Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

First topic message reminder :

1. Nije svako veče Badnje veče
Mlada žena, u jakni do pola butina i farmerkama,
žurno zaključava vrata apartmana. Vrata su bezlična, kao i
hodnik oblepljen neutralnim tapetima, bledi tapison, šatro
reprodukcije šatro apstraktnih umetnika na zidovima i
uglancana rostfraj vrata od lifta na par koraka od nje. Ama
sve je oko nje bezlično, što ona, kanda, doživljava prilično
lično, izraz lica joj je… negde između gađenja i ljutnje. Pa
prelazi u čistu ljutnju kada negde duboko iz paperja njene
jakne prigušeno zazvoni mobilni. Gura ruku u unutrašnji
džep, specijalno dizajniran baš za gorespomenutu spravu, a
njena duga, kovrdžava, raščupana kosa se pod dejstvom
statičkog elektriciteta izazvanog naglim pokretom ruke prvo
razleti u oblak, pa onda krene da se lepi. Po rukavu,
ramenima, licu, da se zapetljava u rajsferšlus, prekriva
displej telefona…
− Jebem ti plastiku! Jebem ti suv vazduh i ovo
smrdljivo grejanje! Jebem ti… − mrmlja sebi u bradu, nekako
uspeva da nabode pravo dugme za uspostavljanje veze,
prinosi telefon mestu gde joj se pod svom onom kosom
prirodno nalazi uvo, pa nastavlja jako glasno − Alo?! … Ne,
upravo izlazim … Nisam preslušavala poruke, nisam stigla
ni da jedem, samo sam se presvukla i pičim … Ma bila sam
zaglavljena sat vremena na autoputu … Kako gde ću? Ma
idem…
Uto stiže lift koji je u međuvremenu pozvala, vrata
bešumno kliznuše tamo-vamo, i ona se nađe zatvorena u
ogromnoj kutiji sardina, sama, bez ulja, bez vode i… bez
signala u telefonu.
− Jebem ti MCI! − opsova i telefonsku kompaniju,
isključi telefon i pritisnu P2. Na srpskom “Podrum 2”, na
engleskom… bog te pita šta im to znači P2.
Podrum 2 je zapravo drugi podzemni nivo ogromne
garaže ispod zgrade na uglu dve široke gradske arterije.
Zahvata gotovo četvrt bloka, po površini, a u dubinu… pet
spratova. Taman da zadovolji potrebe četvoronožnih
ljubimaca, gde su u Americi noge točkovi, stanara sa
nadzemnih dvadeset spratova. I garaža je bezlična, kao i
hodnici zgrade, makar je bez tragova lažnog luksuza. Ljuti
beton na podu i plafonu, značajno spuštenom u odnosu na
ono što bi čovek inače mogao nazvati plafonom, pa se mlada
žena, Hari, zovu je Hari, uvek kada kroči u P2 oseća
otprilike kao list dimljenog lososa u sendviču − od betona.
Danas, za promenu, ne psuje losose i betone, ni raznobojne
cevke − vodovod, kanalizacija, gas, ko zna šta, koje vise sa
tavanice P2, već hita prema uglu gde je ispod velikog natpisa
P2-13 čeka vozilo. Auto − nije. Džip − nije. Dakle − vozilo.
Visoko kao džip, ali spolja zaobljeno na svim mestima na
kojima Hari ne vidi ni jedan jedini razlog da bi trebalo da
bude. Posebno ne estetski razlog. Kao što joj nije jasno koji će
đavo njoj ovo ružno braon čudovište sa tri reda sedišta. Njoj
i njenom mužu, koga, uzgred, viđa jednom mesečno, jer…
otom-potom, i koji i sam ima jednog sličnog monstruma…
tamo. Prišavši na nekoliko metara od kola vadi iz džepa
novu spravicu, kosa joj se opet lepi po rukavu i licu,
poludeće, uperi je ka zamišljenoj tački gde stanuje “pamet”
tog čuda i pritisnu dugme. Vozilo prvo tužno pisnu po
praznoj garaži, kao da ga nešto boli, pa klik! Otključaše se
vrata. Te ona uskoči unutra i, kao i svaki put, štrecne se kada
se oko nje automatski obavio sigurnosni pojas. Kojom
prilikom joj je opet uradio “ono” sa kosom, 'Jebo te, treba da
se zaposlim ko električna centrala!', pomisli ljutito i kresnu,
bar pali iz prve, skloni kosu s lica i ubaci u rikverc.

− Pa to ti pričam. Hoće. Kažem ti, mala zvuči krajnje
razumno i... Imaju porodičnu grobnicu i misli da bi tetka tu
trebalo da bude sahranjena. Ali zbog svog stanja ne može
značajno da se angažuje i... kaže, ako bi mogla tamo da bude
kremirana, pa da se urna pošalje, to bi joj značajno olakšalo.
Tako ni ti ne bi bila praktična, kunem ti se!
− Puši. Ok, ona znači hoće svoju tetku u kutiji. Jesi joj
rekao da to ne može baš tako, da će tu biti neke papirologije?
− Nisam, rekla je sama. Samo da joj pošaljete sve što
treba da uradi, da potpiše, napiše... Ali moli da sve bude imejlom,
eventualno faks, jer teško izlazi iz kuće, uglavnom
leži, održava trudnoću.
− Ok, idem po olovku, daj mi i-mejl, daj faks. Pišem...
Majmun... Ma nisi ti majmun, majmune jedan, ok, ok... Ništa,
javi se maloj i reci da će sve biti u redu. Rešićemo, a ona nek
se čuva. E, i ti si takvo srce, Laki, da je to revija.
− Služimo narodu! Uključujući i dijasporu, i vi ste
naši.
− Zajebavaj, zajebavaj, kad ti dođe dijaspora tamo...
− Samo vas čekamo, odrešili gaće i čekamo.
− E, ajd zdravo. Čujemo se ovih dana.
− Čekaj, a udvarač? Informacija za informaciju.
− Ma jebo te moj udvarač u četiri ujutro, je l’ si
normalan, vozdra!
Malo je falilo da popa Ćiru pozove odmah, iz ovih
stopa, potpuno se razbudila, eto, bar su nešto rešili, uradili.
Ipak je sačekala do ujutro. Popu je laknulo, nije baš računao
na trošak oko kremacije, nije to rekao, doduše, samo joj se
tako pričinilo, da mu je ipak laknulo. Videće s policijom i
američkim vlastima šta treba tačno sad da se uradi, koji
papiri, kakvi... i zvaće Mileta, oko tih kompjutera i toga.
Hvala joj do neba! 'Je l’ da pozdravim boga, kad stignem?',
htela je da pita, ali ništa nije pitala. Zamajala se od jutros i
već je kasnila kod onog Veselina.
Parkirala se na ulici. Kuća je bila, recimo... lošija kuća
u boljem kraju. Sad, Harijeti to baš ništa nije značilo, lošiji i
bolji krajevi, lošije i bolje kuće − američke. Mrzela je sve te
drvenjače iz dubine duše. “Ako me stigne metak u spavaćoj
sobi,” volela je da se zeza, “nikako ne bih želela da dođe sa
ulice, kroz drveni zid. Što je ovde najveća verovatnoća.”
Jedva je naučila da se sa tim zeza samo sa onima što žive po
apartmanima, koji nemaju kuće, ali povremeno “imaju
seks”, što bi rekli Ameri. Prva tri meseca su živeli u jednoj
takvoj kući, iznajmljenom preuređenom podrumu, kod
nekih naših. Doci je bilo ok, a ona je htela da šizne. Bila je
bez posla i satima je pre podne gluvarila praznim ulicama,
pozdravljajući se s hidrantima i saobraćajnim znacima. Kad
stigne do automata za novine... to je već društvo, gungula.
Treba i paricu da ubaciš a on ti kaže “Klik!” i pusti te da ga
otvoriš. Komunikacija, jebo te! Na kraju je uslovila Doci − ili
u grad, ili u Beograd! Pa su se preselili u grad, u jednu
kućerinu sličnu onima u Улици Жртава Слободана
Милошевића. Kasnije u drugu, pa u treću, i na kraju se
skrasila, sama, u Liberties rezervatu, na kratko, još pola
godine i njenom luksuznom životu je kraj, dogovor za
čuvanje gajbe je na godinu dana. Možda bi trebalo da vidi sa
Vlajom, unapred, blizu je centru, a za smrdljivi lift... pa
zapušićemo nos. Eto, o tome svemu ona razmišlja dok stoji
kraj kola, na ulici, u boljem kraju, i posmatra lošiju kuću
doktorke Viktorije. Pa se polako zaputi prema ulaznim
vratima.
Otvara joj Veselin, sav nekako o‛lađen i unezveren.
Ako se uopšte može biti o‛lađen i unezveren u isto vreme.
Njemu je pošlo za rukom.
− Izvolite − kaže joj u pola glasa i propušta je pravo u
dnevnu sobu.
Prvu, pa drugu, čoveče, koji će ljudima dve dnevne
sobe, kad je dan jedan, a posebno ovde, kad i tako nikad
danju nisu kod kuće. Preko nedelje su na poslu, vikendom u
šopingu, čemu living rum, kad i tako ne žive u sobi? U
Veselinovim dnevnim sobama vlada neko vanredno stanje,
primećuje.
− Izvinite, samo da odem gore, da pogledam. Ćerka
mi je gore, spava, imala je temperaturu, nije otišla u školu.

Ovde se kao nešto radi. Na sve strane razbacane neke
lajsne i alati, neke počupane sa zidova, neke nove, tek
ukucane, Harijeti i jedne i druge izgledaju isto... odvratno.
Neke fotelje malo pomerene, neke druge stoje na mestu, na
njima gomila flajera i sličnog junk-mejla. Pored falš kamina,
onog što sija sam u mraku, kante s farbom i katalozi sa
bojama. Harijeta-žena to nikada ne bi primetila, ali Haripolicajac
primećuje da ovde prašina nije brisana vekovima,
fina neka doktorka. Gleda gde dupe da smesti, a Veselin se
vraća:
− Spava. Hajdemo u kujnu, tamo je u redu, ovde
radim, izvinite zbog krša. E, pazite na stub!
Hvala, Hari zamalo nije zavarila glavom o gipsani
stub, onako... grčki, al’ gipsani, sa onim kerefekama na vrhu,
koji ko šašav stoji na sred prolaza prema kuhinji. Obično
pazi gde ide, ali ovoj stvari nekako tu nikako nije bilo mesto,
pa...
− Nov je, pre neki dan sam ga postavio, ni ja još nisam
navikao, dvaput sam već naleteo na njega.
− A što ovde, pobogu, na sred puta?
− Ne znam.
− Kako ne znate? Mislim, nije moja kuća... Nema
veze, zaboravite.
− U našoj porodici je moja žena zadužena za dizajn,
možete nju da pitate. A bolje da je ne pitate − kaže Veselin i
opet kao da mu je malo neprijatno. Kao da mu je mnogo
neprijatno.
Kujna je... Hari baš nema neki odnos prema kujnama i
sa kujnama, ova je bila nova. Sterilna za razliku od ostatka
kuće. I američki ružna, glupa i konzervativna, dobro, u tome
se bar slagala sa ostatkom. Jedino prirodno u njoj bio je
prirodan miris domaće supe koja je vrila na šporetu. Zelen,
otkad nije osetila miris zeleni, onaj Doca bi stvarno mogao
već da se pojavi i nahrani je. Ko nekad. Na kraju
trpezarijskog stola za koji sedaju otvoren lap top. Veselin igra
pasijans. Ok, što se nje tiče, it’s free countru.
− Sedite, raskomotite se.
− Sela sam − i stavlja jaknu na naslon stolice.
− Jeste za kafu?
− Jesam.
On ode, stavi džezvu, vrati se, sedne i gleda je. Ko
jagnje pred klanje.
− I? − pita Hari.
− Šta i?
− Rekli ste da bi prvo sa vama trebalo da razgovaram.
O čemu?
− Uh. Ne znam odakle da počnem. Ovo je teško.
Recite mi, taj incident što ste spomenuli, šta se desilo, šta je
tačno bilo?
− Znate šta Veseline, kad vi budete mene propitivali,
moraćete da dođete kod mene. Skuvaću vam i kafu. Ajde
prvo vi pričajte, reći ću vam kasnije.
− Pa... vidite... − izgleda da mu je stvarno teško, sav se
zacrveneo i diše na škrge. − Vidite, Duda je bila moja
devojka.
Da li zbog onoga što je izrekao, ili zbog boje glasa,
Harijeti su njegove reči nerazumljive, pokušava da ne blene
u njega dok pita:
− Guda?
− Duda, Duda, Dubravka se zvala, Duda... − glas
prelazi u šapat, a on izgleda da uopšte više ne diše.
− Duda, izvinite, nisam odmah povezala − Hari se u
životu svakakvih stvari naslušala pa malo brže dolazi k sebi.
− Hoćete da kažete da je bila vaša... da ste imali vezu sa
njom?
− Hoću da kažem upravo ono što sam i rekao. Da je
bila moja devojka pre trideset godina. Trideset. I da je više
nema. Moje devojke. Moje... − brzo ustaje i okreće se šporetu
da zakuva kafu, Hari vidi da mu se ruke tresu, da mu se
ramena tresu, da veliki čovek izgleda plače.
− Žao mi je, stvarno mi je žao.
U životu je toliko puta izgovorila to “Žao mi je.”, u
mnogim strašnim i krvavim prilikama, roditeljima, deci,
braći i sestrama, ženama, muževima... ali ovo je stvarno bila
jedinstvena situacija, jedinstveno žao mi je i... njoj je
najednom bilo toliko žao, svih njih joj je bilo žao, i sebe joj je
bilo žao, pa je uradila nešto što nikada nije, ustala, prišla mu
iza leđa i zagrlila ga, koliko je mogla da dohvati.

− Mnogo mi je žao. Izvinite. Hajde da sednemo,
smirite se, polako.
Dugo su ćutke sedeli, pili kafu i pušili, Hari nije htela
da ga požuruje. Nikakav pandurski trik, prosto, nije imala
srca. A onda je provalilo iz njega:
− Išla je u baletsku školu Lujo Davičo. Ja u Prvu
beogradsku. Bili smo deca, klinci. I stalno me je vukla za nos,
balerina. Tako sam to tada doživljavao. Sad znam, prosto bili
smo deca, pobrkani i zbunjeni ko sva deca. Evo, skoro mi je
rekla da sam ja nju vukao za nos. Ja nju?! Započinjali smo i
raskidali dvesta puta. Svaki početak bio je novo ushićenje,
svaki raskid kraj sveta. Za mene, za nju je to bila igra, znala
je da ću dotrčati kako pucne prstima. Balerina. Tako mi se
činilo. Skoro mi je rekla da je za mene bila jo-jo loptica, da
sam se pravio važan, da sam se ja pravio važan. Sirota
zbunjena deca. Eto šta smo bili. Trajalo je to godinu, dve, tri,
s prekidima, ne sećam se, ni ona nije mogla da se seti koliko
tačno. Tek, pred njenu maturu, pred matursku predstavu,
tada već neko vreme nismo bili zajedno, dva dana pre
maturske predstave slomila je nogu. Skočni zglob. I nije
maturirala. Kada sam čuo, otrčao sam do nje. Nekako...
nekako sam bio srećan, glupo je da kažem srećan, daleko od
toga, ali sam u tome video neki znak, glupi klinac, nešto...
kako mi sada ne može pobeći, ponadao sam se... Oterala me
je s vrata, nije htela ni da me vidi. Nikoga nije htela da vidi,
mesecima, oporavak je bio dug, prelom gadan... Zapravo se
nikada nije potpuno oporavila, više nikada nije mogla da
igra. Viđao sam je i posle u gradu, prvo sa štapom, pa bez
štapa, prelazila bi na drugu stranu ulice, okretala glavu. Sa
svima koji su je poznavali bilo je isto, nije htela da razgovara,
izbegavala ih je, ponekad i veoma grubo... Umela je da bude
gruba i pre, osiona, ali ne tako, ne na taj način. Onda je
najednom nestala. Ne znam tačno kada. Jednostavno, nisam
je viđao u gradu neko duže vreme i onda mi je neko rekao
da je otišla u Ameriku. Moja devojka je otišla u Ameriku bez
pozdrava. Mislim... mislim da je posle te povrede, to vreme...
da je zapravo sve to vreme vadila pasoš, sređivala papire...
da zato nije htela, da je imala plan, da joj je bilo lakše samo
tako da ode, pošto prekine sve veze unapred. Ne znam.
Pitao sam je, sada. Nije htela o tome da govori. O tome ne.
− I onda si je ponovo sreo ovde? − pita tiho Hari, ne
primećuje da mu se obraća sa ti.
− Da. Ja, oženjen, otac malog deteta. I ona, moja
devojka. Videla si je − prihvatio je ti, isto ne primećujući,
izgleda.
Hari ustaje da prošeta, obilazi onaj blesavi stub, hoda
kroz dnevnu sobu i gleda u patos, onda krajičkom oka na
stepenicama vidi jednu dečiju nogu, čarapicu i delić pižame.
Pa ode do stepenica, do devojčice koja tu šćućurena sedi i
sluša, nasmeši se i kaže:
− Zdravo, ja sam Hari, dođi da se upoznamo.
Devojčica se zacrvene, skoči, sjuri niz onih par
stepenika, protrča pored Harijete pravo u kujnu, pravo ocu u
krilo. Zagrli ga i krije glavu na njegovim grudima.
− Hej, zdravo. Kako se zoveš?
− Kaži kako se zoveš − nežno joj kaže Veselin i ljubi
joj kosu.
− Milica − promrmlja devojčica, i dalje se krije.
− A ja sam Hari. Koliko imaš godina? − pita, ne zna
šta se pitaju tako male devojčice.
− Kaži koliko imaš godina, šta se stidiš − i opet je
ljubi, zagrlio je celu, greje je.
− Osam i po.
− U, bre, osam i po, to je mnogo!
− A je l’ imaš ti neku malu devojčicu sa kojom bih
mogla da se igram?
− Nemam.
− It’s unfair!
− Vala baš − kaže Hari, i misli kako je život ponekad
anfer, ma obično je anfer, u pravu je dete.
− A je l’ imaš mačku?
− Nemam, ali poznajem jednu mačku. Prekjuče sam je
upoznala.
− Gde živi?
− Živi u jednoj velikoj debeloj šarenoj fotelji − Milica
se nasmejala, opustila se. I Hari se malo opustila, izgleda da
ipak može da se priča s malim devojčicama.
− I šta radi?
− Uglavnom spava.
− Hoćeš da me upoznaš sa tom mačkom?
− Pokušaću − i misli kako joj verovatno neće uspeti.
− Kako se zove?
− Pantelija − tek je to Milici bilo smešno, čak se i
Veselin nasmejao.
− A je l’ imaš ptičicu?
− Nemam, imala sam ali više nemam.
− Kako se zvala?
− Prvo se nije nikako zvala, pa se zvala Kića, pa posle
ne znam kako se zvala, ne znam šta je sa njom bilo − iskreno
joj odgovara Hari, a došlo joj nešto tužno.
− Što si je pustila da odleti?
− Nisam. Ja sam odletela − Hari samo što se nije
rasplakala, a Milica se hihoće, valjda zamišlja Hari u letu.
− Ja bih volela da imam ptičicu, ali neće da mi kupe.
− A što? − čudi se Hari, stvarno se čudi, u ovolikoj
kućerini bi mogli jato kondora da drže, bez frke.
− Tata kaže da ptičice mnogo kenjaju, pa će on to
onda morati da čisti, a mama da raznose bolesti, i da mogu
da se razbolim i umrem.
− Jao Milice šta pričaš − kaže Veselin, kome je ovo
smešno, a ne da nije smešno nego... − kakav ti je to rečnik,
nemoj da te čuje mama, kad sam ja tu reč upotrebio?

− Sto puta.
Pa jeste, stvarno, ptičice kenjaju, od glagola srati, to je
nedopustiv rečnik za osmogodišnju devojčicu, ali srati deci
od osam godina da će da umru od ptičice, to je sasvim na
mestu, vaspitno, je l’ bre ovaj Veselin normalan? Ona
njegova nije, to joj je jasno još od prvog vagona. Tu se u
Harijeti spontano probudi borac za dečija prava, za koga nije
znala ni da čuči u njoj, pa reče:
− Znaš šta Milice, onaj Pantelija, mačor, on garant i
kenja u toj fotelji u kojoj stanuje, a svi su mu po kući živi i
zdravi. To su gluposti, nemoj da brineš.
I otac i ćerka je za trenutak zbunjeno pogledaše, pa
počeše da se smeju. Ko deca. Veliko i malo. Baš se lepo
smeju, i liče.
− Ej, Milice, ajde da ti sad ideš gore da legneš. Imaš
temperaturu i moraš da ležiš. A ja hoću da pričam sa Hari.
− Neću.
− Hoćeš.
− Neću, hoću i ja da pričam.
− Izgleda da nećemo moći da pričamo − Hari pogleda
na sat. − Drugi put ćemo, ja moram da brišem, pola
dvanaest, kasnim na posao. A ti ideš da legneš, važi?
Ustaje i oblači jaknu, pa stane i raširi ruke prema
detetu. Milica dođe do nje, pa i ona stane i... pusti je da je
poljubi. Pa otrči uz stepenice.
Veselin je prati prema kolima, lagano idu putem
prema ulici, pa zastanu, negde na pola.
− Moraćemo još da pričamo − kaže Hari.
− Da.
− Sutra, prekosutra, kad ti odgovara? Izvini, stvarno
moram da brišem na posao.
− Ne, ne, sutra je vikend, u ponedeljak, recimo, zvaću
te u nedelju uveče.
− Važi, evo ti broj − i diktira mu broj koji on unosi u
mobilni telefon.
U tom momentu neko vozilo skrenu sa ulice na
drajvej, prvo lagano, pa na momenat ukoči, pa najednom
dade gas i krenu pravo na njih. Veselin i Hari odskočiše
udesno, u sneg, grdosija protutnja tik kraj njih i uz škripu
kočnica stade ispred garaže. Hari zabezeknuto gleda šta se
dogodilo, pa onda u Veselina. A tek što je on bio zabezeknut!
− Šta se dogodilo? − pita ga.
− Pojma nemam. Stvarno pojma nemam.
Iz kola izlazi ogromna bunda preko koje se prosipa
pregršt blajhanih lokni i treska vratima.
− Viktorija! − viknu Veselin za njom. Nije se ni
osvrnula, već besno otperja prema bočnom ulazu u kuću.
− Pojma nemam. Stvarno pojma nemam šta se
dogodilo. Nije mi jasno... − zbunjeno govori, više sam za sebe
nego Harijeti. − I otkud uopšte ovde, sada...
− Slušaj, treba da se vidimo što pre. Zovi me čim
budeš mogao, nemoj da čekaš ponedeljak, ako ikako možeš.
− Važi, ne mogu da obećam, ali važi.
Nekoliko blokova dalje naglo ukoči, izvadi telefon i
okrenu broj. Iz glave, a ne iz memorije.
− Alo Laki, ja sam. Slušaj, moraš još nešto da učiniš za
mene. Molim te da otkriješ šta se desilo s Kićom.
− S kim bre? S kojim Mićom?
− Sa Kićom, Kićom, mojim papagajem.
− Je s’ ti pila? Što li ti je, šta pričaš bre?
− Nisam pila, i sve je u redu, samo mi nađi papagaja!
Moraš, razumeš, moraš! − i prekide vezu.
Pa spusti obe ruke na volan, pa spusti i glavu i
otplaka malo. Što baš nikad ne radi.

7. Born in America
Na posao je stigla sva sjebana. Sjebana je bila i celog
dana. A uveče, kada je krenula kući, bila je sjebana do koske.
'Samo u crkvi mogu da nađem utehu', pomisli podsmešljivo.
I skrenu s autoputa jedan izlaz ranije, prema crkvi. Da uteši
policajca u sebi, kome posao ne ide od ruke. Kopa po životu
mrtve žene, po njenim gaćama i prvim ljubavima... ništa ne
nalazi... svašta nalazi, i ništa, i pri tom se oseća sjebano,
emotivno sjebano, ko nikad. Htela je zapravo da vidi šta su
uradili oko kremacije, da li je bar taj mali, operativni deo
krenuo.
Pop Ćira je već otišao, bilo je skoro deset sati. U
gornjoj sali se završavala proba hora, Biljana je u jednom
uglu objašnjavala nešto nekim ljudima. Mile Lenjin se motao
tuda, on joj je rekao da su stvari krenule, da je sestričina
poslala saglasnosti, da se sutra, u subotu, čeka samo još
jedan papir. Pa su na reskir zakazali kremaciju za ponedeljak
u podne, biće u redu, bože zdravlja. Služba će biti u nedelju,
u redovno vreme. Te ode dole, u kompjutersku učionicu,
bilo je tamo još par starijih klinaca, da im se nađe.
Hari je za trenutak zastala na ulazu u salu, da sačeka
tu utehu, ako naiđe. U ponedeljak, u podne. Šta će, uzeće
slobodan dan. I tako radi ovaj vikend, treba joj odmor,
makar i na kremacijama. Odradiće već. Seća se jedne druge
sahrane, njene poslednje službene sahrane, onaj akademik
otrovan cijanidom, na kojoj je dobila upalu pluća i mislila da
će da rikne. Hvala bogu da je u Americi, u fjuneral
homovima je tako bezbedno toplo, život joj ovde nije u
opasnosti. Pa se valjda nasmejala, sama sa sobom, od muke.
Ispalo je kao da se smeje Biljani, koja prilazi vratima.
− Dobro veče. Mene čekate? − pita je.
− Ne, zapravo ne. Svratila sam samo da pitam šta je
bilo...
− Zakazali su za ponedeljak. Mile vam nije rekao?
− Jeste, jeste. Nego − u trenutku joj se pričalo sa
ženom. Poželela je da priča s nekom drugom ženom. Što
vekovima nije. Ne zna da li je Biljana baš prototip druge
žene, ali... − je l’ žurite? Možda bismo mogle sad da
porazgovaramo. Tu smo, obe, pa da se ne jurimo okolo.
− Zapravo ne. Sin mi je verovatno izašao, petak je. Ne,
ne žurim.
− Odlično. Gde ćemo? − osvrće se Hari oko sebe,
samo boga moli da joj Biljana ne predloži onu menzu dole.
To mesto joj je tako...
− A da odemo negde na kafu? Ne na kafu, kasno je.
Na piće. Ima tu blizu jedno mirno mesto, videćete.
− Važi, ne pravim pitanje, zapravo odlično − s
olakšanjem reče Hari. I pomisli na kriglu piva. I pljugu, koju
može samo da sanja, osim na ulici i u sopstvenoj kući.
− Samo trenutak − pa doviknu Miletu, dole, da je ne
čeka, da zaključa, ide ona. Uze kaput sa čiviluka u sali i
krenuše, peške, stvarno je bilo blizu.
Biljana pije negaziranu mineralnu vodu, bez leda,
Hari pivo. Mesto je stvarno prijatno, ne liči...
− Kada ste vi došli u Ameriku? − pita Hari, tek da bi
nekako započela.
− Ja sam zapravo rođena ovde. Ne ovde, nego tu
preko, blizu, u Kanadi. Moji su stara emigracija. A u
Ameriku sam došla, ovde sam došla, na konzervatorijum, i
tu ostala − to “stara emigracija” rekla je takvim tonom kao
da je... kao da je rekla da stiže s bečkog dvora. Ne nadmeno,
ne s visine, nego s nekom setom i iskrenim ponosom, koji bi
Hari još bolje zapazila da nije bila blago rečeno šokirana.
− Ne mogu da verujem! Vaš srpski je... Šokirali ste
me. Ovdašnja deca, koja par godina nisu videla babu i dedu,
natucaju srpski ko kineski, a vi... Nikada niste živeli u Srbiji?
− Ne, bila sam nekoliko puta na kratko − smeška se
Biljana − i to je sve.
− A zvučite tako... apsolutno... beogradski! − nije
mislila to da kaže, i nije joj Biljana zvučala beogradski, već...
Da, setila se, kao Radio Beograd 1, kao oni stari spikeri iz
njenog detinjstva. To je to kultivisano u njenom govoru, što
je primetila odmah, ali nije mogla da definiše... Dobro, neka
bude beogradski, ne može ženi da kaže da zvuči ko Draga
Jonaš. A ne bi joj to ništa ni značilo.
Biljana se i dalje osmehuje, prija joj.
− U našoj se kući govorio dobar srpski. Isključivo
srpski. Moj otac je tu bio beskompromisan. I posle, uvek sam
se kretala u srpskim krugovima. Dobro, imala sam i ja neke
godine kada sam se malo udaljila, i jezik mi se iskvario, ali
ovih poslednjih deset-petnaest, sa svim ovim ljudima koji su
došli, postala sam i ja Beograđanka.
− Ipak...
− Ja sam muzičar, nemojte da zaboravite. I imam
apsolutan sluh, to je to. Sve zavisi od čoveka. Od sluha i od
toga na kom jeziku živi. Ja živim na srpskom, oduvek.
− Ipak mi je neverovatno. Recite mi, znači vi ste ovde
u gradu starosedelac, u neku ruku.
− Ovde sam dvadeset i četiri godine − iz čega Hari
zaključuje da bi mogla imati četrdeset dve ili tri, par više
nego što joj je dala pri prvom viđenju. Tu su negde,
vršnjakinje.
− Onda ste možda imali prilike da poznajete Dudu
duže od drugih?
− Jesam, poznavala sam Dudu − rekla je Dudu, a ne
Gudu, potpuno glatko, bez pauze, bez... da li je to taj
apsolutni sluh, da li apsolutno brzo kapira ili nešto treće,
prolete Harijeti kroz glavu − ravno dvadeset godina.

− Pa vi onda znate... najviše. Sve. Niko je izgleda nije
poznavao tako dugo... ovde − pomisli na trenutak na
Veselina − njen ovdašnji život. Neko je ono veče, kad smo
sedeli kod popa Ćire, rekao da su je ljudi voleli i nisu je
voleli, nekad u isto vreme. Pa ste i vi rekli... to isto. Zašto je
vi niste voleli, kad je niste voleli?
− Prvo je nisam volela zato što je otišla sa mojim
mužem − reče i stade, bez namere da nastavi.
− Ne razumem vas? − Hari je gleda kao da joj je
rekla... Da joj je upravo rekla to što joj je rekla. − Kad? Gde?
Kako? Ne razumem.
− Eto tako, otišli. Udala sam se odmah posle
konzervatorijuma. Oboje smo bili jako mladi, oboje muzičari.
Ne iste fele, ali... Moji roditelji su ga prihvatili samo zato što
je bio Srbin, mislim da se moj otac uvek plašio da ću naći
nekog Amerikanca, laknulo mu je. Bila je to velika svadba,
trista duša, služio je vladika... Nije važno. Imali su orkestar,
svirali su džez, po klubovima, tada je još bilo mnogo
klubova. A izdržavali su se, izdržavali smo se, od njihovih
svirki po srpskim kafanama, po svadbama... Duda je pevala,
već nekoliko godina je bila u Americi, ne znam tačno, već se
bila odomaćila, to sigurno. Bila je starija od nas, imala je
valjda dvadeset i pet, šest, lepa... I pusta, tako bi rekao moj
otac. Zapravo bila je divlja, strasna, živela je bez zadrške...
Imala je prekrasan glas, stvoren za sve, neškolovan ali... I
ništa, prosto, otišli su na neku turneju, na jug, i njih dvoje se
nisu vratili.
− Bile ste prijateljice? Tada?
− Ne, ne, ja sam je videla tek nekoliko puta. Imala sam
malo dete kod kuće, nisam mogla da bančim s njima, nisam
ni htela. Zapravo je uopšte nisam poznavala, videla sam je
par puta kako peva i to je sve.
− I posle? Šta je bilo posle?
− Ništa. Javio se posle dve nedelje iz Nju Orleansa i
tražio razvod. Hteo je da se ženi, njome. Dala sam mu, bez
reči. Nismo imali šta da delimo, sve šerpe i lonce kupili su
moji roditelji. Tada je to bilo jednostavno.
− A vi?
− Ne mogu o tome, a nije ni važno. Preživela sam. I
ubrzo prestala da je... ne volim. Taj brak je bio greška od
samog početka.
− Venčali su se?
− Ne. Ostavila ga je i otišla s nekim drugim. Toliko
sam čula.
− A on?
− Otišao svojim putem, valjda, nikad ga nisam videla,
posle. Velika je Amerika.
− Kada ste nju ponovo videli?
− U grad se vratila osamdeset osme, ili devete, jedne
od tih godina. Pojavila se u crkvi, niotkuda. Ugojila se,
zapustila, ni traga onoj lepotici, i već je bila tako, malo... Ma
prilično! Posle je išlo progresivno. Jedva sam je poznala, ne
bih je ni poznala, možda, da ona meni nije prišla, pružila
ruku i rekla “Zdravo, ja sam Guda.” Sama je sebi nadenula
ime Guda, pretpostavljam, ličilo bi na nju. Glas sam joj
prepoznala. Posle sam je zavolela. Ne znam, možda sam je i
pre toga zavolela.
− Sprijateljile ste se?
− Ne, ne. Ja sam je samo posmatrala. Zavolela sam...
njen način, način kako se ophodila prema ljudima. Kako im
saspe u oči istinu o njima, bez ostatka, pravim rečima,
ružnim a pravim. Najčešće ono što sam i ja mislila, ali mi
napamet ne bi palo da to izgovorim, ni sama pred sobom,
glasno. Drugačije sam vaspitana, i u porodici, i... u Americi.
Ipak sam ja nekakva Amerikanka, valjda. Ne govorim ono
što mislim.
Hari je gleda ozbiljno, i potpuno razume šta ova žena
govori. Onaj trenutak, onih dvadesetak sekundi koliko je
poznavala mrtvu ženu, radila je upravo to. Govorila istinu.
Onu koja se ne izgovara. Pa samo tiho reče:
− Da. Više niko ne govori ono što misli, globalizacija,
šta li.
Biljana kao da je nije čula, nastavlja:
− Zapravo je i meni rekla istinu. Meni je prvoj rekla
istinu, još pre dvadeset godina. Nikad mi se posle nije
obratila, tim tonom, tim rečima kojim se obraćala drugima.
Ignorisala me je, na neki način. Ali mi je tada, pre dvadeset
godina sasula u lice istinu o meni, bez reči. Postupkom.
Rekla mi je da ja ne živim svoju mladost, da sam budala što
sam se udala sa dvadeset i dve, na svadbi na kojoj je služio
vladika, na Nijagari, pred trista zvanica, u belom, što sam sa
dvadeset i tri rodila dete, što sam... Znate, moja jedina ludost
u životu, moja jedina mladost, bilo je dva meseca zabavljanja
sa siromašnim džez muzičarem. A onda sam ga upoznala sa
roditeljima i kraj. Eto to mi je rekla. I zbog toga sam je
zavolela. Malo kasnije, kada sam shvatila.
− Bar za ludost nikad nije kasno − reče Hari, da je kao
uteši, pomisli na Mileta Lenjina, mora da se ludo zabavljaju,
do mojega.
− Jeste, prekasno je. Ne priča mi se više o tom
vremenu, izvinite.
− A posle, posle je isto nekad malo niste voleli? −
policajac mora još malo da čačka.
− Ne baš. Umela je da me iznervira − a Hari nikako ne
može da zamisli Biljanu iznerviranu, al’ nek joj bude, kad
kaže. − Molila sam je da peva u horu, da dolazi na probe.
Nije dolazilo u obzir, samo bi odmahivala rukom. Motala se
tu po crkvi, stalno, a nikada ni u čemu nije htela da
učestvuje. I onda, na sred nastupa hora, na nekoj proslavi,
ustane iz publike, stane pred njih, jednom je i ispred mene
stala, ja dirigujem, i zapeva. Kao da je vežbala s nama sve
vreme, kao da ništa u životu nije radila već tu kompoziciju
vežbala. Takvim glasom... Eto, time je umela da me
iznervira. I nikada nisam znala hoće li ili neće, strepela sam.
Želela sam da zapeva i plašila sam se toga. Zapravo, kad
razmislim, i time mi je govorila... Da se ja badava iscrpljujem
tim horom, tri puta nedeljno mašem rukama pred... A da je
ono jedino što mi je potrebno neko ko zna da peva, neki glas,
kao njen, puno glasova... Da je sve što radim uzalud. Eto,
izgleda da je i sa mnom komunicirala kao i sa ostalima,
istinom, ali sa mnom ćutke. Pevajući. Nedostajaće mi, znate.
Na trenutak se zamisli i poče da se smeje. Kultivisano,
kao što i govori, ali nekako iskreno, toplo. Valjda zamišlja
Dudu kako upravo nekome sasipa... ko zna šta.
− I meni − reče Hari, i ona zamišlja, i ona se nasmeja,
onako kako se već ona smeje. − Recite mi, ovo što ste mi
ispričali, to se ne zna?
− Mislite na mog bivšeg muža? Ne. Nema razloga da
krijem, ali ovde vam je, u crkvi, sve nova emigracija, novi
ljudi... Čemu? Uostalom, to je bilo tako davno da ni sama ne
razmišljam o tome, gotovo nikad.
− A Mile, zna li Mile?
− Ni on. To s Miletom je samo jedno toplo
prijateljstvo, koje nije bilo potrebno opterećivati bilo čime...
takvim − Harijeti se ne čini da Biljana baš sasvim tako misli,
u terminima “samo toplo prijateljstvo”, ali nema veze.
− Mislite da ni sada nema potrebe?
− Kako god hoćete. Ispričala sam vam jer nemam šta
da krijem. I zato što mi se malo pričalo, večeras.
I Harijeti se pričalo, večeras. Naslušala se.
− Onda neka tako i ostane, pričale smo, naš problem.
Ženske priče. Mislim da ćemo morati da pođemo, zatvaraju.
− Da, idemo. Hvala na društvu.
Hari ulazi u kola i pali cigaru, najradije bi dve
odjednom upalila. Uvlači dim, pa vidi na sedištu pored sebe
mobilni. Sa šest propuštenih poziva, Doca. Verovatno ga je
ovde spustila još u podne, ono, kad je histerično pozvala
Lakija, koji joj je samo đavo bio, najednom, ni sama ne zna,
pomisliće da je odlepila. Jeste malo, nije bitno. Onda izvadi
muža iz memorije i pozva ga.
− Alo, ja sam ... Nisam kod kuće, idem. U kolima sam
... Iz kafane ... S prijateljicom ... Ne znaš je ... Nije vezano ni
za kakva ubistva ... Upoznala sam je u crkvi, pa šta? ... Neću
da se svađam, nego me ispituješ ko policija. Ja sam policija, ti
si zdravstvo, zaboravio si ... Ma jedna žena, ne znaš je.
Simpatična mi je, ne znam da l’ mi je simpatična ali mi je
interesantna ... Ma zaboravila sam ga u kolima, ceo dan, ne
znam kako. Vidim da si zvao petnaest puta, vidim ... Pa
mogu ja nešto jednom da zaboravim? Svi zaboravljaju sve,
stalno, mogu ja jebeni telefon u kolima jednom da zaboravim
... Nisam nervozna, umorna sam ... Nemoj da dolaziš, košta.
I tako radim oba dana. Imamo ceo sledeći vikend ... E,
zaboravila sam da ti kažem, pozdravio te Laza ... Čuli smo se
neki dan ... Ne, on je zvao, onako. Valjda s nekog državnog,
nije kreten da zove od kuće ... Ništa, onako, kažem ti, da mi
čuje glas ... Ajd palim mašinu i pičim kući, čujemo se sutra ...
Jela sam, kevo, jela sam, nemoj da brineš ... Ljubim te, ćao!
Laže. Samo laže Docu u poslednje vreme. Prvo da je
Laki zvao nju. Onda za klopu. Ništa nije jela. Kreten, na
kraju će fasovati čir i onda će Doca stvarno da je skalpira. A
da svrati do sendvičare na ćošku, one što radi celu noć? Ma
jok, jebo sendvičaru. Samo da se strovali u krevet. Jebo
sendvičaru, jebo čir. I jebem ti život.

