobije svog branioca.

FEDAR: Pa i ti postupi tako!

LVII

SOKRAT: Oni tvrde: stvar ne treba nimalo onako veliиati ni izdaleka je izvoditi dugaиkim okoliљenjima. Jer, kao љto smo veж rekli, u poиetku ovoga razlaganja, baљ nimalo istine o pravednim ili dobrim stvarima, ili o ljudima koji su takvi po prirodi ili po vaspitanju, ne treba u sebi da ima onaj ko ћeli da postane odliиan besednik. Ta nikome na sudovima baљ nimalo nije stalo do istine u tim stvarima, nego samo do onoga љto se moћe verovati. A ovo je prividno, i na to treba da obraжa svoju paћnju onaj ko ћeli da besedi pravilno. Jer, ponekad ne treba iznositi ni ono љto se zaista dogodilo, ako nije verovatno da se zbilo, nego samo ono љto liиi na istinu, kako u optuћbi tako i u odbrani. I uopљte onaj ko besedi svakako treba da kao taиku za pravac uzima ono љto liиi na istinu, a s istinom иesto da se oprosti. Jer, ako se to deљava kroz celu besedu, time su ispunjeni svi zahtevi umetnosti.

FEDAR: Isto si, Sokrate, izveo љto govore oni koji se grade da su umetnici u besedama. Ta setih se da smo se u preрaљnjem dotakli takve stvari; ali to se иini veoma vaћno onima koji se time bave.

SOKRAT: Ta baљ si Tisiju taиno prouиio. Neka nam, dakle, Tisija kaћe i to da li on pod onim љto liиi na istinu podrazumeva neљto drugo nego ono љto se sviрa gomili.

FEDAR: Ta љta bi drugo?

SOKRAT: Izumeo je, kako se иini, mudro i u isti mah napisao ovo: "Ako kakav slab ali hrabar иovek izbije jaka i plaљljiva i uzme mu ogrtaи ili љto drugo, pa ga zato dovedu na sud, tada nijedan od njih ne sme govoriti istinu, nego onaj plaљljivi treba tvrditi da ga onaj hrabri nije istukao sam, a ovaj treba dokazivati da su bili sami, ali da se uvek drћi onoga: kako bih se ja ovakav usudio da dirnem u onakva? A drugi neжe priznati svoju plaљljivost, nego жe pokuљavati da neљto drugo slaћe i time жe moћda na neki naиin svom protivniku dati u ruke nepobitan dokaz. Pa tako otprilike i u drugim prilikama stoji stvar s onim љto se umeљno govori. Zar ne, Fedre?

FEDAR: Pa da.

SOKRAT: Ej! Иini se da je izvanredno skrovitu tajnu otkrio u svojoj veљtini Tisija ili drugi bio ko mu drago i odakle mu drago. Uostalom, dragi prijatelju, treba li da kaћemo ovom иveku ili ne.

FEDAR: A љta?

LVIII

SOKRAT: Veж davno, Tisija, pre nego љto si ti doљao ovamo, baљ smo mi tvrdili da je ovo љto liиi na istinu prionulo uz gomilu zbog svoga liиenja na istinu. A љto se tiиe sliиnosti, pokazali smo malopre da ih svugde onaj ko zna istinu najlepљe ume nalaziti. Ako ti zato љto drugo tvrdiљ o besedniиkoj umetnosti, sluљali bismo; ako ne, verovaжemo onome љto smo sada razloћili, to jest: ako neko ne nabroji prirodne obdarenosti onih koji жe sluљati, i ne uzmogne predmete razlikovati po vrstama i jednim pojmom obuhvatiti u svakom pojedinom sluиaju, takav nikad neжe biti umetnik u oblasti beseda koliko je to иoveku moguжe. A te sposobnosti nikad neжe steжi bez velikog napora. A ovome ne treba da se izlaћe razuman иovek zato da govori i saobraжa sa ljudima nego da moћe govoriti samo ono љto se dopada bogovima, a i na njihovo zadovoljstvo da u svemu radi po svojoj snazi. Jer zaista, Tisija, – tako kaћu ljudi koji su mudriji nego mi – onaj ko ima pameti ne sme misliti na to da ugaрa onima koji zajedno s njim robuju, osim uzgredno, nego gospodarima dobrim i dobrog porekla. Stoga se ne zaиudi, ako je okoliљenje dugaиko jer radi velikih stvari treba okoliљiti, a ne kako se tebi иini. Zaista жe, kao љto uиi naљe posmatranje, ako neko ushte, i ovaj drugi uspeh najlepљe poteжi iz onoga.

