Bob Marli, Exodus - trideset godina kasnije

Ne moraš da budeš zaluđenik za reggae muziku, da nosiš dredove i pušiš marihuanu, ne moraš da znaš ništa o Rastafarijancima ni Hailu Selasiju, političkim prilikama na Jamajci ili u Africi, da bi ukapirao da je Bob Marli jedna od najvećih ličnosti dvadesetog veka.

Piše: Svetlana Djolović
Tekst preuzet iz magazina Huper.


Ako pak nećeš ili baš ne možeš da ukapiraš zašto, prihvati to zdravo za gotovo. Veruj mi, ima dovoljno razloga, čak i za najvećeg hejtera i cinika.

U godini u kojoj obeležavamo 40 godina od pojavljivanja „Sgt. Peppera“, 20 godina od „Sign O The Times“ i deset godina od „OK Computera“, dobra je prilika da se podsetimo i albuma koji je, kao uostalom i celokupno Marlijevo stvaralaštvo, reggae izdigao izvan granica žanra i postao klasik popularne muzike.

Trideset godina od objavljivanja, „Exodus“ je sinonim za društveno angažovanu muziku, a događaji koji su prethodili njegovom izlasku, a potom ga i sledili, dokaz su da muzika, ili bar njeni ’propovednici’ bar malo mogu da promene svet.

Okolnosti


Dve godine pre izlaska albuma „Exodus“, Marli je postao međunarodna zvezda, zahvaljujući singlu „No Woman No Cry“. Iako je puno vremena provodio na turnejama po Evropi i Americi, uvek se vraćao kući na Jamajku, u svoju ulicu Nade (56 Hope Road). Posvećen ideji socijalne pravde i jednakosti za sve građane, Marley je bio naklonjen levičarskoj partiji premijera Majkla Menlija, koji je u osvit lokalnih izbora u decembru 1976. godine organizovao dobrotvorni koncert „Smile Jamaica“, u nameri da smiri narasle političke tenzije.

Dva dana pre koncerta, naoružani napadači upali su u Marlijevu kuću u Kingstonu i ranili njega, njegovu ženu Ritu i producenta Dona Tejlora. Marli je u zavojima nastupio na koncertu, prkoseći protivnicima, ali se potom spakovao i napustio domovinu, provodeći u Engleskoj narednih 14 meseci. Tamo, u „izgnanstvu“ nastao je album simboličnog naziva - Marlijevo religiozno promišljanje savremenog sveta, kao opomena i molba, a pre svega podsticaj svima onima koje je ikada dotakla njegova muzika.

Tokom boravka u Engleskoj, bendu „Wailers“ se pridružio novi glavni gitarista - Džunior Marvin, koji je malo ’rokerskije’ obojio zvuk albuma. Marlijeva pojava na Ostrvu bila je naročito inspirativna za nastajuću pank scenu, koja je kasnije, posebno u radovima grupe „Clash“ demonstrirala muzičke, pre nego ideološke uticaje reggaea (i dub-a).

Vera, nada, ljubav


Bob Marli imao je tri velike ljubavi - Boga, žene i fudbal. Bio je najveći ’promoter’ Rastafarijanstva, versko-političkog pokreta, čiji je predvodnik i ’nadbiće’ bio Ras Tafari Makonen, poznatiji kao krunisani car Etiopije Hajle Selasije - Kralj nad kraljevima, Izabranik Božji.

Njegovi sledbenici bili su najbrojniji na Jamajci od tridesetih godina prošlog veka, a tokom šezdestih dosta ih se doselilo u Ameriku.

Pojmovi rastafarijanske religije stalno su prisutni u Marlijevoj poeziji, naročito na albumu “Exodus”, koji se u naslovnoj pesmi bavi starozavetnim motivom povratka u obećanu zemlju, što je za Rastafarijance Zion (njihovo ime za Afriku, kao prapostojbinu svih crnaca).