8. Diplomatija
Subotu je prespavala. Celu. I na poslu je spavala,
budna. Jedan kratak telefonski razgovor sa Docom i to je sve.
Nikakvi drugi telefoni, susreti. Uspelo joj je da se isključi, da
ne razmišlja. Ni o mrtvoj ženi, ni o ovim polumrtvim
ljudima, o njihovim polumrtvim životima i njihovim vezama
sa životom mrtve žene. Ni o sebi nije razmišljala, tek to nije
htela. Uspelo joj je. Da se konačno odmori.
Nedelja na poslu joj se razvukla, slabo kradu
nedeljom, valjda zato što su prvo navratili u crkvu, pre
šopinga. Pošlo joj je za rukom čak i malo da čita, novu dr
Skarpetu, eto vidiš ovde ponekad uspeva da čita na poslu,
sakrivena u svojoj maloj kancelariji pored magacina, kad je
pa u beogradskoj policiji mogla da čita, ne samo u policiji,
uopšte. Prednosti i mane... Mislila je da će tako provesti i
veče, da će se razvlačiti s knjigom, pored upaljenog
televizora s ugašenim tonom. I bi, da nije zazvonio telefon,
dva kratka signala pa ništa, interfon?! Ko sad...
− Da?
− Ćao luče, otvaraj, smrz’o sam se ko pička −
Debejac?! Prepoznaje mu glas, kao i da je zadebljao, od pića,
ko zna odakle idiot noćas... Kuća ima rogove, kao i obično!
− Upadaj! − pa pritisnu šesticu na telefonu, za
otvaranje ulaznih vrata. I požuri u kujnu, do frižidera, da
vidi koliko piva ima. Dovoljno. Lepo, nalićemo svinju do
kraja, pa nek peva.
− Otkud ti? − kao nezainteresovano ga pita dok ga
propušta u stan.
− Pusti, zasedeli se − naliven je i više nego što joj se
učinilo. − Ala šika ova dijaspora, ne mož’ brat da prati, jebo
te. Omatorilo se. A lepo im je ovde, lepo! Super si se uvalila.
To on razgleda Harijetinu dnevnu sobu, ne kaže “lepo
ti je ovde”, zna đubre gde ona stanuje, kako, čiji je ovo stan,
sve zna, a tako pijan ne pazi šta priča, ili hoće da joj da do
znanja da zna. Pre će biti ovo drugo.
− Opet, otkud ti? Nešto drugo smo se dogovorili.
− Pa prolazio, prolazio, šta ima veze, danas-sutra,
gde...
− Ok, nema veze.
− Imaš piva?
− Imam.
− He, he, Hari, stara dobra Hari, ima pivdžu, uvek, za
drugare − jedva je progutala da mu ne odgovori, i ode po
pivo, za oboje.
− Pa, šta imaš da mi kažeš? O Dubravki Aleksić, Dudi,
Gudi. Kako voliš. Znaš da je kremacija sutra?
− Čuo sam. Brza si mala, opasna! Uvek sam govorio
da si ti opasna!
− I? Šta si ti imao s njom? A posebno šta si imao da se
svađaš sa njom u kafeu pored konzulata?
− Šta je bre ovo? Isleđivanje? Ja svratio kod starog
ortaka na pivdžu, a ona s vrata...
− E, nemoj da se praviš blesav, keve ti. Došao si da
bismo razgovarali, pa ajde.
− Opasna! Ajde. I nije ništa značajno. Bila je namislila
da putuje za Beograd, momentalno, a nije imala sošku. Eto,
oko toga. Je l’ znaš da kreten nije imao ni američku sošku? A
ovde je maltene trijes’ godina. Nije imala nikakvu.
− I šta je tu razlog za mahanje rukama? Po kafanama? I
za rasprave? Posao vam je valjda da joj izdate pasoš?
− Kažem ti, htela je odmah, ne znam zašto, nisam
mogao da joj uradim tako brzo kako je htela, pa je popizdela.
Imala je poganu jezičinu, mogla je da iznervira čoveka u
trenutku.
− Koliko sam čula, njoj je bilo potpuno svejedno gde
je koristila svoju poganu jezičinu, mogla je i u konzulatu.
Zašto u kafeu? I zašto nije moglo brzo, ako je ženi trebalo
brzo − Hari prolazi kroz glavu da je verovatno htela da vidi
sestričinu, da bude uz nju oko porođaja − mogli ste toliko...
Imala je državljanstvo, nikakvih prepreka nije bilo.
− Sve ti znaš, radila mala domaći, radila, opasna...
Neka ti bude. Samo slušaj, smatraj ovo za službenu tajnu,
jednom policajac uvek policajac. Ostaje među nama? Daj još
jedno pivo − Hari ga gleda, ovakve se stvari ne rade, ovako
nešto ni pijani debejac, ni pijani Debejac, ne bi izgovorio
nikad. Nikad slučajno. Da odaje službene tajne po sistemu
“neka ti bude”. Pa klimne glavom, hajde da se igramo. I
donese mu pivo. − Radila je za Službu. Nekad davno, kad je
tek došla. Pretpostavljam ništa značajno, verovatno zbog
veza sa starom emigracijom. Sitno drukanje, rekao bih prema
onome što je primala.
− Znači ona sada nije imala američku penziju, nego
našu? Zato je bila tako mala?
− Pa jebi ga.
− I šta onda, kakve to veze ima?
− Ima, zatezali su u Beogradu oko tog pasoša.
− Što ako je bilo odavno, ko što kažeš?
− Pa videla si je. Bila je opičena, nije se kontrolisala,
mogla je da ode tamo i priča, šta joj padne napamet, bilo je
slučajeva.
− Kad nije pričala ovde što bi pričala tamo?
− Otkud znam, nisam ja zatezao. Jednostavno su
zatezali.
− I zar mi nemamo tamo sad novu Službu, zar im ne
bi čak išlo u račun da neko malo propeva o staroj?
− Jebi ga sad i ti. Služba je uvek Služba. I ne kažem da
je Služba zatezala, neko jeste. Dovoljno. I... bre, ti mene držiš
suviše visoko... − mislio je, verovatno, da može da ga
u‛vati... nisko. Sujetna muška budala. Jadno se pretvarao. −
Znam koliko znam.
− E, ajde da se ne zajebavamo više. Zašto si mi ovo
ispričao?
Malo je ćutao, jednom podrignuo, rukom joj pokazao
da bi još jedno pivo.
− Pošteno, i nas zanima da li je to bio nesrećan slučaj
ili ne. Sve je moguće. S obzirom da je radila za nas... ikada,
zanima nas. A mi ne možemo da istražujemo, policiju boli
dupe, to ti je valjda jasno. Kad si se već dohvatila ćoravog
posla... I znam te, kopaćeš ko terijer. Pa onda bolje da ti
kažemo, da ne raskopaš i nešto što nije za raskopavanje.
Ovo je zvučalo malo iskrenije. Malo.
− Dakle, ja sad nisam više samo crkveni detektiv,
nego radim i za Službu, to si hteo da mi kažeš? Hari,
dvostruki agent?
− Ne baš, ali očekujem da, ako budeš imala nekih
tragova koji bi bili od interesa za nas, to prvi čujem.
− A ko to, kao, treba da proceni šta je od interesa za
vas? Ti?
− Mnogo kenjaš, mala. Mnogo si bezobrazna.
− Jebi se. I, ako od mene očekuješ tako nešto, ja od
tebe očekujem da mi kažeš ono što ti znaš. Od interesa za
mene, za smrt te žene, a ne za Službu, jebala te Služba.
− Na primer? − Debejac već dobrano zapliće jezikom.
− Na primer o ljudima sa kojima ovih dana
razgovaram.
− Da, na primer?
− Vlaja? Superintendant u Dejton stritu.
− Znam ko je Vlaja, ne zajebavaj. Luzer. Budala.
Umetnik. Nema ništa o njemu.
− Veselin?
− Još jedna budala i luzer. Nije umetnik.
− Šta je?
− Mašinac. Bez posla. U dugovima.
− Ona njegova?
− Teška budala. Luzerka. Kurvetina. Nisam prob’o
doduše, kad je bilo vreme, sad se mnogo ofucala. Tad ja
nisam im’o lovu, da podmažem snošaj, sad ona nema tu
lovu za koju bih je...
− Ej, super je što samo ti nisi budala, luzer, umetnik,
mašinac i kurvetina. Ne baljezgaj, pričaj ako hoćeš, ako nećeš
onda ništa. Njih dvoje znaš od ranije? Veselina i plavušu.
− Iz Beograda. Ništa posebno, iz varoši. Oni su ovde iz
novog talasa. Doplivali na talasu sankcija. Al‘ su stigli već
malo prematoreli da bi se snašli... kako su navikli. Ne ide im
baš najbolje.
− Jesu se družili sa Gudom? Znali je od ranije? Tako
nešto.
− Ne bih rekao, nisu bili iz iste džezve, kapiraš šta
mislim.
− Kao kapiram. Ok, a Biljana, horovođa?
− Ha, ha, ha, Vojvotkinja.
− Kakva vojvotkinja?
− Vojvotkinja od Hamiltona.
− Šta pričaš bre, kog Hamiltona?
− Hamiltona, čula si za četnike Hamiltonce? Ćale joj je
Hamiltonac, stara emigracija. Hamilton u Kanadi, preko
jezera.
− Aha. I ona je sad zbog toga četnička vojvotkinja?
− Ne guzi se, nikad nije. Samo ima te porodične veze,
održava ih... zapravo nije značajna, što se tiče Službe. Ćale
možda i jeste, mada je metuzalem, ali u Kanadi, nije moj
resor.
− Je l’ ona imala neke veze sa Gudom? To... stara
emigracija, što si pominjao, iz davnih dana, Gudune veze...
− Koliko ja znam ne − e baš mi je milo, pomisli Hari,
od mene nećeš ni saznati.
− Ali je zato u vezi sa onim Miletom, onim što liči na
Lenjina. Mislim na ljubavnu vezu. Je l’ tako?
− Ha, ha, ha, nemoj da pričaš! E tu će da se ovajdi!
Sad si me zabavila ko niko!
− Što? Šta nije u redu?
− Ma sve je u redu, ovde, u Americi.
− Što je u redu?
− Mile je peder.
− Sereš! − sad i njoj dođe nešto smešno, tužno
smešno, setila se onoga o “toplom prijateljstvu”. S toplim
bratom. Sirota žena, stvarno se naživela, iskusna je u
majčinu kad ne prepoznaje... E, jebi ga, sestro, opet nemaš
sreće! − Zna Služba?
− Pa zato je Služba, da zna.
− Blago nama. A jesam i ja peder?
− Ne, ti si strašna riba, uvek bila. Zna Služba.
− Marš u kurac.
− Pa pitala si.
− Ok, tako mi i treba. A Mile Pederovič Lenjin, je l’ bi
se tako reklo ruski, je l’ on imao neke veze s Gudom? Tipa...
znala da je derpe, ili tako nešto?
− He, he, he, ajd to ćemo tebi da ostavimo da otkriješ.
Za šta te bog plaća, radi nešto.
− Daj ne zajebavaj, ako znaš.
− Ne, ne, ne, neću da ti kažem − Debejac se smeje ko
vepar, neće reći, Hari je ubeđena. Sad je već pijan ko letva i
situacija je van ikakve kontrole, sad će srati samo šta on
hoće. − Ako otkriješ imaš pivo od mene. A sad daj jedno.
− Reci bar je l’ on radi za Službu?
− Ne. Nije bilo potrebe.
− Pop?
− Pusti ga u pičku materinu!
− Što?
− Ma pusti ga, jebo te, on sad tu plete neku svoju...
Mene našao da palamudi.
− A ti ga uputiš na mene, da mu tražim Big Laleta koji
krade pare od parkinga?
− E, izvini, samo sam hteo da te sretnem, uželeo sam te
se, lutko. Zezao sam se s popom.
− Super ti je zezanje, na moj račun. A posle si se zezao
i kad si mu rekao da je opasno da se ja mešam u rad policije?
− Nisam. Ali su se kasnije okolnosti promenile.
− Nisam odustala, ni ja ni pop?
− Aha.
− Reci mi, ti ključevi od crkve što su nađeni kod nje.
Šta znaš o tome? Koji će njoj ti ključevi, otkud joj...
− Našli su ključeve? Panduri? E, do kurca!
− Za šta je koristila ključeve? Da krade pare od
parkinga? Ne...
− Koristila ih je mene da zajebava. Eto zašto. Ukrala
ih je iz moje jakne, jednom, sad skoro, za Svetog Nikolu, u
crkvi. Kad je već počela ta zajebancija oko njenog pasoša.
Nemam pojma otkud je znala za njih. Možda me videla,
nekad, umela je da luta noću.
− Ucenjivala te njima?
− Ne baš, mislila je da može. Oko toga smo se onaj
dan raspravljali.
− Samo mi reci ‛leba ti, ajd nek bude i službena tajna −
Hari je počela slatko da se smeje, koji paceri − koji će tebi
andrak crkveni ključevi? I otkud ti uopšte?
− Nasledio sam ih, znaš ono, uz pisaći sto i orman.
Daj pivo − Hari prebrojava flaše po stolu i ide po još.
− Ok, a za šta si ih koristio? − dovikuje iz kujne. −
Molio se bogu, noću?
− Daj ne drkaj. Slušaj, Služba nije CIA, iako smo u
Americi, ne možemo mi tek tako da presrećemo elektronsku
poštu. A otkad je otvorena ta kompjuterska soba, koristili su
je mnogi, posebno ovi stari. Konzerve da bi to držali po kući,
a osladilo im se, džabe, skup telefon. To je najprostije rešenje,
unutra je sve, adrese, šifre...
− Kad ti postade haker, ‛leba ti?
− Nisam, išao sam na kurs, bre!
− Za provaljivanje u tuđu poštu, divota − i u sebi
čestita samoj sebi što je i ona konzerva. I što se uopšte ne pali
na imejliranje. − I Duda je koristila kompjuter iz crkve?
− Aha.
− Ti si dakle znao za sestričinu koja je trudna i zašto je
njoj bilo toliko stalo da posle tolikih godina ode u Beograd?
− Debejac samo slegnu ramenima i zakombrlji očima
potvrdno. Stoka. − Jesi stoka, veća nego što sam mislila. I
onda te ona ucenjivala ključevima? Pa burazeru, imao si
dobar razlog da joj malko pomogneš da siđe niz stepenice.
Letalno.
− Ma daj, koje ucene. Dileja. Došli bi do novih
ključeva kao i do prethodnih.
− Do kojih ste došli?
− Od bivšeg popa. Još u vreme starih tehnologija. Ne
znam s kojim razlogom, kažem ti, ja sam ih nasledio.
− A ključ od kompjutera? To je novo? To vam je dao
Mile, jer ste znali da je derpe?
− Ma jok, pop Ćira.
− Ćira?!
− Pa kažem ti da taj pokušava da palamudi koga
stigne, i tebe, a nije naš nivo, Hari sestro.
− Čoveče, u šta sam se uvalila, u pravu je Doca, kreten
sam ja, ništa drugo − kaže više za sebe i gleda pijanu svinju
na trosedu preko puta. Ovaj sad više uopšte ne zna šta priča.
U takvom je stanju da bi druknuo celu Službu i kevu rođenu,
zajedno, sve što ga pita, jedino što je nju trenutno prošla
volja da ga više bilo šta pita.
− U pravu je mutavi, u pravu je, uvalila si se. Jedino
što nije u pravu što ti ga on ne uvaljuje, ha, ha, ha. Uvek je
bio šmokljan, i ostao. Jebo te, ne zna šta drži u kući. Nego
dođi kod druga, sedi, da se ja i ti malo pomazimo, drugarski,
ko u stara dobra vremena − zapliće jezikom, diže ruku na
naslon troseda, tu bi ona kao trebalo da sedne, ruka mu
pada, on koluta zakrvavljenim očima, zavodnički do jaja.
− E, u ime starih dobrih vremena, u kojima ja i ti
nismo imali ništa, sad ćeš malo da se nosiš u tri pizde
materine. Momentalno. Sam. Da ti ne bih ja pomogla.
− Dobro, dobro, šta odmah skačeš, ko pita ne skita.
− Marš napolje, rekla sam. Iz ovih stopa.
− Idem. Jebi se. Samo... prvo mi kaži je l’ imamo
dogovor?
− Vrata, Debejac, vrata, tamo su!
Tek kada je za njim zaključala vrata, pa posle desetak
minuta videla kroz prozor kako se osvrće po raskrsnici,
nesiguran na nogama, tražeći taksi, valjda, Harijetu je
uhvatila panika. Panika se zapravo nadogradila na bes i to je
bilo... ma strašno. Osećala se strašno. Nije znala šta da radi.
Uopšte nije znala šta da radi. Još gore, nije umela sebi ni da
definiše situaciju u kojoj se našla. Što je početak za
eventualno... za eventualni odgovor na pitanje šta da radi.
Poželela je da pozove nekog ko bi... Doca? Taman posla.
Laki? Ništa, nije priključen na struju, ovu na 110 volti. Vlaja?
Ne. Veselin? Taj ne zna sam gde se nalazi. Vojvotkinja od
Hamiltona? Kako da ne, da pukneš od smeha! Jedini ko bi
sada mogao jasno da joj definiše njen položaj, palo joj je na
pamet, bila bi mala debela žena u zelenom kaputu. E, mnogo
je i njoj vredelo što joj je sve u životu bilo jasno, pozdravile je
stepenice!

9. Blek Džek i druge ženske priče
Prvo je bio miris. Na neki način poznat, nekako ga je
prepoznala. Postajao je sve jači, sve uzbudljiviji... ne, tu nije
bilo zabune. Osetila je gotovo bol u nozdrvama od
uzbuđenja, čula su joj se rastakala od tog mirisa. Sveže
štamparske boje.
Još uvek nije bilo slike, samo osećaj. Osećaj da stoji
utegnuta u crni korset, dok joj gola ramena i ruke, dok joj
gole noge, miluje hladna satenska postava bunde. I taj
miris... Obavila je bundu oko sebe, još uvek nije htela da
otvori oči, htela je da odloži sliku, da uživa još malo u
iščekivanju. U golicavom peckanju između nogu.
Onda je došao ton. Tih. Pf... Pf... Pf... Ravnomeran,
neprekidan. I dalje držeći krzneni okovratnik čvrsto stisnut
uz grudi lagano je otvorila oči. Pred njom je stajala mašina,
neka čudna velika mašina modernog dizajna dovedenog do
perfekcije, blistava, sjajna. Ništa se nije pokretalo, mašina je
prosto sijala tu pred njom. I svako malo kroz uzan prorez,
kroz nekakva tanka dugačka usta, koja su se pružala celom
širinom mašine, ispuštala po jedan tabak sveže odštampanih
zelenih novčanica. Koji bi za trenutak ostao da lebdi u
vazduhu, malo se zalelujao, pa pao na gomilu koja je rasla
ispred mašine. Pf... to je bio taj zvuk, dodira papira o papir,
celom površinom. Pf... Pf... Pf... Bez kraja. Tabaci su se ređali
u savršenom rasporedu, pred njom je lagano rasla perfektna
oštra ivica. Pf... Pf... Pf... I miris...
Osvrnula se oko sebe, prvo samo očima, pa zatim
lagano i telom. Svuda oko nje stajale su čelične palete na
gumenim točkovima ispunjene paketićima zelenih
novčanica. Uredno naslaganim do visine njenih grudi.
Prostorija je bila ogromna, palete sa novcem formirale
su neki čudan geometrijski raspored, neki lavirint koji ona
ne može da sagleda, od čega najednom oseti nekakvu
uznemirenost, nesigurnost. A onda ga je ugledala. U centru
tog lavirinta, na nekakvom brisanom prostoru, koji ona tek
nazire preko ivica zidova od novca, stajao je Tatica. Videla
mu je samo glavu i ramena. Gola mršava ramena.
Ponovo je zatvorila oči, još jače obmotala bundu oko
sebe, sada oko struka, i krenula. Pustila je osećaj da je vodi,
laganim elegantnim korakom, sigurnim na visokim
potpeticama, nogu pred nogu, zatvorenih očiju kroz
lavirint... prema njemu. To je trajalo, opet nije bilo slike,
samo miris i tihi pf... pf... pf... Predugo je trajalo i odjednom
je obuze nestrpljenje. Pa je otvorila oči.
Stajala je pred njim. Zapravo, stajao je on pred njom, na
brisanom prostoru, na mermernom podu, sitna Karara, nag.
Prešla je pogledom preko njegovog lica, bilo je to jedno fino
lice jednog pravog gospodina, zrelo i zadivljeno. Pa preko
grudi, golih grudi bez ijedne malje sa onim otmenim
anglosaksonskim pegicama. Pa niže, preko stomaka, pa
niže... Bio mu je opušten. Pogledala ga je strogo, pa
zavodnički, pa zavodnički i strogo, i blago se nasmešila.
Pridržavajući i dalje krajeve bunde levom rukom oko struka,
sad malo labavije, izvukla je desnu. Mačkastim pokretom,
skroz, iz rukava, iz krzna, tek krajičkom oka vidi kako je
bljesnulo njeno rame, jer ona ne gleda sebe, ona gleda u
Taticu, zavodnički i strogo. Ispružila je golu ruku prema
njemu, dlanom nagore, ovlašno savila prste, sve sem
kažiprsta. Dugi crveni nokat bio je uperen pravo u... A onda
je lagano počela da pomera prst, fini pokret, gore, dole, gore,
dole, gore, gore-gore-gore... Diži se Tatice! Dizao mu se. Tu
pred njenim očima, na metar od nje. Sada je stajao prav,
stremeći ka njoj kao...
Golicavo peckanje među nogama je postajalo sve jače
i jače. Neizdrživo. Pa je obema rukama uhvatila peševe
bunde i zavijorila njome oko glave, pokretom toreadora, pun
krug... Od čega se digao vetar, novčanice su poletele svuda
oko nje, oštre ivice paketa su nestajale u vazduhu, zidovi
lavirinta su se topili, u vis su se topili, ništa nije videla od
mećave zelenih novčanica uskovitlane u vazduhu, pa je
okrenula još jedan krug bundom oko glave i zbacila je sa
sebe. Novčanice su lagano padale na pod, pf... pf... pf...
formirajući ležaj, mekani vazdušasti ležaj kao od sena, zašto
li je pomislila na taj senik, tamo... Nije važno... Bila je gola.
Korset je nekuda nestao. Nije morala da se gleda, bila je
prelepa. Grudi su joj bile uzdignute, perfektne. Stomak
ravan, gladak, perfektan, bez onog odvratnog ožiljka od
carskog reza. Dlačice... golicanje je dostiglo vrhunac, bacila
se s vriskom na leđa, širom raširivši noge, i ruke, u
beskrajnom blaženstvu koje ju je preplavilo. Celim telom je
milovala novac, uranjala u njega, činilo joj se da ispod nje
sami anđeli šuškaju svojim krilima.
Otvorila je oči, želela je da vidi anđela, umesto toga
nad nju se nadvio Tatica, grozničavog zadivljenog pogleda,
lagano se spuštao na jedno koleno, tu, među njenim nogama,
bio mu je veliki, veliki... Ne! Naglo je skupila noge i smejući
se grleno otkotrljala u stranu. Tatica je bio razočaran,
Adamova jabučica mu je pulsirala, ona se smejala, praveći
svako malo još po jedan okret u stranu, sa rukama pruženim
iznad glave, sva opružena, lagano, da oseti dodir malih
zelenih anđela... svuda... Išao je za njom, na kolenima, činio
joj se još veći, još uzdignutiji... I bliži, približavao se.
Naglo je ustala. Pred njom je stajao blek-džek.
Starinski, perfektno dizajniran, sa srebrnim ornamentima,
očima je milovala šaru, pokušavala da prodre pogledom u
njegovu srebrnu utrobu... Tatica je stajao pored blek-džeka,
nekako se delimično stopivši sa njim. Uz desnu stranu
prekrasne mašine videla je samo njegovu moćnu erekciju,
moćnu, nije bio prav, štrčao je vis. Obavila je prste oko njega,
crveni nokti su bljesnuli, pogledala je Taticu pravo u oči i
naglo povukla naniže. Pf! Licem mu je prošla bolna grimasa,
a onda... Onda su u njegovim očima počele neartikulisano da
se smenjuju slike mrtvih predsednika, da se kotrljaju za
sebe... Pa se slika zaustavila, prvo u jednom oku, pa u
drugom. U oba Taticina oka sada je stajao federalni vodeni
žig. A dole, pod njene noge, počela je da ispada kiša malih
zlatnih novčića. Nije morala da gleda, znala je. Nasmejala se
i... Pf! Bolna grimasa, pa kotrljajući mrtvi predsednici, opet
dva federalna vodena žiga, opet je pobedila, i opet kiša
malih zlatnih novčića pod njene noge. Pf! ... Pf! ... Pf! ... Bez
kraja. Blaženstvo bez kraja. Sreća bez kraja.
Pf! ... Pf! ... Pf! ... Lagano se budila. Još uvek je osećala
golicavo peckanje između nogu. Zavukla je ruku pod
pokrivač, malo raširila butine i energično se počešala
noktima. Prokleta infekcija! Moraće da promeni antimikotik.
Pf! ... Pf! ... Pf! ... Besno se okrenula prema Veselinu koji leži
na leđima i ispušta ravnomeran zvuk. Udah. Pf! Udah. Pf!
Udah. Pf! ... Govno. Ništarija. Bednik. Neka ga, neće da ga
budi. Ne treba joj ni njegova kafa, ništa joj od njega ne treba,
jer ništa i ne može da dobije. I... Ona će danas dobiti taj
novac! Ne zvala se Viktorija!
Ustala je iz kreveta i otišla da traži korset.
U isto vreme i Harijetu muče male ženske muke s
garderobom. Ne baš slične, doduše.
Onu paniku sinoć prekratila je jednim odlučnim...
odlaskom na spavanje. 'Skočila si u mutnu Maricu, sad
plivaj. Kako znaš i umeš. Ko te bio po ušima!', grdila je sebe
malo tako po krevetu i utonula u san.
A sada se sprema na tu sahranu, kremaciju, šta li je.
Gde nekako ne može da ode u svojoj crvenoj jakni, nije joj...
Ne red, nego... Nije joj! Verovatno bi Guda volela da joj se
ožalošćeni pojave u veselim bojama, ceo Gudin klozet je
štipao za oči onaj dan kada ga je otvorila, sa Vlajom, u onom
praznom stanu. Volela je boje, očito. Opet, ne ide joj... Ima
onu crnu kožnu jaknu? Tanka je, prolećna, do proleća još
četiri meseca, ima li ovome kraja! Ali ako siđe do garaže,
navije grejanje u kolima do daske, posle samo pretrči... A
možda je pop Ćira kremaciju aranžirao u nekom drivethrough
fjuneral houmu, nekom od onih gde se samo
provozaš u krug pored sanduka izloženog u staklu, ne bi se
ništa čudila. Onda ‛ladno može i u jakni, biće bezbedna od
zime u svom... vozilu. I kako onda oni to... ako je to
kremacija? Šta se dešava dok sanduk spuštaju u
krematorijum? Posmrtni marš se ne čuje, pa onda da ga
ožalošćeni otprate pritiskom na sirene svojih automobila? Te
poče da se smeje ko šašava, od muke, crnjak. Ne, ne, ništa se
ne bi čudila da je pop Ćira... jeftinije je, garant. A i da mu
parohijani ne zebu.

Dobro, i šta sad? Obući će crnu kožnu jaknu. Preko
farmerki? Ta joj je jakna do pola dupeta, izgledaće... Samo bi
joj utoka falila, oklembešena o desni kuk ko u kaubojskim
filmovima, čoveče, znaju li današnji klinci šta je to kaubojac,
da li su ikada... Pa se opet zacereka zamišljenom prizoru. Ne,
to bi bilo too much od jednog ženskog detektiva, pogotovo
što je crkveni. Ajde, smiri se, prestani da se kliberiš i
upristoji se! Prosto se obuci pristojno. Šta bi sad tu trebalo da
bude tako teško?
Počela je od čarapa. Vunenog crnog hula-hopa,
jednog od dva para koja poseduje. Odabrala je onaj čist, iz
fijoke. Da vidimo dalje, suknja. Crvene kocke − ne volimo!
Nećemo da uveseljavamo ljude, Vlaju nećemo da
uveseljavamo, po sahranama. Ova dugačka? Ne, samo će da
se sapliće, i kako u tome uopšte da vozi? Pa imamo ovu
maslinastu, od rebrastog somota, i to je malo kaubojski...
Nije bilo više baš nekog izbora, sem... Mala crna haljina od
trikotaže, s rolkom, dobro, to je toplije, rešeno, i već je
navlači preko glave. Pa izvlači kosu, ona se lepi, pa se razleti,
pa se lepi, razleti, e, popizdeće, skroz, i od ovog suvog
vazduha, i od... ovo je čista vuna kad bi se zezali, mogu oni
nekom drugom da prodaju wool mark, nekom ćelavom,
majke im ga... Dobro. Pogleda se u ogledalu pa rukama malo
istegli donji deo haljine, da je nategne preko kolena, kad smo
saučešće da smo saučešće. I bi zadovoljna sobom, e pravi je
crkveni detektiv, da jebe oca... Ćira?! U tom trenutku je
zazvonio telefon, sa druge strane antene bio je otac Ćira, sav
nekog đavola uznemiren.
− Molim vas da pre kremacije obavezno svratite do
mene. Imate dovoljno vremena, nećemo dugo.
− Što, šta se desilo? − pita i gleda na sat, ok, ima
vremena ali...
− Ne možemo telefonom, dođite odmah − ovo u glasu
nije Ćirino palamuđenje, on je stvarno uznemiren. Ko leptir.
− Ok, dolazim. Samo mi recite jesu svi živi i zdravi?
− Jesu. Požurite.
U crkvi je bila za manje od pola sata, nedovoljno da se
vozilo zgreje, nedovoljno da se ona zgreje, utrčava u crkvu i
cvokoće. Parkirala se dvadesetak metara niže, niz ulicu,
dobro da je i tu našla mesto, jebem ti parking i kad ga nema!
Pop Ćira je dočekuje nervozno šetajući po kancelariji. Bez
reči odlazi do stola, podiže jedan list papira iščupan iz faksa,
sa rolne, i pruža joj. Hari okreće papir ka svetlu, datum,
vreme kada je faks poslat, broj telefona i svi oni drugi
bezvezni brojevi. Ispod toga razmrljano zaglavlje MUP-a
Srbije, attn. Hari. Pa tekst:
Objekat praćen od Geršićeve (97/99), preko
Debelog brda (99/00), do Vojislava Ilića
(00/03). Za dalje praćenje objekta zadužen
agent Svetlana. Agent Peđica nestao u akciji.
Bez potpisa.
Kreten! Laki kretenčina! Našao joj je papagaja! Kića je
živ! Kod Svetlane je, one male iz Matematičkog instituta.
Koja se, izgleda, razvela od Peđice, čim je kod svojih, u
Vojislava Ilića. A Peđica nestao u akciji, he! Laki care! Ura! I
poče razdragano da se smeje. Došlo joj da poljubi popa Ćiru,
koji zabezeknuto gleda u nju, sav prebledeo, bože, kako taj
čovek lepo prebledi, ko ono veče...
− To je stiglo noćas, za vas, našao sam jutros u faksu.
− Hvala vam! − raspoloženo mu odgovara Hari.
− Š... šta je to? Nemojte glasno ako... − i osvrće se
izbezumljeno oko sebe, valjda da pokaže mimikom da i
crkveni zidovi imaju uši.
− Ništa. Mali rat obaveštajnih službi − i dalje je
raspoložena Hari. Za zajebanciju. − Ne brinite, to je
uobičajeno u našem poslu, nema ljutiš. Ipak, ne spominjite
ništa Debejcu. Ovo je prosto jedna korisna informacija.
Hvala što ste me odmah pozvali, ovo je stvarno bilo jako
hitno.
− Ali... Pobogu! Na crkveni faks! Ako je to neko...
− Pa ja nemam faks kod kuće, šta da radim − kao
nevešto odgovara Hari. Još je samo falilo da mu kaže da je i
ona u službi crkve, kao i faks. Uzdržala se.
− Ja bih vas zamolio − pop Ćira pokušava da
artikuliše glas, slabo mu ide − da ubuduće... Zapravo
insistiram da više ne koristite ovaj faks! Shvatate li vi koliko
takve stvari mogu da ugroze...
'Izgradnju parkinga?', htela je da pita, ali nije, ne
može da skloni osmeh s lica, Kića je živ, odvratna ona jedna
njena ptičurina je živa!
− Ma ne brinite, kažem vam, rutinska procedura. A
sad bismo morali da požurimo na kremaciju. Idemo?
− Idite vi samo, sad ću ja.
Hari razdragano istrčava iz crkve, pevala bi od
radosti, samo da ume. Laki zajebant, e, koji je on zajebant,
čoveče, načelnik Odeljenja za krvne i seksualne delikte,
živela Nova Vesela Srbija! Kreten, ima gajbu piva od nje što
joj je našao Kiću. I još jednu, zbog faksa, i Ćire, koja dobra,
dobra fora! Koje je on srce od čoveka, hteo je da je nasmeje,
nije dosta što je našao Kiću nego je hteo i da je nasmeje. E, i
ne sanja koliko je dobar fazon napravio. Tri gajbe piva,
najmanje.
I sva vesela stiže pred fjuneral houm.
− Gde su ti ključevi od kola?
Na trosedu leži Debejac, razgaćen, sa kesom leda na
glavi i podlivima ispod očiju, i gleda Sonju ko krava mrtvo
tele. Ko rakun mrtvo rakunče.
− Kakvi ključevi?
− Ključevi od kola. Pitam te gde su ti ključevi od kola?
Idem.
Jebo te, a gde su mu uopšte kola? Kako... Polako! Iz
“Savskog jezera”, brate, koja idiotska imena daju srpskim
kafanama ovde, na Velikim jezerima, da ne poveruješ,
krenuo je kod one male rospije kolima. Pouzdano, seća se da
je ušao u kola. I ne seća se da je više ulazio... ušao je posle u
taj taksi, na zadnje sedište, pederčina nije htela da ga primi
napred. Da bi tu, pred kućom, izlazeći nakrivo nagazio neku
smrznutu baricu i opičio pravo na čelenku. I to tako što mu
je druga noga ostala zaglavljena unutra, između prednjeg i
zadnjeg sedišta. Dobro je da još nešto nije polomio, ako nije,
sve ga boli. Pederčina je psovala na nekom poznatom jeziku,
nekom slovenskom, dok ga je izvlačila napolje, samo ga je
postavio na noge na sred trotoara i otišao, ma ni do zida ga
nije doveo, a kamoli do vrata. Pederčina! Posle mu je do
vrata trebalo... i kako je uopšte ušao, koji lift, kakav ključ?
Šta bre sere ova Sonja? Da ga je pederčina pustila da sedi
napred ovo se ne bi dogodilo. I on bi sad znao gde su mu
kola. Idemo polako. Ako je kod rospije stigao kolima, a od
nje otišao taksijem, onda su kola... tamo! Na javnom
parkingu, prvi blok od njene kuće, pet kinte na sat, jebo te!
Celu noć! I koliko je uopšte sati? Taj će račun da opravda do
mojega. Bar da je umočio, kurvica! Joj, ne može da se
pomeri! I šta sad ova...
− Sonja zatvaraj prozor umirem. Jebe mi se za tvoj
klimakterijum, umirem!
Sonja ga gleda kako se kreči i prenemaže po trosedu u
domaćinskim gaćama, koje se ovde zovu bokserice, taman
tako i izgleda, kao neki bokser teške kategorije, u teškim
godinama, posle teškog nokauta. Muka joj je, a on je pio.
− Dobro, ali mi pre nego što umreš reci gde su
ključevi od kola, jer moram da krenem.
− Jebali te i ključevi i kola − rukom pritisnu malo jače
onu kesu s ledom i jeknu − joooj, vidiš da ne znam gde mi je
dupe a gde glava.
− Dupe ti je u trosedu, kao i uvek kad se smiluješ da
navratiš do kuće. A glavu nikad nisi ni imao. Tako da ne
brineš, sve je u redu. Ključevi! Žurim.
− Ma gde ćeš koji kurac, koji će ti kola?
− Pa možda idem tamo gde si ti noćas bio, vidim da je
tamo dobar provod.
Debejac pomisli kako bi to stvarno bio dobar provod,
Sonja i Hari, oči u oči, pokuša da se nasmeje, što izađe na
jednu bolnu grimasu, o samom bolu i da ne govorimo.
− Nemam kola, došao sam taksijem jer sam malo
popio, znaš da ne smem da se zezam s dozvolom ovde. U
redu? Ozbiljno, gde si pošla?
− Moj problem, kad već tvoj nije. Idem. Idem
taksijem, zdravo.
− Čekaj bre! I zatvaraj prozor! Čuješ...
− Hoćeš i pivo da ti primaknem? − upita ga s vrata,
pa ih zatvori za sobom.

