David Albahari - Eseji

1
Jedan moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili četiri poslednje strane monologa Molly Bloom. Naučio ih je, kaže, pre mnogo godina da bi ostavio utisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio recitovanje monologa, devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je otišla, kažem, zato što Molly na kraju kaže “da”; da je rekla “ne”, možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijatelj odmahuje glavom. Ne bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u “da”. Gledam ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kaže moj prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako ja ne znam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj odmahuje glavom. Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo da ta devojka kaže “da”. Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao kakva islužena planeta. Ali, kažem, ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno tako mislila, jer zašto bi inače otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila “da” i očekivala da je zaustaviš, što ti nisi učinio. U tom slučaju, kaže moj prijatelj, ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno veliko ništa.

2

Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa pitanjem da li život, bilo čiji život, može da bude greška? Da li doista postoje trenuci u kojima jedna nepromišljena reč ili lakomisleni pokret pretvaraju život u grešku? Znam da to zvuči kao početak razgovora o sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku. Uostalom, kada je o sudbini reč, odavno sam se odlučio za tumačenje koje je dao biolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa. Dakle, sudbina nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona nastaje kao proizvod naših slobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada sudbina postaje nepromenljiva.
Moje pitanje, međutim, ne odnosi se na sudbinu, već na trenutak u kojem naš dotadašnji život kreće drugim pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meri utiče na nas da, hteli to ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i dalje u mornarskom odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju je pomenuo moj prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uveren u uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen način, ali ako je doista pogrešno protumačio devojčin postupak, onda će njegov život najvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je njegov život mogao da bude. Zvuči zapetljano, ali neke stvari su takve i što više pokušavamo da ih raspetljamo, sve više se beznadežno zapetljavamo, tako da u ovom trenutku nisam uopšte siguran šta je moje polazište. Imam li uopšte neku polaznu tačku ili sam, kao u kakvoj kratkoj priči, jednostavno kročio na pokretnu traku sadašnjeg trenutka? In medias res, naravno, jer drugačije i nije moguće.

3

Priča o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o kojoj sam doista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” , ali zavela me je priča mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao zbirka primera (“ništa” se u njoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla se i počela da živi svojim životom. Tako je “ništa” postalo “nešto”, kako se već obično događa. U stvari, onog trenutka kada počnemo da govorimo o “ništa”, ono počinje da iščezava. “Ništa” postoji samo kada je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to znači da je “ništa” sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da ono počne da iščezava? Ne, ne da iščezava već sasvim suprotno – da nastaje. “Ništa” je, u tom slučaju, neostvareno “nešto”, ali kako je onda uopšte stvoreno “ništa”? Na šta je mislio onaj koji je stvorio sve oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada je rekao “ništa”, u šta je bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama reč nije označila promenu, odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo?
U međuvremenu, neko je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari, mislim da ne mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni sklop može da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa” doista ništa.
Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput “ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”, nema drugog objašnjenja. “Ništa” je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”, dakle, ne samo odsustvo svega već postojanje ničega. Jezik, primećujete li, već počinje da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije, odnosno, u našem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim ništa”, već se mora, krajnje apsurdno, uvesti negacija i u glagolski oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidim ništa.” Umesto “Pričam ništa”, sleduje “Ne pričam ništa”, dok “Imam ništa” mora da bude “Nemam ništa.” Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmiče? U engleskom jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi rečenice) između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing” (Vidim ništa). Glagol tu dominira rečenicom, odnosno, gleda se i kad se nešto vidi a i kad se ništa ne vidi. Eto, ponovo se tu javila dvostruka negacija, premda je sada osećam kao potvrdu tvrdnji izrečenih nešto ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekim situacijama. Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same reči kojom je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvuči, iako ne verujem da bi lingvisti to prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali, zašto da ne? Nameštaj može da bude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi kabast jezik bio onaj koji je nepodesan za učenje i koji se stalno širi i rasplinjava umesto da se sažima.

4

Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je ipak nešto, jer je zapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu istoriju. Mislio sam na govor, na sam čin izricanja reči, na pitanje (do kojeg bismo ranije ili kasnije svakako došli) ko govori, zašto i kako, i da li doista govori samo jedan subjekt ili ih u isto vreme ima nekoliko u nama, u svakom od nas? Kada pišem priču, kada od “ništa” pravim “nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni? Ako kažem, recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga o ništa’ već ‘knjiga ni o čemu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to poništava, jer “ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda oglašava tvrdnjom da ‘igram igru u kojoj sam pravim pravila onako kako meni odgovara’? Previše je pitanja, čuje se još jedan glas, toliko autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krije nevolja, jer ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe.
Stoga brzo nastavljam da govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku, gde nalazim knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu: The Book of Nothing. Ime autora: John D. Barrow. Zaprepašćeno zurim u nju, a onda, da ne bih gubio vreme, počinjem da je listam. Da, kao što sam slutio, njegovo “ništa” je daleko sveobuhvatnije od mog “ništa”, te on u “ništa” uključuje nulu, vakuum, ništavilo, nebitak i nebiće, i još mnogo toga. Odmah, da ne bih gubio vreme, okrećem završno poglavlje. Umesto neke vrste sažimanja i izvlačenja zaključka, poslednje poglavlje nosi naslov “Početak i kraj vakuuma”. Vakuum je, naravno, naš svemir kome, bar prema ovom autoru, sleduje smrt, beživotnost, kraj. “Možda je dobro što tada nećemo biti tamo” - glasi poslednja rečenica. Zašto? Da li zbog toga što bismo tada morali da se suočimo sa konačnim Ništa? Ali, otkuda autor može da bude toliko siguran da nećemo prisustvovati “kraju vakuuma”? Nije li to mogućnost koja je, u stvari, stalno u igri? Nismo li osuđeni na neizvesnost? I, na kraju krajeva, kako možemo da budemo sigurni da se “kraj vakuuma” nije već odigrao, odnosno, da je naše postojanje tek odsjaj stvarnog sveta, egzistencija sa negativnim predznakom, trajanje s druge strane nule?

