O Dušku Radoviću

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

O Dušku Radoviću

Počalji od Wedrana taj Pet Sep 25, 2009 9:00 pm

Duško Radović
(1922-1984)

Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu.

Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska se- rija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vuko- va azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dob- ro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Po- nedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi.

Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Ra- dović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojul- ske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književ- nost Hans Kristijan Andersen.

"I mi koji nikad nećemo umreti, moramo govo- riti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti", govorio je više nego obzirni pesnik Beograda, novinar, mislilac i najveći "mrgud" među decom - Duško Radović.

Oni koji su ga poznavali kažu da su Dušan - od duša i Radović - od radenosti, uistinu bili imena - sudbine. O tome kako nas je tvorac Džona Piplfoksa i "Strašnog lava" oslobađao od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neosetljivosti na dobrotu - svedoče knjige pesama i aforizama, zapisi kultnih emisija "Beograde, dobro jutro", reči kojima deca, citirajući ga, pokušavaju da objasne sebe i svet. A niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta - uveravaju i danas njegovi prijatelji.

"Radović je pisao priče i pesme, najave i odjave, songove i skečeve, kuvarice i slikovnice, aforizme i reklame, sinopsise za filmove i proslave, parole za akciju gradske čistoće, tekstove za matičare..." Nije, kažu, voleo da ga zovu pesnik, on, dobitnik Andersenove i Zmajeve nagrade, prvi među pesnicima u borbi protiv socrealizma. Ni njega vlast nije mnogo volela.

Često u nemilosti zbog britkih i jetkih poruka, u nesporazumima i post- humno (poput onog sa Slovencima kada su ga potpisali, "novim ime- nom"), Duška Radovića, Zmaja posle Zmaja, ni posle 15 godina, "Brana nije gumom izbrisao". Možda zato što je kroz život, po sopstvenom priznanju, prošao kao kroz samoposlugu: sve što je uzeo - platio je.

Iz knjige "Beograde dobro jutro":

Neki kapetani rešili su da potonu zajedno sa brodovima.
Mogli smo spasti i njih i brodove, ali oni ne daju krmu."

"Subotom odlazimo na groblje da žalimo jedni druge."

"Rodoljubi su oni koji se sećaju kako je bilo.
Neprijatelji su oni koji znaju kako će biti."

"Jedan čovek je umro preko veze."

"Nad našom decom biće izvršena još jedna školska reforma."

"Tako je malo ljubavi među ljudima.
Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi."
--------------------------------------------------------------------------------

Ko je imao sreće da se jutros
probudi u Beogradu,
može smatrati da je za danas
dovoljno postigao u životu.
Svako dalje insistiranje
na još nečemu,
bilo bi neskromno.
_

Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu.
Svi čekamo lepše dane.
_

Tucite svoju decu čim primetite
da počinju da liče na vas.
_

Ko želi da je stalno u pravu,
mora često da menja mišljenje.
_

Ne možemo živeti bez drugih ljudi.
Jedni nam stvaraju
a drugi rešavaju probleme.
_

Osnovno školovanje je obavezno i besplatno.
Za đake skoro obavezno,
za prosvetne radnike skoro besplatno.
_

Košutnjak je pun manijaka.
Jedni trče za ženama,
a drugi bez razloga.
_

Čuvajte se na pešačkim prelazima.
Ima vozača kojima je dojadio život,
samo još ne znaju čiji.
_

Ko ne zna šta mu je,
neka pogleda gde mu je.
Pa ako ga nađe -- to mu je!
_

Ispred nas su velike košnice
savezne i republičke administracije.
Med će se deliti putem
štampe, radija i televizije.
_

Ako rešite sve probleme svoje dece,
ona neće imati drugih problema
sem vas.
_

Ono što ste propustili u životu,
ne možete nadoknaditi brzom,
sumanutom vožnjom.
_

Ako već tučete decu,
tucite ih bez razloga,
jer svi drugi razlozi su gluplji.
_

Ko ne ume da živi svojom zaslugom,
sanja o tome da umre tuđom kivicom.
_

Novi je dan.
Svima se pruža nova šansa
da urade nešto za sebe
ili protiv drugih.
_

Beograd je ponovo ogrejalo sunce,
jer niko drugi nije hteo.