10. Funeral Home
Nije drive-through, pomisli Hari s olakšanjem, stigavši
pred fjuneral houm. A ima i customers parking, hvala bogu.
Njoj je zapravo bilo prvi put da nekoga sahranjuje, kremira,
šta god, na ovom kontinentu. Ova mesta znala je samo
spolja, viđala u prolazu. I iz filmova. Pa... u filmovima sve
bolje izgleda, kao i uvek. Toliko o enterijeru. Kovčeg, sav u
cveću, kako je lepo ovo cveće, u januaru, bog te, to ima samo
u Americi. Opet, nekako joj liči na januarski paradajz, lepo a
ništa, bez ukusa, dobro, da ne zanoveta, cveće se ne jede,
cveću je jedini posao da bude lepo. I desetak kratkih redova
stolica, bioskopskih. Možda za stotinak duša, ako ne manje.
Kada je ušla sve su još bile prazne. U prolazu s desne
strane stajalo je nekoliko ljudi i žena, Vlaja među njima. Hari
ih se ne seća iz crkve, možda je Vlajina ekipa iz ulice, ili ih
prosto nije zapazila ono veče. Taman krene prema njima kad
primeti Mileta Lenjina, napred, kako priča s nekim čovekom,
taj očito nije od naših, valjda neki službenik, pogrebnik, tako
deluje. Mahne mu diskretno i ipak pođe da se prvo pozdravi
sa Vlajom.
− Zdravo. Nisi bila juče na službi?
− Ja jesam bila juče na službi, al’ u SEARS-u, tako da...
Pošteno, verovatno bih propustila popa Ćiru i da nisam
radila. Što, je l’ bilo nešto značajno... mislim za... razumeš? −
glupo joj je da sad kaže istraga ili tako nešto.
− Ne, mislio sam da ću te videti, zato pitam. E, da te
upoznam sa ljudima. Ovo je Hari, ovo su... − nekih od ovih
imena Hari se priseća iz one čitulje u “Novinama srpskim”,
nekih ne, svejedno, pogodila je ko su. Žrtve Slobodana
Miloševića, iz istoimene ulice.
Upoznavanje je bilo čisto kurtoazne prirode, Vlaja se
namah posle toga pomerio par koraka u stranu, što je valjda
značilo da treba da mu se pridruži. Pa mu se pridružila.
− A kod tebe? Ima nešto novo? Otkrila si nešto u
međuvremenu?
− Svašta i ništa. Videla se s još nekim ljudima. I čula,
telefonom.
− Znači, istraga tapka u mestu? − eto, on je umesto nje
izgovorio reč istraga i stvarno strašno glupo zvuči. A i on je
kanda malo ironičan, s pravom.
− Tapka, jedino je mesto, to u kome tapka... postalo
priličan mess. Ajde nećemo o tome, nije trenutak, stvarno.
− A plavuša, jesi mi videla glumicu? Jesi uspela da je
angažuješ?
− Aha, pristaje da igra samo pod uslovom da je triler,
s njom u glavnoj ulozi.
− Ozbiljni uslovi od jedne plavuše − zeza se Vlaja, a
pojma nema sa čim se zeza.
U tom trenutku u fjuneral houm ulaze Veselin i
Debejčeva Sonja, zajedno?! Sreli su se na parkingu, nema tu
nikakve misterije, Hari se bezveze žacnula na još jednu
potencijalnu nemoguću kombinaciju koja bi napravila još
veći mess. U njenoj istrazi koja tapka u mestu. Oboje su
klimnuli glavom u njihovom pravcu, verovatno Veselin njoj
a Sonja Vlaji, koliko Hari zna ko tu koga zna i ne zna. Pa
odlaze onim drugim prolazom, pozdravljaju se s Miletom
Lenjinom i sedaju u prvi red.
− Eto, pošto je stigla upper middle class i diplomatski
kor, i zauzeli mesta koja im pripadaju, možda bi mogla da
poseda i raja − kaže Vlaja. − Ajdemo pozadi.
− Jesi ti uvek tako pakosan ili si danas nešto posebno
nadrndan? − pita ga Hari, koja Sonju baš nešto ne miriše
najbolje, ali opet, zvučalo je bezveze.
− Nisam, nego... pa jebo te, ovi ljudi − i pokaza
glavom na ekipu iz ulice − su živeli sa njom, svaki dan, i
nikome ne pada napamet da sedne u prvi red.
Harijetu je mrzelo da se objašnjava sa njim pa je samo
sela kraj njega, pozadi. Ostali su zauzeli sredinu. Još valjda
nije vreme da počne, ništa se ne događa, Mile se još vrzma
okolo. Hari gleda u Veselinova velika leđa i odmotava film
od prethodna dva dana. Posle one vratolomije po drajveju,
kada ih je Viktorija pobacala u sneg, očekivala je da se
Veselin javi odmah. Čim ustanovi šta se zapravo dogodilo.
Nije se javio ni u petak popodne, ni uveče, ni u subotu celog
dana, što ona uopšte nije registrovala, budući da je subotu
prespavala. U nedelju pre podne, na poslu, pomislila je da će
se sigurno javiti uveče, to je bio krajnji dogovor. Posle je opet
zaboravila jer se pojavio Debejac. Sad se sreću ovde, manjeviše
slučajno, i on prolazi drugom stranom sale kao da... Eto
ga još neko, ulazi Biljana. Vojvotkinja od Hamiltona. Prilazi
prvo njoj i Vlaji, dobar dan − dobar dan, javlja se Miletu i
Sonji, Veselina izgleda ne zna, Sonja ih upoznaje... Pa seda u
drugi red, tik iza njih dvoje. Što bi rekao Vlaja, aristokratija
seda u drugi red, iza novih bogataša i diplomatije, sve kako
treba, ovde je sve to doduše... kakva aristokratija takva i
diplomatija, takva i nova buržoazija, naša posla. Ali gde su
nam onda predstavnici crkve?
− Gde li je pop Ćira? Malopre je rekao da ide za
mnom i nema ga. Verovatno njega čekamo − konstatuje
Hari, kojoj se malo odužilo. Ona je žena od akcije.
− Pa neće Ćira ni doći. Svašta od tebe.
− Što? − Hari ga začuđeno pogleda.
− Pravoslavna crkva ne odobrava kremaciju
pokojnika, jesi vala verski nepismena, ne mogu da verujem.
− Ali račune za kremaciju odobrava? − Harijeti je
naglo skočio pritisak.
− Šta je mogao drugo da uradi? Ovako je
jednostavnije, a i sestričina je tražila.
− E, ajd idite malo svi s milim bogom, je l’ znaš!
Dok je on njoj držao veronauku ušlo je još desetak
ljudi. Mile je valjda smatrao da je to dovoljno, pa im je
svima, stojeći u kraj sale, pored sanduka, uputio značajan
pogled tipa “je l’ možemo da počnemo”. Možemo.
Izgovorio je samo par rečenica u pola glasa, Hari
jedva čuje po neku reč... okupili smo se ovde... običaj... ako
neko hoće nešto da kaže... I završi. Muk. U prostoriji muk.
Deset sekundi. Dvadeset. Minut. Mile tamo krši ruke, pa kad
je neprijatnost valjda prešla granicu dade znak nekome sa
strane, u pravcu bočnih vrata. Odmah zatim začu se tiha
muzika, nije posmrtni marš, i sanduk poče sasvim polako da
klizi nadole. U tom trenutku Sonja ustade, zapravo skoči,
okrenu se prema tužnom skupu i gotovo povika:
− Dobro, jeste li vi ljudi? Šta ste? Je l’ ona bila čovek?
Može li o svakom čoveku da se kaže makar jedna jedina lepa
reč? A ne o Gudi koja... − suze su joj grunule najednom, u
pola reči. Pa se okrenula sanduku. − Izvini Gudo, ja idem, ne
mogu... Samo da znaš da ti zavidim. Uvek sam ti zavidela,
sada ti zavidim najviše.
I izlete napolje dok se sanduk lagano spuštao uz
zvuke lagane muzike. Svi su ostali nemi, pogleda zaleđenih
na mestima gde su bili u trenutku kada je Sonja skočila.
Osim Veselina, koji je oslonio laktove na kolena, čelo na
dlanove, i gleda u pod. Ili žmuri.
− Jebi ga, trebalo je da spremimo nešto − mrsi Vlaja
kad se kadar konačno odmrznuo. − Upili smo se ko zveri
noćas, njoj za dušu, dole u studiju, bilo nas je bar pedeset,
više nego ovde, danas. Ko je na govore mislio.
'Trebalo je onda vi i da je kremirate, u kotlarnici,
garant imaš ključeve, lepše bi bilo, njoj bi lepše bilo!', pomisli
Hari, ne reče ništa, već ustade i požuri za Veselinom koji je,
čini joj se, imao nameru da ode bez pozdrava.
− Hej! − stigla ga je tek kad se već primakao vozilu,
najvećem od svih “vozila” na kugli zemaljskoj, opkladila bi
se Hari. Tamno braon, skoro crno, dugačko, visoko... mogao
bi njime da zakrene mali biznis, Preduzeće za prevoz
pokojnika “Veselin”, i to da se specijalizuje za prevoz
blizanaca, koliko je to čudo pride i široko.
− Zdravo − izgleda kao da dve nedelje nije spavao, ili
da se dve nedelje nije budio, svejedno.
− Očekivala sam da se javiš.
− Nikako nisam mogao. Vikend, puna kuća − Harijeti
baš nije jasno kakve veze ima puna kuća sa jednim kratkim
telefonskim pozivom, ali ne komentariše.
− Aha.
− A i pretpostavljao sam da ću te videti danas, ovde −
laže, nadao se da je neće videti. Hari ne zna da on laže, samo
oseća neku nelagodu u glasu.
− Aha. I? Šta ono bi?
− Pojma nemam.
− Kako pojma nemaš, ako mene pitaš ono je ili bio
pokušaj dvostrukog ubistva s predumišljajem, ili treba ženi
da uplatiš dodatne časove vožnje − ovo je, kao, trebalo da
zvuči duhovito.
− Ne znam, ćuti. Već tri dana. Ja nisam hteo ništa da
je pitam odmah, vrisnula bi, a dete je bilo kod kuće, da ne
sluša. Mislio sam, reći će sama. Međutim ona ćuti, što je... ne
sviđa mi se to, kad ćuti obično smišlja nešto.
− Ja tebe bre ništa ne razumem. Slušaj, moraćemo da
nastavimo razgovor.
− Ok, ok, važi. Samo... gde? Vidiš da je u mojoj kući
opasno − sad se on kao pravi duhovit i smeška se sa istom
onom nelagodom. − Zapravo, mislim da su sva mesta
opasna.
− Ja znam jedno koje je bezbedno ko Fort Knox, idemo
kod mene.
− Sada? − zbunjeno je upitao, pogledavši na sat, a
Hari nije dobro razumela zašto je zbunjen.
− Uzela sam slobodan dan, ja mogu, a ti?
− I ja sam uzeo slobodan dan − reče tiho, kao za sebe.
− Ajdemo.
− Slušaj, ako ti se ne priča danas... posle ovoga...
mislim... ne mora.
− Ne, ne, hajdemo. Zapravo mislim da će mi biti bolje
ako pričam.
− Kako hoćeš. E, smrzla sam se, da ti sad ne
objašnjavam kuda, prati me. Idemo na Milton i Drugu, u
Liberties, ako se pogubimo usput. Čekaću te.
− Ne brini − kaže, a vozilo mu tužno pisnu kada je
pritisnuo daljinac.
Kolona od troje vozila minutdva nakon toga već se
probija kroz gradsku gužvu. Da, da, od troje, i Viktorija vozi
vozilo, i ona je uzela slobodan dan.
Besna je kao sam đavo, cepti. Od jutros. Od posete
banci. A sad i ovo, doakaće ona toj ništariji i njegovim
kurveštijama! Doakaće ne zvala se Viktorija! I ovim
prostačinama američkim, svima će im doakati!
Imala je zakazan taj razgovor sa gospodinom
Džarvisom, menadžerom banke, oko kredita. Koji je, po
njenim preciznim računicama, oduvek je umela sa
brojevima, trebalo da pokrije minuse na karticama, jednu su
joj već isekli, njoj su isekli, njoj, jedna džukela američka,
kučka smrdljiva, mrtva ‛ladna joj je isekla karticu pred... Kao
i troškove školarine za prvi semestar na koledžu za dizajn.
Dobro, nije baš neka prvoklasna škola u kojoj bi mogli da
dođu do izražaja svi njeni... ali trenutno mora da se protegne
kol’ko može. A i diploma je diploma, ko će posle da gleda da
li su to večernji kursevi ili šta, kad je vide na delu, kako
estetizuje...
I ta seljačina, Džarvis! Kako ga je pogrešno procenila!
Videli su se već, par puta, nakratko. Jednom na šalteru, kada
je bilo nekih problema pa su ga pozvali, glupače, ne umeju
ni najjednostavniji problem da reše, šalteruše! I drugi put,
kada su se dogovarali za ovaj sastanak, za danas. Njoj se
učinilo da je on pravi gospodin, čak da je Englez, a ne neka
američka vucibatina. Pravi gospodin! Tu oko šezdeset,
najbolje godine za muškarca, zrelog muškarca koji ume da
ceni... Visok, vitak, u savršeno skrojenom odelu. Izbor
kravate perfektan, nije mogla da nađe zamerku. Pogled kroz
otmene male cvikere za čitanje sa zlatnim okvirom govorio
joj je da u njoj vidi damu, lepu i pametnu mladu ženu,
svesnu sebe, koja zna šta hoće i koja to može... Negovana
rićkasta brada je zadrhtala, pa osmeh, kao da pred njim stoji
devojčica. U sebi ga je nazvala Tatica. Nije mogao da sakrije
da vidi to što vidi.
I vidi ga danas! Ponudio je da sedne, ni bundu joj nije
predržao. Morala je sama da je kači na neki čiviluk, sačuvaj
me bože, ko li im radi enterijer u toj banci, a, kao, velika
banka, 53rd Bank, ma sto pedeset treći su oni! Mislila je da će
sesti u garnituru, a on joj ponudio stolicu preko puta pisaćeg
stola, ko da je neka... stranka! Ni noge nije imala gde da
prekrsti! I onda počeo, s vrata, izvadio neke papire, stanje na
računima ovim, onim, kredit rekord, koga briga za stanje na
računima, pa da ima stanje na računima ne bi joj trebao
kredit, onda izvadio Veselinove račune, taj bednik da je
bruka gde god se okrene, čim iskorači iz ove... Sedi u minusu
i ređa pasijans! U jednom momentu je pomislila da je
krenulo u dobrom pravcu, ponudio je kafom. Kad ono,
prostačina otvori vrata od hodnika i donese dve kafe iz
automata. Onu mokraću što piju i šalteruše. Njoj! Njoj
donese kafu iz kartonske čaše. Samo je još trebalo kostim da
ufleka, ni salvetu nije doneo, šta posle da radi!? A onda je
nastavio istim glasom da je propituje. Ništa o njenim
planovima, projektima, ništa o njenom radu i talentima! Od
čega misli da vraća kredit, šta ima da stavi pod hipoteku...
Da bi joj na kraju hladno rekao da od kredita nema ništa! Da
žali! Zažaliće stvarno, ne zvala se ona Viktorija! Ustala je i
stala kod čiviluka, stajala je tamo mirno, pomerila se nije,
dok ga nije naterala da joj predrži bundu. Da ga nauči kako
se ponaša sa damama, prostačinu američku! Ma, ovo je gora
selendra od one iz koje je pobegla... za Beograd. Ne povratilo
se! E, da je ona sad u Beogradu, ušla bi pravo u Narodnu
banku, na velika vrata, iz Bulevara revolucije, ko što je
ulazila... Jedino... jedino što tamo više nema ništa, u
Narodnoj banci.
A kurvar, znala je ona gde je! Znala je! Da danas
spaljuju kurvu. Mislio je da ona ne čuje šta se on s Miletom
dogovara, da ne razume. Nije znala doduše gde je, al’ je
pozvala crkvu, pa su joj rekli. Jedva je posle našla tu baraku,
kakva baraka, štala, taman pravo mesto! I naravno da je bio
tamo, naravno! Parkirao se na sred srede, da ga cela varoš
gleda kako spaljuje kurvu! Stala je preko puta, malo uz ulicu,
sela i čekala da vidi... Imala je šta i da vidi! Otiš’o s onom
drugom kurvom, raščupanom! Malo mu danas paljevine! E,
ovo će mu biti poslednja jebačina u životu ne zvala se ona
Viktorija!
Sve ovo se mota Viktoriji po glavi dok nervozno vozi
kao treća u koloni iza Harijete i Veselina. Na jednom
semaforu su joj malo odmakli, nema veze, zna ona gde su
pošli, vidi ona gde su pošli, u onaj luksuzni jebarnik na
Miltonu i Drugoj, pa da, samo kurve sebi mogu da priušte
tako nešto!
E, taj semafor je bio koban po Viktorijin naum.
Liberties su stvarno bezbedne kao Fort Knox. Njih dvoje su
već bili ušli, a Viktorija je petnaest minuta bezuspešno
pokušavala da ubedi Crnkinju u stakleniku, dole na lažnom
skveru, da je pusti u garažu. Ili makar u zgradu, ne zna broj
apartmana a hoće da iznenadi dragu prijateljicu... Nije
vredelo, imbecilna crna majmunica, juče sišla s grane i sad
njoj ne da... Njoj! I šta sad, gde sad da sedne da čeka, gde da
parkira na Miltonu i Drugoj? I šta da čeka? Da mu vidi
zadovoljnu njušku, kurvarsku? Ma...
Cepteći od besa Viktorija ubi jedan vratolomni krug
oko šatro skvera u Liberties rezervatu, izlete na ulicu i dade
mu ga po gasu niz Drugu aveniju.

11. Doktorka Guda
− Uđi, sedi negde, daj jaknu.
Veselin, međutim, stoji na ulazu u dnevnu sobu i
posmatra. Kakvo neobično mesto! Na podu ogromne
prostorije, gotovo kvadratnog oblika, lud parket. Bar metar
duge letvice u potpuno nepravilnom rasporedu, smaknute
po dužini nekako bezveze. Drvo, ne može sa sigurnošću da
kaže koje je, neko svetlo, možda jasen, ali ima i tamnijih
komada, opet razbacanih tu i tamo. Ovo je ručni rad, ovo je
neko namerno tako slagao, da izgleda... Neuredno, a opet...
U tom trenutku Hari se provuče pored njega i okrznu ga
oblakom kose, statički elekticitet, nije namerno. Ovo je
sigurno bilo jako skupo, i materijal i da se postavi. Kada bi
Viktorija videla... ne, nema bojazni, prvo da vidi, drugo da
joj se dopadne, ona je za klasiku, hrastovina, riblja kost... I
oseti nešto kao kost u grlu. Na podu nema ničega sem
parketa i jedne bačene džepne knjige pored kožnog troseda.
Zelenog. Tu je još dvosed, više kao neka ležaljka,
asimetrična, sa naslonom samo sa jedne strane, narandžasta,
tri male plave fotelje, jedna veća, žuta, i još jedna, ona uzana,
dugačka sa podmetačem za noge, crvena. Koje boje! Jake, a
nisu drečave, nekako malo ubijene, ugašene, ko uskršnja jaja.
Verovatno jer je sve koža, neka fina tanka koža, kožu ne
možeš da ofarbaš u... Svi su komadi, sem malih plavih
fotelja, onih polukružnih, stavljenih nekako sa strane,
potpuno različiti. Potpuni nesklad oblika i boja koji savršeno
skladno... Savršeno, Viktorijina omiljena reč, odmah posle
perfektno. I sve deluje tako lako, iako ne može da bude,
valjda zbog tankih drvenih nožica, svetlih kao parket, što se
sužavaju ka patosu, istih, jeste, svi komadi imaju te jednake
nožice... Čak i stakleni stočić, kakva šašava kombinacija.
Pravo pred njim je prozor, ne prozor, stakleni zid
prema ulici, bez zavesa, gleda u šumu nebodera koji pod
dnevnim svetlom po ovom mutnom januarskom danu i nisu
neki prizor. Mora da je lepo noću. Zidovi beli, na njima
nekoliko velikih ramova za slike, uglavnom starinskih,
patiniranih i... praznih. Uokviruju belinu zida!? Nikakve
biljake, šustikle, kristali, nema ni televizora... To zato što ga
je Hari sinoć odgurala u spavaću sobu, nije ga posle ni palila,
nema veze, to Veselin ne zna, on samo vidi da tu ničega
drugog nema.
− Kakvo neobično mesto − kaže ono što misli.
− Misliš na boje? − pita Hari, ponovo prolazeći pored
njega, sada sa pepeljarom u ruci. − Šta ćeš da piješ? Nemam
neki izbor ali.. Upadaj, sedaj negde.
− I boje, ne samo boje, sve.
− Ja sam otkinula na boje kada sam prvi put ušla − ne
objašnjava kako su joj se vlasnici maltene izvinjavali što
ovde nikako ne može da se kupi pravi stilski nameštaj, a oni
nisu hteli loše kopije, pa su morali... Morali su zato da kupe
ovu italijansku garnituru, unikatnu, potpisanu. Hvala bogu
zato što ne izvozi pravi stilski nameštaj na Velika jezera,
pomislila je tada. − Ko uskršnja jaja, je l’ da?
Veselin se na to malo nasmeja, više za sebe, i on je
pomislio na uskršnja jaja.
− I ne boli te glava od ovoga?
− Ne, što? Tebe boli?
− Ne. A ovo? − pokazuje na prazne ramove. − Imala
si nekog od ovih novih enterijerista?
Sad je na Hari bio red da se nasmeje, samo što to ona
drugačije radi. Glasno.
− Ma jok! Odneli slike, ostavili ramove. Šta ti je? Ovo
nije moja gajba − i ukratko mu ispriča o aranžmanu za
čuvanje. − Garnitura, ramovi i jedna spavaća soba nisu stali
u prvi kontejner. Auto je bio unutra, zato. Na čemu sam im
neizmerno zahvalna, što imaju tako veliki auto. Htela sam ja
to da skinem, posle vidim ostali tragovi od slika na zidu, ko
će sad da kreči, pa sam ih vratila, prazne. Meni ne smetaju, i
ne gledam ih.
− Mora da je skupo u...
− Garant. Ja ne podnosim kožu, kulovski mi je za
kuću, ali sam stvarno otkinula na boje, teško ću se rastati od
njih, za koji mesec. Šta ćeš da piješ?
Dok je donela kafu, filterušu, jutrošnju, podgrejanu,
Veselin je napunio asimetrični narandžasti dvosed, seo
nekako nakrivo, zavalio se kako jedino i može u njemu, puši.
Pa je sela preko puta, u svoj omiljeni, zeleni.
− I Duda je volela boje... na sebi − kaže Veselin, opet
se snuždio.
− Ja više volim u sebi, po kući, nekako... − i pomisli na
svoju crvenu jaknu, eksces sa božićne rasprodaje.
− Uvek je govorila, onda, davno, da je u baletu jedino
nerviraju bele baletske haljine. I da će ona to da izmeni,
jednom.
Hari se na ovo malo smrači. Ako sad opet počne o
Dudi balerini, od pre trideset i kusur... Razume ona da mu je
teško, i da bi on sad mogao letnji dan do podne, ali leto je za
šest meseci. Ne može toliko da čeka, a Veselin očigledno
može još mnogo da joj kaže. Ako bude hteo.
− Reci mi, kada ste vi došli u Ameriku, kada si video
Gudu ponovo?
− Dudu. Krajem devedeset četvrte. Ja sam... Radio
sam u JAT-u, celog života. Flajt inženjer. Onda su uveli
sankcije, mi smo doduše primali nešto ali to... Znaš i sama
kako je bilo. Viktorija je vršila pritisak, potegao sam stare
veze i dobio posao u North West Airlines-u. I papire su
sredili, trebalo im.
− Još letiš? − pita Hari iako zna šta je, rekao joj
Debejac.
− Leteo sam... bilo je ok, sve do jedanaestog
septembra. Znaš? Otpustili su me posle par meseci, kako je
počeo sunovrat u avio kompanijama. Da te pitam nešto, kao
profesionalca, kopka me stalno... Šta misliš, da li je Bin
Laden namerno izabrao jedanaesti septembar? Ono nineeleven,
911, pozivni broj za policiju? Da li ih je zajebavao? −
sve ovo govori tako ozbiljno kao da je to zaista važno.
Morala je da se nasmeje.
− Ne znam, nije mi terorizam baš fah. U svakom
slučaju dobru im je zajebanciju napravio, kako god bilo.
− A tek meni − sad se i Veselin malo nasmeja,
nakiselo.
− I od onda ne šljakaš?
− Ne, primao sam neko vreme unenployment, kratko.
− Ali Viktorija radi? Lekar je, ne može da vam bude
baš loše.
− Viktorija je... Ma pusti!
− Šta, nije lekar?
− Ma jeste, bila je. Uvek je bila ambiciozna, tamo, kod
kuće. Ne ambiciozna u smislu... ne znam, da se usavršava ili
tako nešto, nego prosto da napreduje, što je kod nas uvek
bilo moguće, jedno bez drugog. Čak je bilo poželjno, da
napreduješ bez usavršavanja. Onda, kada smo došli ovde,
dugo nije radila. Bila je strašno nezadovoljna, od prvog
dana. Mislio sam zato što ne radi. I padala je u sve veću i
veći depresiju, ne znam da li je to baš depresija, ja depresiju
zamišljam kao ćutanje, ona je... Ma pusti! Ja sam bio stalno
na putu, nije mi se mililo ni da se vraćam, pošto bi me
dočekivale svađe, cika, vriska... Razumeo sam, sama u
nepoznatom gradu, zemlji, zatvorena s malim detetom,
Milica je bila još praktično beba... A ne radi, ona, tako
ambiciozna... Molio sam, ubeđivao, da se trgne, da uzme
nešto da uči, da nekako nostrifikuje diplomu, mislio sam da
bi ona to mogla, uvek je bila najbolji student, bar tako kaže,
učenje joj ne bi bio problem. Mislio sam da je to za njeno
dobro, razumeš, nije nam tada falilo para, nije morala da
radi, nego zbog nje. Izmolio sam, završila je za medicinsku
sestru, pomoćnu, šta li je, ovde je to drugačije. I počela da
radi u bolnici. I nastavila da mrzi ceo svet zbog toga, još više.
Hari bi se rado nasmejala, doktorki Viktoriji, ali nije u
redu da se jednoj doktorki smeje šef obezbeđenja SEARS-a.
A i žao joj Veselina, koliko on to... godinu i po dana je bez
posla? Predugo.
− Pa dobro, imate jednu sigurnu platu, može se. I mi
imamo jednu, od nje se finansira i ta nostrifikacija, moj muž
radi nostrifikaciju. Doduše, ne bi to sve moglo da plaćamo
stan, ovo sa stanom je ispalo... ko na lutriji − i pomisli 'Jebem
ti lutriju!', onu državnu, na kojoj su dobili zeleni karton.
− Ona ima sigurnu platu, ja nemam ništa. Samo pola
troškova, da plaćam. Delimo troškove. Stan, hranu, kredite...
Ona i dalje ima odličan džeparac, za sebe, koji troši onako
kako ona troši, oduvek.
Hari bi na ovo rekla 'Molim?' i izbečila se, ali je ona
iskusan policajac, naučila je da se ne beči čak ni kad prvi put
u životu čuje takvu glupost.
− Oduvek?
− Ne, otkad ne radim. Dotle je cela njena plata bila
njen džeparac, od onda smo se dogovorili... tako.
− Izvini, a odakle ti plaćaš svoj deo kad ne radiš? −
nije mogla da se bar malo ne izbeči. − Mislim, nije moj
problem, nije važno, zaboravi.
− Imao sam neku malu ušteđevinu, za povratak kući.
To je otišlo. Uradim ponekad neki poslić. Uspevam nekako.
Ma ne uspevam nikako. Kartice, eto kako.
− Zajebano.
− Vrlo.
− Izvini što sam te to uopšte pitala, nije trebalo. Još
jedna od hiljade emigrantskih priča o materijalnom
blagostanju.
− Nema veze, da čuješ i hiljadu prvu.
− A Duda? Kad si ponovo video Dudu?
− Čim smo došli, posle nekoliko meseci. Valjda kada
smo prvi put otišli u crkvu.
− I?
− Ne znam šta da ti kažem. Bio je to šok. Ona je već
bila... Videla si je.
− Misliš debela ili luda? − izletelo joj je. Nije trebalo,
zna, ali je nervira što se muškarci “šokiraju” kada se neka
žena strašno ugoji, a pred ogledalom se nekako nikad ne
šokiraju.
− Ne, ne, taman posla, šta ima veze... I, ona uopšte
nije bila luda. Luda ne. Bila je čudna. Uvek je bila čudna, i
kao dete, mlada devojka, bila je drugačija od drugih.
Ponašala se kao da je ceo svet njen, nikad je se nije ticalo šta
drugi misle ali je morala da im kaže šta misli ona, sa
smehom, bez zadrške, bez razmišljanja da li će nekog
povrediti... A u suštini, iznutra, bila je tako ranjiva kao niko.
I onda, kada sam je ponovo video, to je bila ta ista osoba, ta
spoljna polovina, ali prenaglašena preko krajnjih granica. Ne
znam kako da se izrazim, recimo... kao što je porasla u
širinu, kao što su haljine postale toliko divljih boja, kao što...
tako je i njeno staro ponašanje prešlo sve granice. Nikakvih
ograda tu više nije bilo. Ali je zato ona druga, ona ranjiva,
nežna, ona moja Duda, nestala. Potpuno. Ili se zatvorila
negde gde nisam mogao da je nađem. Eto, to je bio taj šok, ta
Duda koje više nije bilo. Znaš, valjda svi mi kako starimo
postajemo karikature sebe samih, izgledom, ponašanjem,
manje ili više smešne karikature. Ali valjda ne izgubimo
dušu. Ne dušu, nego ono osnovo, iznutra, što nas čini... ne
znam, nama. A ona kao da je u tome preterala, s
karikaturom, spolja, a nestala iznutra. Posle sam otkrio da se
samo sakrila.
Hari razmišlja kako su ovde svi malo šizofreni,
uključujući i ranjivo-osionu Dudu, nasmejano-krvoločnu
Viktoriju, nju samu... i Veselina koji je do malopre bio samo
Viktorijin neuspešni provajder, jedna od hiljade
emigrantskih bračnih drama, što kazao on sam, ili ko već
reče, a sad je tu neki naivni sentimentalni filozof...
− Viđali ste se?
− Da, stalno, koliko ima, više od sedam godina.
− I našao si svoju Dudu, ponovo?
− Na neki način da, na neki ne.
− Razumeš šta te pitam, to je bila ljubavna veza?
− Onoliko ljubavna koliko sam je uvek voleo i koliko
je ona mene volela. Koliko zauvek voliš svoju mladost. U
tom smislu u kome ti pitaš nije. Pričali smo. Stalno smo
pričali. Ispočetka sam mislio da to radim iz sažaljenja,
priznajem, taj njen izgled i to... Da bih ubrzo shvatio da su
uloge potpuno obrnute, da sam ja taj...
− Ne razumem?
− Imali smo samo dve teme. Nas, nekada, i moj brak,
moj sadašnji pakao. Moje probleme. I dok bi, pričajući o
prošlosti ponovo postajala ona ranjiva nežna devojčica, i ja
sa njom... Gospode, sad skoro sam je napao zato što se pre
trideset i kusur godina grlila s nekim dečakom na nekom
žuru, na moje oči, a ona mi odgovorila da je to bilo zato što
sam ja, ne znam, rekao sam joj nešto što joj se nije dopalo tog
jutra, da je bila povređena, i kako sam samo mogao...
Preganjali smo se oko toga dva sata, sad pre... možda par
meseci. Kada bismo pričali o meni, sada, postajala je ova
Duda, surovi nemilosrdni sudija... Šta mi je sve govorila... da
sam... Tu nije bilo nje, nije bilo moje Dude. Slušala je i
donosila presude. Od kojih čoveku...
− Mogu da zamislim − omaknu se Harijeti, pa kad joj
se već omaklo ispriča mu i onu scenu između Viktorije i
Dude, ono veče u crkvi. Kao da nije bio previše iznenađen,
čak se i nasmejao, kratko.
− Doktorka Guda, najbolji dijagnostičar na kugli
zemaljskoj. Nije joj bilo prvi put, mada je Viktoriju uglavnom
izbegavala. Ali joj se nekad otkači... tako.
− Poznavale su se? Iz Beograda?
− Ne. Viktorija je... nije iz Beograda. Studirala je u
Beogradu, upoznao sam je kasnije, Duda je već bila davno
otišla u Ameriku.
− Kuzina iz Provanse? Tako sam i mislila − Hari se
danas očito uopšte ne kontroliše.
− Molim?
− Ma ništa, lupam. Uostalom i ja sam neka kuzina iz
Provanse, i ja sam u Beograd došla na studije.
− Stvarno? Nikad ne bih rekao. Ti mi... tako si... ma
mirišeš na beogradski asfalt. Govorom, načinom
razmišljanja, ponašanjem...
− Valjda zato što mi je ulica bila radno mesto. Pa se
uvukao miris, ne mogu da izluftiram. A gde si ti našao
Viktoriju, na ulici svakako nisi?
− Kasnije, kažem ti. Već sam i-ha-ha počeo da radim,
da letim. Mlad, pun love, stjuardese me jurile skoro ko da
sam pilot... Neki rođak nas je upoznao... doktorka, stažista,
mlada zgodna raspuštenica... i tako. Došlo vreme za
ženidbu. S jednim se devojkama zabavljaš, družiš... sa
drugačijim se ženiš.
Hari ne zna zašto je to tako, ali nekako uvek ispada
da je tako, u pravu je Veselin, zna i ona, izučila na sopstvenoj
koži. Nego, ajde da proba da nauči još nešto:
− Kakve su te drugačije, ‛leba ti, uvek me zanimalo?
− Otkud znam. Fine. Iz boljih kuća.
− Isterane? Tako se kaže, iz bolje kuće isteran −
dodaje Hari koja nije iz fine kuće.
− Vala baš, naučene, ispeglane, doterane i isterane
napolje da se udaju. Ako treba i iz više puta, dok ne nađu
majmuna. To ukapiraš prekasno.
− I?