Nasuprot Zionu stoji Babylon, koji predstavlja iskvareni zapadni svet belaca (Britanija i Amerika) koji ‘truje i porobljava ostale’. Alegorična tumačenja biblijskih tekstova čine pisani osnov Rastafarijastva i nalaze se u ‘crnačkoj Bibliji’ – “The Holy Piby”.


Ital, rastafarijanski način zdravog života, za Marlija nije se odnosio samo na hranu i piće, već je značio ‘ne robovati materijalnim stvarima’. Za njega je to bila izvesna stoička filozofija prema kojoj se sloboda stiče samo odbacivanjem svake pohlepe, straha i uznemirenosti. Važan rastafarijanski pojam ‘I’n’I’ odnosi se na jedinstvo ljudi sa Bogom, kao i jednakost svih ljudi. Time se posebno bavio u pesmi “So Much Things To Say” – ‘I’n’I se ne bori protiv krvi i mesa, nego protiv kvarne duše na važnim i nevažnim mestima’.

Najveća kontroverza u vezi sa rastafarijanstvom je upotreba marihuane (gunja – seme mudrosti) “u religiozne svrhe”, radi lečenja, prosvetljenja i mističnog sjedinjenja sa Bogom. Marli je po tom pitanju bio “strastveni vernik”, te je spliff (džoint) bio njegov zaštitni znak.

Utopistička ideja o u ujedinjenju svih ljudi bila je lajt-motiv celog njegovog stvaralaštva, a svoju himnu dobila je upravo u jednom od njegovih najvećih hitova sa albuma “Exodus” – “One Love”. Na istoimenom koncertu održanom u Kingstonu 1978. godine Marli je doživeo ostvarenje barem dela svog sna – tokom njegovog nastupa na bini su se ‘ujedinili’ suprotstavljeni politički lideri Jamajke Majkl Menli i Edvard Seaga.


Marli je bio srčan i prkosan društevni aktivista (‘što je borba vatrenija, to je slađa Božija pobeda’, pevao je u pesmi “The Heathen”), posle atentata bio je pomalo ogorčen ali spokojan, i nikada nije posustajao u borbi za pravednost (righteousness). Zato mu je nadimak bio “Tuff Gong” (Zajeban igrač). U pesmi “Jammin” odgovara svojim atentatorima - “Nema metka koji će nas zaustaviti, nećemo moliti i nećemo se savijati, ne mogu da nas kupe ni da nas prodaju”, u “Guiltiness” govori o beskrupuloznosti moćnih – “velike ribe uvek vrebaju male i ne mogu da se zaustave dok ne ostvare sve svoje želje”.

Da je Marli pored svih svojih strasti ipak najviše bio zaokupljen “spasenjem duše” govori i ključno pitanje u naslovnoj pesmi albuma – ‘Otvori oči i pogledaj se: jesi li zadovoljan životom kojim živiš?’

O njegovoj fascinaciji ženama najbolje govori podatak da je imao trinaestoro dece sa 9 različitih žena. Pored sina Demijana, velika ljubav sa tadašnjom Mis Sveta ovekovečena je i u ljubavnim stihovima na albumu “Exodus”.


Fudbal je za Marlija bio izraz najveće slobode, religija čiji je Bog - Pele. O fudbalu nije pevao pesme, to je bilo samo između njega i lopte. Igra veća od života, koštala ga je života. Usled komplikacija sa povredom nožnog palca, prokleti rak je zatrovao celo telo, koje se prerano ugasilo 11. maja 1981. godine.

U konkurenciji sa albumom Majlsa Dejvisa “Kind Of Blue” i Hendriksovim “Are You Experienced?”, ugledni američki politički časopis “Time” proglasio je na kraju 1999. godine “Exodus” najboljim albumom 20. veka, uz sledeće obrazloženje:

“Svaka pesma je klasik, od ljubavnih poruka do revolucionarnih himni. Ali više od toga, ovaj album, inspirisan Trećim svetom, postao je njegov glasnogovornik i važna politička i kulturološka spona sa ostatkom sveta”.