5

Da ne bih gubio vreme, ne vraćam se onome što sam napisao. Uostalom, to što sam napisao samo je bledi odraz onoga što sam želeo da zabeležim i nisam se ni malo primakao osnovnom pitanju: zašto “ništa” u našem jeziku ne ostaje “ništa”, već se svaki čas menja u nešto drugo? Zašto ne možemo da razgovaramo o “ništa” nego samo “ni o emu”? Da li postoji mogućnost da se sačuva Shakespeareovo “ništa” iz naslova drame Much ado about nothing, koji u prevodu na srpski postaje “Mnogo vike ni oko šta”? Znam, ne morate mi skretati na to pažnju, da se “ništa” lepo vidi u tom prevodu, tačnije rečeno, vidi se razdeljeno na slogove posredstvom reči “oko”. Iako ona tu ne označava organ vida, zamišljam da to čini i da nečije oko pozorno prati šta se oko njega zbiva. Veliki Brat nikada ne spava.
I ja sve manje spavam. Neki kažu da to ide s godinama, drugi su uvereni da je to deo nečije prirode (ima onih koji dugo spavaju i onih koji malo spavaju, to je sve), treći povezuju san sa dnevnim aktivnostima i ishranom, četvrti se slažu sa svime što ostali navode, peti zahtevaju da se obrazuje posebna komisija koja treba da izuči sve činjenice i donese zaključak kako da se ovakva situacija više ne ponovi, šestih nema, već su otišli, a sedmi, poslednji, nisu ni došli. Sve je to posledica, kaže glas, loše organizacije i činjenice da niko ne kontroliše šta pojedini autori rade. Kako inače objasniti, pita glas, da neko piše esej o ničemu iako je jedino dozvoljeno da se piše esej ni o emu? Subverzivni elementi nisu dobrodošli ni u koje vreme, kaže taj glas, pogotovo danas, kada treba biti posebno oprezan…
Stvarno, o emu ja to pišem? Kako se manjak sna pretvorio u diskurs koji miriše na terorizam? I otkud meni uopšte reč “diskurs” koju nikada ne koristim? A tek terorizam? Pa još njegov miris! Kako uopšte miriše terorizam?
Na cimet, kaže onaj glas.
Koješta, kažem, to ne miriše terorizam već pita od jabuka. Upravo je izvađena iz rerne i hladi se na stolu u kuhinji.
Hm, kaže glas, ako je već tako, da li ću i ja dobiti parče?
Naravno, kažem i odlazim po tanjiriće, viljuške i nož. Ako tako nastavimo, mislim, preći ćemo u priču, a ovo je ipak esej ili bi bar trebalo da bude esej. Stoga prestajem da mislim na pitu i iskradam se iz kuhinje. The Book of Nothing stoji tamo gde sam je i ostavio. Dugo sam je listao prošle noći; odavno je prošla ponoć kada sam je spustio na nahtkasnu, ugasio svetlo i okrenuo se na bok. Ubrzo sam zaspao i sanjao da pravim palačinke. Palačinke su bile velike i tanke i lelujale su na promaji kao veliki čaršavi zakrivljenog prostor-vremena. Neko, koga nisam mogao da vidim, govorio je monotonim glasom o tome kako ćemo svi jednog dana iščeznuti u crnim rupama. Govorio je o njima sladostrasno, kao da su u pitanju posebno privlačne turističke atrakcije, a onda je naglasio da kompanija ne snosi odgovornost ukoliko neko upadne u crnu rupu, jer iz nje, nasmejao se, povratka nema. Jednom u rupi, zauvek u rupi.

6

Dok podižem knjigu, pitam se da li da zabeležim taj san. San koji se ne zabeleži uvek iščezava, možda ne odmah, ali ranije ili kasnije san trne, rastvara se u stvarnosti i nema ga više. E sad, da li sam sanjao ili je Leonardo da Vinci doista rekao: “Među velikim stvarima koje se nalaze među nama, Ništa je najveća”? Ako se uzme da je Ništa isto što i nula, vakuum, ništavilo, nebitak, itd, onda je Leonardo doista u pravu. Zapadnjačkom duhu, posvećenom logici i analitičkoj filozofiji, trebalo je mnogo vremena da prihvati Ništa kao nešto što ne podrazumeva samo negativne odlike, činjenicu sa kojom je istočnjački duh baratao od samog početka. The Book of Nothing o tome govori i njen autor prati kako je Ništa polako osvajalo svoj prostor na Zapadu. Zato, slutim, knjiga i nema pravo završno poglavlje; naime, to osvajanje nije još potpuno. Istočnjački duh i dalje se sagledava kao uljez, dok Ništa lako postaje predmet podsmeha. Ništa je na Zapadu esto samo jezička zavrzlama, bez obzira na to da li se tim pojmom bave pisci, pesnici ili filozofi.
Beatlesi, na primer, u jednoj pesmi pevaju “Nothing is real” (“Strawberry Fields Forever”). Možemo to da prevedemo kao “Ništa nije stvarno”, ali ako želimo da glagol prevedene rečenice bude u potvrdnom obliku kao u originalu, onda moramo da je promenimo u “Sve je nestvarno”. Da li su te rečenice iste? I kako bi se, onda, na engleskom reklo “Ništa nije nestvarno”? Trpi li engleski trostruku negaciju? No, sve su to nagađanja – nisam lingvista, nisam filozof, nisam poznavalac logike; doduše, voleo bih da budem nešto od toga, Wittgenstein, na primer, ali sumnjam da bi Wittgenstein bio voljan da menja mesto sa nekim ko nije siguran gde mu je mesto. Naravno, pitanje je šta Wittgenstein misli o svemu tome (uz nečiji glasni šapat: Wittgenstein je mrtav); ako je mogao da se odrekne onoga što je napisao u prvoj fazi svog stvaralaštva, zašto onda ne bi mogao da se odrekne i druge faze? (Isti šapat: Mrtav je Wittgenstein, m-r-t-a-v!) S tim što bi mu najmanje muka zadavalo oglašavanje s one strane – nije li se on uvek nalazio na drugoj strani, nije li uvek bio onaj koji ne pripada?