− Ništa, zabavljali se par meseci, po skupim
kafanama, pridržavao stolice, donosio cveće, odvozio kući u
deset uveče... I mislio da osvajam Grejs Keli. Odnosno
princezu od Monaka, ko je bila Grejs Keli pre nego što je
postala princeza, ono, da je pola Holivuda prevrnulo, čitao
sam skoro, razumeš. I oženim se, ostala u drugom stanju,
desilo se. Šta ćeš, život.
− Desilo se? Odrasloj, iskusnoj ženi se d-e-s-i-l-o!?
Lekaru! Da ostane u drugom stanju posle par meseci
furanja? Šališ se. E, ti si Veseline mnogo veći konj nego što
sam mislila. Izvini, nego... ali da ti napravi dete! Doktorka!
Čekaj, pa vi onda i niste dugo u braku, Milica ima...
− Ne, ne. Abortirala je, tada, iz principa. Da ne
ispadne da me lovi na dete. Milica se rodila kasnije.
− Iz kog mog je abortirala!? Iz principa? Pa ti si
stvarno... Pao si iz rekontre! Igraš preferans? Pao na
“princip”!? E, znam muške dileje koje su pale i na zube, i na
sise, i na dupe, i na još stotine besmislenih stvari, ali na
“princip”, i to takav! Je l’ mogu nešto da te naučim, o
ženama, ne verujem da će ti više biti potrebno u životu,
sredio si se ti namrtvo, ali čisto informativno. Znaš, žena
nikada neće ubiti dete čoveka koga voli i koji voli nju, ono,
plod ljubavi, malo srceparajuće zvuči al’ tako mu dođe, ni iz
mnogo većih razloga nego što su “principi”. Prethodno će
pokušati sve, pa čak i da ga “uhvati na dete”, ako se to tako
zove. Svašta sam u životu čula i omirisala, ali ovakav
smrad... Koja prljava rekontra, i koja... − musava albino
lisica, koja štroka, pomisli ali ne dovrši. − Smejala bih se sad
od muke, al’ je mnogo monstruozno. I šta je bilo, ti
zaljubljena budala, a ona em iz fine kuće, em “principijelna”,
čista teorijska ljubav za koju padaju i ljudske žrtve, ništa
računice, tačnije sitne računice, jedan fetus manje-više, pun
Dunav...
− Hm, iz rekontre, da, dobar izraz. A i nije mi bila
neka kontra, pravo da ti kažem, ne bih se ja mnogo bunio ni
onako. I... ja nikada nisam bio zaljubljen u nju, to je najgore
od svega. Nego... bilo mi je žao, mene je sve to bilo potreslo,
a ona je pravila drame, imala moralne dileme, retroaktivno,
pošto je to uradila, tako je bar predstavljala, bilo mi žao a
bilo je vreme za ženidbu. Mislio sam, da ne ispadnem i ja
dripac, ko taj njen prvi muž, on je varao s kim je stigao, svi je
iznevere a ona... Moralna i principijelna. Bilo mi žao i hteo
sam da je utešim, zato smo se venčali odmah posle toga. Sve
to zajedno trajalo je dva meseca.
− Koja efikasnost, alal joj vera! A ti, super, pošto si
tako sažaljive prirode, sad imaš priliku da sažaljevaš sam
sebe, celog života. S odličnim razlogom. Koja priča! Je l’
shvataš ti uopšte šta...
− Ma shvatio sam, odavno, polako sam shvatao, ne
tim rečima koje si ti upotrebila nego... Koliko sam je posle
ubeđivao da rodi Milicu, godinama. Jok, ona je pravila
karijeru. S kim sve i kako... bolje da ne pričam. Na kraju sam je
ucenio, ili dete ili razlaz. To nije mogla da podnese, da bude
opet ostavljena. Ona! Čak sam se i lukav pravio, eto, svet će
misliti da je nekompletna, nesavršena, i to sam joj govorio.
Ne znam šta je od to dvoje presudilo na kraju, ucena ili
mišljenje sveta. Ma mišljenje sveta, i jedno i drugo je tu za
nju samo mišljenje sveta.
− Menjaj temu, molim te, zlo mi je, ispovraćaću se, a
nisam trudna, da ne brineš. Znači ona je Dudu upoznala
ovde?
− Da. Mislim... znala je ko je Duda, pričalo se ponekad
o mojoj Dudi, u društvu.
− I kad su se videle?
− Šta da ti kažem. Viktorija je uvek bila bolesno
ljubomorna. Ne ljubomorna u smislu da je njoj stalo do
mene, nikad joj i nije bilo stalo, nego, posesivna na neki
način... ko da sam stvar, njena, komad odeće, samo njena
bunda, da se zakiti, mužem, statusom udate... Pusti,
promenili smo tu temu! A otkad smo došli ovamo, tih
godina kad nije radila a ja putovao, to je postalo potpuno
nepodnošljivo, podivljala je. Ispočetka mi se činilo da nije
ljubomorna na Dudu. Više je koristila za podjebavanje, ono,
oko Dudinog izgleda, kako sam dobar ukus imao dok nju
nisam sreo. Viktorija i njen ukus! Ja, doduše, ne znam šta je
ukus, al’ šta je neukus, imao sam prilike da naučim, uz nju.
Zato nisam mnogo ni pričao da se viđam sa Dudom. Nisam
nešto ni krio, nego eto tako... mi i inače jako malo
razgovaramo, samo oko računa i kad ona nekog ogovara.
Uglavnom, nije znala koliko se često viđam sa Dudom, ali je
naslućivala, sigurno. A onda Duda tako napravi nešto sitno,
u crkvi, kaže joj nešto u prolazu i onda katastrofa! Danima.
Ja Dudi nikako nisam mogao da zabranim, ko je uopšte njoj
mogao bilo šta da zabrani. Tako, kad napravi nešto, a obično
bi to bilo posle nekih mojih svađa sa Viktorijom o kojima
sam joj pričao, mislio sam da prestanem da joj pričam, bilo
šta. Opet, nisam mogao, morao sam nekome. A ona mi je
bila jedini prijatelj, ovde. Možda uopšte.
− Viktorija znači nije znala da se viđaš sa Dudom?
− Kažem ti, možda ispočetka, posle sam krio. Posebno
poslednje dve godine, kad se preselila u tu ulicu punu naših,
bili smo jako pažljivi, ne ona, ja, zbog Viktorije i crkve, ti
ljudi idu u crkvu...
− Ne idu, samo Vlaja − više za sebe kaže Hari.
− Molim?
− Nije važno, nastavi.
− Pa nema više, nema šta.
− Reci mi, to... kad Duda njoj tako nešto odrapi, je l’ tu
bilo nekih... kako da kažem... sukoba, javno.
− Ne, taman posla. Ne bi Viktorija to sebi nikad
dopustila, nije to njen nivo − opet se jetko nasmejao. − Da se
javno... Ima ona svoju omiljenu publiku, između četiri zida,
mene i Milicu. Da mene ponižava pred detetom.
− Nema veze sa celom pričom, nije ni moj problem, ne
moraš da mi odgovoriš ako nećeš, ali imam jedno prosto
pitanje. Zašto se ne razvedeš od tog monstruma?
− Zato što sam pička − reče potpuno ozbiljno.
− Molim? − Hari je očekivala sve ali ovo ne.
− Sad bi ti Duda rekla “Zato što je pička.” Rekla mi je
to bezbroj puta.
− A šta ti kažeš? Mislim, ja nisam Duda, ne donosim
zaključke, pitam.
− Sad pošto Dude više nema, da donosi zaključke,
mogu da ti kažem ono što sam njoj uvek govorio − zbog
deteta. Ucenjuje me detetom. Da više nikada neću videti
Milicu, da će je okrenuti protiv mene, da će joj ispričati... Ma
ona je spremna na sve, i da potpuno uništi Milicu da bi se
osvetila meni. I to već radi, i ovako, ne mogu da zamislim šta
bi bilo... Pa jedno mi je dete već ubila, sama kažeš. Ako je
uopšte i bilo moje, nečije je ubila. Milica je i ovako osetljiva,
nesigurna, bez mene... Zapravo je pravi odgovor − zato što
ona jeste monstrum. Ne mogu da se razvedem zato što
imam dete sa monstrumom. A onda mi Duda na to kaže “Ne
seri, nego zato što si pička.” Šta je ispravan odgovor, Dudin
ili moj... bog sveti zna.
Hari svemu ovome nema šta ni da doda ni da
oduzme. Oduzela bi, doduše... oduzela bi malu Milicu,
rekvirirala je, i zbrisala s njom kod Pantelije, Vlajinog
ćoravog mačka, u onu šarenu fotelju, da svi troje spavaju, s
mirom, dok Vlaja snima film u podrumu. Ne zna što joj sad
to pade na pamet.
− Pusti sad to, reci mi nešto drugo. Uzima li Viktorija
neke lekove?
− Ih, gomilu, stalno.
− Mislim... leči li se... od nečega?
− Kažem ti, leči se, od svega, stalno. Ako si pitala ide
li kod lekara, ne ide. Ona je najbolji lekar, jedini. Ni Milicu
ne vodi, i nju samo ona leči, jedino mene pušta kod drugih,
valjda mi želi zlo, po njenom − ovo je zvučalo zajedljivo.
− Pitam te... Kako da te pitam... je l’ uzima nešto za
živce?
− Ne bih se čudio, ne znam. Što pitaš?
Hari je zapravo pomislila na onu pilulicu koju je
Viktorija popila u crkvi, Duda je rekla “bensedinuška”, eto
zato je pitala. Dalje bi pitala, policajac bi pitao, da li u
Viktorijinoj porodici ima nekih duševnih bolesti, njoj se čini
da je tu problem malo žešći da bi ga prosta “bensedinuška”
mogla razrešiti, ali se dosetila da ona ovde nije policija, ne
može da pita takve stvari. Dosetila se jer... jer se trenutno
uopšte ne oseća kao policajac nego... Uh! Ali mora da istera
stvari na čistinu:
− Misliš li da je ono veče, u nastupu besa, ljubomore,
šta god to bilo, bila u stanju da... gurne Dudu niz stepenice?
Veselin u trenutku pocrvene, pogled mu je kao u
deteta koje su uhvatili, ne zna Hari u čemu su ga uhvatili, ali
u nečem strašnom.
− Ne, ne, ne! Šta ti pada na pamet!
− Pitam da li je ponekad fizički agresivna, u tim
svađama koje spominješ.
− Ne − previše brzo reče Veselin, očito laže.
− Vidiš, u svetlu onoga što si mi ispričao, u svetlu one
jurnjave kolima ispred tvoje kuće, u svetlu onoga što sam ja
videla ono veče u crkvi, meni je to sasvim logična ideja.
− Ne, kažem ti! To bi bilo... Ne mogu da zamislim!
Dete... Ne!
− Veseline, hajde da budemo iskreni. Ja mislim da ti
misliš isto što i ja. Da takva mogućnost postoji. I da me zato
nisi pozvao tri dana, da si zato danas pokušao da me
izbegneš na kremaciji i da mi zato sada nisi rekao sve što
znaš.
Veselin je i dalje jednako crven ali počinje malo
mirnije da diše. Onaj dečiji strah na licu počinje da prelazi u
nešto kao... “gotovo je, uhvaćen sam, sve je gotovo, nema
vađenja”, neko prepuštanje... šta god da sledi. Ćuti.
− U pravu sam, je l’ tako?
− Priznajem, prošlo mi je kroz glavu, u petak. Stajao
sam ispred kuće dugo, potpuno izbezumljen, zamišljao sam
kako ulazim, penjem se i bacam je niz stepenice, pa je dižem,
penjem, bacam, penjem, bacam... Ako je mogla da mi
povredi Dudu ja bih je... Ne! Nemoguće! Jedva sam ušao u
kuću od straha da bih mogao da saznam... Ona je međutim
već petljala nešto po dnevnoj sobi, bila je nešto nakrivo
nasađena, ne previše, nadrndana kao i obično, ali ništa nije
rekla, nije čak pominjala ni tvoje prisustvo, nije pitala, što je
neverovatno, nikakvih komentara! Držala je u ruci katalog s
bojama i zakerala nešto oko neke nijanse za zid u kupatilu
koju su pogrešno pomešali u radnji. Kažem ti, naizgled
potpuno obična situacija, ništa što bi... kao da se ništa nije
desilo.
− I onda je ti nisi ništa ni pitao?
− Nisam.
− Kasnije?
− Ćuti, kažem ti. Mislim, ne ćuti, ponaša se kao i
obično, standardna podjebavanja, ali o tome ćuti, Dudu ne
spominje, ni tebe, tvoj dolazak onog dana.
Hari mu i dalje ne veruje, ne veruje da on ne veruje.
Možda se plaši te mogućnosti toliko da odbija... Ali u glavi
mu je, to vidi. Kao da joj čita misli Veselin nastavlja:
− I ništa ti nisam prećutao. Ne bih, sve i kad bi bilo
moguće to što kažeš. Voleo sam Dudu i stalo mi je da se
otkrije istina, kakva god bila.
− Dobro, onda mi reci, ono veče, u crkvi, video si da
Viktorija i ja sedimo zajedno?
− Da.
− I šta je bilo posle? Kad sam ja otišla?
− Ništa, ja sam stajao kod šanka sve dok se nije
začula... Viktorija je sedela za stolom, sama.
− Nije ustajala?
− Nije. Ne mogu da tvrdim za svaki sekund, nisam je
sve vreme gledao, ali kad god bih bacio pogled bila je tamo.
− A u trenutku kada je Biljana vrisnula?
− Koja Biljana?
− Nije važno, upoznao si je danas. U trenutku kada se
začuo vrisak, gde je bila Viktorija?
− Ne znam, nisam obratio pažnju, nastala je gužva.
Sledeći put sam je video dole na stepenicama, pored tebe.
− A posle?
− Pa − malo ćuti pa nastavlja − jedino neobično je bilo
to što je viknula da sklonim dete. Mislim, ne zanima nju
nikad dete, šta će da vidi, čuje, mislim da je to viknula da bi
sklonila mene odande, sa stepenica, znala je da ću na dete da
odreagujem. Da me skloni da niko slučajno ne primeti moju
reakciju, uvek svet, uvek ona i slika o njoj u očima sveta,
Mrs. Perfect, uključujući i mene i Milicu, tome mi njoj
služimo, isključivo. Znaš kako ona samu sebe zove? Mrs.
Perfect. Na ti pa se smej. Meni odavno nije smešno.
Svađu kod kuće, kasnije te noći, nije spominjao. To,
valjda, nije bilo neobično.
− E, i nije baš neka uteha, al’ ima jedna stara narodna,
ili je iz nekog filma, ne sećam se, kaže “Devojku možeš da
odvedeš iz malog grada, ali mali grad iz devojke nikad.”
Čisto, stereotip je u pitanju, a sad što vi muškarci kasno
palite, i što je tvoj slučaj malo drastičniji, malo mnogo, ono,
psihopatološki... A ti si tvoju malograđanku dolaskom
ovamo još odozgo ponovo doveo u “malu varoš”, kud ćeš
gore, pogoduje ludacima ko južni vetar i pun mesec zajedno.
Ma ne znam, ko sam ja da popujem. Nego, reci mi, jeste li vi
uopšte čekali posle policiju, da nije insistirala da odmah
krenete? Nisam vas posle videla u onoj gužvi.
− Ma kakvi! Naravno da smo sačekali. Ne bi ti ona...
Ona ne zna za strah. Ja sam se bio uplašio, ne uplašio ne
znam zašto, nego... hteo sam da pobegnem sto kilometara
daleko. A ona je mirno sedela dole u sali i razglabala s nekim
ljudima medicinske aspekte... sve pršljen po pršljen. I sve
pred detetom. Ma, ona ne bi propustila da se prikaže i pred
policijom, sve da su joj ruke bile krvave do lakata.
− Dobro, pusti sad to.
− Ne misliš valjda da je stvarno moguće... − Veselin se
neznatno smirio.
− Ne mislim ništa, možda si u pravu, možda je
stvarno nemoguće, videćemo.
− Slušaj, ja bih morao da krenem kući, uskoro će doći
sa posla − Veselin ne zna da je Viktorija uzela slobodan dan i
da je odavno kod kuće. − Nastavićemo drugi put.
− Pošto ne znam kada će to biti, hoću da mi kažeš još
nešto. Nešto o Dudinom životu u Americi do vremena kad
ste se ponovo videli. Sigurno ti je pričala, ako je s tobom
jedinim pričala.
− Ne.
− Kako ne, kažeš da ste...
− Rekao sam ti, pričali smo samo o dve stvari, o
nama, u Beogradu pre trideset i kusur godina, i o... jebenoj
Viktoriji! Koliko protraćenog vremena na nju!
− Nikad nije rekla ništa što bi... eto, što bi meni sada
pomoglo da rekonstruišem te neke godine do osamdeset
devete, devedesete, tako nekako?
− Ne, kažem ti, odbijala je o tome da govori. Ipak,
čekaj, ima nešto, nije baš tako rekla, ali pomislio sam da to to
znači. Mislim da je bila udata, da se udavala, jednom je tako
nešto rekla u smislu... Ja sam rekao da ona ne razume šta je
brak i porodica, šta su obaveze te vrste, a ona je rekla da ne
pričam njoj, da je ona doktorka Guda za trule brakove. Tako
nešto.
− Za koga, kada?
− Ne znam, kažem ti, to je samo moja pretpostavka.
Sad stvarno moram da idem. Javiću ti se. Javi se i ti meni.
Neko... pre podne.
Izašao je iz stana pre nego što je Hari uspela da ustane
sa troseda. Osećala se kao prebijena mačka.

12. Gaće
Po glavi su joj se vrzmale razne ideje, stare i nove,
koje je dobila slušajući Veselina. Kada bi samo mogla da
zaviri u policijske izveštaje! Pomisli čak na trenutak kako je
trebalo ona da piše izveštaje, sama sebi, od samog početka,
da beleži one glupe i dosadne sitnice koje bi joj sada
pomogle da poveže... ili makar da odluči u kom pravcu da
krene. Bilo je, na primer, nešto, one prve večeri kad se
sastala sa “revolucionarnim jezgrom” crkvenog odbora,
neko je rekao nešto. Čega se posle setila u vezi s nečim što je
rekao neko drugi. I što je... zaboravila. Ne može da se seti, da
je ubiješ! Dalje, ona će morati da proveri Viktorijino kretanje
po crkvi one večeri, tačnije njeno sedenje za stolom, pa
makar morala da ispita svih dvesta ljudi, ili koliko ih je već
bilo. I sa tim u vezi ima negde neku sliku koja joj je proletela
kroz glavu, one večeri. Stariš, devojko, pomislila je, a ne
pišeš. Olako si odbacila blokče. I šta je pobogu ta žena radila
gola i bosa ispod šarene suknje, u crkvi? Gde su joj bile gaće,
čarape, gde ih je ostavila? Morala je negde, tašnu nije imala,
nije mogla takva da dođe, napolju je bilo bar minus petnaest.
Onih naših stepeni. Da li joj je Veselin rekao sve? Ne sumnja,
ne zna zašto ali ne sumnja u njega, mada bi... pravila mu je
probleme sa plavušom, očito, ali... Da li joj je rekao baš sve?
Te gaće i čarape su morale negde da budu. Kada bi samo
mogla da zaviri u policijske... Razmišljajući tako, zaspala je
na zelenom trosedu, još uvek u maloj vunenoj crnoj haljini,
sklupčana kao Pantelija.
Kada se probudila napolju je već uveliko bio mrak.
Šest sati, kaže njen sat, nije dugo spavala. Ustade, protegli se,
zagladi malo haljinu i rastrese kosu, pa ode da nađe telefon,
ostavlja ga kojekuda, posle joj đavo kriv kad se isprazni. Sad
je bio u kupatilu. Kako beše crkveni telefon? Isto kao broj
faksa, ha, ha, ha, setila se Lakija, moraće da ga pozove noćas.
A sada će da krene od onoga što nije zaboravila. Tražila je
Mileta Lenjina − dobila ga je.
− Čujte, Mile, ja bih malo da popričam sa vama ... Ne,
ne, ne mora da bude prisutan, vi mu posle prenesite, ako
budete hteli ... Ja mogu, zato se i javljam ... Pola sata, ne više
... Dobro, za četrdeset pet minuta ... − slika se pojavila
iznenada, usred neke Miletove bezvezne rečenice. Zajedno
sa grčem u želucu, na trenutak je bljesnulo, zabolelo, i
odluka je pala. Nek ide u majčinu, šta mora − mora. − Mile,
da vas pitam nešto, ona žena što je danas na kremaciji sedela
sa Veselinom, znate je? ... Da, ta, trebalo bi da stupim u
kontakt sa njom ... Ne, ne, nisam znala ... Stvarno? Odlično,
sačekaću je onda posle razgovora sa vama, a vi joj recite da
ću doći, objasnite joj ... Odlično, krećem.
Moraće da se suoči sa Sonjom. Što će da bude
neprijatno. Zabole je i za Debejca, i jednog i drugog, i
Sonjinog i njenog bivšeg, ma za sve debejce ovog sveta, njoj
lično je neprijatno da se sretne sa Sonjom. Ali moraće. Jer, to
je bila ta slika koju je potisnula, sad joj je jasno i zašto, Sonja
je bila na toj slici. Nalakćena na šalter, gleda u onu menzu iz
kujne. Koliko god puta je te večeri Hari pogledala prema
kujni, prvo dok je stajala i pričala s onom ženom kod
stepenica, posle dok je sedela sa Viktorijom, kad je krenula
gore sa popom Ćirom... Sonja je sve vreme stajala nalakćena
na kuhinjski šalter i posmatrala šta se događa u sali. Moraće
da razgovara sa Sonjom, pa šta bilo. I sad joj je još Mile rekao
da je Sonja večeras u crkvi, da drži nastavu srpskog, biće
tamo do devet. Opet je osetila grč u želucu. A da pojede
nešto, usput?
Mobilni je zazvonio na drugom semaforu od kuće.
− Alo ... Ti si Doco ... Nisam, u kolima sam ... U crkvu
... Ne, odlučila sam da odem u manastir, pa vršim
kondicione pripreme ... Od nedelje ... Pa možda ću u neki
muški, tamo je bolje društvo ... Nisam ti juče rekla jer nisam
znala da ću večeras da idem, malopre sam odlučila ... Jesam,
jela sam, dobro sam se obukla, imam šal i rukavice i dugačke
gaće ... Ne zezam, ti zezaš ... E, aj’ ne zanovetaj ko neka baba,
imam nešto lepo da ti kažem ... Ne, nego da je Kića živ...
Kako koji Kića, moj papagaj ... Javio mi Laki, zamolila sam
ga da se raspita ... Ne, nismo se opet čuli nego mi je javio,
pričaću ti kako kad dođeš, smej ... Ma Laki je car, stvarno je
najbolja drugarica ... E, prekida se, ajde ćao, zovem te sutra
uveče ... Ljubim i ja tebe.
Mile ju je sačekao gore i odveo u kancelariju oca Ćire,
koji večeras nije tu, a on, eto, ima ključeve, mirnije je. 'Još
jedan ključar!', pomisli Hari. Dole u učionici su časovi
srpskog, sačekaće je Sonja, dogovoreno je, i tako ima da
pregleda neke dečije radove.
− Evo ovako. Mile, da li je policija u crkvi našla nešto
neobično, po vašem mišljenju neobično, i to ponela?
− Ne znam šta bi to bilo neobično. I, koliko ja znam,
nisu odneli ništa sem... pokojnice. Šta je vama neobično?
− Pa, neobično za crkvu, da se nađe u crkvi.
− I dalje vas ne razumem. Oni doduše i nisu vršili sad
neki... pretres, kao ono u filmovima. Uglavnom su nešto
merili i pregledali papire. I te papire, rekao bih ovlaš, nije tu
bilo nekog prevodioca ili tako nečeg. Odneli su
dokumentaciju o gradnji, ono što smo imali. Ako vam je to to
neobično.
− A da li ste vi, posle, našli nešto... veoma neobično?
Slučajno.
− Ne koliko ja znam. Recite mi šta, pa ću vam reći!
− Ok, da li su u crkvi nađene neke ženske gaće i
čarape? Malo većeg broja.
− Molim? Vi stvarno...
− Dakle nisu?
− Pobogu, ovo je crkva, šta vam pada na pamet, šta
bi...
− Pa jesam vam rekla da je neobično.
− Je l’ se vi zavitlavate sa mnom ili šta? − Mile Lenjin
se kanda malo nervira. − Ja sam rekao popu Ćiri da mi ta
vaša istraga deluje malo neozbiljno i da to izgleda nije bio
najpametniji potez.
− Uopšte se ne zavitlavam, verujte mi. Idemo dalje.
Da li je po vašem saznanju pokojna Duda bila s nekim u
vezi? Seksualnoj?
− Vi ili ste pili ili... Završili smo razgovor! − da li
glumi il’ ne glumi... Kako god bilo ustao je i Hari mora nešto
da preduzme ne bi li ga zadržala u sobi.
− Slušajte Mile, nisam pila, nisam luda, reći ću vam
nešto pod uslovom da nipošto ne ode dalje. Ni do popa Ćire,
jasno? − Mile slegnu ramenima, kao da joj daje još minut
vremena za zavitlavanje, ljut je. − Duda u trenutku smrti na
sebi nije imala čarape i... donji veš. Razumete? Razumete li
sada zašto vas pitam jeste li našli... To je našla ili policija ili je
još negde u crkvi. I stvarno nemojte da se ovo raščuje, zbog
nje. I zbog crkve.
− Jao! − graške znoja obliše mu lenjinovsku ćelu,
obrisa je rukom, ali nadiru nove. − Koliko puta sam joj
govorio...
− Šta ste joj govorili?
− Da se sredi, da se ne ponaša u crkvi...
− Polako, dakle niko nije pronašao gaće? Moraćemo
onda da ih potražimo.
− Nema potrebe − kaže Mile, prestao je da se briše
iako je skroz mokar. − Nisu u crkvi.
Sad je na Hari red da se iznenadi, ali se ona retko
znoji. Samo ga je upitno pogledala.
− Uh! Nema veze, sve to nema veze, Gudina posla.
− Pa pričajte, pobogu!
− Te večeri... prišla mi je da uzme badnjak, ali nije bilo
više, ja sam raspremao, tamo... Upala je pravo s vrata,
smejala se... onako kako ona... I kaže, izvinite na izrazu,
'Mile, smrzla sam se ko pička!' Znala je da me nervira što
toliko psuje po crkvi, namerno je to radila u mom prisustvu.
Ja joj kažem nemoj, bre, Gudo, a ona 'I pička mi se smrzla ko
pička.' I onda mi ispriča, sve tako smejući se ko... ko lud na
brašno, brljivo, razumete, kako kreči stan. I kako su joj sve
stvari ispomerane i nagurane, pa kad se spremala da krene
ustanovi da nikako ne može da dođe do... gaća, izvinite, i
čarapa. Nije mogla nešto da pomeri. I onda, pošto je već
kasnila, odluči da krene... bez ičega. Ja joj kažem ne lupaj
Gudo, preterala si, u crkvi smo, sad si stvarno preterala, a
ona se i dalje cereka i još mi kaže 'Ne veruješ? ‛Oćeš da ti
pokažem?' I krenu rukom prema suknji, da zadigne, bože
me oprosti! Okrenuo sam se na drugu stranu i otišao, šta da
radim, a ona se smejala za mnom ko... ma ko luda! E,
stvarno...
I Hari bi se sad najradije nasmejala, pre svega Miletu,
u Gudino i svoje ime, ali nije red, budimo politički korektni.
Ali imamo ovde i neka posla:
− Mile, a šta mislite, zašto je baš vama Guda to rekla?
I... htela da vam pokaže? − nove graške znoja pojaviše se na
lenjinovskoj ćeli.
− Valjda da me iritira, znala je koliko me nervira...
− Znala je da ste gej?
Hari ne zna da li je iko ikada uspeo ovako da
izbezumi pravog Lenjina, ali sumnja. Možda mu samo niko
nikada nije u lice rekao da je peder? Mile, koji je još uvek
stajao, naglo počinje da šeta, gleda u pod, malo-malo pa
obriše ćelu, šeta..

Ne brinite ništa, to je vaša privatna stvar i ostaje
među nama. Ja sam policajac, dobro, ne baš policajac, ovde,
ali... Znate, ko lekarska tajna, ne brinite i smirite se. Samo mi
recite, Guda je znala?
− Najverovatnije. I... ali to sad nije važno, otkud vi
znate, ko je vama rekao, ko još zna? − zastao je, potpuno je
van sebe, Hari mora nešto da preduzme. Izgovara reči nekim
visokim glasom, odjednom tako visokim da... Inače ima
sasvim normalan bariton.
− Niko Mile − sem Službe, naravno, ali to mu ne
govori, to je zaista Niko u njegovom slučaju. Ako im u
je posao. Petnaest godina sam radila u krvnim i seksualnim
deliktima, prosto iskustvo.
Kako samo dobro laže! Nikad joj na pamet ne bi palo.
Ali pošto je to za Miletovo dobro, ajde, može malo da laže,
makar se i puvala tom prilikom.
− Dakle, Guda je znala, otkud? − tog trenutka joj se
ponovo upalila sijalica, ovaj put srećom nije bila propraćena
grčem u želucu. − Vi ste Gudu poznavali od ranije, iz
Beograda?
Još jedan strašan talas izbezumljenja u vidu graški
znoja protresao je Miletovu ćelu. I celo telo, šeta sve brže i ne
diže pogled. Hari je ovaj put stvarno lovila u mutnom. Setila
se, to je bila ta sijalica koja se upalila, da je one večeri Mile
rekao da je Guda jednom lomila skočni zglob i otad je imala
frku od stepenica. Što u tom trenutku nije značilo bog zna
šta. Posle joj je Veselin rekao da je skočni zglob polomila
pred matursku predstavu. Još kasnije naučila je da Duda o
tom periodu svog života, ma o svim prethodnim periodima
svog života, ni sa kim nije pričala. Ako sa Veselinom nije
pričala o nečemu što je on već znao, zašto bi... Eto, to je bila
ta špekulacija koja se pokazala tačnom.
− Onda ste vi proverili sve? Znate sve? Otac Ćira mi je
rekao da vršite neke provere u Beogradu. Proverili ste i to?
Znate da sam bio oženjen njome?
Hajde Hari, smiri se, kuliraj, ti ovde vodiš igru i
odlično ti ide, smiri se, ne pokazuj, polako, polako...
− Proverila sam, znam − a Lakiju će se noćas malo i
majke majčine, na njegovim proverama. − Samo ne znam
okolnosti. To ćete mi vi ispričati, polako. Sedite i smirite se.
Trebalo mu je desetak minuta da se sredi, Hari je bila
strpljiva mada ju je radoznalost razbijala.
− Nema šta tu mnogo da se priča. Upoznali smo se u
ambasadi. Podnosili oboje zahtev za iseljeničke vize. Ona je
imala nepunih devetnaest godina, nesvršena balerina sa
štapom. Ja sam imao dvadeset dve, diplomirani arhitekta,
student generacije. Verovatno sam i bio student generacije
samo da bih mogao što pre da odem odande... Negde gde
mogu da budem to što jesam... razumete? To mi je bio motiv,
fiks ideja, da ću otići negde gde ću biti slobodan. Gde opet
nisam mogao da budem to što jesam, vidite i sami, i dalje
nisam to što jesam, taj strah, to je u čoveku a ne u okruženju,
gledam ove današnje klince, što mirno šetaju po gej
paradama, ja nikad... Nije bitno. Tek, razgovarali smo u tim
redovima pred ambasadom. Ne... ne o tome. Niti je ona meni
rekla svoje motive, niti ja njoj, taj skočni zglob, prosto pitao
sam je zašto nosi štap i tada mi je rekla da se saplela na
stepenicama i polomila ga. Ništa više od toga. Onda je pala
ideja, to je bila njena ideja, da se venčamo da bismo lakše
dobili papire. Ona sama nije imala nikakve šanse. Moje su
bile malo bolje, zbog diplome, ali bih sa ženom sigurno imao
veće. Isprva sam mislio da se šali, ali kada su nas odbili,
kada su nas oboje odbili, počeo sam da razmišljam o tome. I
tako... dogovorili smo se, venčali se i... dobili papire posle
šest meseci.
− Živeli ste zajedno to vreme?
− Ne, ne... niko nije znao. Dogovorili smo se da je to
čist poslovni aranžman, ne poslovni, drugarski. Kada
otputujemo, živećemo neko vreme u istom stanu, ako budu
proveravali ili tako nešto, i onda razlaz. Tako je i bilo.
− Kada je onda saznala za vas? Tada ste joj rekli?
Kada ste vi saznali za njene motive?
− Pa... nikada joj nisam rekao. Ja sam pričao o
arhitekturi, besperspektivnosti, standardnu priču. Ona je
meni rekla ponešto, ne o motivima, nego prosto o sebi, o
porodici, o baletskoj školi... I to kasnije, morala je da mi
ispriča, pred razgovor u ambasadi, morao sam da znam
ponešto o svojoj... ženi. I prosto sam sabrao dva i dva i video
njen motiv. Nije htela da drugi gledaju kako se njen san
srušio.
− Znači znali ste da ima sestričinu, znali ste da nekoga
treba da tražimo?
− Znao sam da joj je sestra umrla na porođaju, da je
dete ostalo, tada smo još živeli u istom stanu, odbolovao sam
to sa njom, ali šta je bilo sa detetom kasnije... nisam znao.
Znate, ja sam insistirao da se traže rođaci, kod oca Ćire.
Mučilo me je to dete, hvala vam što ste je našli. Pao mi je
kamen...
− I, šta je bilo kasnije? Kažete da je sigurno znala... za
vas. Kako je saznala? Ne znam ni da li je to važno, možda
jeste.
− Bilo je teško kad smo došli. Niko od nas dvoje nije
imao neke ušteđevine. Radili smo sve i svašta, taj naš
sustanarski život se malo odužio zbog toga. Drugarski, bila
je veliki drugar, često je izdržavala ona mene, često ja nju,
zapravo češće ona mene, priznajem. I... imala je veliku
potrebu za ljubavlju, bila je jako usamljena ovde, makar i
fizičkom ljubavlju, razumete... Ja sam je razumeo, ali... Ne
znam kako da se izrazim, vidite, nekoliko puta je pokušala...
htela je da vodi ljubav sa mnom. Razumeo sam je, bog mi je
svedok koliko sam je razumeo, ali nisam... Eto tako mislim
da je shvatila. Nikad nije ništa jasno rekla, nisam ni ja.
− Koliko dugo ste bili zajedno?
− Skoro godinu dana smo delili stan. Čim smo malo
oboje stali na svoje noge ja sam našao drugi, ona je ostala. U
prijateljstvu smo se rastali. I kasnije smo se jedno vreme
viđali, ponekad mi je davala novac... Nekako, ja sam se
mnogo lošije snalazio ispočetka, dugo mi je trebalo. Onda
sve manje i manje, na kraju nisam znao ni gde je, promenila
je stan i izgubili smo kontakt.
− Kada ste se zvanično razveli? Tada? Ili... Ili ste još
uvek u braku? − Harijeti se čini da je ovde sve moguće.
− Ne, razvedeni smo odavno. Od osamdeset i četvrte.
Javila se, ne znam ni kako me našla, i tražila razvod. Htela je
da se uda. Dao sam joj, naravno, takav je i bio dogovor, čim
nekome... Meni taj razvod nije trebao, kao ni to parče papira.
Poslao sam joj dokumenta odmah. I ubrzo dobio rešenje o
razvodu. Nisam je video do osamdeset i devete, kad se
pojavila ovde, u crkvi. Ne znam šta je bilo sa njom u
međuvremenu, nešto se očigledno desilo, loše, mnogo loše,
ali... Nikada nije htela da govori o čemu ona neće, pa je
nisam ni pitao.
− Odakle se javila? Na koju adresu ste poslali
dokumenta, za koga je trebalo da se uda?
− Uh! Slao sam na neki hotel u Atlantik Sitiju. Radila
je tamo, toliko mi je rekla, pretpostavljam pevala. I da se
udaje za Amerikanca, i to je rekla. Ništa više, i to je rekla u
šali, ko zna da li je bilo istina.
− A posle, kada se vratila, kakvi su bili vaši odnosi?
− Kao i sa svima drugima, valjda. Nikada nije
pominjala... čak ni meni. Priznajem da mi je laknulo kada
sam shvatio da i neće. Meni je nekako... nje bilo mnogo žao.
Vi ne znate kakav je to drug bio! I šta se od nje napravilo! Da
tako završi...
Mile postaje previše patetičan i Hari mora da ga vrati
u realnost, mada se i sama oseća potpuno nadrealno, ona, u
Dudinoj priči, koji lik!
− Da li ste vi svesni da ste imali motiv da... da je
gurnete niz stepenice?
− Ja? − Mile je iskreno začuđen, ili se tako čini, i
preplašen ovom idejom.
− Vi. Znala je nešto što vi krijete celog života. Možda i
po cenu života, njenog?
− Gospode! Vi niste... niste pri sebi. Da bih uopšte
nekome mogao da... da učinim tako nešto. I to njoj. Njoj, koja
mi je pomagala, koja je ćutala tolike godine, zašto bi sada...
Ne, ne, vi niste pri sebi.
− Pa recimo zbog Biljane. Ona, Duda, nije bila baš pri
sebi, a ne ja, oko toga ćemo se složiti? Ko zna šta je moglo da
proradi u njoj, sujeta, otkud znam šta, kada vas je viđala s
Biljanom. Možda vas je ucenjivala?
− Da će me odati Biljani? − sumorno se nasmejao. −
Pa glavna muka koja mene muči u poslednje vreme jeste
kako da sam sebe odam Biljani. Ona je divna žena, odan
prijatelj, ne želim da je izgubim a... bojim se da ona gaji i
neka druga osećanja prema meni. Ne želim da je povredim,
nipošto, a... Znate, od ovoga što ste malopre rekli mnogo bi
razumnija bila ideja da sam sebe gurnem niz stepenice.
− Dobro, kad vi kažete − reče Hari, nije baš potpuno
ubeđena, videće, i pogleda na sat. − Recite mi samo još
nešto, Biljana ne zna da ste bili oženjeni Dudom?
− Taman posla! Pa niko ne zna!
− Dobro, samo sam pitala. A kako je vama prezime?
− Ilić, što?
− A pravo ime?
− Vladimir. Šta da radim...
− Ništa − reče Hari i uspe da ne eksplodira od smeja.
− Ja idem dole, vaša učiteljica srpskog čeka već pola sata.
Laku noć i držite se.
− Doviđenja, onda − reče Mile, konačno sede u fotelju
i zauze pozu Rodenovog mislioca.