Beograde, dobro jutro 2

Dušan Radović


--------------------------------------------------------------------------------

Loše knjige mogao bi pisati svako.
Međutim, pisci su samo oni koji ih pišu.
_

Kako je moguće da je u onakvoj konkurenciji
pobedio spermatozid od koga ste vi postali?!
Vi više ličite na poraz
nego na bilo čiju pobedu.
_

Istina ima mnogo i raznih,
dovoljno da svaki čovek
bude u pravu.
_

Ima nepodmitljivih ljudi.
To su oni od kojih ništa ne zavisi.
_

Potrebni smo jedni drugima.
Lakše je nama kad znamo
da i vama nije dobro.
_

Tucite decu sve dok vam ne priznaju
zašto ste ih tukli.
_

Neki ljudi imaju dobra kola a lošu decu.
Sve što je dobro,
napravili su im drugi.
_

Teško svima kojima nema ko da protivreči.
Oni imaju najveće zablude o sebi.
_

Govorite šta hoćete,
ali pre nego što donesete odluke,
pitajte ipak one koji ćute.
_

Ne trčite za ženama,
da se ne sudarite sa onima
koji od njih beže.
_

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca:
one koji nemaju devojke
i one koji imaju žene.
_

Rodoljubi su oni koji se sećaju kako je bilo.
Neprijatelji su svi oni koji znaju kako će biti.
_

Za poštene radnje traže se sposobni ljudi.
Za nepoštene - poverljivi.
_

Čim očevi počnu da pričaju
kako je nekad bilo,
deca znaju kako će biti.
_

Za palačinke su vam potrebni:
mleko, brašno, jaja
i žena koja hoće da ih spremi.
_

Nema srećnih ljudi.
A nesrećni su samo oni koji ovo ne znaju.

U osamdesetim godinama 20. veka zaštitni znak Studija B bio je pesnik i pisac "za malu i veliku decu" Duško Radović. Njegovi aforizmi i humorističko-satirični komentari u čuvenoj emisiji "Beograde, dobro jutro" bili su iskren i topao pogled sa 21. sprata "Beograđanke" na Beograd i Beograđane. Duško Radović je kreirao i logo Studija B. Drugi znak prepoznavanja Studija B je takođe iz Jutarnjeg programa - Đoko Vještica, novinar, urednik i voditelj koji je uspostavio nove standarde komunikacije sa komunalnim preduzećima direktnim uključenjima njihovim rukovodilaca u program i nimalo nežnim propitivanjem o stanju komunalnih sistema.

Nezavisna televizija "Studio B" prvi put je pokrenuta 28. marta 1990. godine, ali su joj tadašnje vlasti ubrzo zabranile rad. NTV Studio B ponovo kreće 19. novembra 1990. kao jedina stanica sa uređivačkom politikom potpuno drugačijom od tadašnjih državnih medija. U to vreme je Studio B postao privatno akcionarsko društvo. Sledeći pokušaj gašenja Studija B bio je 9. marta 1991. kada su režimu smetale slike sa ulica Beograda na kojima se dešavao prvi veliki opozicioni protest. Studio B ipak nije bio ugašen, ali su kasnije vršeni veliki pritisci na njegove poslovne partnere i oglašavače.
Mali čovek s radija, ali ne onaj koji se pali i gasi na dugme, čovek koji je kroz život prošao kao kroz samoposlugu - sve što je uzeo, platio je, mrgud među decom, uz čije su pesme deca sricala prva slova - Duško Radović. Rodio se 29. novembra 1922. u Nišu, a postao poznat po emisiji "Beograde, dobro jutro", koja se svakog dana od 7 sati emitovala na radiju Studio B.

Novinar, pisac "Strašnog lava", "Kapetana Džona Piplfoksa", nije voleo da ga zovu pesnikom. Prevođen je na više stranih jezika. Napustio je ovaj svet 1984. godine u Beogradu, a govorio je: "Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti." Savremenici ga opisuju kao borca protiv gluposti, neosetljivosti i loših navika.