O albumu "Exodus" rekli su:


Pripadnik najmlađe generacije beogradskih reggae muzičara, frontmen grupe Smoke’n’Soul, Miloš Iković, ovako je doživeo jedan od ključnih albuma Boba Marlija:

“Exodus najviše pamtim (iskreno, ja se još nisam rodio kada je objavljen), po pesmama "Natural Mystic", "Exodus", "Three Little Birds", "Waiting In Vain", "Jammin" i "One Love", koje su se mogle naći na svakoj kompilaciji reggae muzike koju sam kupio. Moglo bi se slobodno reći da su više od pola ovog albuma sami hitovi.

Neka interesantna poznanstva iz Engleske uticala su na to da ovaj album, osim onih "tamnijih" osećanja odiše i onim, vedrijim, lepršavijim i lepšim. Pravi primer za to su dve numere: "Waiting In Vain" i "Turn Your Lights Down Low". Dve prelepe ljubavne pesme, koje se slobodno mogu svrstati u remek-dela reggae muzike. Obe su posvećene Mis Sveta 1976 - Sindy Brejkspire, sa kojom je u to vreme Marli bio u vezi.

Pesma "Exodus", po kojoj je album dobio ime, govori o povratku u rodnu zemlju. Sa Marlijeve strane gledano, govori o povratku na Jamajku, oslobođenju ljudi iz okova politike i, bukvalno, iz okova, jer su mnogi njegovi prijatelji i nevini ljudi bili žrtve režima - politički zatvorenici. Ova pesma je i posle 30 godina i dalje aktuelna - na mnogo mesta u svetu i dalje besne ratovi, ljudi su robovi političkih režima, svakim danom dešavaju se genocidi, ljudi moraju da napuštaju svoje domove, da ostavljaju za sobom sve što su stekli... Dokle god bude tako ova pesma će stajati nad njima kao zaštitnik i i dalje će im ulivati snagu.

Ne znam da li bih mogao da izdvojim neki njegov album posebno, pošto svaki nosi poruku za sebe, a svi zajedno, takođe nose jednu unikatnu poruku. Kao recimo, 10 zapovesti koje je Bog dao Mojsiju.

Sve u svemu, "Exodus" je jedan vrlo poučan album (kao, uostalom, i ostali Marlijevi). Preporučio bih ovdašnjim političarima da malo više slušaju njegove pesme, pa možda se nešto i promeni.”


Jedan od onih koji je bio ‘dovoljno veliki’ kada je "Exodus" originalno objavljen (1977), je Vladan Matić, frontmen Del Arno Benda. Evo kako je to njemu izgledalo iz prve ruke, a i danas posle 30 godina:

“Jednostavnost, ali i genijalnost samog omota je već nešto što od prvog trenutka pleni kada je reč o ovom albumu.To je za današnje konzumente mp3 fajlova kategorija koju ne poznaju (omot i njegovo značenje), ali za one koji ozbiljno slušaju i prate muziku to je oduvek bila uvertira u ono što nas očekuje kada pustimo muziku da svira. Pesma koja otvara ovo remek delo ("Natural Mystic") i sam njen intro su nešto što se i posle tolikih godina ne zaboravlja.

Ceo album odiše tom mističnom atmosferom, ali i neviđenom snagom. Stihove i ritmove koji se nižu iz pesme u pesmu, Bob Marli ispevava na sebi svojstven način, ne dozvoljavajući da i jednog trenutka posumnjamo u iskrenost ili verodostojnost pomenutih reči. U produkcijskom smislu ne treba trošiti reči,dovoljno je odslušati 30 godina staru ploču i shvatiti koliko ona i danas zvuči sveže moderno, atraktivno.Nisam preterano merodavan da kažem koji mi je njegov album najbolji jer smatram da se nijedan autor nije ovekovečio sa 10 remek-dela kao sto su njegovih svih 10 zvaničnih albuma.

Mislim da je zapravo najteže bilo posle ovakvog albuma snimiti bilo šta, a kamoli album kao što je "Kaya". Za mene lično, Bob Marli je najveći neprikosnoveni autor i pevač, čovek neponovljive energije, koju je nesebično podelio sa svima nama za kratko vreme.”