13. Prijateljice
Izašavši iz kancelarije Hari se prvo maši za mobilni.
Morala je odmah da proveri, dok joj opet ne odleti...
− Halo, Hari je − pa trenutak zatim odmaknu telefon
od uveta i začuđeno gleda u displej, budući da je upravo
čula jedno veselinovsko muklo “Wrong number.” i veza se
prekinula. Stvarno se prekinula, sudeći po displeju. Nije
ćurka da zove ponovo, verovatno je bio loš momenat, ali
ipak... da toliko... ma bezveze, ljudi su stvarno čudni.
Pa polako krenu niz one stepenice ka kompjuterskoj
učionici u kojoj ju je čekala... Opet se pridržava rukama za
oba zida jer pod nogama krcka, tako krcka... da je sve to ono
veče propalo pod Gudinom težinom ništa se ne bi čudila, ma
niko se ne bi čudio i ona ne bi imala slučaj. I život bi joj bio
mnogo lakši. Ili ne bi, ko to zna. Pri dnu stepenica zastade da
uzme vazduh. Uh, ovo će da bude neprijatno, za nju
neprijatno, za promenu. Ali Hari je hrabra žena, posebno
kad nema izbora. Ili da ispituje dvesta ljudi, ne zna ni kako
bi ih skupila, još manje kako bi ih tačno pitala a da ne napravi
pometnju u srpskoj zajednici, ili da krene od Sonje, koju je
svojim očima videla... kako gleda. Pa kucne i uđe.
Sonja je digla pogled sa nekih papira, šarenih, deca
verovatno crtala babe i dede, kruške i jabuke, ćirilicom, i
gleda u Hari, gleda, gleda...
− Vi? − Hari ni iz ovoga “Vi?”, iz tona, ni iz pogleda
ne može da provali šta se Sonji mota po glavi. Samo zna da
se, budući da Sonja sedi za katedrom, i da je gleda kroz
naočari, prvi put je vidi sa naočarima, a da ona stoji s ove
strane, dečije, oseća kao... Pa, kao dete pred učiteljicom. Od
ove se pomisli trgne, reče sebi da je budala, pa onda glasno:
− Dobro veče.
− Vi! − ovo nije bilo upitno, čista konstatacija. − I?
Otkud ovde, čiji brak trenutno rasturate?
Hari pomisli da možda eventualno rastura svoj, ne
reče ništa, šta da kaže? Zato Sonja nastavlja:
− Ako je moj, u redu je. Imate moj blagoslov. Za
apanažu ne mogu da garantujem, ali verujte, da sam u
situaciji, od sveg srca bih vam...
− Sonja, molim vas, nisam zato...
− Ne sećam se da smo se ikad upoznale? − trudi se da
deluje arogantno i to joj nikako ne pristaje.
− I nismo zvanično. Ja sam Hari − i pruži ruku preko
katedre. Ništa, Sonja ništa, ne ispušta olovku iz desne ruke.
− Znam ko ste. Videla sam vas. Sa mužem svoje
najbolje prijateljice, a moj muž, moj, je tom prilikom mirno
izjavio da ste mu koleginica s posla. Moj muž koji je sve
vreme...
U tom trenutku zazvoni mobilni, Hari se trže, pogleda
displej, zausti da kaže 'Izvinite, moj muž, moj!' ali... Em na
displeju nije bilo Docino ime već Veselinovo, em... Ma šta
sad ovde s ovom da se nadjebava.
− Halo? ... Iz kakve garaže? ... Morao si da izađeš u
garažu, e, ne mogu da verujem ... Ma dobro, baš me briga ...
Jeste bilo važno ali sad ja ne mogu ... Ok, zvaću te ujutro, s
posla ... Ok, ok, ćao!
Tek nakon što je prekinula vezu shvati kako je ovaj
razgovor morao da zvuči Sonji, pa je uhvati smejavica, ako,
super, neka se zabavlja, svi se ludo zabavljamo.
− Izvinite, nešto smešno.
− Stvarno je smešno − jetko joj odgovori Sonja. − Šta
ste zapravo hteli od mene? Da skratimo ovo. Nije mi drago
što vas vidim, to valjda razumete.
− I ja bih da skratimo, došla sam zbog Gude, to vam je
Mile sigurno rekao.
− Jeste, ali ja ne razumem šta vi imate s Gudom?
− Nisam imala ništa, dok je bila živa − a sada imam
isuviše, pomisli. − Vidite, neki ljudi nisu sasvim sigurni da je
njena smrt bila nesrećan slučaj, a budući da ste vas dve bile
prijateljice, mislila sam da biste hteli da nam pomognete da
to...
− Prvo, nismo bile prijateljice. Drugo, u ovoj zemlji
postoji policija, kakve su to sad gluposti?
− Drugo, ti ljudi, Gudini prijatelji, smatraju da će
policija njenu smrt olako proglasiti za nesrećan slučaj. Prvo,
193
učinilo mi se da ste prijateljice, danas, tokom kremacije − ako
hoćeš tim tonom da razgovaraš, ok, mogu i ja, pomisli.
− Vi? To ste bili vi? I one večeri, one kada je Guda...
Učinilo mi se da vas znam, i danas... Moraću da počnem da
nosim naočari i za daljinu − reče onako potpuno za sebe.
− Pošto obe želimo da skratimo, eto, skraćujem,
upravo o toj večeri hoću da razgovaram sa vama.
− Šta o toj večeri?
− Vi ste sve vreme stajali na kuhinjskom šalteru i
posmatrali šta se događa u sali. Možda ste videli nešto čega
niste ni svesni a...
− Otkud vama...
− Videla sam, videla sam ja vas.
− Ma kako... Poznali ste me još to veče? − ovo je
zvučalo malo besno, do sad je bila mirna. − Je l’... Moj muž
naravno zna da ste vi ovde, da ovde živite? Ne morate da mi
odgovorite, zna.
− Zna − kaže Hari malo zainat, a malo više zainat ne
reče ništa drugo. Sonja nervozno poče da lupka olovkom po
stolu.
− Dobro, šta vas zanima? Samo brzo, molim vas, ne
želim da provedem sa vama ni minuta duže nego što je
neophodno.
− Zanima me ko je sve ušao ili izašao iz sale
neposredno pre nego što je Biljana otkrila telo?
− Odlično vam je pitanje, policijski precizno! Prvo, ja
nisam baš sve vreme stajala tamo, tako da je moglo mnogo i
da mi promakne. Drugo, kako mislite da, pošto sam po
vama sve vreme stajala i blenula, mogu da odredim, od svih
tih ljudi koji su šetali, ko je ulazio i izlazio neposredno pre. I
šta vam je uopšte neposredno?
− Nisam rekla da ste blenuli, je l’ u redu? Ok,
hajdemo ovako, znate Veselina i Viktoriju, znate sigurno? Da
li je neko od njih dvoje izlazio, da su bili unutra znam i
sama.
− Znam ih krajnje površno. Veselin nije, pošto je
stajao i napijao se s mojom mužem kod šanka. U njih jesam
blenula sve vreme, upravo zbog toga, brojala sam flaše piva.
Onu njegovu sam videla kako ulazi, ali u kom trenutku
tačno... ne mogu da rekonstruišem. Da li je... vi ste sedeli sa
njom u jednom trenutku, je l’ tako? Crvena jakna?
− Da.
− E... da li sam je onda videla pre toga, ili posle... Ne
znam. Videla sam je kako ulazi, mlati bundom i seda za sto,
sama. Ali kada je to bilo...
− Odlično! Bilo je posle, posle mog odlaska!
− Molim?
− Ništa, hvala vam, bilo je posle, dok sam ja sedela sa
njom nije imala bundu. Sigurni ste za bundu?
− Ma kako da nisam. Sišla je u salu s bundom u
rukama i onda se tako teatralno ogrnula da je oborila neke
jakne koje su stajale na stolovima sa strane. Ni osvrnula se
nije. Tako sam valjda i zapamtila. Ali momenat... Ne znam,
kad vi kažete.
− A Mile i Biljana, videli ste kad su pošli gore,
neposredno pre nego što je...
− Čekajte! U stvari... Prvo je otišla Biljana. Zadržala se
kratko, čini mi se kratko. Pa se vratila i sa donjeg stepenika
pozvala Mileta. Mahala mu je, to sam videla. I onda su otišli
gore.
− Zajedno?
− Ona je već krenula, zamakla za stepenice, kada je on
stigao do njih. To je valjda zajedno.
− U redu − taj se deo njihove priče slagao, da je on bio
par koraka iza nje, priseća se Hari. Ali... − Ne možete da
odredite koliko je Biljana bila dugo gore, pre nego što se
vratila? Minut, pet minuta?
− Mnogo me pitate. I... Nisam samo stajala tamo,
iznosila sam i hranu, na pult. Ko vas još zanima?
'Samo još jedno dvesta ljudi!' pomisli Hari i reče:
− Setite se vi, jeste li još nekoga videli?
− Pa rekla sam vam, ko zna koga sam sve videla i kad
je to bilo. I ovo sve što sam vam rekla je potpuno
neodređeno, da Biljana neposredno zatim nije vrisnula ne
bih se ni njih setila, nego prosto, kad se začuo vrisak znala
sam da je Biljana jer su upravo bili otišli uz stepenice.
− Hvala vam Sonja, mnogo ste mi pomogli − Hari
stvarno tako misli, pa onda to i kaže, bez obzira...
− Nemojte da mi zahvaljujete, nisam vama pomogla,
zbog Gude sam razgovarala sa vama, samo zbog nje.
− Ipak ste bile prijateljice − Hari bi još malo, kad je
već krenulo.
− Ne. Sve što sam imala da kažem o Gudi, i Gudi,
rekla sam danas... tamo. A i vama imam nešto da kažem,
ipak. Znate, bolje bi bilo, za Zoru, da je on onda ostao sa
vama. Mnogo bolje.
− A šta da vam kažem nego da se složim sa vama? Šta
je tražila... natrag, to je i dobila. Ali je ovako mnogo bolje za
mene. Možda zato što ništa nisam tražila? Eto, ne isplati se
uvek tražiti − ovo je bio predugačak govor za Hari na datu
temu, pa je samo još promrsila “Doviđenja i hvala vam.” i
izašla napolje.

Cigaru je upalila još u crkvi, gore, čim se uspentrala
uz stepenice. Malo je procunjala, nigde nikog, gornja sala
prazna, stolice nagurane u jedan ćošak, kutija s lovom za
parking na svom mestu, u njoj tek par dolara, postavka za
radni dan. Pitanje... Ona se sve vreme vezuje za ljude koji su
one večeri bili dole, ali ko zna ko je bio gore? Ovde. Doduše,
večera je već uveliko bila počela, nije bilo razloga da se bilo
ko zadržava u praznoj gornjoj sali. Opet, kada su pop Ćira i
ona istrčali iz kancelarije nije gledala ovamo, ko zna... I izađe
iz crkve.
Nema ništa. Ni posle razgovora sa Sonjom nema ništa
određeno. Sad zna da je Viktorija izlazila. Zna i da je Biljana
koji trenutak bila sama gore. Ako je bila sama. Debejac i
Veselin imaju zajednički alibi, pivo. Što i dalje ne znači ništa,
možda... Moraće da ih ispita, obojicu, pažljivo, da li je onaj
drugi možda izlazio na pišanje, pivo je to, nije zezanje.
Đavola pažljivo, ona ovu istragu vodi pažljivo ko slon u
staklarskoj radnji. Instinkti joj ne rade kao nekad, zaboravlja
i... previše se dala, emotivno se dala, to se ne sme,
jednostavno se ne sme, to je protiv svih pravila policijskog...
To je kao kad bi neurohirurg operisao rođeno dete, nema te
rutine koja bi sprečila ruku da zadrhti. Zašto se toliko vezala
za mrtvu ženu? I Mile, dobro, gore je otišao sa Biljanom,
zajedno su našli telo, ali da li je sve vreme bio u menzi, pre
toga, to Sonja nije umela da kaže. Kada se Duda uopšte
popela gore? Taj bi joj podatak suzio... Na šta? Na pedeset
ljudi od dvesta, od kojih je ona razgovarala tek sa petorošestoro.
Od kojih, opet, samo pop ima dobar alibi, nju samu.
I Vlaja nema nikakav motiv. Ako nema, s njim je...
Razmišljajući tako stiže u Liberties, odmahne
Crnkinji u stakleniku, maše i ova njoj. Čekaj, čekaj, ova joj
izgleda pokazuje da stane?! Vraća se malo u rikverc, da
namesti prozor na prozorče, otvara
− Dobro veče, je l’ vas našla prijateljica? − pita žena.
− Kakva prijateljica? Kada? − zbunila se Hari, jer ona
baš nikakve prijateljice nema, a posebno ne neke koje bi je
tražile na kolskom ulazu.
− Danas, rano popodne, ne znam tačno, samo što sam
došla na smenu. I vi samo što ste ušli. Duga plava kosa,
lepa...
− Molim? − Hari je, naravno, odmah pogodila o kome
se radi ali se izbečila na ovo lepa. Uostalom, ko zna šta je
Crnkinjama lepo, ili misle da je nama lepo, pa je prosto
ljubazna. − Ne, nije me našla.
− Ja se izvinjavam što nisam mogla da je pustim,
znate i sami kakvi su propisi, mora da koristi interfon, vi ste
jedini koji možete da je pustite u zgradu, a ona je htela da vas
iznenadi.
− Ništa, ništa, nemojte da kršite propise − odgovori
Hari i misli kako bi to stvarno bilo iznenađenje, višestruko,
pa poče da se smeje. I šta li je Viktorija htela od nje? Zašto
nije htela da pozvoni na interfon? Čemu odjednom... Jedino
što joj ne pada na pamet da je Viktorija videla nju i Veselina,
da je išla za njima, eto još jednog dokaza da Harijeti instinkti
više ne rade kako treba. − Čujte, ako ponovo dođe, zadržite
je nekako i pozovite me da siđem, diskretno. Da iznenadim
ja nju.
Crnkinja ne zna da li je to baš po propisima, ali
potvrdno klima glavom, dopada joj se ova žena, uvek je fina
s njom, evo sad joj i šeretski namiguje, za razliku od... onih
odvratnih Kineza na primer, koji su juče stigli iz neke
džungle, s parama, i njoj, rođenoj Amerikanki...
Gore, u stanu, Hari lupa glavu šta je Viktorija htela?
Bezveze, saznaće i tako. I da li sada odmah da legne i navije
sat za noćas da zove Lakija, ili da čeka budna. U oba slučaja
će ujutro da bude ko izbljuvana za posao. Ove nedelje radi
prvu smenu. Ne spava joj se sada, ona popodnevna dremka
je učinila svoje.
Ipak je čitala, do dva, valjda Laki stiže na posao tačno
u osam, pa mora da služi kao primer, Tata je, nasmeja se,
dok je okretala long-long distans.
− Beograde, dobro jutro!
− Zdravo Ameriko, šta je, opet vileniš noću? Je l’
spavate vi nekad tamo?
− Laki ljubavi, vilenim samo da ti kažem da si srce
onoliko. Hvala ti za Kiću.
− Ćuti, dobro da nisi tražila i da ti ga dovedem.
− Ne, ozbiljno, obradovao si me ko niko. A ona fora s
faksom, čoveče, to da si video, to ti je bio životni fazon! Pop
se usr’o!
− Što bre?
− Pomislio da držim mrežu agenata na crkvenom
faksu.
− Pa i držiš, doduše jednog ali vrednog − smeje se
Laki, tamo daleko, u Beogradu.
− Najboljeg, car si!
− Pa jesi smirila čoveka?
− Aha, rekla mu da je u pitanju rat niskog intenziteta
između obaveštajnih službi, da se ništa ne sekira.
− Ne bi se ja na tvom mestu s crkvom zajebavao, znaš
kako je gore vrućina.
− Ako vala, da se zgrejem malo. I šta kažeš, Peđica i
Svetlana se razveli?
− E, jesi tajni agent, čitaš šifrovane poruke ko... Ko da
sam ih ja pisao. Aha.
− Što bre?
− Otkud znam, ja sam tražio pticu. Ako hoćeš sad i
abrove da ti ispitujem, moraću da angažujem nekog mlađeg
po činu. Ipak sam ja Tata, ja tražim samo papagaje.
− E, Tata, da ne zaboravim. Konju jedan!
− Šta je sad bilo?
− Kad si proveravao Dubravku Aleksić, samo mi
jednu sitnicu nisi rekao, da je bila udata. I to za Mileta
Lenjina, konju jedan! Morala sam danas na kvarno da
iščupam iz njega.
− Pa nije!
− Jeste.
− Čekaj, pričaj mi nešto dok pogledam ponovo − Hari
je onda nešto laprdala dok je Laki tamo kuckao po tastaturi.
− Jok. Nema ništa. Kako ti se zove taj Lenjin?
− Vladimir Ilić, pa rikni od smeja, ja sam već riknula.
Tu negde pedeseto ili pedeset prvo.
− Čekaj i melji − Hari melje a Laki kucka dalje. − Evo
ga! Sigurno je taj pošto je sklopio brak sa Dubravkom
Aleksić, 5. juna 1975.
− E, aj’ sad ti meni objasni kako je on sklopio brak sa
njom, a ona nije sa njim, jebo vas softver!
− Jebe nas oduvek, ko što znaš, i zauvek, bojim se.
Pojma nemam. Kod njega ima, kod nje nema. To ti se zove
relaciona baza podataka na srpski način.
− Da nisi i ti išao na neki kurs, ‛leba ti?
− Jesam, što pitaš?
− Onako, vidim da smo samo mi Amerikanci
kompjuterski nepismeni.
− Amerikanci? Šta reče, da nisi uzela sošku, e, upišaću
se od smeha.
− To ćeš upišavanje malo da pričekaš. Ni mrtva, Laki,
ni mrtva. Nego, imam još neka pitanja za tebe. Je l’ imaš
nekog u Atlantik Sitiju?
− E, Hari, a da dođeš ti malo kući da se odmoriš? Laki
će sve da sredi, iznajmiću ti apartman na Guberevcu. Da se
malo naspavaš...
− Ozbiljno, treba mi neko u Atlantik Sitiju.
− Ozbiljno, ti si za Guberevac.
− Pazi − i ispriča mu sve novosti od petka do danas.
Kojih je bilo, nije da nije, ali...
− Pa ti nemaš ništa!
− Pa nemam. To ti i pričam, kad bih mogla da
proverim u Atlantik Sitiju...
− I šta kažeš, ganjale te ljubomorne plavuše kolima da
te ugaze? Šta ćeš, oduvek si volela da živiš opasno − zeza je
Laki.
− Ma kakvi ljubomorna, ta ako nema šifru za
hospitalizaciju nema ništa. Al’ se ne leči.
− Slušaj, ti lepo da se zaključaš, da Tata Laki ne brine.
A u Atlantik Siti ću da odem ja, prvo ću u patrijaršiju po
putni nalog. I da angažuješ tog udvarača da te malo pričuva.
Je li, šta je bilo s tim, ne pričaš ništa najboljoj drugarici?
Sumnjiva si mi, da znaš.
− Ma jok, izgleda da je bila lažna uzbuna.
− Jaka si ti riba kad se uzbuniš čim te neko malo krati.
− Jaka, ko što znaš. E, ajmo na kuntaru, ti u
panduraciji a ja u krevetu. Zovem te ovih dana. A ti piši iz
Atlantik Sitija. Ili ću ja tebi, ko prvi stigne. Ćao.
− Ćao.
Hari spušta slušalicu na bazu i tek tada primeti da
ima poruku na sekretarici. Da li da noćas... Ajde, preslušaće.
Poruka je bila na engleskom, malo je falilo da je obriše bez
slušanja do kraja, ko njoj ima da ostavlja poruke na
engleskom sem telemarketara, raznih prodavaca magle,
nagradne igre i slične gluposti. Bila je sanjiva i... sardžent
Rodžers?! Kroz glavu joj prolete da je “Sargent Rogers”
verovatno neka nova marka deterdženta koju reklamiraju
telefonom kad... Ma da pusti ispočetka? Poruku je ostavio
narednik Rodžers iz petnaestog prisinkta, moli je da se javi
sutra pre podne, ili još bolje, ako može da dođe lično.
Narednik Rodžers?! Da, jedan od dvojice policajaca u civilu
sa kojima je razgovarala one večeri bio je Rodžers,
predstavili su se obojica, e sad da li je stariji ili mlađi bio
Rodžers, da je ubiješ... Zna! Mlađi! Izdavao je naređenja
raznim policajcima u uniformi, koordinirao, a oni bi mu
odgovarali sa “Roger, Rogers!”, verovatno neka lokalna
duhovitost za “Yes, Sir!” Ok, sad zna i kod koga ide.
Naravno da ide, kakvo crno telefoniranje, ne bi za živu glavu
propustila da vidi kako im izgleda panduracija iznutra. A i
Rodžers ne izgleda kao neki nadrkani... možda još nešto i
sazna. Zašto li je zove da joj je znati, za početak? Moraće
prvo ujutro da se javi na posao da kasni, ide kod lekara, na
primer. I zaspa ko klada.

14. Musava albino lisica
Sve detektivske sobe u svim policijskim stanicama na
svetu liče jedna na drugu, pomisli Hari, osvrćući se s vrata
da prepozna narednika Rodžersa. Za kancelarijskim
stolovima, koji su videli i bolje dane, sedi njih petoro-šestoro,
i jedna je žena među njima, primećuje, što sa slušalicom na
uvetu, što nad papirima, nekim formularima zapravo, što za
tastaturom kompjutera. Primećuje da su kompjuteri
pomereni u stranu, u kraj stola, i ovde je olovka još uvek
glavni rekvizit posle pištolja. Sve deluje malo ofucano, smrdi
na papirčinu i oštra sredstva za pranje poda. Rodžers joj
klima glavom sa stola u uglu, pa kreće prema njemu i usput
primeti nešto što oni u Beogradu nisu imali, automat za
kafu. Eto, pomisli. Stolica za stranku nalazila se uz levu
bočnu stranicu stola, naspram kompjutera. Bila je tapacirana,
sa točkićima, eto još nešto različito, pomisli dalje i pruža
ruku Rodžersu.
− Sargent Rogers − kaže. − Roger Rogers.
Pandurska šala od one večeri dobi malo na smislu, pa
se Hari nasmeši, reče svoje ime i prezime i dodade:
− Svi me znaju kao Hari.
− Znam − reče narednik Rodžers, a Hari se zapita
otkud zna. Ali ovo nije njena istraga nego njegova, pa ne reče
ništa. − Vidiš, Hari, ovde imamo nešto neprijatno.
− Ne razumem?
− Primili smo dojavu, pismenu, u kojoj nam je
saopšteno da je pokojna gospođa Aleksić u trenutku kada je
pronađena još davala znake života, a da si ti sprečila lekara
da joj pruži neophodnu pomoć i da si time, moguće,
odgovorna za njenu smrt.
Hari ga je gledala zaprepašćeno, par sekundi, ne više,
toliko joj je trebalo da...
− Dojavu ste dobili od doktorke Viktorije Č.? −
Rodžers nije odgovorio ni da ni ne, što je u terminima svih
policajaca sveta značilo da, čita mu iz potpuno mirnog
pogleda. − Da se razumemo oko nekih stvari. Gospođa je
ovde, u ovoj zemlji, doktorka koliko sam i ja narednik
Rodžers.
− Da, gospođo viši inspektore, Sir! – Rodžersu se
neznatno nasmešio brk. − Znam.
− Ok, sve znaš. Prema tome, nisam mogla da
dopustim jednom civilu, formalno civilu, da pomera telo. Što
bih kao civil, pošto sam i ja ovde formalno civil, ipak učinila
da je žena davala bilo kakve znake života. Bila je zasigurno
mrtva, možda desetak minuta, kada smo je našli. A gospođa
doktorka je stigla još kasnije. Prosto, htela sam da obezbedim
mesto... nesreće, da se telo ne pomera.
− Ali si zato ti pomerala telo?
− Molim? To je opet iz dojave? − Rodžers opet ne reče
ništa, a Hari pokušava da se ohladi od vatre u koju je
malopre pala, al’ joj ne polazi za rukom. − Nisam. Nisam
pomerala telo. Dotakla sam ručni zglob i pokušala da
napipam puls na vratu, bezuspešno. Što bi svako na mom
mestu... Ali sam uradila nešto drugo, što nije trebalo.
Pomerila sam... suknju.
Rodžers ju je upitno pogledao.
− Suknju, jedan nabor na suknji. I za to preuzimam
svu odgovornost. Žena je bila naga, kao što znaš, i nije bilo
nikakve potrebe... svi oni ljudi tamo... Razumeš! Znam da
nije trebalo, ali... Slušaj, ako imate fotografije tela mogu
tačno da ti nacrtam kako je suknja stajala, pomerila sam je
možda desetak santimetara, s jedne strane. Razumeš?
− Razumem i sve to nije važno, svaka žena policajac
bi uradila to isto. Možda bih i ja isto uradio. Zaista nije
trebalo to da uradiš, ali kao civilu − sad se jasno nasmešio −
oprošteno ti je. Nije od interesa za slučaj. Što se tiče prve
optužbe, takođe nije bitna, budući da je prema nalazu
obdukcije žena bila mrtva već više od pola sata u trenutka
kada su naše ekipe stigle, a smrt je bila trenutna.
− A šta jeste bitno? I zašto sa mnom razgovaraš na
ovakav način? Malo neprofesionalan? Govoriš mi stvari...
− Ali uobičajen među kolegama, zar ne? Proverili
smo, viši inspektore Hari. Imaš najviše ocene − Hari jurnu
krv u glavu, ne zbog provere, to je i očekivala, već zbog tih
ocena, koje su za nju uvek bile najstrože skrivana tajna, ali se
zato rado dele s kolegama širom sveta, živela globalizacija.
Koja joj ovom prilikom malo ide u korist, da ne grešimo
dušu. − Da sam imao sreću da se rodim na Balkanu, možda
bi mi sad bila i šef.
− Samo da sam i ja imala sreće da ostanem na
Balkanu − ovo nije bilo baš pristojno, ali se Rodžers ipak
nasmejao. − Ok, hvala na poverenju, ali mi reci šta jeste
važno?
− Sledeća stvar koja u dojavi stoji je da ti vršiš
samostalnu istragu i uznemiravaš ljude. Što ipak ne može,
jasno ti je?
E, ako je i od Viktorije, previše je! Koja...
− Daj mi da vidim to pismo!
− Znaš da ne smem. Šta ima u tome? Kakva istraga, o
čemu se radi?
− Ne vršim nikakvu istragu. U dogovoru sa
sveštenikom i još par njih iz crkvenog odbora razgovarala
sam sa nekolicinom ljudi koji su te večeri bili tamo.
Praktično, upravo sa tim istim ljudima koji su me i pozvali.
Osim... Nikog nisam uznemiravala, gospođu doktorku
ponajmanje. Uopšte nisam razgovarala sa njom.
− I zašto bi onda ona to stavljala u pismo?
− Hm, verovatno zato što sam razgovarala sa njenim
mužem, ženska posla.
− Uznemiravaš joj muža? − Rodžersu je ovo malo
smešno, jedva se uzdržava.
− Ma ne! On je taj kome se priča. Poznavao je
pokojnicu u mladosti i priča mu se o njoj. A doktorka... Pa
njoj izgleda nije ni do njegovih priča o pokojnici, a najmanje
sa mnom.
− Slovenska žena! To je temperament! Ok, neka bude.
Hoćeš kafu? Kakvu piješ? − pita i ustaje.
− Crnu, praznu.
− Ha, policajac forever − kaže Rodžers, noseći dve crne
prazne kafe iz automata. − I? Šta kaže tvoja istraga koja nije
istraga? Jesi saznala nešto?
− Par mogućih motiva, ali nijedan... šta ja znam.
Video si koliko je ljudi bilo tamo one večeri, a ja sam
razgovarala možda sa četvoro-petoro. Zapravo ništa.
Ponajmanje nešto što bi bilo policijski dokaz.
− Slušaj, prvo, ja moram da te upozorim da prestaneš
sa tim, bez obzira na to što ispituješ samo dobrovoljce. Osim
toga, istraga je gotovo zaključena, to je prešlo u drugo
odeljenje, pa nema ni potrebe.
− Zaključena? Kako?
− Nesrećan slučaj. Za razliku od tebe mi smo
razgovarali sa sto osamdesetoro ljudi i nemamo razloga da
zaključimo ništa drugo do nesrećan slučaj. Sada ćemo videti
oko odgovornosti za te stepenice, ali to već nije moja
nadležnost.
− Izvini, zar ti nije sumnjivo da neko padne niz
stepenice na leđa? Zatim, nemoguće je da žena od oko
dvesta funti odleti osamnaest stepenika naniže, da se ne
zaustavi ranije.
− Moguće je. Ne brini, proverili smo.
− Kako? − htela je da doda ‛leba ti, ali to u engleskom
na žalost nema.
− Urađen je žičani model.
− Molim? − Hari ga ama baš ništa ne razume, kakve
žice, da li ga je uopšte dobro čula? Verovatno je Rodžersu
delovala toliko zbunjeno da se nasmejao i okrenuo prema
njoj monitor, alu od sedamnaest inča sa perfektnom
rezolucijom. 'Blago ovim Amerima, s čim rade!', pomisli,
budući da nije videla Lakijevu novu devetnaesticu u crnom
kućištu, strana donacija, strava!
− Pokazaću ti, ovo je i kod nas novo, ne verujem da si
videla, i mene još uvek zabavlja, sjajna stvarčica. Hajde, kao
koleginici, mada ne bih smeo.
Rodžers prvo mrdnu mišem da deaktivira screen
saver, pa potraži negde nešto... Na crnom ekranu ukaza se
neka mreža svetlih linija, u dve boje, plave su neke u cik-cak,
nešto... Stepenice? Crvena mreža pokazivala je obrise neke
ljudske figure, okruglaste, koja je kao u crtanom filmu
lagano krenula naniže, neznatno se izvijala i posle nekoliko
sekundi se složila u donjem delu ekrana, preko onih cik-cak
plavih linija, preko... stepenica? Hari zapanjeno gleda, kao
da je neko grdno zajebava.
− Ovo je naravno jako usporeno. Ali mogu da se
uveličavaju svi detalji, služi i nama i za obdukciju. Zapravo
je nekakva kontrola obdukcije ili obrnuto. Sve je uračunato,
visina, težina, nagib stepenica... Mogla je da odleti, kao što
reče.
Hari ima onu tako čestu ljudsku osobinu da ne veruje
u stvari o kojima ništa ne zna, iz fizike je u gimnaziji imala
trojku, pa samo sumnjičavo vrti glavom.
− A da ju je neko malo gurnuo? Da ste dodali tu neku
silu, šta ja znam šta, šta bi onda bilo?
− Mnogo me pitaš, nisam ja ovo pravio − reče
Rodžers i naglo spusti sliku na monitoru, mora da je ušao
neko ko nije trebalo. − Sigurno da niže nije mogla da odleti.
− Ovo je dakle samo dokaz da je mogla sama, ali ne i
da jeste pala sama?
− Tako nekako, valjda. Meni su sumnjivi bili jedino ti
ključevi koje smo našli kod nje. Sveštenik ne zna odakle joj
ključevi crkve. Ali ko zna...
− Ne brini, to je rešeno. Trebalo je da ih vrati nekome
ko ih je izgubio − brzo odgovori Hari, da ne mešamo i CIAu,
bar za sada.
− Ok, kažem ti, mi smo ionako završili, pa bi morala i
ti. Ovo je ozbiljno upozorenje, razumeš.
− Pošto ste završili, možda možeš i da mi kažeš −
petljala bi Hari još malo, pošto je Rodžersu očigledno
simpatična, normalan neki tip. − Da li je imala seksualne
odnose neposredno pre smrti? Kladim se da nije.
− Naravno da ne smem da ti kažem. I... − nasmeja se.
− Dobila si opkladu. Pivo? Svako plaća svoje, pošto si dobila.
Imam pauzu za desetak minuta.
− Vrlo rado ali kasnim na posao već dva sata, neki
drugi put, obavezno. I... pošto sam dobila opkladu, onda ti
ne moraš da brineš ni oko toga što žrtva nije imala donji veš.
− Pa i ne brinem. Ok. Mogu da ti se javim, inspektore?
Oko piva?
− Kad god hoćeš, naredniče.
Hari ide prema parkingu i oseća se carski. Inspektore!
Vidiš bre kad naiđeš na pravog kolegu, ortaka, nisu ni svi
Ameri... A ona Viktorija... s jedne strane joj dođe da je zagrli
što joj je omogućila... Već danima mozga kako da dođe do
policije i... Sa druge, koja je to umobolnica! Onaj Veselin nije
ni svestan kolika.
Veselin! Na displeju na mobilnom. Tu, na parkingu
petnaestog prisinkta.
− Halo, Veselin ovde!
− Vidim da si tu, piše. E, izvini što ti se nisam jutros...
− Stani, hitno je!
− Šta je bre hitno?
− Viktorija! Juče je bila ovde kada sam došao kući i
nastala je gadna svađa. Katastrofa! Ne mogu da pričam. Ti si
bila na tapetu, ne znam zašto...
− Zašto ja?
− Pa ne znam, kao da je kod nje to uopšte važno ko je.
Tek, pretila je da će da te prijavi policiji.
− Zašta?
− Ne znam, vriskala je, nisam ni razumeo. Uglavnom,
rekla je da sutra ranom zorom, a to je sada, ide da te prijavi
policiji, i da ćeš leteti iz Amerike ko kufer, pošto prvo...
odležiš. Samo sam hteo da ti javim da paziš, ona je spremna
na sve.
Glas mu je zvučao tako panično da Hari nije mogla da
se uzdrži od smeha.
− Šta se smeješ, ti ne znaš...
− Smejem se zato što me je već prijavila. I ne brini,
nigde neću da ležim, mada bi ona mogla malo da odleži, sa
ručicama vezanim pozadi. U belom, kako je i navikla.
− Ma šta pričaš?
− E, upravo sam na policijskom parkingu, na izlazu,
nisu me zadržali, da ne brineš. I... reci mi kad je to tačno
pretila?
− Pa ne znam. Ja sam stigao u pet i petnaest, ona je
već bila tu, i počela je s vrata. Svađali smo se valjda celu noć.
I onda kad si se javila. Ne znam kad je to tačno rekla.
− Reci mi, je l’ telefonirala nekome za to vreme?
− Ne.
− Je l’... da li bi ona, kada bi pisala neko pismo, pisala
rukom ili na kompjuteru.
− Kakvom rukom, ko bi to mogao da pročita?
− A je li tokom večeri pisala nešto na kompjuteru,
slala neke i-mejlove?
− Ne, nije sigurno, kažem ti svađali smo se do neka
doba noći.
− E pa onda... dragi moj, nemoj da brineš. Ili brini još
više, ne znam šta da ti kažem.
− Šta pričaš?
− Pričam da je cela svađa bila inscenirana, a da je ona
tu prijavu poslala, odnela, ne znam šta je radila, pre nego što
si ti došao kući. Da ispadne da je u nastupu besa.
− Ma...
− Ma kažem ti. Ja sam sinoć u deset, kada sam došla
kući, već imala poruku iz policije da se jutros javim. To njeno
je sigurno stiglo mnogo ranije, nisu ni oni... i njima treba malo
vremena da provere.
− Šta bre da provere!?
− E, Veseline, trebalo je da budem na poslu pre dva
sata, moram da brišem. Ne brini, sve je u redu što se mene
tiče. A što se tebe tiče... − htela je da mu kaže onako nešto
kao Guda, ali joj ništa nije padalo na pamet.
− Je l’ možemo da se čujemo ili vidimo kasnije? − još
je u panici.
− Radim do pet.
− Ok, ona je danas dežurna, odvešću Milicu kod
drugarice i dolazim kod tebe u šest.
− Važi − reče Hari i pomisli 'Ako mi je baš tako
suđeno!'