Svojim nenametljivim i jedinstvenim stilom, čistim jezikom i čista srca ušao je u svaki bukvar i čitanku. Duško Radović, učitelj i pedagog, pozivao je roditelje da tuku decu, ali tek kad primete da deca počinji da liče na njih, govorio je: "Dajte mi dobro dete, pa da vidite kakav sam ja otac", "teško je biti dete i biti dobar", "ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi".

Lepe u jednostavnosti, rečenice nije lako stvarao. Saradnici ga opisuju kao na momente tmurnog novinara, koji sedi uz pepeljaru punu opušaka i korpu punu zgužvanog papira.
Kažu da je tada odlazio iz redakcije, uz tresak vrata, na nekoliko dana, pa se vraćao s okeanom novih ideja.

Filozof običnih ljudi, onih koje viđate svaki dan u autobusu, na pijaci, u kladionicama, pričao je da "ne možemo živeti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, drugi rešavaju probleme."

Bilo je i onih koji su Dušku Radoviću stvarali probleme zbog rečenice izgovorene u emisiji "Beograde, dobro jutro" – "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih", na zahtev ondašnjih čelnika Saveza komunista Beograda, njegova emisija je skinuta s programa.

"Nerad drži govor radu", pričao je Duško Radović i bio uveren da bi ljudi mogli biti bolji. "Ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva." Imao je Duško Radović opravdanje za svaku ljudsku slabost. Pričao je i da samo kukavice vole po nekoliko žena. Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu ženu. I zaista, bio je dostojan tuđe ljubavi, zavisti ili ljubomore.

Znao je Duško Radović da je bolest sve glasnija što je manja. Nije se žalio mnogo, samo je jednom rekao: "U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima, izgubio sam moć govora, teško govorim, a i oslabio sam."

Umro je 16. avgusta 1984. godine. Uvek je imao vremena, jer je znao da dobri ljudi i oni kojima pripadaju i prošlost, i sadašnjost, i budućnost - ne gledaju na sat.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Dušku Radoviću

Počalji od Wedrana taj Pet Sep 25, 2009 9:00 pm

МУЗИКА ИЗ РАДОСНОГ СРЦА


Дешавало се некада да Душко Радовић није успевао ни до касно увече да заврши писање сонгова за серију „На слово, на слово”. Стихови су стизали у цик зоре. „Текстови ће те чекати испод прага. Ти их ујутру узми и компонуј!”, рекао би Душко Миодрагу Илићу Белом

Мића и Аћим у црно-белој верзији телевиѕијске серије "На слово на слово"
Некада давно била једна телевизијска емисија за децу. Разумљиво, у почетку у црно-белој техници. Емисија је била толико дивна да су деца која су је гледала постајала не само паметнија него и радозналија, заправо расположена за тражење неочекиваних и необичних одговора на обична питања.
У ствари, то није била само једна емисија, него читава серија од тридесет четири емисије. Први пут приказана је у другој половини прошлог века, 1963. године, а звала се „На слово, на слово”.
Успомена ова траје
на хартији кад се пише
ал’ у срцу кад остане,
тада траје много више.
Ове стихове написао је Душко Радовић (1922–1984), писац који не само што је умео најлепше да пише о Београду, Београђанима, мушкарцима и женама, плакању, учењу и много чему другом – он је био задивљујући дечји писац с којим се није лако мерити. Јер, управо је Душко Радовић написао текстове за телевизијске емисије „На слово, на слово”.

