Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Dugo je razmišljao o svom preobražaju, oslušnuo kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je odavno čeznulo za smrću. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama hteo da umrtvi? Zar to nije u stvari bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosno ja, sa kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranivši mu radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, najzad, našlo smrt ovde u šumi, pokraj ove ljupke reke? Nije li tragom ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobođen straha, pun radosti?

. . .

Ali, među tajnama reke on je tog dana dokučio samo jednu, a to ga je dirnulo do dna duše. Video je da voda promiče, neprekidno otiče, a da je još uvek bila tu, da uvek i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka drugačija! Oh, ko bi to mogao da shvati, da pojmi! On nije shvatao i poimao, u njemu se pokrenula slutnja, zabrujala daleka sećanja, božanski glasovi.

. . .

Ne traži da ti kažem nešto više o tome. Reči samo oštećuju skriveni smisao, sve postaje odmah malo drugačije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto; to je dobro i veoma mi se dopada i potpuno se slažem da ono što za jednog čoveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek zvuči kao ludost.
. . .
Reči se, međutim, ne mogu voleti. Zato razna učenja nisu za mene, ona nemaju čvrstinu, ni mekoću, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus, ona sadrže samo reči. Možda je mnoštvo reči to što te sprečava da nađeš mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i sansara i nirvana, samo puke reči, Govinda. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo reč nirvana.
. . .
Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.

Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.
. . .
Vaš zavičaj je zemlja, naš ideja. Vaša opasnost je davljenje u čulnom svetu, naša gušenje u bezvazdušnom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spavaš na grudima majke, ja bdim u pustinji. Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde...

. . .

Smrt i čulna naslada su jedno isto. Majku života je moguće nazvati ljubavlju ili uživanjem, a moguće je nazvati je i grobom i truljenjem. Majka je Eva, ona je izvor sreće i izvor smrti, ona večno rađa, večno ubija, u njoj su ljubav i stravičnost spojeni u jedno, i što je duže nosio u grudima njen lik, to ga je više smatrao uzvišenim primerom i svetim znamenjem.

. . .

Gde smrt pruža svoju ruku u život, onde ne zvuči samo ovako resko i ratnički, zvuči i duboko i s puno ljubavi, zvuči na jesen i na zasićenost, i u blizini smrti kandilo života utoliko jače i prisnije sija. Smrt može u očima ostalih biti ratnik, sudija ili dželat, strogi otac – za njega je smrt bila i majka i dragana, njen poziv ljubavno mamljenje, i od njenog dodira bi ga prošli žmarci kao od ljubavi.

. . .

"Slušaj me još jedan trenutak. Hteo sam da ti pričam o majci, i kako su mi srce stegli njeni prsti. Ima već dosta godina kako mi je najdraži i najtajanstveniji san da stvorim figuru majke, ona mi je bila najsvetlija među svim likovima, neprestano sam je nosio u duši, kao priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. Još donedavno bi mi sasvim nepodnošljiva bila pomisao da bih mogao umreti a da nisam načinio njen kip; život bi mi izgledao nekoristan. A gle sad kakva mi se čudna stvar desila s njom: umesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju, stvara i oblikuje ona mene. Obuhvatila mi je šakama srce i odvaja ga i prazni me, zavela me je da umrem, a sa mnom umire i moj san, lepa figura, lik velike majke Eve. Još ga vidim, i da imam snage u rukama mogao bih da ga ovaplotim. Ali ona to ne želi, ona ne želi da obelodanim njenu tajnu. Draže joj je da umrem. Rado umirem, ona mi to olakšava.
. . .
Ali kako ćeš ti jednom umreti, Narcise, kad nemaš majke? Bez majke se ne može voleti. Bez majke se ne može umreti."

Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

. . .

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti...

. . .

Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline...
. . .
Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.

. . .

Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

. . .

Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Sanjao sam da bi život trebao da bude radost. Probudio sam se i shvatio da je život napor. Radio sam i uvideo da je u naporu radost.

Ako prosuđuješ ljude, onda nemaš vremena da ih voliš.

"Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. "

Nije da se ne usudjujemo jer je tesko,vec je tesko jer se ne usudjujemo!

Navika je cudna stvar.Covjek je gadna zivotinja koja nauci da voli i sopstveni bol!!!

Poznavati druge to je inteligencija;poznavati sebe to je prava mudrost! Kontrola drugih je snaga;kontrola sebe samog to je prava moc!!!

Žene ništa nisu postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima, a sad su ravnopravne sa nikakvim.

‎" Nije srećan onaj koji ima ono sto želi, već onaj koji ne želi ono što nema."

Kada bi mi dokazali da nema Boga - izmedju Istine i Boga ja bih odabrao Boga!

Lepota, to je strašna i užasna stvar.Strašna zato što se ne da rečima opisati, a ne da se opisati zato što je Bog postavio sve samo zagonetke.Tu se obale sastaju, tu sve protivurečnosti zajedno žive...Lepota!

Čoveka možemo voleti samo zato što postoji Bog,kao jedinstveni otac.Njegovu sliku i priiliku mi moramo voleti u svakom čoveku.Voleti čoveka ako nema Boga - to znači poštovati čoveka kao Boga.

Srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju

Zahtevati od nekoga da pamti sve što je ikad pročitao,bilo bi isto što i zahtevati da sve ono što je ikada pojeo još nosi u sebi.Od ovoga je živeo telesno,a od onoga duševno i tako je postao ono što jeste.

Iz reči nekog čoveka,može se istina saznati,kakvim on želi da ga smatraju,ali to što on zaista jeste ,moramo nastojati pogoditi iz mimike što prati njegove reči i crte lica,dakle pokreta koje on ne želi.

Postoji srdačnost koja se poverava svima i svakome,ne računajući na zlobne podsmehe.Takvi ljudi su uvek ograničeni jer su spremni da ono najvrednije izvade iz srca i polože pred prvog na koga naiđu.

Nijedan osećaj čovek ne podnosi tako teško kao sažaljenje,pogotovo ako ga zaslužuje.Mržnja ga krepi,daje mu život,budi u njemu osvetu;samilost ubija i još više slabi njegovu nemoć.

Zašto su obični ljudi tako društveni i prilagodljivi? Zato što lakše podnose druge nego sami
sebe.

Sitne su i uske duše oni koji tako rado svaki zasluženi jad obeležavaju imenom neumoljive sudbine.

Ni jedan ateista koji je opovrgavao božansko poreklo Isusa Hrista nije poricao da je On ideal čovečanstva.

‎~Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili jako kratko~

"Ribe zive u moru kao ljudi na suvom-velike jedu male"