15. Fotografija iz automata
'Samo vi meni kradite, slatki moji Amerikanci, i vi koji
težite tome', misli Hari nekoliko sati kasnije dok ispraća s
vrata jednog od pacijenata u SEARS-u, u društvu momaka iz
obezbeđenja, koji će đavo ovom matorom papuče za plažu u
januaru, a nisu ni njegov broj, rekla bi. Danas redaljka! Ko da
su svi sitni lopovi ovog grada čekali nju da se pojavi na
poslu posle slobodnog dana i “posete lekaru”, zbog koje je
direktor robne kuće bio veoma neraspoložen, verovatno od
brige za njeno zdravlje, trt! Hari je zapravo zadovoljna
današnjim radnim učinkom lopovske populacije, budući da
joj to ne da da digne glavu od posla, pa joj glava nije na
drugom mestu gde je... Uh! Kad pop Ćira sazna da je policija
zatvorila slučaj, odnosno u kom pravcu je slučaj krenuo, u
pravcu njegovih “divljih” stepenica i ostalih graditeljskih
poduhvata, sigurno će i on svoje akcije da zakovrne na
drugu stranu. Neće mu više biti potrebni crkveni detektivi,
pre advokati i veze u građevinskoj inspekciji, ili kako se to
već ovde zove. Tako da ona više neće moći da računa na
“kooperativnost”. I, kako mu se kog parohijana dohvati,
izvrne mu život ko čarapu i iz nje počinju da ispadaju
karakondžule, bože me sačuvaj! Ne treba to Ćiri. A ona je
otkrivanje istine o Gudinoj smrti počela da doživljava toliko
lično da... samo ne zna zašto. E, upravo o tom “zašto” i neće
da razmišlja, te hvala lopurdama na današnjoj nenormalnoj
aktivnosti. Sad će pet, brzo joj prošlo. Mora i do samiške,
poslednjih dana se hrani gore nego ikad u životu, ne može
više ovako!
Veselin je pozvonio na interfon baš u trenutku kada je
zafrljačila kese iz samoposluge na kuhinjski pult. Posle je
stigla samo da se izuje dok se on popeo gore. Otvara vrata...
gospode, ovaj izgleda kao da su mu svi đavoli za petama. A
ono samo Viktorija, pomisli i poče da se smeje:
− Upadaj!
− Kad ovo vidiš neće ti više biti smešno! Katastrofa! −
umesto pozdrava kaže Veselin i pruža joj list papira.
Hari uzima papir, pušta ga da se sam snalazi po
predsoblju, ulazi u dnevnu sobu i tek sad pali svetlo, seda,
čita, čita... i počinje da se smeje još jače. Da se zacenjuje, suze
joj na oči grunule.
− Čemu se smeješ, jesi normalna? − Veselin stoji iznad
nje i gleda je kao... kao da nije normalna. − Je l’ vidiš ti šta tu
piše?
− Pa tome se i smejem! − zagrcnula se od smejanja i
sad je počela da kašlje, od čega joj liju nove suze, od čega...
− Idem da ti donesem vode, ti nisi normalna!
Dok je Veselin u kujni našao neku čašu, valjda je čista,
Hari se malo sredila. Ajdemo polako! Pred njom je
Viktorijino pismo policiji. Ocena za vizuelni dojam čist kec.
I, I, I... Ja, Ja, Ja... U svakoj rečenici bar po tri I. Ne ide, brate,
mnogo je, liči na šustiklu, svako malo stubić s navijutkom!
Dobro, nije sve u stilu, nešto je i u sadržaju. Koji je... Šta Ja?
Šta ona? (Ona) je na mesto nesreće stigla munjevito, (ona)
svesna kako u takvim situacijama (njena) stručna i
profesionalna pomoć može da spase ljudski život. U
trenutku kada ga je (ona) ugledala, pacijent, jeste, baš tako
piše, pacijent je davao znake života. Međutim, zapravo piše
“u međuvremenu” ali je valjda htela da kaže “međutim”,
jedna žena je sprečila (nju) da priđe (njenom) pacijentu i da
mu (ona) spase život. Ono što je (nju) posebno šokiralo je što
je (ona) videla da je ta žena pomerala (njenog) pacijenta.
(Ona) je odmah uočila da se radi o povredi kičme i svako
pomeranje (njenog) pacijenta moglo je da bude fatalno. Što
se i dogodilo, kao što je (ona) i predvidela. Kasnije je (ona)
došla do saznanja da ta žena, ta-i-ta, vrši navodnu istragu o
smrti te-i-te, koju je, smatra (ona) kao stručnjak, sama
skrivila. Srpska zajednica, sastavljena od (nje i) pristojnih
porodičnih ljudi ovom istragom je uznemirena, posebno jer
svi znaju da (njoj) nije bilo omogućeno da spase ljudski
život. (Ona) nikada nije pisala ovakva pisma, posebno (ona)
nije pisala policiji, ali (ona) kao lekar i humanista oseća grižu
savesti da odgovorni za smrt (njenog) pacijenta ostanu
nekažnjeni. U potpisu... zna se. Doktorka!
− Jebem ti human life! I... jebem ti, koji cool tip! − kaže
Hari više za sebe, još uvek se kesereći između dva gutljaja
vode.
− Šta je bre tu kul, je l’ vidiš šta je napisala? – Veselin
još uvek stoji iznad nje i gleda je kao u opasnog manijaka.
− Ma Rodžers je kul! Kul pub, svaka mu čast! −
zamišlja sebe sa ekipom iz dvadesetdevetog, da su dobili
ovakvo neko pismo. Pa tres’o bi se i pančevački most od
smeja i zajebancije. Bilo je slučajeva, nije da nije, ali
ovakvih... A Rodžers je mirno proverio navode, što bi i oni
naravno morali da urade, na svoj način, najljubaznije je
pozvao na razgovor, uopšte se nije zajebavao, ostao je mrtav
ozbiljan, i još je iz ove gomile sranja izvukao, preformulisao i
postavio joj tri sasvim suvisla pitanja. Da li je sprečila
Viktoriju da priđe telu? Da. Da li je pomerala telo? Ne. Da li
vodi istragu? Pa sad, ovaj...
− Kakav sad Rodžers? Ja tebe uopšte ne razumem, je
l’ shvataš ti koliko je ovo ozbiljno?
− Rodžers je pandur sa kojim sam razgovarala, on je
kul. A ovo jeste strašno ozbiljno, ali ne po mene, nego po
Viktoriju.
− Kako, kako... − sad se tek izbezumio − optužiće je
za lažno... Ili ćeš ti da je tužiš?
− E, ajde smiri se. Niti ću ja da je tužakam, niti će oni,
ne verujem, posao im je da čitaju koješta. Nego ti je žena
ozbiljan kreten. Što je samo po sebi ozbiljno.
− Da je kreten kreten je, to ja najbolje znam. Ali sam se
uplašio... Ovo je ipak zvanično.
− Pa nismo mi panduri baš glupi ko plavuše. Čak su i
američki pametniji od plavuša. Otkud ti ovo? − prizor je i dalje
komičan, Hari maše papirom zavaljena u onu narandžastu
kao ležaljku dok Veselin stoji iznad nje ko grizli na zadnjim
nogama.
− Iz kompjutera. I bila si u pravu, poslato je u 16:05,
vidiš tu, sat i kusur pre nego što sam došao kući. Što je...
− Što je par sati pošto je bila ovde − kaže Hari i
posmatra reakciju. Koja je bila... Zblanut je.
− Gde bre ovde?
− Ovde, dole, htela da poseti staru prijateljicu, da je
iznenadi.
− Šta pričaš? Koju...
− Pričam da je došla ovde juče oko dva, pred dva, i da
je htela da se popne gore. Sekjuriti je nije pustio, a ona nije
htela da svira u interfon. Možda joj nije nivo?
− Jao, ne! Pratila nas je! − sad je na Hari red da ostane
zblanuta. Nije bez profesionalnog i ličnog iskustva na tom
planu, ali baš praćenje...
− Pratila? Ma daj!
− Da, da, pratila. Šta misliš kako bi inače znala da sam
ovde?
− Ko kaže da je znala, možda je htela da razgovara sa
mnom?
− Ha, da razgovara s tobom! Ona s tobom! Šališ se.
− Što, nisam ja njen nivo, a ne interfon? Možda je
htela da mi zapreti da će da me drukne pandurima, kao što
je posle tebi pretila.
− Ma idi! Ta nikad nije uradila ništa direktno, samo
nož u leđa. Uostalom i sama kažeš da je tu svađu inscenirala,
pismo je svakako već prethodno poslala.
− Pa jeste − zamisli se Hari, ali nije dodala 'U pravu si,
nisi ni ti glup ko plavuša.'
− Uostalom, to liči na nju. A ne bi joj bilo ni prvi put
da me prati.
− Nemoj da pričaš?! − da nije i ona ovom prilikom
bila objekat praćenja još bi se ludo zabavljala.
− Ćuti, jednom me pratila... došla za mnom u Južnu
Ameriku.
− Sereš! I?
− Ništa, pogrešila zemlju, srećom, pa popizdela što je
džabe došla. A i jeste džabe putovala, ja sam platio kartu.
Mojom karticom platila.
− Ha, ha, da odletiš u Južnu Ameriku da bi nekog
uhvatio u... E, kad smo već kod prirodnih potreba, ajde da
jedemo, ajdemo u kujnu.
− Hvala, ne mogu, ručao sam sa Milicom.
− Kako hoćeš, ja moram, odjednom sam gladna ko
zver. Lažem, gladna sam već satima. Hajde sa mnom, sedi
tamo, pričaćemo tamo.
− Ok.
Veselin se nekako smestio na malu kuhinjsku stolicu a
Hari raspakuje provijant. I ređa, nešto u frižider, a ono što bi
odmah da jede na sto pred Veselina. Onda je i ona sela, pa
na dasci poče da kasapi neki sir i kobasice.
− Da ne zaboravim, ono zbog čega sam te sinoć
zvala...
− E, daj mi tu dasku i taj nož, ne mogu da te gledam,
ubogaljićeš se. I operi taj paradajz, ko zna s čim su ga prskali,
nećeš valjda tako...
− Što? I tako je odvratan. Na pa seckaj, ako baš hoćeš.
Kad si ti poslednji put video Dudu?
Veselin se na trenutak zaustavi s daskom i nožem u
vazduhu, pa ih polako spusti.
− Ono veče u crkvi, ali nismo razgovarali, video sam
je izdaleka.
− Mislim pre toga.
− To pre podne.
− Gde?
− Kod nje.
− Šta ste radili?
− Ti stvarno... Ništa, kao i obično.
− Šta konkretno?
− Jebo te, šta konkretno, spremali smo se da krečimo,
kakve to veze ima? − najednom deluje malo razdraženo,
psuje, on retko psuje za razliku od Hari, kanda ga često
musava ovako preslišava pa je malo alergičan. Počinje
ubrzano da secka onu kobasicu, kao da ga kobasica
propituje, a ne Hari.
− Pa to te pitam. Spremali se da krečite, ok. Kako ste se
spremali da krečite, ko da kreči, kada?
− Neki moleri su je ispalili i bila je jako nervozna zbog
toga. Danima. Ne možeš da zamisliš kako je to strašno bilo,
kad je tako uhvati neki nezadrž. Ko dete, vidiš da se uopšte
ne kontroliše. Nisam mogao više da je gledam u tom stanju i
rekao sam ajde, okrečićemo nas dvoje. Trajaće nekoliko
dana, znaš da ne mogu da odsustvujem iz kuće predugo...
− Kome kažeš? Meni ili si njoj rekao da ne možeš da
odsustvuješ?
− Tebi, šta sam imao njoj da pričam. Znala je.
− Samo pitam da znam − kaže Hari i donosi paradajz
koji je ipak oprala. − I?
− Pa ništa, to smo prepodne spremali, pomerali stvari.
Takođe bespotrebna radnja kao i krečenje, ako mene pitaš,
em je bilo čisto, em ja ne bih ni isprljao, malo novina... Ali...
Trebalo je da je vidiš kad je u takva. Naterala me da
pomerimo sve, bukvalno sve, svaku stvarčicu. Pa da
obrišemo pod posle toga − Hari pomisli kako ne bi bilo loše
da ga sad pošalje da joj opere veliki prozor, spolja, na
sedamnaestom spratu, po mraku, al’ neka ga, nek prvo
spremi večeru. Pa reče sebi 'Ajde nemoj da si pogana!', i
uzdrža se od komentara. Uostalom, Veselin je upravo gurao
tanjir prema njoj i sekao baget.
− Gde ste preneli stvari?
− O čemu se radi? Kakve sve ovo veze...
− Reći ću ti posle, samo sad pokušaj da se setiš šta te
pitam. I... To ste radili zajedno?
− Zajedno. Koliko je mogla. Nosila je stolice, slike,
znaš, ona je zapravo bila slabog zdravlja, valjda od te
debljine − zaneo se Veselin, rastužio se i zaboravlja da je
ručao. Hari je milo zbog toga, ne voli da jede sama, a stalno
jede sama. − Ja sam teške, i tako.
− I komodu?
− I komodu, čoveče, bila je teška ko tuč, ko kamenje u
njoj da je držala. Kakve veze ima komoda?
− Šta misliš da li je Duda mogla komodu da pomeri
sama?
− Ma ni u ludilu! E, reci mi šta je, ko boga te molim,
puknuću! − i odlomi veliki komad bageta, prestao je da ga
secka parče po parče.
Pa mu ispriča da je Duda bila bosa i bez gaća, kad je
pala, i... nije mu ispričala da se Duda hvalila Miletu. Rekla je
da je bila u stanu, kasnije, sa Vlajom, videla te stvari, da ni
ona nije sama mogla da pomeri komodu i tako joj je, kao,
palo na pamet da možda... Veselin u neverici odmahuje
glavom i guta krupne zalogaje bez žvakanja, misli Hari
ugušiće se. Od hrane i tuge.
− Joj, sigurno je tako bilo, sigurno! Gde mi ne pade na
pamet taj dan, da je podsetim da izvadi, da joj pomerim...
Bila je sva znojava i prašnjava kad sam otišao, pred tri, da
pokupim Milicu iz škole, tuširala se posle, sigurno, a ne bi ti
ona izašla da ne obuče čisto... Čoveče, da ozebe... − Hari
nema srca da ga podseti da je ispalo potpuno svejedno,
možda je i ozebla. − Lane je imala upalu pluća, opet zbog
tako neke budalaštine...
− Ko je negovao?
− A ko bi? − upita i uze još malo sira da naseče, a Hari
ode po još paradajza.
− Reci mi, ti znaš njen zeleni album sa slikama?
− Znam, naravno.
− U njemu fale neke slike, na kraju?
− Da, ne znam kakve. Ja... Znao sam taj album i pre.
Bio je ispunjen donekle kada sam ga poslednji put video, u
Beogradu. Onda, kada sam ga ponovo video, ovde, pa...
neke su slike u međuvremenu lepljene, pa vađene. Ne znam
šta je bilo na njima, ako to pitaš?
− Da, i fali još jedna slika, iz tog ranijeg perioda, na
pretposlednjoj ispunjenoj strani?
Mislila je da će trenutno da ugine, punih ustiju, tu za
stolom. Progutao je zalogaj, pa dve-tri knedle i muklo rekao:
− Ja sam je uzeo. Ukrao sam je. Tog dana. To je...
Trebalo je da bude igra − iz zadnjeg džepa vadi novčanik, iz
njega dve fotografije. Zapravo, jedno je bila mala crno bela
fotografija devojke u baletskoj haljini, u onoj pozi sa
otvorenim stopalima, drugo i nije bila fotografija, već
uzdužna polovina slike iz automata, četiri mala Veselina,
krevelje se, svakom fali po delić lica, ali tu je delić nekog
drugog lica... − Imao sam ovu fotografiju, identičnu, moju
balerinu, negde u Beogradu. Kada sam poslednji put išao
kući tražio sam je, sve sam pretražio i nigde je nije bilo.
Našao sam... svašta, i ovu polovinu... ali moje balerine nije
bilo. Molio sam je da mi da sliku ponovo, nije htela. Kada si
je izgubio onda ti i ne treba, govorila je i smejala se. Sto puta
sam je molio. Onda sam rešio da je ukradem. To je trebalo da
bude igra... Da joj ukradem balerinu a zalepim naše polovine
zajedno. Konačno, posle tolikih propuštenih godina. Tog
jutra sam imao priliku. Ludaja je... Ludaja je smislila da mora
da opere čaršave kojima će prekriti nameštaj, da mora da ga
prekrije sveže opranim čaršavima i sišla je u perionicu. Ja
sam... Radio sam i nisam odmah shvatio da je to prilika.
Uzeo sam balerinu i kada sam se spremao da zalepim... nas,
vratila se. Nisam uspeo, samo sam gurnuo album nazad u
komodu i... mislio sam neće primetiti, retko smo gledali
slike, uspeću da zalepim dok ne vidi, i... I sad više nikad...
− Hoćeš. Doneću ti album − reče Hari odsečno, skoro
grubo, skoči sa stolice, odjuri u dnevnu sobu i zagleda se kroz
prozor, spolja prljav, u mrak. Pa je malo plakala, ne duže od
pet minuta, svetlosti velegrada nije ni primetila.
Kada se vratila u kuhinju Veselin je raspremao sto od
večere. Sklanja pogled.
− Slušaj Veseline, moram još nešto da ti kažem.
Možda je važno a možda ne.
− Molim?
− One večeri, u crkvi, Viktorija je ipak izlazila iz sale
posle... posle onoga sa Dudom. Videli su je.
Okrenut joj je leđima, samo se umirio, pa je nakon
nekoliko trenutaka promuklo rekao:
− Slušaj, moram da idem. Po Milicu. Kod drugarice je,
kasno je, zabrinuće se. Čujemo se.
Izašao je iz kuhinje ne pogledavši je.
− Čekaj! − viknula je za njim niz hodnik. − Stani, šta
imaš nameru da uradiš?
Besno se okrenuo, sav crven u licu:
− Prvo da joj se najebem majke majčine zbog tog
pisma! Posle... ne znam − glas je nekako išao silaznom
putanjom, ono “ne znam” se jedva čulo.
− Nećeš! Jesi razumeo! − sad Hari gotovo viče, ne bi li
je Veselin... razumeo. − Uopšte joj nećeš pominjati da znaš za
pismo, da znaš da je ispunila pretnju. Ona to upravo i traži,
izaziva, traži rekaciju, odgovor. Ne sme da ga dobije. Ne
sada! Ne smeš da igraš njenu igru, po njenim pravilima.
Poslušaj me!
Izašao je iz stana bez odgovora. Ako je ne posluša
poslednji je moron!

16. Kutija od keksa
Oseća da se guši. Zaglavljena između dva ludila,
Gudinog i Viktorijinog. Dobro, ni jedno od ta dva ludila nije
njeno, ali možda u ovoj nesrećnoj zemlji srlja u neko treće,
svoje ludilo? Šta je uopšte njena budućnost, ovde?
Recimo... Doca nostrifikuje tu diplomu, zaposli se,
američki doktor, bog te maz’o! Šta sledi? Neka kuća, ona u
toj kući, ne radi, Doca neće dopustiti da ona radi, deo
njegovog američkog sna je i njegova devojčica Hari, ne mora
baš mašne u kosu da stavi, ali nahranjena kuvanim,
pokrivena, ušuškana, obezbeđena od svakog zla koje može
da joj ugrozi miran san. Kao da ona i inače ne spava ko top!
Oduvek. Koliko će joj vremena u toj kući, luksuznom
kindergardenu za devojčice od preko četrdeset, biti potrebno
da počne da kupuje? Ok, ne može sebe da zamisli kako
kupuje bunde, cipele, zlato, ali... možda će početi da skuplja
skupo oružje? To je ovde tako moguće, nadohvat ruke, to bi
mogao da bude primeren hobi Besne Domaćice Hari? Pa
onda jednog dana, nezadovoljna što nema Stinger u
kolekciji, optuži Docu da je zapostavlja za račun pacijenata, i
krene na neprijatelje onim što ima? Automatskim oružjem,
bombama... Ajd ne seri!
Ili ne pristane na Docin malograđanski san o životu
bez noćnih mora, sem morgidža, i odluči da ostane svoja,
ovde? Seli se u Улицу Жртава Слободана Милошевића,
evo, Gudin stan će sad biti prazan, nastavlja da radi kao šef
obezbeđenja u SEARS-u, ali i da “živi punim plućima”... u
slobodno vreme snimajući film u podrumu svoje zgrade, sa
Vlajom i ekipom. Film je obavezno akcioni, u njemu ona
glumi Prljavu Inspektorku Harijetu. Malo i režira, ona je
reditelj druge ekipe, ostali glumci ne znaju ništa o
policijskom poslu. Snimanje počinje čim skupe pare, dotle
probaju, probaju, probaju... Punim kreativnim plućima. Ajd
ne seri ponovo!
Srala-nesrala, usrala se pred svojom budućnošću.
A Veselin? Tek je on u sendviču između dva ludila,
ludila jedne mrtve i ludila jedne žive žene. Jedino što mu on
tu dođe kao neki namaz, Philadelphia Cheese, koji se već
potpuno upio u oba parčeta hleba i zalepio ih. Možda je te
parčiće nasilno i moguće razdvojiti, ali njega više ni
špahtlom ne možeš da pokupiš, upio se i tamo i vamo, nema
ga.
Mnogo sereš noćas devojko, reče sebi, Veselinu
pomoći nema, a ti gledaj šta ćeš sa sobom, možda ima ovde i
nešto normalno, možda si dovoljno normalna da nađeš to
normalno. Pa dohvati telefon da zove Docu:
− Ćao, ja sam ... Dobro sam, zapravo odlično ... Ma
videla sam danas američku panduraciju iznutra, bila u
detektivskoj sobi, pričala s kolegama, ne mogu da ti opišem
kako mi je prijalo ... Kako šta mi je prijalo? Pa pričam sa
svojim ljudima, s kojima se razumem, ok, onoliko koliko
znam engleski, al’ to je ... Ma lako ... Ne, nisam isukala
značku MUP-a Srbije, upala na vrata i rekla “Imam da vam
postavim nekoliko pitanja!”... Pa uz pomoć dobrih ljudi, ne
baš dobrih, više dobro ludih, ali su mi nehotice napravili
uslugu da vidim ... Jeste vezano za moj slučaj, koji tim
ironičnim tonom zoveš “slučaj”, misliš da te ne čujem, ali
nema veze, s tim je gotovo ... Ne, nisam našla ubicu, ne znam
ni da li postoji ubica, nego je slučaj zaključen ... Pa policija ga
je zaključila, nesrećan slučaj, i mislim da ja tu više ne mogu
ništa, bojim se da niko i nema više interesa da nastavim. I ja
sam se malo preforsirala, pravo da ti kažem, uzalud ... Da, ti
si uvek u pravu, mama je uvek u pravu ... Jela sam, ne brini.
I to bogovski. Nahranio me jedan koji tako ko ti misli da je
žene dovoljno dobro nakljukati pa da budu srećne ... Ne, nije
kuvar, i nije bilo kuvano. I mislila sam na sve oblike
kljukanja, ne samo na hranu ... Pa od hrane, preko skupih
drangulija svake vrste, do duvanja pod rep, generalno
kljukanje ... E, ne kenjaj, nisu baš sve žene guske, evo ja
nisam guska ... Pa ja sam kreten, to je poznato, zato me i
voliš ... A nije zato? Uh, onda imamo neki žešći nesporazum
... Zezam se, some ... Ma jedan ortak, upoznaćeš ga. Ok je,
sasvim, samo je depresivan u majčinu ... Ne šika, ne brini,
jednom sam lečila alkosa i vidi kako sam završila ... Ma
zezam se ... Ovde, kod kuće, navratio ... Nisam Doco tvoje
šerpe nikom davala, taman posla, samo nož sam mu dala i
dasku ... Pa onda dođi već jednom i skuvaj tu supu, šta da
jedem nego suvo... I ja jedva čekam ... Kakvu? ... Nema veze
što nije definitivno, nisam dete da plačem ako ne bude, kaži
mi šta je? ... Ok, u petak onda, crkni kad nećeš da mi kažeš ...
Važi, laku noć, ljubim i ja tebe.
Slučaj, međutim, nije zaključen kad narednik Rodžers
kaže da je zaključen, niti kad Hari pristane da je zaključen,
već kad... prestane da zvoni telefon. A on je zazvonio
neposredno pošto su Hari i Doca završili razgovor.
− Zdravo, Vlaja na telefonu, je l’ nije kasno?
− Ma jok, samo što sam zaspala.
− U, izvini...
− Zezam se, jedanaest sati je, nema frke. Šta ima novo
među Slobinim žrtvama?
− Ima, zapravo. Slušaj, do malopre smo pakovali
Gudine stvari, i tako... Imamo novog stanara od ponedeljka.
− I? − ovo joj je zazvučalo mnogo... − Jeste spakovali?
− Uglavnom. Nameštaj smo odneli dole u skladište, to
nije frka. Garderobu smo mislili da odnesemo sutra u Vojsku
spasa, šta misliš?
− Ne mislim ništa, otkud znam. Nosite.
− Ovo nešto sitno... šerpelonci, to smo isto odneli
dole, trebaće nekom, dotle može da se koristi za film − 'Jebo
vas film!', pomisli Hari na to. − I sad, zato te i zovem, ima tu
jedna kutija od keksa, plehana, nakupilo se, nekih tako...
ličnih stvari. Ja bih to sačuvao, ako se pojavi ta sestričina, ili
da joj pošaljemo?
− Može, valjda je to u redu.
− Ima još nešto. Zapravo dve stvari. Ima tu neki
ključić, od nečega, ne znam šta je − 'Ne opet ključevi, please!',
zavapi Hari u sebi. − I, u džepu od jednog kaputa našli smo
odsečak iz banke.
− Iz banke? − Hari u trenutku proradi. U božju mater,
zašto onoga dana, kada je bila tamo s Vlajom, nije gurnula
ruku u džepove?! Sve u ormanu je delovalo kao da je upravo
stiglo sa hemijskog čišćenja, valjda zato. I zato što joj posle
onog albuma više nije bilo ni do čega. Kakvi traljavi razlozi
za jednog policajca! − Kakav odsečak?
− Uplata, na mašini. Uplatila je na neki račun 1.864 $!
Je l’ možeš da zamisliš?
− Kad, na koji račun?
− Ima ovde broj računa, datum je 20. decembar 2002,
53rd Bank. Otkud znam da l’ je uopšte njen račun.
− Ok, ali pretpostavimo da je ona uplatila, otkud joj
inače odsečak sa mašine? − preslišava se Hari.
− Valjda.
− Uostalom, i da znamo da je njen račun − preslišava
se dalje − mnogo bi nam vredelo. Tajnost uloga i te fore.
− Čekaj malo, ako pretpostavimo da je njen, onda... −
sad bi se Vlaja malo preslišavao − Možda možemo da
− Da odemo u banku i pitamo koliko je naša pokojna
prijateljica imala love, baš nas zanima? Ma idi!
− Kažem ti, to možda možemo da saznamo ako je
račun njen!
− Kako, bre, Vlajo, kako? Ko će to da ti kaže?
− Meni niko, ali menadžerki zgrade hoće. Ima
diskreciono pravo na stanje na računima svojih stanara. A
ovde je ista bakuta, jedna Libanka, menadžerka za celu
ulicu.
− Šta kažeš? Šta ima pravo? Hauzmajstor ima pravo
na stanje na tvom računu? Tajnost vašeg računa
zagarantovana, prema svima sem prema vašem hauzmajstoru
i svima ostalima koje zanima koliko ste teški? Lupaš.
− Nije hauzmajstoru nego menadžeru zgrade. Svi
licencirani menadžeri imaju svoju šifru s kojom mogu da
dobiju podatak o stanju, kapiraš, ljudi na plaćaju kirije a
spavaju na lovi. Ili kad neko dođe da iznajmi stan, nećeš da
izdaš nekom ko je švorc, zato im treba.
− Ma kapiram ja zašto im treba, al’ ko im to daje? Po
kom zakonu, koja je to fora, mater im...
− Ej, je l’ tebe zanima taj račun ili ne?
− Naravno da me zanima, ali nemaš ti šifru nego
menadžerka.
− To nije problem, baba mrzi Srbe ko đavole, ne znam
zašto − 'Pa kako da ih ne mrzi kad ima punu ulicu?', pomisli
Hari − ali meni jede iz ruke, isto ne znam zašto. I garant
nema pojma da je Guda umrla, to mogu da sredim.
− Sredi onda. Ajd baš da vidim.
− A ove stvari, kutija? Da ostanu kod mene, da
sakrijem negde dole?
− E, nemoj više ništa da sahranjuješ u taj podrum, ko
boga te molim. Donesi kod mene. I tako mi dve spavaće sobe
zvrje prazne. Ej, spakuj mi i onaj album, molim te.
− Važi, jedino što ne mogu da ti donesem, nemam
kola. A ti imaš. Da svratiš? Ili da sačekam nekog iz ulice ko
bude prolazio pored tebe?
− Svratiću ja, sutra s posla, ok?
− Ok. − Ćao-ćao, završiše razgovor, a Hari ostade...
Nekako sva pokisla.
Sutra je svanuo novi dan, kao i svaki dan. Svako je
gledao svoja posla. Lopovi po SEARS-u šta će da maznu, a
Hari kako da ih što pre isprati iz svoje kancelarije. Na pauzi
je, iz onog ogavnog staklenog azila za nepokolebljive
uživaoce nikotina, pozvala Veselina, na kratko, samo da
proveri da li ju je poslušao. Jeste, nije Viktoriji pominjao njen
literarni sastav upućen organima reda. I ona ćuti ko riba, kao
što je Hari i očekivala. Čeka reakcije. E pa načekaćeš se,
plavušo! A zna li on od čega je Duda živela? Malo se nervira
što mu to pitanje postavlja tek sada, još jedan znak koliko je
izgubila rutinu, potpuno je smetnula s uma njega to da pita,
ako je ko znao on je. Ne zna, nikada nisu pričali o njenim
materijalnim prilikama, uvek samo o njegovim. Ona nije
pričala. Mada on misli da je s te strane bilo u redu, živela je
skromno ali joj ništa nije nedostajalo, imala je uvek pristojne,
kvalitetne hrane u frižideru... Hari bi se na ovo nasmejala,
Veselin je upotrebio gotovo iste reči kao Vlaja, frižider kao
referenca, za upper middle class kao i za plavu kragnu. A sve
u Americi! Na zdravlje! Ok, čuće se.
Sa šljake odlazi pravo u Улицу Жртава Слободана
Милошевића, isprobava karticu koju joj je Vlaja dao, radi,
vrata garaže se otvaraju. Sad još da nađe visitors parking...
Ma jok, garaža je poluprazna, ove su zgrade izgleda nekada
građene za neke malo manje žrtve... Bilo čega. Ulazi u
smrdljivi lift, mrzi je da traži požarne stepenice. Užas, ona će
opet ovako da živi kad ga izduva Liberties, za koji mesec.
Smrdi i u Beogradu, budimo pošteni, al’ kako se ono kaže...
tuđe govno uvek gadnije smrdi. Sve u svemu, mnogo joj je
već nešto bilo žao nje, dok nije stigla pred vrata na kojima je
nožićem bilo urezano “Влаја”. Kuc-kuc! Uđi!
Vlaja je sedeo u debeloj šarenoj fotelji i čitao. Kada je
Hari ušla spustio je knjigu na Panteliju koji je džonjao u
njegovom krilu. Ni mjau da kaže, ni repom da mrdne,
džonja i dalje. U fotelji na krupno cveće, u crnom, sa
naočarima od dolar, mačorom u krilu i knjigom na mačoru,
Vlaja je ličio na nekog opičenog engleskog profesora. Vrlo
opičenog. Pa se Hari nasmejala. I tek tada primetila da je
postavka neznatno izmenjena, zebra-futon zamenio je jedan
šatro rustik visoki krevet prekriven quilt-om, jako ofucanim
ali pravim. Gleda gde da sedne, ne može čoveku na krevet,
pa primeti da je na televizor sandučar, onaj u duborezu, sad
stavljeno dva jastučeta, crveno i šareno. Super, sada mu se
slažu krevet i televizor, ovo počinje da liči na... Kompletna
ludara!
− Zdravo! Mogu ovde? − i pokaza na televizor.
− Naravno, vidiš da je razmešteno, raskomoti se.
Hoćeš kafu, rakiju?
− Kafu. I... Panteliju. Da probam.
− Onda moraš ovde da sedneš − Vlaja ustaje i pruža
joj Panteliju, koji ič ne zarezuje ovu promenu. Težak je u
božju mater, ako nema deset kila nema ni jedno. Hari tegli
vrat da vidi šta je to Vlaja čitao, knjigu je spustio pored
fotelje, ali ne uspeva. A plaši se da se pomera više, da ne
uznemiri mačora, kao da je to uopšte moguće. − Pravo s
posla?
− Aha.
− Jesi gladna?
− Ne − i pomisli 'Neeeeeeee! Još jedan!' − Znaš šta, daj
mi rakiju, nisam okusila rakiju, ne znam, pet-šest godina.
− Šta si, lečeni alkos? Nemoj onda, pa da ja budem kriv
− ovo je trebalo da bude duhovito.
− Ma jok, samo sam pravila društvo lečenim alkosima
− ovo je, naprotiv, bilo sasvim ozbiljno, a ispalo je tako...
poluduhovito. Doca je, naime, prestao da pije ko smuk tek
kada je prestao da radi u policiji, kad su njih dvoje...
Rakija je bila odvratna, mora da je neko nekom poslao
domaću, koju je sam pekao, a ne ume. Nema veze, važno je
da je domaća.
− Jesi proverio ono? − pita Hari, s rakijom u jednoj,
šoljicom u drugoj ruci i Pantelijom u krilu, sad više ne može
da mrdne ama uopšte.
− Jesam.
− I?
− 19.765 $
− Šta devetnaest hiljada...
− Toliko love Duda ima na računu.
− Nemoj da pričaš! Je l’ znaš ti koja je to lova?
− Ja znam, a ti?
− I šta sad?
− Otkud znam, rekao sam ti da mogu da proverim i
proverio sam. Ništa drugo.
− Mislim, šta će sad da bude s tom lovom, po
ovdašnjim propisima?
− Nemam pojma, valjda treba da se pojavi naslednik
ili... E, zabole me, ja joj sigurno nisam naslednik.
− I to što kažeš, s tvoje tačke gledišta. A gde je ta
kutija?
− Eno je u kujni, ‛oćeš da ti donesem, da vidiš?
− Jok − Hari i dalje ne može da se pomeri od
mačorčine. − Pijem kafu i brišem, gledaću kod kuće.
− Kako hoćeš, mislio sam da ćeš malo da posediš.
− Posedela sam, drugi put.
Otišla je s kutijom u ruci i zelenim albumom ispod
miške posle desetak minuta.