Бројало се свако слово

Да ли је знао да ће „На слово, на слово” остати у срцима деце и тако трајати много дуже? Свакако дуже од телевизијске траке која је потом избрисана или изгубљена, да би 1975. године, срећом, серија поново била снимљена према старом сценарију.
„На слово на слово
Бројало је свако слово
Када је дошло последње слово
Завршило се На слово на слово...”
Постојало је више разлога због чега је серија „На слово, на слово” остала у срцима деце као непроцењива драгоценост. Духовити, занимљиви и необични дијалози (какви су се после тога ретко могли чути на нашој телевизији), заправо повод да се деци објасне не само слова, већ огромна моћ језика. Сценографија, савршена глума и... музика. Та музика била је тако лепа, како за децу тако и за одрасле, модерна (често зачињена чаробним прахом пратећих „анђеоских” гласова), да су они који су је слушали могли да развију истанчани смисао за уметност, гласнију и моћнију од речи.
Знајте добро, деца оних девојчица и дечака који су пре четрдесетак година певали уз серију „На слово, на слово”, нису данас поклоници турбо фолка и не увијају се и не завијају својим гласићима подражавајући фолк-божанства. Та некадашња деца неће их научити таквим „вештинама”. Јер, кад би се тих шездесетих пред дечјим гледалиштем појавио савршени певач и неодољиви музикални шармер Властимир Ђуза Стојиљковић, деца су с правом очекивала нешто врхунско. То се и остваривало:
Стајаћу на једној нози
Као дрво, као рода...
Једна нога довољна је
да се стоји, да се хода...
Хоп...!
Клатићу се као дрво,
ко сунцокрет што се клати,
и чекати на ципелу да се својој нози врати...
Хоп...!
Ко је написао ту чудесну музику? Чија је то рука писала ноте које ће се претворити у мелодије које је немогуће заборавити, које остају као успомена на најпресудније раздобље у животу – као својеврсни лајтмотив детињства? Његово име је Миодраг Илић Бели (1921–1971). Уколико за Душка Радовића важи да га је као дечјег писца тешко превазићи, онда се то исто може рећи за композитора Белог. Он је био заиста необична уметничка личност, о чему ће посведочити и ова кратка прича.