FEDAR: Иini mi se da je prelepo govoreno, Sokrate, kad bi ko samo bio sposoban za to.

SOKRAT: Ali lepo je da onaj ko se predaje lepu poslu i pretrpi ono љto mu padne u deo da trpi.

FEDAR: Joљ i kako.

SOKRAT: Dakle, o umetnosti i umetniиkim nedostacima u beseрenju neka je dosta.

FEDAR: Razume se.

SOKRAT: O podesnosti i nepodesnosti pisanja, pod kojim bi uslovima ono bilo dobro a pod kojim nepodesno, preostaje joљ da govorimo. Zar ne?

FEDAR: Da.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:38 pm

2. Šta se iziskuje od pisanja s obzirom na prikladnost

LIX

SOKRAT: Znaљ li, dakle, kako жeљ bogu najviљe ugoditi svoji pokazivanjem besedniљtva na delu ili svojim uиenjem o besedniљtvu?

FEDAR: Nikako ne znam. A ti?

SOKRAT: Mogu pripovedati bar jednu priиu starih, a istinu znaju samo oni. A kad bismo je sami naљli, da li bismo tada joљ љta marili za tuрa mnenja?

FEDAR: Smeљno pitanje! Nego ono љto veliљ da si иuo, kazuj.

SOKRAT: Иuo sam, dakle, da je kod Naukratije u Egiptu bio neki od tamoљnjih starih bogova, kome je posveжena i sveta ptica, koju nazivaju ibis, a samom bogu ime je Teut. Ovaj je prvi izumeo i broj i raиun, geometriju i astronomiju, a osim toga i igru na kamiиke i kocke, i naposletku i pismene znakove. A kao kralj vladao je tada nad celim Egiptom Tam u velikom gradu gornje zemlje, koji Heleni nazivaju egipatskom Tebom, kao љto boga nazivaju Amonom. Tamu doрe Teut, pokaћe mu svoje veљtine i reиe da ih treba razdati svima Egipжanima.

Tam upita kakvu korist daje koja veљtina, a kad ih je Teut redom objaљnjavao, ovo je kudio, a ono hvalio, kako bi mu se kad иinilo da љto lepo ili nelepo govori. A mnogo je, priиa se, Tam Teutu o svakoj veљtini izrekao i u jednom i u drugom pravcu, a to sve redom napomenuti bilo bi opљirno. Ali kad je doљao do pismenih znakova, reиe Teut: "Ovo znanje, kralju, uиiniжe da Egipжani budu mudriji i da bolje pamte, jer je naрen lek za pamжenje i za mudrost". Ali Tam odgovori: "Veoma dovitljivi Teute, jedan moћe da proizvede veљtine, a drugi da oceni koliko je u njima љtete i koristi za one koji жe se njima sluћiti. Tako si i ti sada, kao otac pismenih znakova, u dobroj nameri rekao suprotno onome љto oni mogu. Oni жe, naime, u duљama onih koji ih nauиe raрati zaborav zbog neveћbanja pamжenja, jer жe ljudi, uzdajuжi se u pismo, seжanje izazivati spolja stranim znacima, a neжe se seжati iznutra samo sobom. Nisi, dakle, izumeo lek za pamжenje, nego za opominjanje, a uиenicima nsiљ prividnu, a ne istinitu mudrost, jer kad postanu mnogosluљalice bez nastave, uobraћavaжe sebi da su i sveznalice, iako su veжinom neznalice i teљko podnoљljivi u saobraжaju, jer su postali nazovi-mudraci a ne mudraci.

FEDAR: Sokrate, lako ti smiљljaљ priиe iz Egipta i odakle god hoжeљ.