7

A to, ako se ostvari, odjednom me vraća na sam početak ovog eseja. Sada je jasno zašto je početak pripao Joyceu – jednostavno zato što i on nije nigde pripadao, što je znao da se nalazi u posebnoj kategoriji, oformljenoj samo za njega, što ga je, na neki čudan način, u očima onih koji zavide, pretvorilo u jedno veliko Ništa. Prisećam se mog prijatelja i njegovog recitovanja kraja Mollynog monologa. Između “da” i “ne”, zapravo, i nema neke velike razlike budući da su sve reči ionako pogrešne. Ne pomaže tu ni Wittgensteinova logika, ni jadikovke moga prijatelja, ni dubinska analiza svega što je rečeno; najbolje je izaći napolje i u laganoj šetnji probati da se sve postavi na svoje mesto. Č^udesne su takve šetnje, pogotovo rano ujutru, dok još rosa vlaži travu a senke se pospano protežu. “Ništa” tada izgleda tako jasno, tako opipljivo, tako mazno kao mačka koja je ostala da spava na našem krevetu i koja će posle navaliti na šerpicu sa mlekom, neoprezno zaboravljenu na stolu, i ak umočiti šapicu u belu tekućinu, ostavljajući tragove do pola sobe, a tu, tačno ispod lustera, tragovi će odjednom nestati, kao da je mačka skočila u “ništa” ili postala “ništa”, ono isto “ništa” za koje niko ne zna emu služi ili na šta je mislio onaj koji je imenovao stvari. Priča se da je, kada je u dugoj koloni stvari i bića za imenovanje, pred njega stupilo “ništa”, on prvo pokušao da ga ignoriše, potom je morao da popusti i, ne gledajući ga, rekao: A ti, ti budi ništa. I tako je bilo. “Ništa” se malo zarumenilo od stida, okrenulo oko sebe i niko ga od tada nije više video.
Naravno, mačka koja nestaje pripada Lewis Carollu ili, možda, Alisi, a čim postoji pripadanje, “ništa” postaje “nešto”. Nijedan put koji pokušavam da napipam u mraku ne nudi nikakav prolaz. Ranije ili kasnije, dakle, ostaću bez ikakvih mogućnosti, bez reči, upleten u pipke mraka i niko neće doći da mi ponudi utehu. Lepo mi je neko rekao: Ko se s “ništa” druži, taj postaje “ništa”. Ali, da li zbog toga treba da žalim ili da likujem? Brzo prelistavam stranice nekih knjiga i nailazim na reči kabaliste Davida ben Avrahama ha Lavane, koji kaže da “ništa ima u sebi više bića nego bilo koje drugo biće na svetu, ali budući da je ništa jednostavno, i da su u poređenju s njim sve ostale jednostavne stvari veoma složene, onda ga zbog toga nazivamo ništa”. On to zapisuje krajem 13. veka, u Š[paniji, a “ništa” o kojem govori je veoma važno za kabaliste. Oni, naime, unose novu dimenziju u tumačenje postanja, tvrdeći da je “ništa” neka vrsta nedefinisane manifestacije Boga, što bi značilo da svet ne nastaje iz doslovnog “ništa” (creatio ex nihilo) već iz “ništa” koje je u suštini nešto. Drugim rečima, “ništa” je, takođe, Bog, odnosno, sve je “ništa” a “ništa” je sve. Da li to znači da je Bog, stvarajući svet, stvorio i sebe? Ne znam, nisam ja ovde da bih davao odgovore, eventualno mogu da postavim neko pitanje i odmah potom da zaćutim, što me podseća na činjenicu da je tišina takođe jedno veliko “ništa”, i to “ništa” nabijeno značenjima. Š[to duže ćutimo, sve je nejasnije zašto to činimo, jer s porastom broja mogućih značenja, opada verovatnoća pravog izbora. Ne znam da li je bilo potrebno to objašnjavati, ali izvesno je da nesigurnost teksta utiče na nesigurnost autora. Trebalo bi to da bude obratno, čuje se nečiji glas, ali sada je kasno: tekst je more a autor je brodolomnik. Talasi postaju sve veći, horizont sve mračniji i sve dalji, daska za koju se autor drži je slaba uteha, niko nije u tako hladnoj vodi izdržao duže od nekoliko minuta, iz “ništa” dolaziš i u “ništa” se vraćaš, misli autor i onda pušta dasku, prestaje da mlatara rukama i nogama, i strpljivo čeka da počne da tone.

****************
Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na
koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo
šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da
bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim
ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni
komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam
nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno
srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom
imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom
pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne
bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam
došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas
stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o
sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige
poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati [i]samo tri
knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak
potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još
bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno,
čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih
besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo,
beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se
doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao
pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti
izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča,
izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem,
po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo
bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i
nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se
neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj,
grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i
onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem.
Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već
postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i
kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora
knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još
jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo
pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen
pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi,
naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari

Film i java

Kada se odigrao teroristički napad na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, u gotovo svim izjavama pojavljivala se fraza “kao na filmu”. Na primer, moj poznanik Ričard je rekao da je, kada je na televizoru ugledao zgradu u plamenu, pomislio da gleda film, nešto kao “Pakleni toranj”, i da mu je dugo trebalo da prihvati da je to, u stvari, prenos stvarnog zbivanja. Morao je da ubeđuje sebe, rekao je moj poznanik, da gleda nešto što se doista događa, ali celo njegovo biće, rekao je, bunilo se i odupiralo, odbijajući da prihvati istinu. Činilo mu se, rekao je moj poznanik, da sve ćelije njegovog tela zajedno ponavljaju: To je film, to je film, to je film. Na kraju, rekao je, nije mu ostalo ništa drugo nego da silovito udari pesnicom o sto i tako, rekao je, prekine horski nastup svoga tela. Tek tada je njegovo telo prihvatilo istinu, rekao je, i on se, kao kakva krpena lutka, srozao na pod u dubokom očajanju. Ako je stvarnost doista bila stvarnost, rekao je moj poznanik, onda nikakva uteha nije bila dovoljna. Od tada on veruje da mi provodimo naše živote zamišljajući da gledamo film, jer na taj način, tvrdi moj poznanik, štitimo sebe od kobnih posledica prave stvarnosti na naša bića. Zamišljajući da smo u filmu, tvrdi on, mi zamišljamo da se sve događa nekom drugom, te tako ublažavamo udarce sudbine i ne dozvoljavamo istoriji da nas baca okolo kao ljuske od oraha. Ono što je posebno zanimljivo, dodao je, jeste činjenica da nikada ni za šta ne kažemo “Ovo je kao na televiziji”, a svako od nas je bezbroj puta rekao: “Ovo je kao na filmu.” Nekada se još moglo čuti, nastavio je moj poznanik, da neko kaže: “Ovo je kao u romanu”, ali to je sada prava retkost, on bar nije čuo tu frazu poslednjih godina, za razliku od one o filmu, koja odzvanja kao refren. Ne bi mogao da kaže, rekao je, da li je to zbog toga što ljudi manje čitaju ili, pak, zbog toga što su slike upečatljivije od reči, uostalom, dodao je, nije na njemu da odgovori na sva pitanja, premda je on ipak pokušao da rastumači zašto niko ne kaže da je nešto kao na televiziji, za razliku od fraze “Ovo je kao na filmu”, koja se svaki čas čuje, i koju je, evo, i on ponovio nekoliko puta u poslednja dva-tri minuta. To je zato, rekao je, što je televizija vradžbina, dok je film magija, i svako ko nešto zna o tim stvarima odmah će znati da magija predstavlja viši nivo, odnosno, da su vradžbine prizemne dok je magija uzvišena. Stoga nas televizor, rekao je moj poznanik, drži kao prilepljene, kao da je neko bacio čini na nas, ne dopuštajući nam da izađemo iz sobe, dok nas film nežno privija uz sebe, kao da nas, rekao je moj poznanik, uzima u naručje, i nosi nas samo onoliko koliko je potrebno da nas oplemeni ili ražalosti ili uznemiri ili preplaši, menjajući nas zauvek, tako da na kraju, zaključio je on, ne znamo više da li je život zapravo film u kojem se govori o filmu u kojem se prikazuje život, odnosno, priča o tome kako jedan od junaka veruje da je život doista film, dok drugi junak u to ne veruje, ali se ipak stalno osvrće, pomalo preplašen od pomisli da neko sedi u zamračenoj sali, posmatra njegov lik na ekranu i zatim kaže devojci koja sedi pored njega: “Gledao sam ovaj film. Idemo kući.”

Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. KaŽu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. KaŽu, takođe, da nam Bog, ukoliko poŽeli da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne Želi da snovi tumače njen Život, već da njen Život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj Život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. MoŽda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne moŽe da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, moŽda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

(Široka staza, Zemun, 2005)

Zapis o Ludvigu

Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua.

Ludvig nije roman u kojem treba tražiti jednog pisca, već je to opis stanja duha. Pitanje, dakle, nije «Ko je Ludvig?»; pravo pitanje glasi: «Zašto smo takvi?» Ludvig je bilo ko, Ludvig je svako, i svako od pisaca ima svog Ludviga ili je nečiji Ludvig. U stvari, najbliža istini je tvrdnja da svako od pisaca nosi u sebi svog Ludviga. Da, Ludvig to sam ja! Ludvig je grad Beograd, odnosno, svaki veliki grad, gde god da se nalazi. U središtu svakog velikog grada nalazi se meko testo provincijalnosti, mlečnobela masa koja za tren oka može da se uveća do neslućenih razmera. Tada guta sve pred sobom i sve izjednačava, nema razlike, nema individualnosti, ostaje jedino duh palanke, duh zajedljivosti i poraza.

Znam, naravno, da gornje objašnjenje neće zadovoljiti mnoge čitaoce. Za njih, Ludvig je doista Ludvig tek kada dobije ime i prezime. Sve ostalo, kažu oni, najobičnija je mistifikacija. Ludvig ne bi bio Ludvig, kažu oni, da nije pravi Ludvig. Presreću me na ulici, telefoniraju, šalju elektronske poruke, ponavljaju svoje pitanje kao kakvu mantru ili, još bolje, kao bajalicu koja treba da me hipnotiše i učini da odgovaram mimo svoje volje, bez odbrane.

Moj odgovor ipak ostaje isti. Ludvig je napisan, pre svega, kao odavanje počasti Tomasu Bernhardu, velikom majstoru proze, sarkazma i crnog humora. On je, naravno, kritikovao Beč, i prema njegovoj slici Beča uobličena je moja slika Beograda. Slika je nesumnjivo preuveličana, jer jedino tako se vidi ono što se želi pokazati: preteruje se jer se inače ne bi ništa primetilo. Stoga Beograd prikazan u Ludvigu nije odraz stvarnog Beograda, već onog Beograda koji, sasvim izopačen, postoji u svesti pripovedača, a pripovedač, to se bar zna, nisam ja. To "ja" je neko drugi.

Ali, ako je sve tako, upitaće neko, ako ništa nije onako kako u prvi mah izgleda da jeste, gde je onda stvarni pisac, gde je stvarno delo? Odnosno, ako ništa nije onako kako je prikazano, zašto uopšte tome verovati (ili ne verovati, svejedno)?

Na to pitanje svako mora da odgovori za sebe. Neko veruje da postoji koprena koja skriva svet; drugi veruju da je nema; treći su skloni tvrdnji da je koprena nekada postojala, da je onda delimično uništena, pa sada svet i mi u njemu ponekad delujemo jasno, ponekad ne; četvrti ne znaju šta da misle o svemu tome; peti ne misle ni o čemu; šesti se unapred slažu samo da bismo ih ostavili na miru; itd. Eto, ni poetički tekstovi nisu ono što su nekada bili. Nekada se, naime, u takvim tekstovima doista pisalo o autorovoj poetici a ne o tamo nekim koprenama. Pisalo se da bi se rastumačilo a ne da bi se sve gurnulo u još dublji mrak. Pisalo se zato što se verovalo u moć stvaralačke reči a ne zbog toga što se veruje u tišinu. (A i cela ta priča o tišini, i ona je sumnjiva, pogotovo posle dvadesetak objavljenih knjiga. Ovako ispada da se najviše razmeće tišinom onaj koji je najmanje koristi.)