17. Lokeri
Plehanu šarenu kutiju od keksa otvorila je odmah
kada je stigla kući. Nakit. Nešto prastare bižuterije, potpuno
neupotrebljivo, nešto što ni ova Guda, ni ona Duda, kakvom
ju je Hari zamišljala, nikada na sebe stavila ne bi. I srebro.
Dva filigranska broša, neki Ohrid, Prizren? Pa narukvice,
privesci, minđuše... Ovo je nešto drugo, Meksiko? Još jedan
broš, drugačiji, sasvim drugačiji od ičega što je ikad videla.
Odakle li je ovo? Pa srebrni krst, sa nekim radom sličnim
onome na brošu. Nije privezak, prosto veliki krst. I gomila
rasutih krupnih srebrnih perli, to je verovatno nekada bilo
ogrlica, Harijeti su odnekud poznate ove perle sa čudnim
gravirama. Da, videla ih je na Gudinoj kapi, one večeri.
Visile su na krajevima šarenih froncli od vunice. Rasturila je
ogrlicu da ukrasi kapu? Dve tanke zlatne burme, obične,
veća i manja, muška i ženska. Mogle bi biti i veoma stare,
sudeći po obliku, ali i ne moraju. Sasvim obične burme.
I ključić. Koliko god da je policajcu potreban instinkt,
toliko mu je ponekad potrebna i sreća. Hari o stanju svojih
instinkta u poslednje vreme ima prilično loše mišljenje. Što
se tiče sreće... Šta to beše? Evo je, međutim, mala, malecka
ali...
U ovom gradu postoji na desetine hiljada lokera,
uzanih uspravnih metalnih kaseta za iznajmljivanje. Po
školama, šoping molovima, metro stanicama... gde god
nađeš zgodno mesto posadi lokere. Neće valjda potrošači da
se kuvaju po pregrejanim robnim kućama u svojim zimskim
jaknama, tako bi se mnogo kraće zadržali, ne ide to. Manje bi
kupovali. Ovako lepo na nekoliko sati iznajme loker,
naguraju u kasetu sve što im ne treba, sve sem kreditne
kartice, i krenu u život, potrošački. Ili se dovezu na posao
prigradskim vozom do neke metro stanice. Pa tu ostave...
Krplje, recimo. Ne mora cela varoš da zna da stanuješ u tri
lepe, a i nepraktično je s krpljama, u liftu poslovne zgrade u
kojoj radiš, na primer. Ključevi lokera uvek su neobeleženi,
bilo čime sem brojem. Valjda zbog zloupotrebe, ljudi gube
ključeve, neki drugi ih pronalaze. Tako da je Hari mogla da
se slika sa ključem koji je držala u ruci samo da nije... Imala
sreće.
Hari nije volela lokere. Kao i mnoge druge stvari u
ovoj zemlji, uostalom. Lokeri su je prosto podsećali na
rastojanja. Na to da živi u velikom i praznom, da putuje na
posao sat vremena, dotle se vozi autoputem kroz neke
ledine sa ponekim nasađenim magacinom, fabrikom...
Dobro što ona putuje toliko na posao, ali neki drugi ljudi
putuju na njen posao isto toliko, kroz to veliko i prazno, da
bi kupovali! U robnu kuću, jebo te! Pa kad se toliko naputuju
do svoje druge kuće, do robne kuće, onda da se i raskomote,
u lokeru. Hari je u Beograd došla iz malog grada, gde se ceo
život odvijao na ulici, u tri kafane, dvadesetak prodavnica i
jednom bioskopu. Dolaskom na studije promenio se broj
ulica, kafana, prodavnica i bioskopa u njenom životu, na
više, na sadržajnije, na raznovrsnije, na bolje. U Americi
ničega od toga nije bilo, ulicu je zamenio autoput, na
autoputevima žive automobili, ljudi su tu samo šoferi. Ovde,
oko Liberties, ima i malo ulica. Kojima posle sumraka, kada
se isprazne velike poslovne zgrade, uglavnom hoda sama.
Na zaprepašćenje onih iz kola, živo biće na trotoaru. Nek se
nose!
Ipak je jednom uzela loker. Sasvim slučajno, sad, pre
tri meseca. Kupila je Doci poklon za rođendan, tu u
komšiluku, u downtown SEARS-u, koji večito zvrji
poluprazan jer nema customers parking, ko Ćirina crkva, i
vraćala se kući peške. Razmišljala je gde da sakrije kutiju.
Doca je dolazio u petak, rođendan mu je bio u nedelju, htela
je da ga iznenadi. A sakriti u onom praznom stanu ovoliku
kutiju... Nije htela da kvari dekoraciju, čuveno njihovo
razbacivanje papira, blago šumama, činilo joj se nemoguće.
Na dva ćoška od Liberties je međugradska autobuska
stanica, u sred grada, sakrivena u bloku. Isprva ju je
fasciniralo kako ovolika gradina ima tako malecku
autobusku stanicu, pa još tu, u sred srede... Da bi vremenom
shvatila da sa te stanice polazi tek nekoliko autobusa
dnevno, koji će ljudima ovde autobusi kad voze kola. Pa
autobuska stanica u njenom gradiću je aerodrom, JFK, u
odnosu na ovo, uvek bi pomislila. Tako i te večeri, prolazeći
pored nje sa kutijom u rukama. I kroz prozor primeti lokere,
ideja, sakriće kutiju u loker i doneće je u nedelju, blizu je, na
tri minuta od kuće.
Eto to je bila ta sreća koja je ovaj put pratila Hari.
Ključić iz Gudine kutije bio je ključić od lokera na
autobuskoj stanici, poznala ga je po karakterističnom obliku,
nekakva trapezasta glava, i nigde obeležja odakle je, kao i
obično, sem broja.
Sjurila se na ulicu, pa niz ulicu... Jedva su je pustili.
Šalteri su već bili zatvoreni, jedan momak je već oprao
čekaonicu dopola, čuvar joj je objašnjavao da više nikakvih
dolazaka i polazaka večeras nema, čoveče, u devet uveče, ali
je nekako pustio. Ne zna šta je zapravo očekivala da nađe
unutra... neka pisma, one slike koje nedostaju... ko zna. Bio je
prazan sem dve štedne knjižice, 53rd Bank?! Nije htela da ih
otvara tu pred čuvarom i čistačem, samo ih je strpala u džep
i odjurila kući istom brzinom kojom je i došla. Usput
razmišlja o tim knjižicama, ljudi ovde retko imaju knjižice,
tako staromodno, dobro, Guda je bila malo uvrnuta. Zašto ih
je uopšte sakrivala? Valjda zato što je bila uvrnuta, takođe?
Ili zato što ključ njenog stana ima i Sima, njen
superintendant, u stan je uvek mogao da uđe i Vlaja, i valjda
još pola ulice? Ko zna šta joj je bilo u glavi? I zašto je
odabrala najpustije mesto u ovom gradu da baš tu sakrije
knjižice? Polako, reče sebi izlazeći iz lifta, sad ćeš prvo da se
svučeš, skuvaš kafu, sedneš...
Đavola je skuvala kafu. Stresla je jaknu sa sebe, izula
se na sred predsoblja i požurila u dnevnu sobu. Sela pod
lampu i otvorila prvu knjižicu. Na Dudino ime, Dubravka
Aleksić. Stara je oko godinu dana, account balance 19.765 $,
baš kao što je Vlaja i rekao. Poslednja uplata 20. decembar
2002, 1864 $, to je onaj odsečak koji su našli u stanu. A pre
toga... Samo uplate! Nekad i dvaput mesečno, pa dva
meseca ništa, pa... Sume neujednačene. Ni jedna jedina
isplata? Druga knjižica bila je starija i punija, u svakom
smislu. Na njoj je trenutno bilo 167.254 $ ?! I same isplate.
Svakog prvog u mesecu sa knjižice je podizano tačno 1000 $
?! Poslednja isplata 1. januar 2003, šest dana pre njene smrti,
moraće da pokuša da iskamči od Rodžersa podatak koliko je
novca imala kod sebe one večeri. U stanu nisu našli ništa,
tvrdi Vlaja, i ona nekako nema razloga da mu ne veruje.
Možda kolektuje tuđi nameštaj po podrumu, ali novac... ne
bi rekla. Ovo, hiljadu dolara mesečno, precizno u dan i
dolar, deluje joj kao neka apanaža, neka plata, neki... Šta je
bre ovo? Hari baš ne voli brojeve, ovde je zbog poreza,
računa i sličnih gluposti morala i digitron da nabavi, ajde,
daj digitron! Možda je lujka presipala iz šupljeg u prazno, sa
računa na račun, makar otkad postoji ova druga knjižica, na
kojoj skuplja? Ne! Sume se uopšte nisu slagale. Uložena
suma bila je značajno veća od onoga što je u tom periodu
podigla. Pomisli kako je ćurka, mogla je toliko i napamet!
Ova knjižica je stara deset meseci a na njoj više od
devetnaest hiljada. Za to vreme sa ove druge skinula je tačno
deset hiljada, to je skoro duplo manje, glupačo. Je l’ se to sad
zove analitičarski rad, pomislila je ljuta na sebe i bacila
digitron na kauč, ni za šta više nisi!
Prevrće ponovo onu stariju knjižicu po rukama, lista
je kao špil karata, kad... između poslednjeg lista i korica
ispade nešto. Kartončić, vizit karta!? David Massam, advokat,
1782 Druga avenija, #808, telefon... Ulaz u Liberties iz Druge
avenije vodi se na 1760, pa to je... pa to je ova zgradurina na
pedesetak metara od njene, deli ih samo javni parking od pet
dolara na sat?
Čekaj polako, ako je ovaj Masam bio Gudin advokat,
onda je možda malo jasnije zašto je knjižice držala na
autobuskoj stanici, to su najbliži lokeri? Ali ko obilazi
advokata svaki put kad diže pare iz banke, s automata?
Sudeći po odsečku koji je Vlaja našao, radila je s automatom.
Inače bi morala da postoji i čekovna knjižica... E, ajd sad nađi
sistem u tuđem ludilu, ako si maša! Jedino što joj je bilo
potpuno jasno je da će ona sutra opet kasniti na posao. Mora
da ode do tog Masama, first thing in the morning, inače će da
pukne. Mnogo se već zeza sa tim poslom, slobodi dani,
kašnjenja... zadaviće je Doca ako je otpuste. A ona će da se
napije. Od sreće. I mora nekog da zove, odmah, oseća se tako
nesigurno pred ovim, čoveče, ovolika lova, šta je bre ovo...
Čekaj samo još nešto da vidimo.
Okrenula je Debejca na kuću, uljudno se predstavila,
Sonja mu je bez reči pružila slušalicu:
− Halo, ko je? − nadrkano je pitao pre nego što je
uspela da zine.
− Hari.
− Jesi ti normalna...
− Samo mi reci kako je Guda dobijala penziju?
− Jebo te, ti stvarno nisi normalna! Ne misliš valjda da
ću...
− Hoćeš! I slušaj, bila sam juče u panduraciji,
razgovarala sa njima. Još uvek su im sumnjivi oni ključevi.
Rekla sam im da je to rešeno, trebalo je da ih vrati nekome
ko ih je izgubio, za sada. Videću se sa narednikom ponovo
za par dana.
− Jebo te koja zmija! Čekom.
− Čekom? Nije na račun?
− Rekao sam ti, poštom.
− Na ime ili na donosioca?
− Na donosioca, šta bre ‛oćeš više od mene?
− Koliko?
− Oko trista baka i teraj se u pizdu materinu!
− Laku noć, takođe!
Ok, od hiljadu dolara koje je skidala svakog meseca, i
trista koje je dobijala za nekadašnje zasluge za narod, Guda
je mogla da živi, skromno kako je i živela. Pitanje je jedino
odakle ta velika lova koju je krckala, a odakle ta koju je
skupljala poslednjih godinu dana. I zašto sve to tako... U ta
ludila Hari trenutno nije umela da zađe. Treba joj još jedna
hladna glava koja ume da razmišlja, njena trenutno ne da
nije hladna... Još jedna glava, čija? Lakijeva, naravno. Od
Lakijeve glave delilo ju je još skoro četiri sata. Koje je provela
u kujni, kupatilu, u krevetu, u kujni, kupatilu... a najviše
šetajući između. Ovo je prevelika gajba za nju samu.
− Ćao Lazo, ja sam − rekla je u osam-nula-nu-la po
beogradskom vremenu.
− Ćao devojko, šta je bilo, kako to zvučiš? − pa mu je
ispričala sve, od pisma i razgovora u policiji, pa do
večerašnjeg otkrića, jedino je Debejca preskočila ovaj put, za
Lakijevo dobro.
− ... eto, to je sve. Fali mi još jedna glava. Mislila sam
da bi tvoja mogla nečemu da posluži.
− Poslužiće, vrlo lako, pod uslovom da me poslušaš.
Slušaj, mislim da je sad stvarno dosta! Jesi svesna ti u šta si
se upetljala? Da te evidentni psihopata prvo ganja kolima, pa
te posle prijavljuje policiji! I to žena na koju sumnjaš da je
mogla...
− Da je mogla, mogla je!
− Znam da je mogla, ćuti, sad ja pričam. Jesi svesna
koliko si imala sreće što si natrčala na tog normalnog
čoveka? Šta misliš da si naišla na nekog pandurskog sadistu
ko što je Zare na primer?
− E, kad smo kod toga, šta radi moj omiljeni sadista i
zabušant?
− Hari, ne skreći s teme, ćuti! Poenta je da je stvarno
mogla da ti napravi grdno sranje iz čista mira. Dalje, ako ti je
čovek rekao kraj, onda kraj! Gotovo! Slučaj zatvoren! I šta ti
radiš posle toga? Uzimaš tuđe ključeve, i otvaraš tuđe
kasete, i preturaš po tuđim knjižicama, i... Prekini
momentalno! Ne uvaljuj se dalje!
− Laki, meni nije trebao glas razuma, to umem i sama,
nego hladna pandurska glava! Da razmrsimo...
− Sad pričaš s ortakom a ne sa pandurom. A i kao
ortak i kao pandur ću da ti kažem šta ćeš da uradiš. Ujutro
momentalno ideš u policiju, predaješ tom tipu te knjižice,
ključ i vizit kartu, izvinjavaš se pola sata, reci da si
klimakterična, reci šta god hoćeš...

− Ko bre klimakteričan?
− Ne seri, odnosno seri tamo šta god bilo, ali se izvini
i beži dalje odatle sto kilometara. Od svih tih bolida,
uključujući i pokojne!
− U, al’ si me napušio! Stvarno si postao vlast!
− E, ne da bi te napušio da si mi bliže, bio bi te, mame
mi!
− Slušaj šta sam ja mislila, da ujutro odem kod tog
advokata...
− Ne! U policiju.
− Dobro, pobedio si. Pod jednim uslovom. Da bar
telefoniraš maloj, sestričini, i da joj kažeš da... prijatelji njene
tetke smatraju da je imala neku lovu. I da se ona malo
raspita, zvanično, da ne bude posle pojela maca, nemaš
pojma kako ovde te stvari idu.
− E, i ne želim da imam pojma!
− Imamo dogovor ili ne?
− Nosi se, ajde, imamo. I sutra da si se javila da čujem
šta je bilo. Ili zovem Docu.
− Laki, to bi ti bilo poslednje što bi za mene učinio!
Odrekla bih te se preko novina. I njega.
− Pa nek bude i poslednje, preterala si! Stvarno si
presvirala. Marš na spavanje.
− Marš ti.
Kompromis je najbolje rešenje od svih mogućih
rešenja, kao razumno razmišlja Hari, dok se liftom penje na
osmi sprat zgrade 1782 na Drugoj aveniji. Pri tom ne misli na
kompromis sa Lazom, taman posla, već na kompromis sa
samom sobom. Prvo će da ode do advokata, a posle će
stvarno da ode do Rodžersa.
Suite #808 sastoji se od jedne povelike i relativno
luksuzne čekaonice, debele kožne garniture, neke mazarije
na zidu, fotokopir aparata, recepcionerke i još jednih
tapaciranih vrata iza kojih najverovatnije sedi taj Masam.
Žena za stolom izgledala joj je nekako poznata, ne lično, više
generalno.
− Dobar dan, izvolite − smešak.
− Dobar dan − obe su imale žešći akcenat, takođe
poznat, pa Hari spontano dodade i na srpskom − dobar dan.
Žena se prvo malo zbuni, pa se nasmeja.
− Dobar dan, izvolite − ponovi i na srpskom.
− Htela bih da razgovaram sa gospodinom
Masamom.
− Imate zakazano? − osmeh joj ne silazi s lica dok lista
rokovnik ispred sebe.
− Nemam.
− Izvinite, žao mi je, ali ćete onda morati prvo da
zakažete − već je isukala olovku i prevrće rokovnik
unapred... bar pet dana unapred, zauzet neki čovek. − Vi
ste?
− Ja sam u velikoj žurbi i moram da ga vidim odmah!
− Hari se momentalno iznervira kad ovde sretne naše gore
list tako dobro utreniran na njihovo licemerno keženje “Žao
mi je, izvinite, ali pušite ga još pet dana!”
− Stvarno mi je žao, ali to je prosto...
− Pa naravno da je prosto, otvorite ta vrata i recite mu
da ga neko traži!
− Ma šta vam je, ne dolazi u obzir! − još uvek je naša,
dobro je, lako je promenila ton. − Ovde ne može da upada s
ulice kako kome...
Sad bi joj Hari najradije rekla “Watch me!”, na
engleskom, ali je mrzi da bilo šta govori već onako ‛ladno
umaršira iza onih tapaciranih vrata. Iza kojih je za pisaćim
stolom sedeo jedan gospodin od preko pet banki i čitao
Financial Times.
− Dobar dan, hitno moram da razgovaram sa vama! −
izgovorila je pre nego što je čovek propisno digao oči sa
novina.
− Gospodine Masam, izvinite, ova gospođa je... −
domaća kokoška je već dotrčala za njom i usplahireno
kokodače na kokošjem engleskom.
Advokat joj nekim onako... staloženim pokretom
glave dade znak da je u redu, i valjda da se vuče napolje, pa
se onda okrenu prema Hari i isto tako staloženo upita:
− Izvolite? Kako mogu da vam pomognem? − nije je
ponudio da sedne, niti je to Hari primetila.
− Da li je gospođa Dubravka Aleksić vaša
klijentkinja?
Više nije staložen, sad je iznenađen, ne nešto
preterano ali...
− Vrlo neobično pitanje, gospođo. Naravno da ne
mogu da vam odgovorim na njega. A ko ste vi?
Hari se predstavi i nastavi:
− ... njena prijateljica.
− Svejedno, ne mogu da vam odgovorim na to pitanje.
− A znate li da je Dubravka Aleksić mrtva? − Hari
mora ovako malo đonom, ne bi li mu razbila gard.
Pa razbila ga je. Očigledno nije znao. I, ono što mu je
rekla neprijatno ga je iznenadilo. Ćuti, malo je skupio usta
od čega izgleda starije, gleda negde pred sebe, u sto.
− Kada? − konačno upita. − Kada je umrla?
− Šestog januara.
− Kako? Šta se dogodilo? − miran je ali...
− Pala je niz stepenice i slomila vrat. Na mestu je
ostala mrtva.
− Gospode! Žao mi je, stvarno mi je žao − i vidi se da
mu je žao.
− Dobro, hoćete li mi sada reći da li je bila vaša
klijentkinja, pa da razgovaramo? − pita Hari, i ona je malo
spustila loptu, nema više potrebe.
− Ne mogu to da vam kažem, zaista − koliko god da
mu je žao, odgovor na ovo pitanje izgleda nije predviđen
njihovim advokatskim kodeksom. Ili... ko zna zašto neće da
joj kaže.
− Kako god želite. Samo sam htela da vas izvestim da
se kod mene nalaze štedne knjižice pokojne Dubravke
Aleksić, sa njima je bila i vaša vizit karta, tako sam došla do
vas − Masam je podigao obrve, ali su mu usta još skupljena.
− Te knjižice ću popodne odneti u policiju, biće tamo, mislila
sam da to treba da znate. Sad idem, izvinite što sam ovako
upala i hvala što ste mi posvetili malo vremena. Doviđenja.
Hari se nije sasvim ni okrenula prema vratima kada je
progovorio:
− Čekajte! − možda će ipak... Ne. − Recite mi kome
tačno da se obratim, od nadležnih?
− Naredniku Rodžersu, petnaesti prisinkt. Telefon... −
i izdiktira mu telefon iz mobilnog, a on ga pažljivo zapisa.
− Hvala vam − reče na kraju.
− Nema na čemu. Doviđenja.
Doviđenja je rekla i onoj napolju, na srpskom.
Narogušena je, nije je ni pogledala.
Pa, sada sa sigurnošću može da tvrdi da jeste bio
Gudin advokat. To što neće da razgovara... to joj je malo
poremetilo koncepciju ali šta da se radi. Važno je da mu je
rekla da je Duda mrtva, kao i da... eto, za tu lovu, da se zna.
Kod Rodžersa ne može sada, mora da šiba na posao,
zadržala bi se s njim. Pa ga pozove mobilnim iz kola:
− Dobar dan, narednika Rodžersa molim.
− Ja sam, sa kim razgovaram?
− Civil Hari na telefonu − pokušaće šarmom, koje
crno izvinjavanje, Laki nije pri sebi, ona da se izvinjava!?
− O, viši inspektore, Sir! Čemu imam da zahvalim?
− Tome što mi se posle posla obično pije pivo, a
možda imam i nešto za tebe.
− Pivo uvek, a to drugo... Nisi ozbiljno shvatila ono
što sam ti prekjuče rekao? − on zvuči veoma ozbiljno.
− Jesam, budi bez brige. Ovo je nešto na šta sam
natrčala slučajno. I odmah tebi javljam.
− Saplela se o nekog ubicu koji je u zubima držao
priznanje, slučajno? − ovo je verovatno neka pandurska šala
na američki način koju Hari baš ne kapira najbolje.
− Ne, ne, nemam ni ubice ni priznanja, nešto drugo.
− Ide uz pivo?
− Ide.
− Ok, onda.
I dogovoriše se da ga zvrcne kad krene sa posla, pa da
se nađu u baru blizu petnaestog prisinkta, on ima posle još
da radi.
Rodžers je stvarno kul tip. Da ne pričamo što je platio
pivo, Amer?! Razgovarali prvo malo o detektivskom poslu
ovde i tamo... daleko. Da li joj nedostaje? Uh! Onda ona
pitala kakve su joj ovde šanse za tako nešto. Pošteno da joj
kaže, veoma slabe. Možda da počne od ulice, ali i tu ima
mlađih, oštra je konkurencija. Problem bi bio i što je overqualified.
Ma ne bi joj bio problem, kaže mu. Ne bi tebi, kaže
on. A ta licenca, za privatnog detektiva, za to se već
raspitivala. Smeje se, nema tu posla, to ima samo u
filmovima. Do Gude su stigli sa drugim pivom.
− Evo − prosto mu kaže i pruža one dve knjižice i
Masamovu vizit kartu.
Razgleda površno, ništa ne računa, kao ona sinoć.
− Otkud ti ovo?
− Momci iz zgrade, superintendant koga poznajem i
još neki, prekjuče su praznili stan, za nove stanare − kaže i
ništa ne laže.
− Mi to nismo našli.
− A koliko ste uopšte tražili?
− Ne znam, nisam prisustvovao. Verovatno ne
preterano detaljno, nije bilo nekih indicija − o mamu vam, a
da vam se neka bogata Amerikanka spičila niz stepenice
verovatno biste imali pregršt indicija, misli Hari al’ neće da
čačka mečku. − I onda momci to nađu i zovu prvo tebe, a ne
policiju? Hari, dogovorili smo se!
− Jesmo, stojim iza toga. A momci ne znaju ni
engleski kako treba, a kamoli šta bi trebalo da urade. Valjda
im je bilo najjednostavnije da daju meni. I ja ti to odmah
prosleđujem − gotovo da ništa nije slagala osim onog što je
prećutala.
− Ok, prosledila si mi, hvala građanko Hari. Nadam
se da više nećeš imati šta da mi proslediš, s obzirom da je
slučaj zaključen sa ovim i bez ovoga.
− Naravno, samo sam smatrala da ovo treba da bude
u sigurnim rukama − pravi se Hari blesava dalje, i nervira se
jer Rodžers ničim ne pokazuje da su ga one cifre
zaintrigirale. Čini joj se da to radi namerno, to da ne
pokazuje.
− Najsigurnijim mogućim, sad možeš mirno da
spavaš − zeza je, očigledno.
− E, da ne zaboravim, obavestila sam tog advokata da
su kod tebe, čisto da vam svima skratim posao − morala je
ovo da mu kaže, javiće se Masam pa da ne bude...
Rodžers je gleda i ćuti, Hari shvata da je prešla
granicu.
− Slušaj, moram da idem, imam još neki izveštaj da
napišem noćas − kaže posle desetak sekundi.
− I ja bih da krenem, umorna sam, danas je bilo puno
posla.
− Ok onda, vidimo se okolo.
− Vidimo se.
Laki je bio u pravu. Preterala je. Pa sad i još malo
preko toga. E, jebi ga! Hari, marš u kućicu! I ode da se
zaključa u Liberties.

18. Presabiranje
Kao da joj je uspevalo.
Spremila je i stan. Što nikada nije bila njena omiljena
ženska sportska disciplina, ovde je od toga posebno pizdela.
Prvo zbog dlaka. Od ludačkog grejanja, presuvog vazduha i
svih tih plastičnih materijala užasno se linjala, ne ona, svi su
se linjali. Sreća je što u stanu živi uglavnom sama. Nesreća je
što ima previše kose za linjanje pa je i dlaka na svim
nemogućim mestima bilo na busenje. Baš na busenje, kao i
prašine, koju je ona zvala “električna prašina”, jer se,
verovatno pod dejstvom onih istih fizičkih zakona koji njoj
nisu sasvim jasni, kao i dlake grupisala po budžacima u
odvratne sive gužvice, valjuške, manje ili veće, zavisno od
toga kada je poslednji put čistila. Sada su bile... gužvetine. I
ponovo su je podsetile na prizore iz kaubojskih filmova,
tačno u podne, u gradu opustelom jer se očekuje obračun,
vetar kotrlja glavnom ulicom ogromne valjuške suve
travuljine. Napeto! Njeno prvo zanimanje, koje je sebi
zacrtala sa četiri-pet godina, bilo je kauboj. Posle je, kao,
ukapirala da ne možeš biti usamljeni revolveraš u Srbiji pa je
postala samo detektiv. E, kako si se zajebala, sestro slatka,
trebalo je da ostaneš pri svome. A ne da završiš ovako, da ti
po dnevnoj sobi, opusteloj mada se ne očekuje nikakav
obračun, vruć vazduh iz sistema za grejanje kotrlja ogromne
valjuške električne prašine. A nije ni napeto. Iako si na
divljem zapadu.
Dopunila je i frižider. Ne da je odlučila da počne
samostalno zdravo da se prehranjuje, nije baš toliko daleko
otišla, nego zbog Doce. Dolazi u petak kasno popodne, vraća
se u nedelju rano popodne, pa ako još celu subotu provedu u
nabavci i njegovom kuvanju, kao obično, biće zajedno do
mojega. Njemu za ljubav, svratila je i u “Slaviju” i ostavila
tamo skoro sto dolara na “klopu našeg detinjstva”, Docin
izraz. I trip. Kao, jeo je plazma keks kad je bio mali. Ili je hteo
da kaže da je sazreo tek kad je došao u Ameriku? Po Doci je
zapravo u Americi sve u redu sem klope. Jedino je klopa šit.
Jer nema kobaje bez sremske kobaje, napravljene negde
ovde, u predgrađima, može Hari da se kladi u šta hoćeš, jes’
neko je blesav da to cima preko bare. I nema vode bez
Knjaza Miloša, negaziranog, skupog ko da je bio francuski
vojvoda a ne srpski knjaz. Ajd, nije joj žao, ako je to sve što
mu ovde nedostaje to ćemo mu nabaviti, budući da u onoj
njegovoj univerzitetskoj vukojebini nema ničega sem grčkog
sira i švajcarske čokolade, koji šit! U jednom trenutku, u
“Slaviji”, pogled joj je pao i na lokalne “Novine srpske”,
malo se dvoumila ali ih je ostavila gde su. Kao i bajate
beogradske “Novosti”, na čijoj je prvoj strani opet neko
nekog izrešetao nasred ulice.
Obnovila je i garderobu. Kupila nove zimske cipele
jer stare ne može da opere od soli. Ko joj je kriv kad
povremeno hoda nogama, po lapavici, ovaj problem garant
ima ona jedina u celoj Americi. Naslage soli sa automobila se
lako peru, s obzirom da ih još uvek prave od metala. Pa je
odvezla i kola na pranje, belela su se do šoferšajbne.
Na telefonske pozive nikome nije odgovarala, sem
Doci. Nije to tako unapred odlučila već... One noći, posle
viđenja sa Rodžersom nakon koga je rešila da se zaključa u
Liberties, zaboravila je da pozove Lakija. Ili nije htela,
svejedno, tek, spavala je mrtvačkim snom već satima kada je
zazvonio telefon. Pa je mahinalno podigla slušalicu, Laza:
− Halo Hari, što se ne javljaš? − zvučao je obaška
usplahireno.
− Pa zato što spavam, konju, četiri ujutro je!
− Ali dogovorili smo se, uplašio sam se da se nešto...
− Ti si se dogovorio, a ne ja. Čega si se usr’o? Da treba
da me vadiš iz ovdašnjeg bajboka? Nisi ti te sreće, da
proputuješ malo.
− Šta je bilo?
− Ništa. Po tvom. Odnela u panduraciju i zdravožurim-
doviđenja.
− Ne lažeš?
− Kad sam ja tebe lagala?
− Jedi govna. Ozbiljno te pitam.
− Ozbiljno spavam, Laki, sve je ok.
− Ajd spavaj.
Ujutro je na poslu zazvonio mobilni, zaboravila da
isključi, mada bi morala po pravilima kuće. Srećom bila je
sama u kancelariji, vidi da je to Veselin, pa propusti poziv.
Njegovu poruku posle je odmah preslušala. Glas standardno
promukao, ali bez tragova uznemirenosti, samo je hteo da je
pita kako je, neka se javi kad može, kod njega stanje
redovno. Pa ako je redovno... Da ne kvarimo! Eto tako je
odlučila da se jedno vreme nikome ne javlja na telefon sem
Doci. Do petka su poruke ostavljali: Veselin tri komada,
stanje redovno, Vlaja jednu, zvao onako, pop Ćira, treba da
mu se javi. I to je sve.
A onda je u petak popodne došao Doca. Katastrofa,
što bi rekao Veselin. Koji naravno nikada ne bi rekao
“katastrofa” za ono što se u Liberties događalo za vreme
vikenda, za njega bi to bio rajski cvrkut ptica. Za Hari...
Izljubili su se kako dolikuje, onda jedno dva sata lake
nervoze, obostrano, kao i uvek kad se ne vide toliko dugo.
Treba ti malo vremena da se navikneš da se još neko mota
po kući kao da je njegova. Makar ti to bio i rođeni muž.
Odnosno, da se motaš po nekoj kući preskačući nepoznate
ženske čarape makar i znao da pripadaju tvojoj rođenoj ženi.
Konačno su se malo skrasili pa je došlo na red i Docino
famozno iznenađenje, lepa vest koju nije hteo da joj kaže pre
neki dan jer još nije bilo sigurno... E pa sad je sigurno. Doca
je zasigurno osvojio stažiranje u univerzitetskoj klinici, tamo,
od maja, praktično čim završi sa ispitima, što je
fenomenalno, ide pravo na staž, još godinu i po pa... Hari ga
gleda kao da joj je upravo saopštio da ima tumor na mozgu.
Ona. Zapravo i ne bi trebalo da bude tako iznenađena, da se
bolje teorijski potkovala za tu njegovu nostrifikaciju znala bi
šta sleduje. Možda je i znala, ali je u međuvremenu
zaboravila, podsvesno. Polako! Gleda ga kako je uzbuđen,
preskočio je jednu stepenicu na svom putu ka... Gde?
Polako! Ok, to je u maju, u junu bi vlasnici stana trebalo da
odluče šta će sa njim, vraćaju se iz Beograda ili ga prodaju.
Ok, ok, u junu dolazi i ona, u njegovu univerzitetsku
vukojebinu, i tako je sve ovo vukojebina, svejedno, bar će biti
zajedno. Ne. On će kao stažista primati neku malu lovu,
osvojio je i sobu u bolničkom kompleksu, to nije stigao ni da
joj kaže, taman će da se pokrije, neće joj više biti na teretu,
tako da će ona imati dovoljno i da plaća stan, novi, i za život.
Možda kod Vlaje u zgradi, pomislila je, ali nije rekla. Od love
koju će on dobijati ne mogu oboje da žive, tamo, a ne vidi
gde bi ona tamo mogla da nađe ovako dobar posao... Ovako
dobar? Polako, Hari! Pa nije prokomentarisala, jer ako sad
pukne ode sve u majčinu. A na to “dobar posao” ne da hoće
da pukne, nego... I kako on to zamišlja? Još dve godine
razdvojenog života? Ma ne, biće bolje, češće će dolaziti... Ili
ređe, dežurstva u bolnici? Ali generalno će imati više love,
biće lakše da se viđaju... Ali zašto, Doco, zašto, samo mi to
reci, zašto treba da imamo više love da bismo se više viđali?
Pa da bi konačno mogli da budemo zajedno. Ali mi smo već
bili zajedno, počeli smo zajedno? Pa drugačije zajedno, bolje,
kvalitetnije... A šta je to kvalitetno biti zajedno? E, ne pravi
se blesava, nema kuče zašta da nas ujede, vozimo ona dva
polovna krša... Pa smutili smo se oko jednog polovnog krša,
mnogo polovnijeg, moje bube stare dvajes’ godina, koju smo
vozili zajedno. Čak smo i papagaja imali. Ti si imala
papagaja, ja sam mu čistio govna. Ali nas je budio oboje, u
zoru, sećaš se? Ono, jedan krevet a nas dvoje? Šta hoćeš bre
ti od mene, ubijam se pod stare dane od učenja, na stranom
jeziku, s nekom dečurlijom... Ja neću ništa. Pitanje je šta ti
hoćeš od sebe? I s kojim pravom i mene brojiš u to? Ja ne
brojim tebe pod sebe, mislio sam da postojimo mi. Mi
hoćemo da budemo američki doktor? E, ja ne mogu da
budem američki doktor sve i da hoću, budući da sam običan
srpski pandur, toliko glup da je zalutao čak ovamo. Nisi tako
govorila kad smo kretali u Australiju, bilo ti je svega dosta,
nisi htela ni dana više da živiš u Srbiji. Jebi ga, trenutak
slabosti. Ojačala sam u međuvremenu. A i ti si govorio da
ćeš kengure da lečiš, pa ti ojačao apetit u međuvremenu, sad
bi da lečiš Amerikance. Hari, šta ti zapravo hoćeš? Ne znam,
ali odlično znam šta neću. Šta? Ništa više neću. Za razliku od
tebe koji znaš šta hoćeš. Hoćeš sve. Ali ne odmah. To bih još
mogla da shvatim, hoćeš sve i hoćeš to momentalno, pa se
našikaš ko zemlja zato što to ne može. Jok, ti hoćeš sve al’
polako, američki, korak po korak, sistematično, da se što više
mučiš, da se sjebavaš natenane, do smrti, sve u cilju... svega.
I tako dva dana. Pojeli su zajedno dva ručka, kašikom,
i dve večere, viljuškom, Doca kuvao. Ništa nisu rešili, sa
Harijetinog pokušaja da se nekako ipak organizuju koji je
Doca glatko odbio, budući da je on sve već sredio i da
drugog ekonomski prihvatljivog rešenja naprosto nema,
prešli su na međusobno podjebavanje koje je trajalo dva
dana. Gudu i njen “slučaj” nisu ni pomenuli. Nije se imalo
kad.
Laknulo joj je kada su se u nedelju popodne ovlaš
poljubili u obraz i kada su se za njim zatvorila vrata od lifta.
U ponedeljak ujutro opet zove Veselin. Pritisnula je
dugmence za uspostavljanje veze:
− Halo, Veselin je.
− Vidim da je Veselin, umem da čitam. Ćao.
− Ćao. Nema te da se javiš, ostavljao sam poruke, već
sam se zabrinuo.
Htela je da kaže 'Što, da sam propala kroz otvor od
lifta? Uz nečiju pomoć.', umesto toga rekla je:
− Bio mi muž, long weekend, nisam imala kad.
− Ok, razumem.
− Šta ima novo kod tebe?
− Ništa, ova ćuti. Mislim, ne ćuti bukvalno nego... kao
da ništa nije bilo. Da l’ nešto sprema ili je shvatila da je
preterala... − kod njega se to zove “preterivanje”, tolerantan
neki čovek. I optimista. − Nemam pojma, videćemo. A ti, je l’
ima nešto novo?