SOKRAT: A ljudi, prijatelju moj, u svetinji Diva dodonskoga rekoљe da je prve proroиke reиi izrekao hrast. Kako, dakle, tadaљnji ljudi nisu bili toliko mudri kao vi mladi, njima je u njihovoj bezazlenosti bilo dovoljno da sluљaju hrast i kamen, kad bi samo istinu govorili. Ali tebi valjda nije sve jedno ko je onaj ko govori i odakle je. Jer ne gldaљ samo na to da li stvar stoji ovako ili drukиije.

FEDAR: S pravom si me ukorio, i meni se иini da stvar s pismom stoji onako kako govori onaj iz Tebe.

LX

SOKRAT: Dakle, onaj ko misli da je u pismenom beleћenju ostavio neko uиenje o veљtini, pa i onaj koga prihvata kao da жe iz pismenih znakova proiziжi neљto jasno i pouzdano, taj je pun nedotupљavnosti i zaista ne razumeva Amonovo proroљtvo, misleжi da pisane reиi imaju joљ neki drugi smisao nego taj da onoga koji zna potsete na ono o иemu su pisane.

FEDAR: Baљ je tako.

SOKRAT: Jer, evo, Fedre, pismo ima u sebi neљto иudnovato, i u tome ono zaista liиi na slikarstvo: ta i proizvodi slikarske umetnosti stoje pred nama kao da su ћivi; ali ako ih neљto upitaљ, oni sasvim dostojanstveno жute. Isti je sluиaj i kod slova: иovek bi pomislio da govore kao da neљto razumeju; a ako ih upitaљ da shvatiљ neљto od onoga љto se govori, svagda kazuju samo jedno te isto. A potom: kad su jedanput napisana, svaka reи tumara ovamo i onamo, isto tako k onima koji je ne razumeju kao i onima kojima nije namenjena, pa se ne zna s kime treba govoriti a s kime ne. A zlostavljena i nepraviиno ruћena uvek treba roditelja kao pomoжnika: jer sama niti moћe sebe odbraniti niti sebi pomoжi.

FEDAR: I to si sasvim pravo rekao.

SOKRAT: A љta? Drugu reи da ogledamo, ovoj roрenu sestru, ne samo na koji naиin postaje nego i koliko je po prirodi bolja i moжnija od ove?

FEDAR: Koja je to i kako veliљ da postaje?

SOKRAT: Ona koja se s poznavanjem stvari upisuje u duљu onoga koji uиi, a ume sama sebe da brani i zna govoriti i жutati s kojima treba.

FEDAR: Misliљ na ћivu i duљatu reи onoga koji zna, a иija bi se pisana reи mogla s pravom obeleћiti kao senka ћive.

LXI

SOKRAT: Dabome. Nego odgovori mi na ovo: bi li pametan zemljoradnik ono semenje za koje bi mario i ћeleo da mu donese roda, ozbiljno leti sejao u Adonidove gradinice i radovao se gledajuжi kako je ono za osam dana lepo u visinu poraslo, ili bi to radio radi igre i radi praznika, ako bi to uopљte иinio; ali bi seme do koga mu je stalo posejao prema zemljoradniиkoj veљtini onde gde treba i bio zadovoljan ako bi ono љto je posejao do osmoga meseca dozrelo.

FEDAR: Tako bi nekako, Sokrate, postupao sa semenom do koga mu je ozbiljno stalo; a s drugim postupio bi samo onako kako ti kaћeљ.

SOKRAT: I hoжemo li za onoga koji zna љta je pravednost i lepota i dobrota kazati da za obdelavanje svoga semena ima manje pameti nego li zemljoradnik?

FEDAR: Nipoљto.

SOKRAT: Dakle, neжe li ni to seme ozbiljno sejati kroz trstiku i u crnu vodu pisati reиima koje niti mogu same sebi pomagati niti mogu istinu dovoljno nauиiti.

FEDAR: Verovatno je da neжe.

SOKRAT: I neжe. Nego pismene gradinice, иini mi se, sejaжe radi igre i, ako uspiљe, pisaжe sabirajuжi uspomene i za sebe ako bi dospeo u zaboravnu strast, i za svakoga drugoga ko ide istim tragom, i radovaжe se gledajuжi ih kako neћno rastu. A kad se drugi predaju drugim zabavama, razgaljujuжi se terevenkama i drugim sliиnim uћivanjima, tada жe onaj, иini mi se, mesto toga provoditi vreme u toj igri.