Композитор за све музике


У заоставштини Душка Радовића остало је забележено како су аутори емисије – серију је режирала Вера Белогрлић – замислили да ће она изгледати и у слици и у музици: „Хтели смо да у ’Словима’ буде много музике, лаке, певљиве, пријатне. Телевизија нам је нудила једног композитора, а ми смо се, на нашу велику срећу, борили и изборили за другог – Миодрага Илића Белог. То је, ако могу да кажем, било судбоносно за ’Слова’. Бели је знао и завршио све музике, и озбиљне и неозбиљне, па ипак му је, као великом детету, било веома блиско оно што су хтела да причају и певају ’Слова’. Његова сентименталност била је здрава и ведра и било је природно да се она изражава најједноставније. Тако су ’Слова’ пропевала из једног радосног срца које је нажалост стало.” Композитор Миодраг Илић рођен је у Младеновцу 1921. године, у породици лекара. У Београду је завршио средњу музичку школу, али је уписао најпре права. Биле су то поратне године. Родитељи Зора и Драгољуб вероватно су очекивали од сина јединца да дипломира на „озбиљном” факултету, да се бави нечим што ће му пружити пристојан живот. Послушао их је, тачније, удовољио им је. Међутим, судбина је вребала негде између шест жица: наиме, Бели је одлично свирао гитару. И не само гитару. Био је мултиинструменталиста. Свирао је у саставу „Златна петорка” чији су чланови били и Илија Генић, Спаса Милутиновић, Боривоје Симић. Кад је завршио Правни факултет у Београду, запослио се у Радио Београду. Студије композиције у класи Станојла Рајичића завршио је 1960. године. Између осталог, написао је Концерт за кларинет и оркестар (овенчан „Христићевом наградом”), Балканску импресију за виолину и клавир, балет „Смрт Милоша Обилића”, музику за филмове „Јутро”, „Подне”, „Није лако бити мали”, „Силом отац”, „Бубашинтер”, као и за дечје серије „На слово, на слово” и „Хиљаду зашто”. Поред писања музике за позориште и филм, Бели је у одређеном тренутку исказао и љубав и склоност према музици за децу. Да ли зато што је и сам био дете, како је тврдио Душко Радовић, или зато што је имао два сина: Александра и Драгољуба? Раних шездесетих Миодрагов син Драгољуб-Драган, тада дечак, наступио је на фестивалу у Велењу где је певао песму свог оца „Драган и пчела”. Аутор текста био је Миодрагов пријатељ Душко Радовић.
Кад је почело снимање серије „На слово, на слово”, живот се и Миодрагу Илићу Белом и Душку Радовићу веома променио. Ваљало је поштовати захтеве снимања, а пре свега рокове: сваке недеље, осим сценарија, Душко Радовић требало је да напише шест или седам сонгова. Будући да је стално трагао за савршеном реченицом и савршеним стихом, Душку то није било лако. Миодрагови синови Сања и Драган често су ноћу слушали оца како свира. Компоновао је музику на Душкове текстове. Јер, песме су морале да буду спремне до јутра. Деца су то схватала као нешто најприродније, као део породичне приче: човек који има децу, треба да пише за децу! Међутим, дешавало се да Душко Радовић некада није успевао ни до касно увече да заврши писање сонгова. Стихови су стизали у цик зоре, кад се писац будио.
„Текстови ће те чекати испод прага. Ти их ујутру узми и компонуј!”, рекао би Белом. То је постало нека врста обичаја. Бели је устајао у седам и прва ствар коју би потражио био је лист хартије протурен испод улазних врата. Настајале су незаборавне песме „Све је пошло наопачке”, „Песма уз музичку лествицу и гитару”, „Јануарске звезде беле”, „Песма о одјеку”, „Иза седмог брда”, „Календар”... Једном приликом његов син Драган први се пробудио. Узео је хартију коју је угледао крај врата, направио авион и бацио га кроз прозор! Чим су се родитељи пробудили, схватили су да на уобичајеном месту нема песама. Сазнавши шта се догодило, потрчали су у двориште да траже „летеће” Душкове стихове. Нашли су их.
Према мишљењу композиторовог сина Драгана, најбитнија особина његовог оца, кад је реч о музици за децу, била је способност да препозна мелодијску линију која, једноставно речено, милује дечје уши. Можда му је то тако лако полазило за руком јер је често своје синове успављивао својом музиком. Било како било, Миодраг Илић Бели сарађивао је са одличним, већ уходаним музичарима, спремним да изведу сваку његову замисао. Обавезни инструменти били су клавир, гитара, контрабас, бубњеви, виолина, усна хармоника... као и три „анђеоска вокала”. Без обзира на то да ли је песма била ча-ча-ча или танго. Иако Душко Радовић није много говорио, па се није могло наслутити шта заправо мисли, песник и композитор савршено су сарађивали. На захтев редитељке Вере Белогрлић, померале су се границе између музике и говора, певаног и изговореног, чинећи оно што ће тек касније бити примењено у многим познатим светским серијама за децу, као што су „Улица Сезам” или „Мапет шоу”.
Величанствена сарадња писца и композитора не би можда била тако јасно уочљива да није било изванредних певача глумаца, тумача њихове музике и текста. Поред поменутог Ђузе Стојиљковића, ту је био и благородни водитељ емисије Мића Татић (са својим алтер-егом, лутком Аћимом), Лола Новаковић, Љубиша Бачић, Павле Минчић, Предраг Лаковић, Мића Томић, Милутин Бутковић као Остоја... Изговарајући речи које почињу искључиво на слово о, некима се могло учинити да и Остоја пева. („Осмотрите! Остоја окачио округло огледало. Очаравајуће Остојино огледало! Одлично огледало!”) И тако, кроз те неочекиване обрте у смислу, у дијалозима што терају на размишљање, у милозвучју, емисије „На слово, на слово” ушле су у историју наше телевизије. У историју наших сећања. Прва верзија серије приказане 1963. и 1964. године заувек је изгубљена. Снимљена је још једном: овога пута Мића и Аћим нису носили црно-беле пепито сакое, већ кариране – у боји. Они који су имали срећу да гледају ову серију, свакако се сећају глумца Миће Татића који уз одјавну шпицу пева једну од најлепших успаванки наше дечје музике:
„Спавај, Аћиме, лепо сањај
нек лопта спава и Остојина глава...
Нек утрну свеће,
нек спава цвеће
и птице и сијалице...
Нек спавају коцке
и слова нека спавају...
Нека се сви ућуте и нека се сви успавају...
Лаку ноћ! Лаку ноћ! Лаку ноћ!”
Миодраг Илић Бели умро је млад, 1971. године. Као што често бива кад говоримо о великим ствараоцима, остаје утеха да су за њим остала његова дела – музика која не застарева. Можда би је требало чешће пуштати онима који су сада деца. Да би те песме упамтили, па једнога дана и они својим потомцима певали песме из серије „На слово, на слово”. И тако, наизглед лако, ствара се музичка баштина

Мирјана Огњановић

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Dušku Radoviću

Počalji od Wedrana taj Pet Sep 25, 2009 9:01 pm