− Novo je jedino to što je policija zatvorila istragu.
− Šta to znači? − malo nervozno pita.
− Proglasili za nesrećan slučaj. I znači da ja tu više niti
smem niti hoću da se petljam.
− Ok, razumem − ne zna Hari šta on tu razume, ali
nema veze. Ne može iz glasa da provali da li mu je laknulo
ili ne.
− Slušaj, treba da se vidimo ovih dana, da ti dam
album, kod mene je.
Malo je ćutao. Malo duže, zapravo.
− Da. Kad hoćeš?
− Ove nedelje radim popodne, od podne − pogledala
je na sat, tek je prošlo devet, ne bi baš sada, pa je brzo
nastavila − pauza mi je u četiri. Ne znam, da ti to nije kasno?
− Može kad hoćeš, Viktorija je dežurna danas. Samo...
moraću da povedem i Milicu, taman da je pokupim iz škole.
Nema frke?
− Taman posla.
− Gde onda?
− Znaš restoran u velikom SEARS-u, u molu? Tamo.
Ja sam obično u kavezu za pušače, ali pošto ćeš doći sa
Milicom biću... Hajde da se nađemo negde oko kolača?
− Vidimo se tamo.
Kada je Hari izašla na pauzu Veselin i Milica su već
jeli kolače. Koje ona ne bi okusila za sva blaga ovog sveta.
Milica je pitala za Panteliju pa joj je ispričala da ga je neko
veče držala u krilu. Kao i da je našla Kiću, živ je i zdrav, kod
jedne fine devojke koja ga mnogo voli. Čak su i telefonom
pričali, Kića zna da priča, malo je slagala. Uglavnom za taj
telefon, Kića stvarno zna... I šta ti kaže Kića? Hari se na ovo
slatko nasmejala, budući da je jedino što Kića stvarno zna da
kaže “Bež’te kurve, racija!”, ako i to nije zaboravio družeći se
sa otmenim svetom poslednjih godina. Pa je onda izmislila
kako je pozdravio Milicu i Panteliju. Dete se smejalo sve
vreme, Veselin se smejao sve vreme, do trenutka kada mu je
na rastanku, pauza traje pola sata, bez reči pružila SEARSovu
malu kesu. Opipao je album, stavio kesu pod mišku i
nekako mnogo tužno klimnuo glavom. Čuće se. Ovaj put je i
Milica poljubila nju.
Popa Ćiru nije imala nameru da zove, što je bila
greška, pokazaće se. Možda bi ranije... Nema veze, tek, u
noći između ponedeljka i utorka ponovo je zazvonio telefon,
opet Laki:
− Ćao, budim te?
− Ma jok, već sam ustala, da podmesim kvasac.
− Izvini. Slušaj, samo kratko, zovem iz kancelarije −
otkad je to razlog za kratko, izgleda da su tamo stvarno
nastupile neke promene, misli Hari, ali neće da ga prekida,
kad je kratko kratko je, a i ona bi da nastavi da spava. − I
znam da sam potpuni kreten što ti ovo sad javljam ali...
− Desilo se nešto? − Hari je sad već potpuno budna,
mora da je nešto loše.
− Malu, Nadu Aleksić, Gudinu sestričinu, kontaktirao
je advokat, oko nasledstva. Stvarno su efikasni, mamu im.
To ovde...
− Kratko, Laki, rekao si kratko, pričaj! − već sedi u
krevetu.
− Pa ništa, kao najbolje bi bilo da se pojavi tamo. Što je
kao što znaš nemoguće, prvo zato što treba da se porodi za
koji dan, drugo vize, troškovi, zezanja...
− Kratko Lazo! − čoveče, kako taj čovek razglaba,
trebalo je da se rodi kao žensko!
− Kratko, zvala me i... E, stvarno je mala čudo od
organizacije, pitala je da li bi ti pristala da je zastupaš, da ti
pošalje ovlašćenje. A ja sam potpuni kreten što ti to
prenosim. Hari, kaži ne! Molim te!
Hari je duboko razmišljala jedno četiri mikrosekunde:
− Da, naravno da hoću. Neka pošalje.
− Znao sam! Kretenu! I ti i ja. Razmisli.
− E, ajd ne seri, šta je sad tu problem, potpuno legalna
stvar.
− Pa može to i neko drugi.
− Nemam poverenja ni u koga!
− Izgleda ni ona, i to na neviđeno, izem vas obe,
bandoglave.
− E, reci joj da pošalje to ovlašćenje i ne tupi, ‛leba ti.
− Gde, na crkveni faks?
− Ne, ne, ne! Čekaj, moram da smislim... Zovem te i
javljam ti broj faksa čim smislim, kad ovde svane. Ili još
bolje, daj mi ponovo njen broj telefona, ne znam gde mi je
ona cedulja, zvaću je direktno. Koji će nam indigo koji još i
zanoveta.
− I ja mislim. E, znaš da si još napornija kad si daleko
nego kad si blizu. Ženo, žderem se zbog tebe danima...
− Nema potrebe Laki, super sam. I daj taj broj
telefona! A onda ćao, i javiću ti šta je bilo.
Mala Nada je izgleda stvarno čudo od žene kao i
Hari. Koja je u devet ujutro sjurila u obližnji Business Depot,
uzela broj javnog faksa, javila devojci u Beograd, izdiktirala
joj svoje podatke... U jedanaest sati imala je u rukama
ovlašćenje. Uredno, na engleskom i overeno od sudskog
tumača. Mala je po dogovoru to isto poslala i Masamu,
advokatu. Originale će poslati UPS-om u toku sutrašnjeg
dana. Hari ovaj put ni na posao nije zakasnila, eto kad imaš s
kim da radiš, čak i ako se taj neko upravo porađa u
Beogradu. Za odlučne žene takve sitne prepreke ne postoje.
Pitanje je samo bilo da li da odmah zove Masama ili
da sačeka da se on javi. Rešila je da kulira. Što je i radila, do
petka, kada se advokat konačno javio. U tom trenutku već je
u rukama imala i original ovlašćenja. Verovatno i on,
verovatno je to i čekao, oprezan neki tip. Zakazali su za
ponedeljak u šest, nije htela da izlazi s posla ranije.
U međuvremenu, u četvrtak, videla se sa Veselinom.
Našla ga je u kavezu za pušače kada je u četiri izašla na
pauzu. Nije ga baš očekivala, ali se nešto nije ni iznenadila.
Popušili po tri pljuge, onako zavrat, i popili kafu. Ispričao joj
kako intenzivno traži bilo kakav posao, upravo dolazi sa
nekog razgovora, od koga neće biti ništa, bilo je bar pedeset
kandidata za hranioca životinja u ZOO vrtu. I kako je juče u
Viktorijinim kolima, u prtljažniku, našao četiri kutije sa
cipelama, novim. Sa onima koje već ima kod kuće, biće to
tridesetak kutija. 'Imelda Markos imala je više', htela je da ga
uteši. Ali nije, ništa nije rekla, ni na račun cipela ni o
advokatu i nasledstvu. Prosto, slušala ga je i pušila, sa
razumevanjem.
U nedelju predveče je, da prekrati vreme i ubije
nervozu pred sutrašnji sastanak sa advokatom, izašla u
šetnju. Odšetala je tako sve do Улице Жртава Слободана
Милошевића, i nije daleko od centra, četrdesetak minuta
normalnog hoda. Manje-više ulicama, nije loše, možda da
stvarno pita Vlaju da joj pogleda za neki one-bedroom, od
juna? To joj je, kao, bio razlog da svrati, zapravo joj se nije
vraćalo u prazan Liberties.
Vlaju je zatekla u gotovo identičnoj pozi kao pre neki
dan. Sa Pantelijom u krilu i knjigom na Panteliji. Bilo je samo
dva sigurna dokaza da je u međuvremenu ustajao. Prvo,
morao je malopre da ustane do telefona, da joj se javi na
interfon i otvori donja vrata, ova od stana izgleda nikad ne
zaključava, Hari je opet ušla na “Uđi!”. Drugo, imao je novu
postavku. Stakleni stočić zamenio je rustik, američki rustik,
ko da su ga u Zabeli pravili. Sad su mu se već slagali krevet,
televizor i astal?! Šta ovaj radi, kući kuću? Da ne misli da se
ženi? Ako je to naumio moraće da leti i ovaj šank od bordo
tapisona i ogledala, to je tako... momački, pomisli Hari malo
zajedljivo, ali ne reče ništa.
Ponudio je pićem, ovaj put se odlučila samo za
Panteliju, pa joj je prepustio šarenu fotelju i mačka. Koji nije
imao nikakve primedbe. Pitala ga je za stan. Pogledaće,
imaće na umu, da ne brine, naći će joj nešto do juna, možda
ne baš u zgradi, ali u ulici. Pokušao je da zapodene neku
neobaveznu žvaku ali mu je pošteno rekla da joj se ne priča,
samo bi malo da se odmori, hoće peške i da se vrati kući.
Nema problema. Izvalio se na krevet preko onog prekrivača
od šarenih krpica, Hari vidi da se na dva-tri mesta već
sasvim prosenio, i nastavio da čita kao da je sam. Ona je
sedela i češkala Panteliju iza uveta. Zatvorila je oči, kad
matori mačor ćorav na jedno oko može ovako da uživa može
i ona.
− Je li − progovorila je posle možda pola sata − ti baš
nikad ne gledaš televiziju? Pametno.
− Kako da ga gledam kad ne radi? Nikad nije ni radio.
− A? Samo je lep, kapiram.
U prolazu, kada je krenula, zamenila je mesta
crvenom i šarenom jastučetu na rustik televizoru sandučaru,
čisto da i ona malo doprinese, ovako mnogo bolje izgleda.

19. Bo-Bo i Du-Du
U lift zgrade 1782 na Drugoj aveniji ušla je u pet do
šest, u prizemlju. Unutra su već bili neki ljudi, verovatno
parkirali u garaži, i među njima... Pop Ćira! Oboje su bili
jednako iznenađeni, ruku na srce.
− Dobro veče, otkud vi? − pop je bio brži.
− Dobro veče. Baš sam i ja vas to htela da pitam. A da
sam vam se javila ono kad ste me zvali, možda bih već znala.
− I vi na osmi? − pita Ćira, pa kad mu je potvrdno
klimnula glavom nastavi. − Ne biste znali baš mnogo, kao ni
ja. Hajde, videćemo gore. I Mile treba da dođe.
− Mile? Zašto?
− Ne znam, kažem vam. A vi?
Uto je lift stigao na osmi sprat, pa je Hari skratila popa
za odgovor. Recepcionerka, međutim, nije bila iznenađena
što ih vidi, što nju vidi, pre je delovala nadrkano što ostaje
prekovremeno.
− Dobro veče − kaže joj Hari s vrata na maternjem
jeziku, na kojem joj se istim “Dobro veče!” obrati i pop Ćira
u nastavku, bez pauze, njega baš nije lako zbuniti, izgovorio
je to kao da se podrazumeva da sve recepcionerke zemlje
Amerike isključivo srpski govore.
− Izvolite − žena im pokazuje na fotelje − treba da
sačekamo još par minuta, treba još neko da stigne.
Pop i Hari znaju za Mileta, ali možda još neko?
Pčelica je ovaj Ćira, original Kardelj, ne nastavlja razgovor iz
lifta, zbog domaće kokoške, na koju ga je upozorila Hari
svojim urgentnim “Dobro veče!” na srpskom. Prećutni
dogovor ispoštovan − prećutali su u foteljama sledećih pet
minuta, dok se na vratima nije pojavio Mile. Ulazi žurno,
vidno je nervozan, a tek kad je ugledao Hari! Pop Ćira ga
smiruje pogledom, ne vredi, pa mu se još recepcionerka
obrati na srpskom, Hari je pomislila da će sad ovde nervni
slom da dobije i zapišti ko ono veče kada su poslednji put
razgovarali. Srećom, to je bilo to što se čekalo, žena ih uvodi
kod Masama u kancelariju.
Advokat ustaje, svima pruža ruku pa krene da ih
međusobno upoznaje. Nema potrebe, poznaju se. Izvolite,
sedite. Ukratko, kao izvršilac testamenta pokojne Dubravke
Aleksić, pozvao ih je da ih upozna sa sadržajem... Pop Ćira i
Mile Lenjin ne mogu da skinu pogled sa Hari, jedina je
razlika što je pop miran a Mile sav pobrkan. Masamu ovo ne
promiče pa pojašnjava:
− Gospođa je ovlašćeni zastupnik naslednika iz
Beograda.
Ovo je za popa Ćiru bilo dovoljno objašnjenje,
dovoljno da sad deluje i malo ljutito. Mile Lenjin se,
naprotiv, tek sad unervozio. Ne pomaže što ga Ćira strelja
očima, ništa ne pomaže.
− Da nastavimo. Imovina pokojne Dubravke Aleksić
koja je predmet testamenta sastoji se od 187.823 $ − mogao je
mirno da kaže i sto osamdeset osam miliona dolara,
iznenađenje ne bi bilo veće. Za popa i Mileta, naravno, Hari
je mrtva ‛ladna i u sebi sabira, da li je svaka kinta na broju.
Zapravo je malo više... čekaj, ok, tu je sigurno uračunat i neki
keš koji je pronađen kod Gude, koliko, osamsto i nešto
dolara, ok, može, slaže se, bio je šesti u mesecu... Dok Hari
računa, što i nije baš njen fah, pop je uspeo malo da ubledi i
počne da guta knedle, a Miletu se opet usijala ćela. −
Zakoniti naslednici, prema poslednjoj volji pokojnice, jesu
njena sestričina Nada Aleksić iz Beograda, koju predstavlja
gospođa, i ovdašnja crkva svetog Savatija koju predstavljate
vi.
Ovo “vi” odnosilo se na popa Ćiru, koji od toga još
malo preblede, ali nekako pozitivno, kako se Harijeti
pričinilo. Zaigrao mu je i kardeljevski brk, možda je i on
počeo da računa? Zato je sad Hari malo ljuta, jebo te, stvarno
je bila žešće udarena kad ovome pare ostavlja... I ništa ne
računa, proradio joj pandurski instinkt, dva računa, jedan od
ta dva je za popa, ali koji? A Mile se vrpolji u stolici ko da
ima pundravce, čeka da ga spomenu, sigurno ga nisu džabe
zvali, šta god bilo mora da je nešto neprijatno.
− Što se tiče podele između naslednika, sve je
nedvosmisleno jasno. Novac je vođen na dva posebna
računa, tako da crkvi pripada 19.765 $ sa računa − pa pročita
sa nekog papira broj − u 53rd Bank, a sve ostalo gospođici
Nadi Aleksić iz Beograda. Vi naravno shvatate da prilikom
isplate to neće biti baš te sume, kada se odbiju takse i
administrativni troškovi, no o tome možemo i kasnije.
Popu se ovakva raspodela plena očito ne dopada, ali
poklonu se u zube ne gleda, i ipak je on crkveni
dostojanstvenik, pa dostojanstveno reče:
− Razumem.
− Postoji, doduše, i treći naslednik − nastavlja Masam,
na šta Hari i pop Ćira pogledaše u Mileta, ali Masam na
vreme odmahnu glavom tako da Mile nije stigao da padne u
nesvest. − Ovo je sad malo čudno, ali gospođa Dubravka
Aleksić je svu svoju ostalu pokretnu imovinu ostavila
svojim... komšijama. Ja sam je upozorio da takva neodređena
klauzula u jednom pravnom dokumentu ne može da stoji,
da nema izvršnu vrednost, ali je insistirala...
Hari baš ne može da počne da se cereka, pa se samo
nasmeši i reče Masamu da oko toga ne treba da se sekira, taj
deo testamenta je već ispunjen, bez njegove pravne pomoći.
Sva trojica je zbunjeno pogledaše ali je Hari udostojila
objašnjenja samo popa i Mileta jednim tihim:
− Već su razneli − na srpskom, gde da se brukamo
pred belosvetskim advokatima.
− Dobro, kako kažete, za sada − nastavlja Masam. −
Idemo onda na uslove oporuke. Deo ostavštine koji se
odnosi na gospođicu Nadu Aleksić ničim nije uslovljen, te o
prenosu imovine na njeno ime mogu sa vama kasnije da se
dogovorim.
Hari klimnu glavom potvrdno, i tako čezne da sa
Masamom ostane malo nasamo, sad joj neće ostati dužan
neke odgovore, sada je ovlašćena na njih.
− Što se tiče dela namenjenog crkvi svetog Savatija,
uslovljeno je da se suma potroši isključivo na izgradnju
crkvenog parkinga. Novac mora da se vodi na posebnom
računu i o njegovom namenskom trošenju ima se starati
gospodin Vladimir Ilić − Masam pogleda u Mileta Lenjina
kao da bar po jednog maltene Lenjina viđa svaki dan, njemu
tu ništa nije smešno − i zbog toga ste vi gospodine Iliću
večeras prisutni.
− Zašto ja? − uzviknu Mile Lenjin, nije baš da pišti, ali
mu ga već ozbiljno zalazi u više frekvencije.
− Istina je da sastavljač testamenta najčešće ovakve
klauzule dogovori sa licem koje... Hoću da kažem, gospođa
Aleksić je to trebalo da dogovori sa vama, takav je običaj, ali
ona to nije uradila. Zašto... Vi ste naravno u mogućnosti da
odbijete ovu dužnost, što dodatno komplikuje stvari.
− Šta se dešava ako odbijem? − pita Mile kao da već
odbija.
− Kažem vam, postoji pravna procedura. To ne znači
da će crkva ostati bez svog dela nasledstva, ali sud treba da
odredi lice koje će umesto vas vršiti nadzor nad trošenjem
novca. I najverovatnije će imenovati mene, budući da sam ja
osnovni izvršilac testamenta, ali će to potrajati.
Sve troje opet gledaju u Mileta. Masam upitno. Pop
Ćira mu upućuje pogled “Prihvati!”, Hari jedan onako...
malo zezatorski “Ajd nemoj da prihvatiš ako si muško!”
− Je l’ mogu da razmislim? − pokušava Lenjin da
nađe solomonsko rešenje.
− Naravno, čim me obavestite o vašoj odluci možemo
da krenemo dalje sa procedurom. Naslednici mogu i da
ulože žalbu na ovakav sadržaj testamenta, evo, ovde su
primerci za vas − i pruža im po kopiju − tako da možete da
se konsultujete sa svojim advokatima.
− Što se mene tiče, neće biti potrebe, gospođica Nada
Aleksić neće se žaliti − kaže Hari, uzimajući papir iz
Masamove ruke, i gleda u popa Ćiru.
− Ni mi se nećemo žaliti, taman posla da se žalimo
na... poklon hramu gospodnjem! Eto, samo da se Mile
odluči, pa da postupimo... − i gleda u Mileta, koji opet gleda
u stranu, a ćela mu se sija ko ukras na novogodišnjoj jelki.
− Odlično − kaže Masam. − Onda bi to za ovaj
sastanak bilo sve i postupak možemo da nastavimo i
separatno. Vi ćete me gospodine Iliću obavestiti o vašoj
odluci, a vi gospođo, ako imate još malo vremena, možete da
ostanete da se dogovorimo oko nekih formalnosti.
− Imam, kako da ne! − sve vreme ovog sveta, pomisli
Hari u neizgovorenom nastavku. Samo na trenutak se
podelila između znatiželje da čuje šta će pop Ćira i Mile
imati da kažu jedno drugom o ovom, videlo se
neočekivanom, dobitku, kad bi samo mogla da se pretvori u
buvu u popovim brčićima, i želje da advokatu postavi
nekoliko pitanja. Pa se namah odluči za realniju varijantu. −
Ostaću, naravno.
Nakon što su pop Ćira i Mile napustili kancelariju
Masam lagano ustade i ode do biblioteke:
− Hoćete li da popijete nešto? − pita i otvara krilo u
kome je očigledno ugrađen bar, sa malim frižiderom i
ledomatom. Harijeti i nije do pića, ali joj na pamet ne pada
da ne zalije ovu promenu atmosfere. Masam se vraća sa dve
čaše viskija, on je on the rocks, Hari je strejt, kao i obično, i
seda u polufotelju pored nje, u kojoj je do malopre boravio
pop Ćira. − I nema nekih posebnih formalnosti. Ako mi
potpišete ovlašćenje novac će u najkraćem mogućem roku
biti transferisan na račun sestričine i to je sve. Zapravo sam
hteo da razgovaram sa vama.
− I ja sam htela da razgovaram sa vama, prošle
nedelje − Hari se trudi da ne zvuči prekorno, eto, samo
konstatuje.
− Izvinite, zaista nisam mogao, to je protiv svih
pravila. Kada mi je stiglo ovlašćenje iz Beograda, sa vašim
imenom, shvatio sam koliko ste zaista bile bliske...
− Postale smo, vremenom − kaže Hari, bez ikakve
namere da zajebava Masama, više onako samu sebe.
− ... i bilo mi je žao što sam onako razgovarao sa
vama. Svejedno, tada svakako ne bih mogao da vam kažem
ništa drugo od onoga što sam vam rekao. Hoću da vam
zahvalim što ste mi javili da je Du umrla.
− Du?
− Dubravka, Du.
− Da, Duda, Du, izvinite, imala je sto imena.
− Njena me smrt jako pogodila, i... Znate kakva je
bila, mogli su meseci da prođu da ne saznam, dok ne
primetim da se ne pojavljuje. Retko je svraćala.
− Recite mi, kako je to uopšte moguće da... da niko
zvanično ne obavesti advokata da mu je klijent... Razumete? −
pita Hari ono što je kopka od onog dana kada je shvatila da
Masam ne zna za Gudinu smrt.
− Pa ljudi obično imaju porodicu, koja obavesti
advokata, ili bar drže dokumenta u stanu, na osnovu kojih
onda policija nađe advokata. A znate Du, kakva je bila. Sva
njena dokumenta su ovde kod mene, apsolutno sva. I te
knjižice, koje je posle dala vama, i one su bile ovde. Nije
meni smetalo što stalno dolazi po njih i vraća ih, naprotiv,
voleo sam da je vidim uprkos... Ali je jesenas došlo do manje
scene sa mojom službenicom, ja nisam bio tu, ona zaista nije
imala ključ od sefa i Du je napravila scenu. Malo sam se
naljutio, rekao sam joj da je to paranoično i da zaista nema
nikakvog smisla da i njih drži deponovane kod advokata od
dvesta dolara na sat.
− Plaćala vam je dvesta dolara na sat? − Harijeti su
neke stvari sada jasnije, na primer šta su knjižice tražile tako
blizu njegove kancelarije, ali da Guda plaća advokata dvesta
dolara na sat, malo previše sumanuto, čak od nje.
− Ma ne, nije mi plaćala ništa, bili smo prijatelji −
setno se nasmešio. − Naplatio bih joj ponešto, insistirala je,
recimo kada sam joj tražio Nadu, sestričinu, pre nekoliko
godina, i to samo troškove koje sam ja imao prema trećim
licima. Da ne zaboravimo, to je i najvažnije zbog čega sam
vas zamolio da ostanete još koji čas, sva dokumenta, papire,
sve što je kod mene, spakovao sam. Hoćete vi to da pošaljete
u Beograd ili ja, svejedno je, nije mi teško?
− Ja ću, nema problema. Recite mi, kada ste
upoznali... Du?
− Osamdeset treće, u Atlantik Sitiju, Boris i ona se još
nisu bili venčali. Zapravo nismo se tada upoznali, ja sam
znao nju, ona nije znala mene. Kasnije, kada su se venčali...
− Izvinite što vas prekidam − morala je da ga prekine.
Sipao je sebi već drugi viski, i ako sada počne s nekom
zbrkanom pričom Dudinoj najboljoj prijateljici, koja,
podrazumeva se, sve već zna, izem ti posao. − Sve znam o
Dudinom životu, ali o periodu u Atlantik Sitiju ništa. O tome
nikada nije htela da priča. Ko je Boris?
Masam je malo ćutao, a onda uputio Harijeti jedno
od idiotskijih pitanja koja je ikada čula:
− Izvinite, da li bi vam smetalo ako zapalim cigaretu?
− u njegovoj rođenoj kancelariji, posle radnog vremena!
− Naprotiv. Izvinite... ali i ja pušim. Stvarno izvinite.
Mogu li i ja? − pa su se oboje malo nasmejali, on ponovo
setno, a Hari ne ume setno, ona kad se smeje smeje se.
− Bo-Bo i Du-Du. Pitali ste ko je Boris? Dubravkin
pokojni muž. Gospode, mora da se sad već uveliko svađaju i
biju, gore − i pokaza u plafon. − Na tom vašem slovenskom
nebu, tamo izgleda nikad nije dosadno. Izvinite, ispričaću
vam po redu, koliko znam. A vi posle odlučite hoćete li to
ispričati Nadi. Mnogo je bila vezana za tu devojku koju
nikada nije videla.

Znate li da je Nadina majka umrla na
porođaju? Zbog toga je Du bila strašno uznemirena kada je
čula da je Nada u drugom stanju. Toliko da se čak spremala
da putuje u Beograd, ona koja se zaklela da više nikada
neće... Koliko sam je poznavao ona je držala reč, ma kakve
da su gluposti bile u pitanju. A sada se spremala da putuje,
možda i da ostane. Devojka nema nikoga, to sigurno znate?
− Pretpostavljala sam − kaže iskreno Hari. − I, kako
ste se upoznali?
− Vidite, neki ljudi vole Havaje, neki planine, a ja
sam... ranije... voleo da odem u Atlantik Siti. Razumete?
− Naravno! − da ne razumem, pomisli Hari, ona bi,
iskreno rečeno, da može, putovala na neko sasvim četvrto
mesto.
− I sad ponekad odem na par dana, jako retko. Imam
porodicu... i tako. Moja žena voli baštu, uzgajamo cveće. U
to vreme odlazio sam redovno, nekoliko puta godišnje,
ostajao po nedelju dana. Ovo je bila firma moga oca, tada je
još bio živ, aktivan, ja mlad i uspešan advokat, moglo se. A
Boris... Bio je Rus, vrhunski mađioničar, pričalo se da je sa
nekim čuvenim cirkusom gostovao u Evropi sedamdesetih i
tada prebegao, ne znam kada je tačno stigao u Ameriku.
Nastupali su u kazinu “Koloseum”, u kome sam najčešće
odsedao i... Razumete. Bo-Bo i Du-Du, kakva idiotska imena
za dvoje takvih ljudi, show-business, šta ćete. Du je zvanično
bila njegova asistentkinja, zapravo je bila mnogo više od
toga. Trikove su izvodili zajedno, ravnopravno rekao bih.
Zakleo bih se da je umela sve što i on, sve ju je naučio. Ja
nikada nisam posebno mario za mađioničare, njihove
nastupe gledao sam valjda zbog nje. Sigurno zbog nje.
Zaljubio sam se u nju na prvi pogled. Ne... ne stvarno, nego
onako kako se zaljubite u filmsku glumicu, nekog
nedostižnog, razumete − Hari se nikada nije zaljubljivala u
filmske glumice, ma ni u glumce, posebno ne u srednjim
tridesetim godinama, koliko je Masam morao imati kada je
upoznao Du, ali ajde, blesavi muškarci. − Bila je jako lepa
žena, tako gipka, puna života, energije. I... taj glas. Pevala je.
Boris bi je testerisao u nekoj kutiji, a ona je za to vreme
pevala, ispuštala neke tihe žalosne zvuke, jecaje, krike, neke
čudne melodije tako... Cela sala bi se zaledila od straha. A
onda iskoči i otpeva nešto brzo, glasno, veselo... umesto
poklona publici, ne umem da vam objasnim. I stalno je
pevala životinjama, zečevima iz šešira, golubovima, igrala
oko njih, vrtela se... Boris je opet... Meni je ličio na đavola.
Tako sam zamišljao plavog đavola, ako sam ikada zamišljao
plavog đavola. Plavi đavo i crni anđeo.
− Bio je ružan? − pita Hari, ne zna zašto.
− Ne, ne, naprotiv, ko kaže da je đavo ružan? Oboje
su bili jako lepi, on nešto stariji od nje, možda mojih godina,
ali tako različiti. Kada se nastup završi, silazili bi u kazino i
onda je nastajao... Pili su, oboje. Strašno su pili. I onda bi
počinjale svađe, tuče, svašta.
− Kazali ste da ste je upoznali osamdeset treće. Koliko
znam udala se za njega kasnije, i vi ste rekli...
− Da, sledeće godine, kada sam došao, čuo sam da su
se u međuvremenu venčali, ili još malo kasnije, možemo da
proverimo u dokumentima ako hoćete − i poče da ustaje.
− Nije važno, kasnije ćemo. Već ispočetka je bilo tako
burno?
− Burno je slaba reč. I za njihovo venčanje saznao sam
tako što mi je neko ispričao kako je na prvu bračnu noć otišla
sa saksofonistom iz hotelskog orkestra. Drugi put bih video
Borisa sa dve polugole igračice u krilu, dok Du sedi za
šankom okrenuta leđima i ubija se od pića. Da bi posle sat
vremena ustala, razbila čašu i s krikom pojurila prema
njima. Isprva sam se pitao zašto ih drže u tom kazinu, toliko
dugo, nastup je bio sjajan, uvek odlično posećen, ali to što su
pravili iz noći u noć... Na kraju sam zaključio da je za
vlasnike i to deo predstave, koji dobijaju besplatno, i to je
bilo tako žalosno, tako... američki. Znate, ova zemlja je
nemilosrdna. Novac je sve.
− Znam − reče Hari zamišljeno. − A kada ste je lično
upoznali?
− Kasnije, osamdeset pete, oko Božića.
− Kako?
− Pa, sedela je sama i pila. I ja sam već bio popio par
pića, to mi je valjda i dalo hrabrosti da joj priđem. Sedeli
smo, pili i pričali. Ispostavilo se da je nekada živela ovde, u
gradu, pričali smo o gradu. Neobavezan razgovor. Onda
sam valjda ja napravio grešku, alkohol, šta li je, i pitao sam je
zašto je sama, gde joj je muž. Trgla se, pogledala me, ustala i
mirno rekla “Idemo!” Tu smo noć proveli u mojoj sobi,
razumete. Usred noći začuo se Borisov glas, stajao je ispred
hotela i pevao, drao se, neke ruske pesme, Du je ustala iz
kreveta, otvorila prozor, francuski balkon, gola, i počela da
urla na njega na nekom meni nepoznatom jeziku. Gospode,
urlali su jedno na drugo možda petnaest minuta, ona gola na
balkonu, on dole na ulici, on je uporno pevao, pokušavao da
peva, ona je valjda psovala, a ja... U životu se nisam tako
uplašio. Zapravo, u životu nisam napravio takvu ludost. Ili
učestvovao u njihovoj, pre će biti to.
− Bili ste u vezi sa njom, kasnije?
− Ne, to je bilo samo tada i nikada više. Kada bi se
sreli progovorili bi neku reč u prolazu, nismo pominjali, ni
ona ni ja. Šta ima novo u gradu, pitala bi. Ja... ja ne znam šta
bih pitao nju. Poznavali smo se, toliko. Sve do Borisove
smrti.
− Kada je Boris umro i kako?
− U kasno leto osamdeset sedme. Ja, znao sam za to
piće i sve to, svi su znali, događalo se pred očima celog
kazina, godinama, povremeno bi se i tukli, pa onda mirili,
ljubili, ljudi su navijali, ljudi su životinje... Ali nisam znao za
drogu, stvarno nisam znao. Moguće da je osoblje kazina i
hotela znalo, sigurno su znali, ja nisam pretpostavljao. Umro
je od over-dose, trećeg dana mog boravka tog leta. Čak ni tada
nisu bili zajedno, možda i sreća što nisu bili, našli su ga u
nekom motelu na izlazu iz grada, ko zna s kim je bio... Ne
znam. Du je bila potpuno izgubljena, nikada u životu nisam
video tako nešto. Potpuno luda od bola, nije htela da bude u
sobi, hodala je okolo raščupana, zakrvavljenih očiju, a svi su
se sklanjali, odjednom više nikom nije bila zabavna ta
njihova... Onda policija, ispitivali su je, ona to nije mogla da
podnese, gađala je jednog policajca čašom, zamalo je nisu
zatvorili. I eto, prosto sam pomislio da joj je potrebna pomoć,
advokata ako ništa drugo. Ostao sam još petnaest dana, dok
nisam uspeo da je smestim u ustanovu za lečenje zavisnosti i
da pokrenem postupak oko nasledstva.
− Pobogu, šta je mogla da nasledi od Rusa pijanog ko
Rus, ako su živeli tako kao što kažete?
− Imao je polisu osiguranja na pola miliona dolara,
oboje su imali, međusobno. Bilo je malo problema oko tog
novca. Polisa je bila široka, pokrivala je praktično sve, ali je
bilo problema zbog uzroka smrti, osiguravajuće društvo je
pokušalo da ga napravi. To što je uzeo te noći nije bilo čisto, i
to je presudilo, teško bi moglo da se tretira kao samoubistvo,
nisu hteli da se povlače po sudovima i izgube na kraju.
− A Duda?
− Kažem vam, kada sam video da je to krenulo,
smestio sam je u tu ustanovu. Još uvek nije znala ni gde se
nalazi ni šta se događa, potpuno izgubljena od bola, i
verovatno od apstinencijalne krize.
− Ostala je tamo?
− Da. Kada sam pokušao da je posetim, posle mesec
dana, odbila je da me vidi. Ali je ostala u bolnici. Pokušao
sam još par puta i svaki put je odbijala. Imao sam punomoćje
i nastavio sam da se brinem o računima za lečenje, mislio
sam... dogod se leči, dogod pristaje na lečenje radiću to. Ako
počne po starom, vratiću joj punomoćje i šta mogu. Ko zna
da li sam dobro postupio?
− Zašto? Nikada niko za nju nije učinio više od vas,
spasli ste joj život.
− Kada sam je video, kada se pojavila u ovoj sobi
posle više od godinu dana, duplo teža, izmenjenog
ponašanja... uplašio sam se. Ko zna šta su joj tamo davali,
čime su je trovali. Znate, nikada se nisam raspitivao za
njihove metode, prosto, bili su ustanova na solidnom glasu
sa umerenim cenama. Ja sam... vodio sam računa da joj nešto
preostane, za početak, kada izađe. Gospode, mala debela
žena sa pogledom koji ne miruje, onda to hihotanje, grubosti
koje je govorila... Ni traga od prelepe žene koja peva
zečevima, nežne i strasne u isto vreme... Posle sam se
navikao. Valjda da olakšam sebi.
− Dakle, novac koji je nasledila Nada potiče od
Borisovog životnog osiguranja?
− Da. Kada se vratila sa lečenja i odlučila da ostane u
gradu, zacrtala je sebi, dala je meni reč, ne znam zašto, nisam
to od nje tražio, to je to njeno blesavo držanje reči i oko
nevažnih stvari, da će trošiti tačno hiljadu dolara mesečno,
ni dolara više. Sada, kada je rešila da ide za Beograd, došla je
mene da pita, da traži saglasnost. Gospode, Du, pa to je tvoj
novac, zašto mene pitaš šta ćeš da radiš sa njim? Ne znam...
možda sam joj spasao život, ali sam joj uzeo razum i lepotu,
šta je onda to? Znate li vi koliko je ona bila lepa žena...
− Zapravo ne znam, ne znam je od pre. I nisu lepota i
razum... − ajde ne seri, reče sebi, mnogo ćeš da ga utešiš. − A
recite mi za ovaj drugi račun, ovaj novac koji je ostavila
crkvi, šta je to, odakle?
− Samo se pojavila ovde sa tom knjižicom posle prve
uplate, pre skoro godinu dana, tražila da izmeni testament,
dotle je u testamentu bila samo Nada, i ostavila knjižicu. U
prvi mah sam pomislio da je to neka nova ludost, uštedela
pa hoće da ostavi crkvi, ali kada je počela da uplaćuje sve
više i više, rekao sam vam, knjižicu je držala ovde do
jesenas, pitao sam je. Rekla mi je da me se to ništa ne tiče i
odbila dalje o tome da govori. Ne znam, zaista ne znam
otkud taj novac − ali ja sad znam pomisli Hari. − Hoćete još
jedno piće?
− Ne bih, hvala. Ovo je bilo... too much i bez pića.
Teška priča.
− Hoćete li je ispričati Nadi? Rekao sam vam, vi
odlučite. Ja sam malo olakšao dušu, ako je to ikako moguće.
− Videću, kada malo bolje upoznam Nadu odlučiću. U
stvari, mislim da ću joj ispričati. Recite mi, posle više nikada
nije pila ili...
− Ne, ni aspirin nije htela da popije. Po cenu... Došla
je jednom ovde sa jezivom glavoboljom i insistirala da
otvorim prozor. U ovoj zgradi se ne otvaraju prozori, nisam
mogao, pa sam joj ponudio najobičniji aspirin, pružio bočicu
prema njoj, a ona je dobila gotovo histerični napad, počela
da me optužuje... Možda, možda je sama sebi oduzela razum
i lepotu još jednim glupim obećanjem koje je održala. Možda
nisam ja kriv. Kada sam je odveo tamo, u bolnicu, tražio sam
da mi obeća da će ostati, da će se izlečiti. To je bilo malo
patetično s moje strane, u stanju u kakvom je bila mogla je da
kaže bilo šta pa da to ne znači baš ništa. Dala mi je reč u koju
nisam verovao duže od pet minuta. A ona ju je održala po
cenu...
Malo kasnije Hari je izašla na pustu Drugu aveniju sa
fasciklom pod miškom. Unutra je bio sav oficijelni Dudin
život. Krštenica, venčanice, jedna i druga, rešenje o razvodu
braka sa Miletom, Borisova umrlica, kopija njegove polise
osiguranja, priznanice, računi iz bolnice, ugovori s bankom,
sve, sve, sve... Jedna obična fascikla, ne naročito debela.