FEDAR: Prema loљoj igri, Sokrate, istiиeљ prelepu igru onoga koji ume nalaziti zabavu u reиima, priиajuжi o pravednosti i drugim temama o kojima govoriљ.

SOKRAT: Doista je tako, moj dragi Fedre, ali mnogo je lepљi, mislim, ozbiljan rad kad neko, sluћeжi se dijalektikom, odabere podesnu duљu i znalaиki sadi i seje u nju reиi koje mogu da budu od pomoжi i same sebi i onome ko ih je posejao, i ne ostaju jalove, nego donose ploda, iz kojega u novim srcima neprestano izbija nov usev, koji predano dobro uvek odrћava besmrtnim i onoga koji ga ima иini blaћenim koliko god je иoveku moguжe da to bude.

FEDAR: Ta to joљ mnogo lepљe govoriљ.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:39 pm

3. Reљenje pitanja kad je pisanje prekorno

LXII

SOKRAT: Sada naposletku, Fedre, moћemo reљavati ranije postavljeno pitanje, poљto smo se u ovom sloћili.

FEDAR: Koje?

SOKRAT: Ono koje smo hteli da vidimo, pa smo dospeli ovamo: to jest da ispitujemo Lisiji uиinjenu zamerku o pisanju beseda, pa i same besede koje bi bile pisane po pravilima, a koje van pravila. Љta je, pak, pravilno, a љta nije, иini mi se da je dovoljno objaљnjeno.

FEDAR: Zacelo.

SOKRAT: Pre nego ma ko poznaje istinu o pojedinim stvarima o kojima govori ili piљe, i pre nego se osposobi da svaku stvar samu odredi, a posle odreрenja opet ume da je rastavi na njene rodove sve do granice rastegljivosti; i pre nego na isti naиin pronikne u prirodu duљe, traћeжi rod koji pojedinoj duљi odgovara, i potom svoju besedu sastavlja i udeљava tako da mnogostranoj duљi daje mnogostrane i s njome u svemu saglasne besede, a prostoj proste, pre neжe biti sposoban da na pravilan naиin koliko je od prirode dano upravlja rodom besede, ni za pouku ni za nagovaranje, kao љto je to celo naљe dosadaљnje raspravljanje potvrdilo.

FEDAR: Dabome da se to tako otprilike pokazalo.

LXIII

SOKRAT: A љto se opet tiиe pitanja da li je lepo ili ruћno govoriti i pisati, i na kojim se okolnostima pritom zasniva neka zamerka ili ne, nije li to ukratko objasnilo ono љto je reиeno malopre.

FEDAR: Koje?

SOKRAT: Ovo: bilo da je Lisija ili ko drugi ikad neљto napisao ili bude napisao privatno ili javno kao zakonodavac, kao pisac kakva politiиkog predmeta, misleжi da je u njemu neka velika pouzdanost i jasnoжa, to je za pisca sramota, rekao mu to ko ili ne rekao. Jer, ko niљta ne zna ni na javi ni u snu o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, taj se zaista ne moћe oteti prekoru sramote, ma cela gomila pohvalila njegovo ponaљanje.

FEDAR: Zacelo ne moћe.

SOKRAT: Ali onaj ko smatra da u reиi pisanoj ma o kom predmetu mora da bude mnogo igre, i da nikad nijedna reи, bila ona pisana u metru ili bez njega, nije dostojna velika truda da bude pisana ili govorena, kao љto su rapsodske besede, koje se bez umetnutog ispitivanja i pouke govore samo radi nagovaranja, nego da stvarno najbolje takve reиi sluћe samo kao sredstvo potseжanja onima koji znaju; a da se, naprotiv, samo u onima koji se uиe i govore radi uиenja i stvarno u duљu piљu o pravi i lepoti i dobroti, pojavljuje ono љto je jasno i savrљeno i dostojno truda; i da samo takve besede иovek treba nazivati u neku ruku svojom pravom decom, ponajpre onu u njemu samome, ako bi se u njemu naљla kao njegov izum, zatim one koji su se kao njeni potomvi i sestre u isti mah na dostojan naиin rodile u drugim duљama; a ostalih se kloni, – taj mi se, Fedre, иini da predstavlja onakav uzor s kakvim bismo ja i ti ћeleli da oba postanemo jednaki.