Tako nekako izgleda sporenje sa Ludvigom koji čuči u onome koji marljivo, kao da se ništa ne događa, ispisuje ove redove. Nikada se, najverovatnije, neće doznati ko je on, zašto to radi, otkud Ludvig u njemu i otkud on u Ludvigu. On to zna manje od svih; on, zapravo, najmanje zna i često razmišlja o sebi kao o posudi koju neki glas ili glasovi neprekidno pune rečima, tako da on nema drugog izbora osim da marljivo zapisuje te reči, tačno onako kako su se ulile u njega, nadajući se da će jednom dospeti do kraja reči i onda, možda, otkriti odakle dolazi taj glas. On bi voleo, zašto bi to krio, da je izvor glasa neka lepa, tajnstvena mlada žena, ali sluti da neće biti tako i da glas počinje sam od sebe, da praznina zbori u praznini, iako niko, pa ni ona, ne zna čemu sve to, kakva je korist od reči, vrede li rečenice, znače li nešto tačke i uskličnici?

Sve to deluje beskrajno udaljeno od «Ludviga», pogotovo ako se prisetimo pištolja pri kraju knjige. Nije li on, od svih likova, ponajviše Ludvig? Ne zna se, doduše, kako Ludvig izgleda, ali hladna nezainteresovanost pištolja nameće se kao glavna odrednica. Uzalud govorim da Ludvig ne ubija, niko me više ne sluša, čak se i onaj koji ovo piše povukao u svoju ljušturu, ogrnuo koprenom sa početka teksta, umočio pero u mastilo i spremio se da nastavi dalje ili da počne iz početka, kako već glas bude odlučio ili onaj ko o svemu odlučuje, uključujući i onoga koji ovo čita i kaže: Zar je to kraj?

Da, kažem, jeste. To je kraj.

Svici

za Evu Kose

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.

Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.

Bicikl

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.

U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja. Nije blagovremeno izvadio kesicu sa čajom iz šolje, tako da je sada na jeziku osećao gorčinu koja je rasla svakim novim gutljajem. Do polaska njegovog voza ostao je još ceo sat, a on nije imao nikakvu knjigu, nije imao čak ni olovku i papir na kojem bi mogao nešto da zapiše. U stvari, imao je sve to, ali i knjiga i olovka i papir nalazili su se u njegovom malom koferu, uredno zaključanom, kao što je uvek radio kada je putovao. Uveren da voz polazi u devet sati, smatrao je da mu ništa neće biti potrebno i stoga je sve stavio u kofer, da bi tek na stanici shvatio da ima rezervaciju za voz koji polazi u jedanaest. Mogao je, naravno, da traži zamenu, ali to mu se učinilo odviše komplikovanim za rano prepodne, i tako se odlučio da uđe u mali restoran i, posle kraćeg oklevanja, naruči čaj.

Kada mu je devojka za šankom pružila otvorenu kutiju sa raznim čajevima, Radovan je prvo posegnuo za kesicom sa zelenim čajem, ali je onda pomislio da bi trebalo da bude otvoreniji za nova iskustva. Uvek je pio zeleni čaj, pomislio je i pomerio ruku prema drugoj strani kutije, neodlučno preturajući po obilju kesica, ali odlučio se tek kada je devojka za šankom ljutito šmrknula. Tako je odabrao crni čaj i gorčinu koja mu se uopšte nije dopadala, ali nikada ne bi on to priznao devojci za šankom, čak i kada bi ga upitala.

Dodao je još šećera u šolju i srknuo preslađenu tečnost koja je i dalje bila gorka. Možda bi mogao da pojede parče kolača od slatkog sira i tako se spase neželjene gorčine? Mahnuo je devojci, naručio kolač i čašu vode, i odmah, čim je devojka spustila tanjir pred njega, strpao veliko parče kolača u usta. Bio je u pravu, gorčina je nestala pred navalom slatkog sira i osetio je da mu se vraća dobro raspoloženje koje ga je pratilo celog jutra, od trenutka kada je ustao u hotelu «Cum hiršen» sve dok nije uzeo crni čaj.

Da bude iskren, dobro raspoloženje ga je iznenadilo. Kada je otvorio oči, očekivao je sasvim suprotno osećanje, te je stoga morao ozbiljno da se upita da li se tog jutra probudio kao neko drugi. Naime, Radovan je prethodnog dana doputovao u Salcburg da bi u lokalnom Domu knjige održao književno veče. Veče je održano pred malobrojnom publikom, kao što su bile sve njegove književne večeri, međutim, domaćin i voditelj programa bio je ushićen. «Sedam osoba na promociji romana mladog pisca iz Srbije! Možemo da budemo više nego zadovoljni.» Radovan, ipak, nije bio zadovoljan, i to ne toliko zbog malog broja posetilaca (ni toliko ih nije očekivao), već zbog toga što mu domaćin nije organizovao posetu kući Tomasa Bernharda, pisca sa kojim je Radovanov književni kosmos počinjao i završavao se. Dok je putovao – prvo avionom do Minhena, potom vozom do Salcburga – nije prestajao da zamišlja trenutak kada će stupiti u tu kuću koja je, u Radovanovoj svesti, bila pravi hram. Nekoliko dana pre polaska na put, poslao je elektronsku poruku u salcburški Dom knjige u kojoj je izneo svoju molbu, i ubrzo dobio kratak odgovor organizatora da će učiniti sve što mogu da bi udovoljili njegovoj želji.

Međutim, kada je stigao u hotel «Cum hiršen», nikakvo obaveštenje nije ga sačekalo na portirnici, a kada je kasnije, čim se smestio u svoju sobu, pozvao brojeve telefona Doma knjige, niko se nije javljao. Uprkos njegovom znanju nemačkog jezika, snimljena poruka ga je zbunila i kada mu je pištavi signal dao znak da snimi svoju poruku, tako se zapetljao u pokušaju da bude razumljiv da je, na kraju, ispao krajnje nerazumljiv. Napolju je padala sitna, gusta kiša koja je gušila svaku pomisao da sam krene u potragu za Bernhardovom kućom, tako da je naredna dva sata proveo u grozničavom hodanju s kraja na kraj sobe, vodeći sa sobom katkad glasnu, katkad nemuštu raspravu. Kiša je u međuvremenu prestala, mada se nebo nije razvedrilo, ali tada je bilo kasno za polazak u potragu za kućom, te je Radovan uzeo jaknu i sišao u predvorje hotela da sačeka dolazak osobe iz Doma knjige.

Umesto domaćina i voditelja programa, po Radovana je došla oniska devojka koja je insistirala da govori engleski, bez obzira na to što je Radovan odgovarao na nemačkom. Kada je čula ime Tomasa Bernharda, usne su joj se razvukle u osmeh, mada nije umela ni na jednom jeziku da kaže gde se nalazi njegova kuća. «Tomas – mrtav», neprekidno je ponavljala i, pomalo neprikladno, smatrao je Radovan, prevlačila kažiprstom preko svog vrata. Da bi to pokazala, zabacivala je glavu unazad, prestajući pritom da gleda kuda vozi i Radovan je za to vreme grčevito stiskao ivicu svoga sedišta, kao da bi to moglo da mu pomogne.

Domaćin Doma knjige bio je neposredan i precizan. Jeste, dobio je Radovanovu poruku, ali jednostavno nije imao vremena da bilo šta organizuje. Kuća nije baš blizu, naglasio je, a potrebno je prvo sve blagovremeno dogovoriti sa Bernhardovim polubratom, jedinom osobom koja brine o stanju u kojem se kuća nalazi. Osim toga, dodao je domaćin Doma knjige, Bernhard nije voleo posetioce, pa se postavlja načelno pitanje da li onda treba uopšte dovoditi posetioce u njegovu kuću. Ako vas neko ne voli, zaključio je domaćin Doma knjige, zašto biste vi voleli njega?

Radovan nije mogao da porekne logiku tog pitanja, ali je ipak želeo da obiđe Bernhardovu kuću. On je voleo Bernharda uprkos svim njegovim zajedljivostima, cinizmu i mrzovolji, i odlazak u njegovu kuću smatrao je činom odavanja pošte piscu od kojeg je, kako je govorio, naučio sve što zna o književnosti. Pritom nije mislio na puko preuzimanje Bernhardove forme, kako su to radili neki srpski pisci, već na ono što je činilo osnovu Bernhardove proze: onaj usredsređeni pogled koji je, poput skalpela, rezao kroz sve maske građanskog društva, izvrgavajući ga nemilosrdnom podsmehu i neprekidno pronalazeći nova nezaštićena mesta, ne obazirući se na bol.

S bolom ili bez njega, ništa se tu više nije moglo učiniti. Domaćin Doma knjige rekao je nešto slično dok su se opraštali ispred hotela, obećavši da će u prvoj narednoj prilici učiniti sve što je u njegovoj moći da mu obezbedi obilazak onih lokacija u Salcburgu i okolini koje su povezane sa Bernhardom. «Na bilo koji način», rekao je, potapšao Radovana po ramenu i krenuo prema svojim kolima. «Na bilo koji način», ponovio je pre nego što je ušao u auto i odvezao se u noć. Radovan je još neko vreme stajao ispred hotela. Uprkos koverti sa honorarom koja mu je šuškala u džepu, osećao je ukus poraza. Pomisao da ga čekaju još tri nastupa – u Minhenu, štutgartu i Frankfurtu – budila je u njemu očajničku želju da sve ostavi i odmah se vrati u Beograd, iako je znao da nikada ne bi tako postupio. Otišao je do ugla ulice, pogledao na sve strane, ali nigde nije mogao da vidi nikakav trag noćnog života. Doduše, crvena svetleća reklama izazovno se palila i gasila u daljini, na suprotnom kraju ulice, dovoljno daleko, međutim, da Radovan odustane od namere da ode do nje. S jedne strane, rekao je sebi, ko zna šta ona reklamira, a s druge strane, podsetio se, trebalo je rano ustati da bi stigao na voz koji je polazio u devet.

Da je znao, pomislio je gurajući novo parče kolača od slatkog sira u usta, da ima rezervaciju tek za voz u jedanaest sati, drugačije bi razgovarao sa domaćinom Doma knjige. Sada je bilo kasno i za to, i ništa više nije moglo da se uradi u preostalih pedesetak minuta. Ostao mu je samo kolač i, naravno, gorak crni čaj. Oslonio se laktovima na šank i zagnjurio lice u šake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video čoveka koji je seo na stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, već se iznenađeno trgnuo kada je čovek, tik uz njegovo uvo, šapnuo: «Ako vas zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati.»

Radovan je obazrivo provirio kroz prste. čovek koji je sedeo pored njega izgledao je kao univerzitetski profesor: glatko izbrijan i sveže podšišan, nosio je crni somotski sako, svetloplavu košulju i izbledele farmerke. Kada je shvatio da ga Radovan posmatra, nasmešio se i mahnuo levom rukom. Desnu ruku je pružio prema njemu i rekao: «Kurt Langhajm, vama na usluzi.»

Radovan se osvrnuo oko sebe, potom prihvatio pruženu ruku i upitao: «Kako znate da me zanima Tomas Bernhard?»

Kurt Langhajm je slegnuo ramenima. «Neke stvari ne mogu da se objasne», rekao je, «ali kada se potpuno nekome posvetite, onda naučite da prepoznajete one kome taj neko takođe nešto znači.»

«Hoćete da kažete», upitao je Radovan, «da ste se potpuno posvetili izučavanju Bernhardovih dela?»

«I života», požurio je da doda Kurt Langhajm.

«Naravno», složio se Radovan, «i dela i života.»

«Teško da ima pisaca kod kojih su delo i život u tolikoj meri povezani», rekao je Kurt Langhajm.

Radovan je klimnuo glavom. «To je tačno», rekao je, «ali zanima me kako ste me prepoznali? Po čemu ste osetili da Bernhard i mene opseda?»

Kurt Langhajm se nasmejao i protrljao ruke. «Lako je to pitati», rekao je, «ali teško je objasniti. Jednostavno, dok koračam ulicom ili se zateknem u nekom javnom prostoru, kao sada na železničkoj stanici, ponekad osetim da treba da priđem osobi koja se, u tom trenutku, obično nalazi nedaleko od mene. Malopre sam ovde ušao i naručio kafu, i dok sam čekao, osetio sam da ste vi, da tako kažem, bernhardovac. Ostalo znate.»

«A šta to imate», upitao je Radovan, «što bi moglo da me zanima?»

Kurt Langhajm je pogledao levo-desno, onda se nagnuo prema Radovanu i šapnuo: «Imam njegov bicikl.»

«Bicikl», ponovio je Radovan, «šta će meni njegov bicikl?»

«Kakav ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kad ne znate za njegov čuveni bicikl? Mnogi bi dali sve što imaju samo da bi se jednom provozali na njemu. Nudim vam pravo bogatstvo, ali vi to, izgleda, ne razumete.» Glas Kurta Langhajma je zadrhtao na kraju kao da se spremao da zaplače.

Radovan je mogao da oseti kako mu obrazi gore od stida.Pokušao je, ali nije mogao da se seti nikakvog Bernhardovog bicikla. «Dobro», rekao je pomirljivo, «gde se taj bicikl nalazi?»

«Na bezbednom mestu», odgovorio je Kurt Langhajm, «ništa ne brinite.»

«Ne brinem», rekao je Radovan i osetio kako ga obuzima nova ideja. «šta vi radite ovde», upitao je Kurta Langhajma, «čekate nekoga ili negde putujete?»

«Ni jedno ni drugo», rekao je Kurt Langhajm. «Prolazio sam pored železničke stanice i poželeo da popijem šolju kafe, to je sve.»

«Odlično», uzviknuo je Radovan, «u tom slučaju poći ću da vidim taj bicikl, ali posle toga morate da me odvedete da vidim Bernhardovu kuću.»

«Bernhardovu kuću», iznenadio se Kurt Langhajm, «ali to je daleko odavde. Ne dolazi u obzir.»

«Onda ni kupovina bicikla ne dolazi u obzir», oštro je rekao Radovan. Mahnuo je devojci za šankom i zatražio račun.

Kurt Langhajm se kao crv uvijao na svojoj stolici. «Morate da me razumete», rekao je na kraju, «nedavno sam bio tamo i sada nije baš zgodno da se ponovo pojavim.»

«Zbog bicikla?»

«Zbog bicikla i raznih drugih stvari.»

«žao mi je», rekao je Radovan, «ali ako ne odemo u Bernhardovu kuću, nema ništa od kupovine bicikla.» Uzeo je kusur od devojke za šankom, ustao i posegnuo za malim koferom. Imao je još pola sata do polaska voza i nije znao šta da radi, ali morao je da pokaže da je ozbiljan u svojim izjavama.

«čekajte», povikao je Kurt Langhajm za njim, «imam drugi predlog. Ne mogu da vas vodim u Bernhardovu kuću, ali zato mogu da vas odvedem u stan njegove ljubavnice. Nije daleko odavde.»

«Bernhard je imao ljubavnicu? To nigde nisam čuo», rekao je Radovan.

«Svako ima ljubavnicu», odvratio je Kurt Langhajm, «zašto bi Bernhard bio drugačiji od ostalih ljudi? No», nastavio je nestrpljivo, «šta ste odlučili?»

Radovan se nije dugo premišljao. Karta za voz važila je i za kasnije polaske, a čak i ako pođe u dva ili tri popodne, stići će u Minhen na vreme za promociju, zakazanu tek za osam uveče. «Idemo», rekao je. «Gde je bicikl?»

Bicikl nije bio tako blizu kao što je Kurt Langhajm tvrdio i Radovan je ubrzo izgubio predstavu gde se nalazi u odnosu na železničku stanicu. Nadao se da će se kasnije, kada budu krenuli u stan Bernhardove ljubavnice, ponovo približiti stanici. U svakom slučaju, tešio se, Salcburg nije toliko velik da se čovek potpuno izgubi u njemu, mada je ipak odahnuo kada je Kurt Langhajm otvorio kapiju na jednoj zgradi i uputio se u stražnje dvorište. Tu je prišao jednoj od četiri drvenih kućica, otključao katanac i skinuo lanac. Povukao je daščana vrata i, stvarno, pred Radovanovim očima ukazao se bicikl.

«Evo ga», rekao je Kurt Langhajm, «čuveni bicikl koji je detaljno opisan u jednoj od njegovih memoarskih knjiga. Imao je samo osam godina kada je seo na ovaj štajrvafen bicikl i krenuo u Salcburg kod svoje tete.»

Bicikl je očigledno poticao iz nekog drugog vremena, ali bio je dobro očuvan. Radovan mu je prišao i dotakao ručke, sedište, gume. Zamislio je malog Tomasa Bernharda na njemu i osetio kako ga prožima jeza. Nije znao šta će da uradi sa biciklom, ali je znao da mora da ga poseduje. Pogledao je Kurta Langhajma i upitao ga: «Koliko?»

Kurt Langhajm nije gubio vreme na razmišljanje. «Petsto evra», rekao je.

Radovanu se zavrtelo u glavi. Istina, sinoć je dobio trista evra kao honorar za promociju u Domu knjige, a isti honorar ga je čekao i posle preostalih nastupa, ali za nekoga iz Beograda petsto evra je bila izuzetno velika suma, pogotovo što je imao druge namere u vezi sa trošenjem tog novca. Bilo bi mi pametnije, upozorio je sebe, da se smesta okrenem i odem, međutim, znao je da više ne može da zamisli svoj život bez Bernhardovog bicikla i gurnuo je ruku u unutrašnji džep sakoa u potrazi za novčanikom. Izbrojao je petsto evra i položio ih na dlan Kurta Langhajma. On ih je još jednom prebrojao, zatim je izgurao bicikl iz šupe i predao ga Radovanu. «Ako vas neko pita», rekao je, «našli ste ga na ulici. Mene nikako ne pominjite, je l' to jasno?»

Radovan je prihvatio ručke bicikla i, dok je osećao kako ga obuzima teško opisivo zadovoljstvo, klimnuo glavom. Sačekao je da Kurt Langhajm zaključa katanac i uzme mali kofer koji je Radovan do tada vukao za sobom, a onda je počeo da gura bicikl za njim. I dalje nije znao gde se nalaze, ali sada mu je nekako bilo svejedno. Bicikl ga je činio spokojnim, iako bi, imajući u vidu nemire koji su opsedali njegovog bivšeg vlasnika, trebalo da ga čini uznemirenim i nesigurnim. Kurt Langhajm je hodao sve brže, ulice su postajale šire i na njima je bilo sve više prolaznika, i jednom se Radovanu već učinilo da ga je izgubio iz vida. Kada ga je sustigao i požalio mu se, Kurt Langhajm je samo odmahnuo rukom. «Još malo i stigli smo», rekao je, «nema još mnogo.»

Ispostavilo se da je to značilo još dvadesetak minuta brzog hoda i mukotrpnog provlačenja između ljudi, a onda su se napokon zaustavili ispred jedne bezlične trospratnice, tipične za Salcburg, sa malim prozorima i bez balkona. Kurt Langhajm mu je rekao da ga tu sačeka, zazvonio i potom prormljao nešto u interfon. Vrata su se otvorila i on je ušao u zgradu. Radovan je disciplinovano čekao ispred kuće, pomalo oslonjen na bicikl koji je, primetio je, privlačio znatiželjne poglede prolaznika. Nebo je u međuvremenu posivelo i počela je da pada kiša. Radovan se nije usuđivao da se pomeri, premda je privukao bicikl bliže sebi, kao da bi to moglo da ga zaštiti od kišnih kapi.

Onda je začuo glas Kurta Langhajma i ugledao ga na jednom od prozora na drugom spratu. Mahao mu je i pozivao ga da dođe gore. Pored njega je stajala žena čije lice Radovan nije mogao dobro da vidi. Kurt Langhajm je nestao sa prozora i ubrzo se začuo zvuk interfona. Radovan je prišao vratima, otvorio ih i s naporom ugurao bicikl u hodnik. Počeo je da ga nosi uz stepenice kada se pojavio Kurt Langhajm i upitao ga šta to radi, ali pre nego što je Radovan uspeo da odgovori, uzeo mu je bicikl i vratio se do ulaza. Ne mora da brine, rekao mu je, bicikl je tu na bezbednom mestu, niko ga neće dirati. Osim toga, dodao je, i on će ga čekati, a sada neka požuri na drugi sprat, stan broj dvanaest, vrata su otvorena i Bernhardova ljubavnica ga očekuje.

Vrata su doista bila otvorena i Radovan je, brišući kapi znoja i kiše sa čela, stupio u mračno predsoblje. Zatvorio je vrata za sobom i polako se uputio prema drugim, otškrinutim vratima koja su se nalazila na suprotnom kraju predsoblja. Gurnuo ih je i ugledao ženu koja je sedela u fotelji. «Znala sam ja Tomasa», rekla je žena, «često je dolazio kod mene, ponekad i dva puta dnevno. Fin čovek, jedino što se pomalo bojao života. Stalno je govorio o smrti, premda nije strepeo od nje. Strepeo je od života.»

Zaćutala je i zagledala se u Radovana. Radovan je osetio kako ga obliva rumenilo i rekao: «Vi ste bili zajedno, mislim, hoću da kažem...»

Žena se nasmejala. «Da», rekla je, «bili smo ljubavnici, jedino što nismo zajedno izlazili napolje. Naš svet je bio u ovom stanu. I sada, kada poželim, mogu da ga vidim. Često je stajao tačno na tom mestu gde vi sada stojite.»

Radovan se nelagodno pomerio. «Imate li», nakašljao se, «neku njegovu fotografiju?»

«Tomas je mrzeo fotografisanje», odgovorila je žena, «i čak je smatrao da je fotografija jedno od najvećih nesreća dvadesetog veka.»

«Dobro», rekao je Radovan. Nije ni pokušao da pita da li bi smeo da fotografiše ženu i njenu sobu, jer je slutio odgovor. Upitao je nešto drugo: «Kada je poslednji put bio ovde?»

Žena se zamislila, protrljala čelo i potom rekla: «Ne znam, pitajte Hajnca.»

«Hajnca», pitao je Radovan, «ko je Hajnc?»

«Čovek koji vas je doveo», rekla je žena. «Zar se on ne zove Hajnc?»

Radovan nije odgovorio, već se samo okrenuo i izašao iz stana. Strčao je niz stepenice i odjurio do ulaza. Njegov kofer je stajao pored vrata, ali bicikl više nije bio tu. Izleteo je iz kuće, osvrnuo se levo-desno, nigde ni traga od čoveka sa biciklom. Nije ni pokušao da se ponovo popne na drugi sprat i zakuca na vrata sa brojem dvanaest, jer je znao da se neće otvoriti. Mogao je da pozove policiju, ali šta bi im rekao? Da mu je ukraden bicikl koji je navodno pripadao Tomasu Bernhardu, da je lopov onaj koji mu ga je prethodno prodao i da se krađa odigrala dok je on bio u poseti kod navodne Bernhardove ljubavnice? Nije bila potrebna neka naročita mašta da bi zamislio kako bi policajci reagovali, pogotovo kada bi mu zatražili dokumente i ugledali srpski pasoš. Pogledao je na sat. Ako požuri, mogao bi da stigne na podnevni voz za Minhen. Zaustavio je prvog prolaznika, upitao ga gde je železnička stanica i krenuo u naznačenom pravcu. Dok je žurio i vukao mali kofer koji je poskakivao na neravnom trotoaru, setio se da mu je, kada je prvi put došao u Salcburg, neko pričao o izuzetno velikom broju samoubistava u gradu i čak ga odveo na Menhsberg, na mesto koje je, rekla je ta osoba, bilo popularno među samoubicama. Odatle se, ako je Radovan dobro upamtio, pružao divan pogled i nije mogao da razume kako bilo ko, suočen sa takvom lepotom, može da odabere smrt. Sada je, možda, to mogao bolje da razume. Pisak lokomotive potvrdio je da je na pravom putu i da se približio stanici. Ali zašto bi to bio pravi put? Stao je, osvrnuo se, pogledao ponovo ispred sebe. Lokomotiva je još jednom pisnula, kao da ga doziva. Zapušiću uši, pomislio je Radovan i okrenuo se u suprotnom pravcu, prema Menhsbergu, premda nije znao šta da radi sa koferom dok dlanovima pritiska ušne školjke.