FEDAR: Baљ to isto i ja hoжu i ћelim љto kaћeљ.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Wedrana taj Čet Dec 03, 2009 4:39 pm

ZAVRЉETAK. PISAC I FILOZOF. MOLITVA.

LXIV

SOKRAT: Neka bude, dakle, veж dosta naљe љale o besedniиkim stvarima; pa ti idi i govori Lisiji da smo nas dvojica siљli k izvoru i prebivaliљtu Nimfa, i tu иuli glasove koji su nam naredili da se Lisiji i ako joљ ko drugi sastavlja besede i isto tako Homeru i ako je joљ ko drugi spevao pesme s muziиkom pratnjom ili bez nje, treжe solonu i svakome ko je u politiиkim besedama, nazivajuжi ih zakonima, napisao spise, kaћe ovo: ako je to sastavio znajuжi kako stoji istina, i ako se moћe braniti kad poрe na sasluљavanje o onom љto je napisao, pa je sam kadar svojom usmenom besedom pokazati da je njegova pisana beseda loљa, takva иoveka ne treba nazivati imenom kakvim se zovu ovi, nego po onome иime se on ozbiljno zanimao

FEDAR: Kakvo mu, dakle, ime dajeљ?

SOKRAT: Nazivati ga mudracem, Fedre, to se baљ meni иini da je suviљe velika stvar i da samo bogu dolikuje. Ali, ili prijateljem mudrosti ili neиim sliиnim: s time bi se on sam pre sloћio, a to bi mu i bolje dolikovalo.

FEDAR: To bi stvari sasvim odgovaralo.

SOKRAT: Zar neжeљ opet onoga koji nema niиeg dragocenijeg nego ono љto je sastavio ili napisao posle duga okretanja i gore i dole, spajanja jednog sa drugim i brisanja, zar neжeљ toga s pravom nazvati pesnikom ili piscem beseda ili piscem zakona?

FEDAR: Dabome!

SOKRAT: To, dakle, kaћi svome prijatelju.

FEDAR: A љta? Kako жeљ ti uraditi? Ta ni tvoga prijatelja ne treba mimoiжi.

SOKRAT: Koga to?

FEDAR: Lepoga Isokrata! Љta жeљ njemu poruиiti, Sokrate? Љta жemo reжi da je on?

SOKRAT: Joљ je mlad Isokrat, Fedre. Ali љta oиekujem od njega, kazaжu.

FEDAR: Pa љta?

SOKRAT: Иini mi se da je on svojom obdarenoљжu kudikamo bolji nego Lisijine besede, i da je sliven od blagorodnije жudi. I zato ne bi nikakvo иudo bilo kad bi on u zrelijim godinama, baveжi se istim besedama kao i sada, kao decu ostavio iza sebe sve one koji su se ikad prihvatili beseda, pa ako se joљ ni time ne bi zadovoljio, veжem uspehu poveo ga neki boћanski nagon. Jer od prirode, prijatelju moj, u njegovoj duљi leћi neka filosofska crta. Ovo, dakle, ja od ovdaљnjih bogova poruиujem Isokratu kao mojemu ljubimcu, a ti ono Lisiji kao svojemu.

FEDAR: Tako жe se dogoditi. Ali hajdemo, jer je i omara popustila.

SOKRAT: Ne dolikuje li da se pre odlaska pomolim ovdaљnjim bogovima?

FEDAR: Da, naravno!

SOKRAT: O dragi Pane i vi drugi bogovi koji ste ovde, dajte mi da budem lep iznutra, i da se sva moja spoljaљnjost slaћe s mojim unutraљnjim osobinama. Da bogatim smatram mudraca. A zlata da imam toliko koliko ga ni nositi ni voziti ne bi mogao niko drugi nego samo razborit иovek.

Treba li nam jop neљto drugo, Fedre? Ja sam za sebe dovoljno molio.

FEDAR: I za mene moli to isto! Jer prijateljima je sve zajedniиko.

SOKRAT: Hajdemo!

KRAJ

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Platon – Fedar ili O lepoti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu