Jelenine bajke i priče

First topic message reminder :

Причалица Јелена Јергић

О, да није лабудова!
Кад бих се ја, мили мој, љубави научила?
И докле би потрага твоја трајала за мном, и моја за тобом, да наше чамце нису лабудови наткрилили?
А прошло је, још колико је година прошло, у тражењу нашем.
Па ипак, зборано време са ињем у коси и намрштених веђа није се могло дотаћи нашег прамца.
А тражили су нас, баш нас и нама су били у сусрет послати; знали смо то чим су нам се погледи срели.
Свечудесност тренутка прожела нас је једнако.
Вода је била мирна.
Птице јој нису реметиле ток.
Стало је време, ал` не и мисли наше дотад спутаване, сећаш се?
Јер знали смо, о, још како смо знали, да лабудови нису тек лабудови.
Да наша љубав мора њиховој да сличи.
Да се убели; удостоји.
И бол, оштрицом својом, начини нам белег, како ти не би изгубио мене, нити ја тебе.
И спознасмо Ону за којом жудисмо.
Отада наши чамци више не плове.
Као ни наши лабудови.
Сада нам крила позајмљују, док наша не израсту.
За пут, последњи који нам предстоји.
Где Љубав пребива – тамо је место нашег пристанка.
Вечност, лука је наша.
Знам да си уморан.
Знам да си се путева заситио.
Стога не брини што крила твоја никако да порасту.
Има ко ће, вољени мој, да те на крилима понесе.
Неко ко себе даје за тебе...
Волећи те више од самог живота!

Причам ти причу

У гнезду породица ласта посведневно се чула галама. А све то јер млади ластавић никако да се одважи на свој први лет. Када су, коначно, почели да губе стрпљење, родитељи одлуче да за кратко напусте гнездо. Но нису отишли предалеко: тек до оближњег дрвета, како би им малишан био на оку.
Ово њихово избивање, за старог и превејаног мачора, показа се као наручено. Без имало околишања, он навали да се додворава птићу-ластавићу.
- Их, какви су ти родитељи...!?! – замјауче пренеражено. Брале мој, да сам ја на твом месту, већ бих одавно отперјао!
Младунац му, стојећи на ивици гнезда, крајичком ока упути поглед, али без иједне речи приде.
- Ко зна – настави мачор, не обазирући се на његово ћутање, - можда и ти сам увелико размишљаш о томе, а? Ма, сигурно...! Шта има они теби да наређују када ћеш ти да полетиш; ниси ти више мали...
Ту се ластавић нешто занесе и затетура, али му крила не дадоше да испадне.
Помисливши како му је гозба на дохват руке, лукави мачор навали свом жестином.
- Него, да послушаш ти мене, свог доброг другара: хајде да нас двојица, заједно, заметемо траг. Довољно си стар да не требаш родитеље, а и они сами су показали да те нису баш превише жељни. Па шта кажеш, другар?
А младунац, који се све више и више нагињао, одједном одвркну од гнезда и наже да пада и то право у мачкова, од радости, разваљена уста. Међутим, пре него што је улетео у њих, ластавић се, изненада, одбаци крилима у вис, закачивши овога по носу. Затим се, свом снагом, узнесе ка стаблу, где су га, са стрепњом, ишчекивали његови родитељи.
Када су се, колико-толико, повратили од шока, они му рекоше:
- Баш си нас испрепадао! Плашили смо се да ћеш му поверовати, што никако не би ваљало.
На то ће птић-ластавић:
- Жао ми је због тога. Међутим, то се никако није могло десити.
- Зашто? – зацвркуташе родитељи знатижељно.
- Јер његове речи, ма колико лепе биле, одзвањале су шупље, а самим тим и неразговетно. За разлику од ваших, које су, истина, знале бити и грубе, и болне, али су им зато ваша дела, увек, давала тврђу.
И ту се сложно изгрлише, а потом прхнуше, одлепршавши у топлије крајеве.

Цврчак и мрав

Испросивши на једвите јаде свој сопствени живот из руку немилостиве зиме, цврчак је, с пролећем, занавек поспремио вољени инструмент. И, уместо свирке и забављања других, он реши да пронађе свирца за себе.
Не прође много времена, кад ето ти њега где са том мишљу запе за луди камен и – ожени се.
И доби свирца коме надалеко не беше равна! Толико је млада гудала у виолину, да се чинило као да ништа друго није нити знала нити умела радити.
А цврчак, шта ће, све ћути и трпи.
Једнога дана, носећи силне дарове као што је ред, покуца и мрав на њихова врата. Једва да су чули, од силног гудања, његово куцање јер, тек унеке, цврчак му отвори. Његова појава изазва чуђење у мрављим очима: скоро да га није препознао; толико се био променио. Најзад, уђе у кућу, мало поседе и, кад је већ претило да оглуви од младиног гудења, устаде да крене.
- Ауу, пријатељу, свака теби част – говораше мрав на одласку, - ја ово не бих могао да трпим! Боље би било да си ме послушао и нашао себи каквог посла... Види на чега личиш? Кад ћеш се већ једном опаметити? Ем си се нагојио од ленствовања, ем седиш у овој буци...
- О, опаметио си ти мене, пријатељу, још како, оставивши ме зимус да свиснем од хладноће и глади. А и неће бити баш да седим, како кажеш; радим ја.
- Радиш...?!? Шта радиш?!
- Трпим.
- Трпиш!? Од кад је то посао? – зачуђено ће мрав.
- Па рекох ти већ... Имао сам целу дугу зиму да се томе досетим, размишљајући о твоме поступку. Тако дођох до закључка да ти се моје музицирање није допало. Стога се ја чврсто заветовах, ако преживим, да потражим једног музиканта за себе и да га сакријем од света, како бих друге поштедео а ја се жртвом искупио за учињену вам неправду. И то се јако добро показало, јер се отвори слух многима, те се сажалише на мене, па ми, уместо да свирам, плаћају што - трпим. А са пуним стомаком, све се да издржати – одговори цврчак, тресући подбратком и при том не заборави показати мраву препуну оставу.

Писмени задатак

Учитељица никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале мисли и осећања, добошајући по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је у себи, да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог дечака од девет година, учинити да се оволико замисли.
Пред сам крај првог полугодишта, а по плану и програму кога се уредно придржавала, задала је својим ученицима тему за писмени задатак: «Шта желим од Деда Мраза?». Колико је могла да примети на дечјим лицима, на сваком се огледало прегршт жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и види о чему су то мудровале дечје главице.
Неколико састава са врха су оправдала њена очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да назове у себи, или гласно са колегама у зборници – стармали.
Већ код прве реченице осмех је ишчезнуо. Неуспевајући да повеже след реченица, читала их је једну по једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из почетка, па изнова и поново - као дете кад се учи читати, не би ли тек након неколико покушаја докучило и сам садржај, - да би, на крају, читав састав научила наизуст.

«Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако бих ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива «швапска», волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.

У име све оне деце која су добила слабу оцену из владања, јер су више волела Христа, Пресвету Богомајку, Светог Саву и Светог Николаја;
у име све оне деце коју су терали да васкршња јаја бацају у корпу, како би се Бога одрекли а деда мразу поклонили;
у име све ратне сирочади, инвалида, удовица и невино побијених Срба,

у потпису
Деда и његов унук.»

Сузе су пошле саме од себе; тако се њој бар учинило. Али временом је схватила да није баш тако. Осетило је срце, ако разум није, истину која је одјекивала из ових збијених редова; да чита између није се могло али не беше ни потребе. Не кад истина изволи да изађе кроз уста или перо детета.
Успела је, нештедимице трошећи ионако прекратку ноћ, да прегледа и све преостале задатке, но овај је издвојила и ставила на врх као – неоцењен. Понела га је таквог у школу и однела у зборницу. Тамо се поверила једној од колегиница, давши јој састав да прочита.
- Мудрица мала овај наш стармали – похвали га њена пријатељица. Ово завређује факултетску десетку, а не обичну петицу. Не знам због чега се мучиш толико, те га држиш неоцењеног.
- Видиш, ја немам проблема да оценим њега – рече дечакова учитељица. Што се тога тиче у потпуности се слажем са тобом. Али проблем је што ја овде треба да оценим себе...
И затворивши писмени задатак, она, уздахнувши, изађе из зборнице и крену уз степенице, осећајући, по први пут, како је њима.

Дечија Нова година

Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли...
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.
- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.

Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?
- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе.

31. децембар, лета Господњег 2008-ог.

Река дома мог

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје сада непотребних баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

Пријатељи, ко су?

«Веран пријатељ је силан заштитник и
онај ко га је нашао – нашао је благо.»

Када је ушао у собу где сам лежала, прво што сам приметила на њему били су завоји на његовим ногама. А у разговору који је потом уследио, сазнала сам да се скоро вратио са ратишта. У то време, овако нешто није било ни ново ни чудно, па сам, логично, потрчала да повежем конце. Кад, међутим... Но, кренимо редом.

Било је то време свакојаких чудеса и небивала: живот као на позорници. Под будним оком сателит-звезде били смо вазда на оку свету, који никако да се сети због чега се срећемо кад се нећемо. И у овом последњем од сусрета био је и овај младић као резервиста. Часно одслуживши својој домовини, након одређеног времена вратио се кући и, попут свих других младих људи, поче да тражи себи посла. Не прође много, кад га један његов пријатељ позва да ради у неком кафићу. Не плашећи се никаквог рада, он прихвати.

Газде више није било него што га је било, јер се бавио свим и свачим, а између осталог трговало се ту и бензином. Међутим, њихов пословни однос је био крајње коректан и за своје две недеље, колико је било иза њега, није било никаквих трзавица ни спорења. А дан након тог рока, код газде се спремала нека прослава и на њу су били позвани само најближа родбина и пријатељи. И поред тога, друштво је било велико. Музика је трештала, роштиљ се димио, ића и пића да се читав пук нахрани, а ни са осмехивањем се није штедело. Газда је био нешто мало суздржљивији јер је очекивао позив, који је потом и уследио: стигао је бензин и морао је хитно да се преузме. Сви већ навикнути на то нису ни приметили кад је изашао, а и нису имали никакву потребу за бригом. Пре свега, јер су сви његови пословни одласци завршавали брзо, па се скори повратак подразумевао.
Весеље и дружба се није прекидала... све док у једном тренутку неки други мобилни телефон није својом звоњавом прекинуо буку. Позив је долазио из болнице: газда се борио за живот! Приликом претакања горива, бензин се запалио и он је, будући најближи, задобио опекотине. Преко 50% коже му је изгорело и требало је под хитно да се нађу донатори.

Музика је утихнула, весеље се полако претварало у мучну тишину. За само пар минута од целокупног пристиглог друштва није остао нико! Али нико се није ни пријавио као давалац...

И трећи пут се мобилни огласио, само овога пута у кафићу. Неко је јављао младићу о газдиној трагедији и простиглом позиву из болнице. Без имало размишљања, он је јавио супрузи да прекида са послом и да се добровољно јавља за донатора. Већ сутрадан му је у тракама исечена кожа на бутинама, како би се спасио живот једног њему скоро непознатог човека.

Када сам га упитала зашто је то учинио, будући да је било на прослави њему далеко ближих и блискијих људи, он се само осмехнуо и рекао:

- Зато што је требало да се помогне човеку!

Овај младић ће до краја живота носити ожиљке на својим бутинама, који ће сведочити да је Човек. Прича о њему веселиће душе многих људи, док ће се онима, који се клањају својој телесној лепоти, једино црви у гробу радовати.

Приоритети


Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.

А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.

- Никола сине – помилова га мајка – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?

Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.

А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.

За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.

Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.

Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.

Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:

- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?

Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.

До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.

- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.

И Никола се њему осмехнуо.

- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.

- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.

- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...

Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.

Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.

- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...

Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:

- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...

И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.

Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.

Ноћни фијаско

„Сваки, браћо, у чему је ко позван у ономе
нека остане пред Господом.” (1.Кор.7;24)


Друговали Магарац и Славуј; Славуј је певао, а Магарац слушао. Једног дана рече Магарац Славују:
- Свака ти част, пријатељу! Певаш, да ти нема равног.
На то му Славуј одговори:
- Хвала ти, Маго. И ти си публика каква се само пожелети може.
Падне ноћ, а њима никако да дође сан на очи. Кад, у неко доба, поскочи Славуј.
- Има нешто у ономе што каже Мага. Зар би неко трпео толике године моје певање, а да оно не ваља? Знам шта ћу! Постаћу менаџер за нове таленте, будући да сам талентован да привучем публику.
У исто време, тамо доле на земљи, поскочи и Мага.
- Има нешто у ономе што каже мој прика Славуј. Толико га је лепо слушати, да сам и сам заволео певање. Знам шта ћу! Постаћу и ја певач.
И са таквим мислима затекне их и јутро. А кад су, онако узбуђени, разменили своје апетите, они без по муке склопише договор о међусобном испомагању.
И тако Славуј постаде менаџер Маги, а Мага његов први клијент.
Већ следећег дана заказаше и први концерт у оближњем шумарку. Међутим, тек што Славуј представи Магин репертоар, и овај започе са његовим живим представљањем, публика, од силног притиска на своје ионако осетљиве уши, узнегодује уз гласан, али и по извођаче болан протест.
Након оваквог дебакла, праћеног из дана у дан све јачим подсмесима, на извођаче нападе такав стид, те они реше да заувек раскину своје партнерство, али и пријатељство.
И, ето, од тога доба, Мага борави у далеким и дивљим крајевима, док Славуј своје дане проводи скривајући се по жбуновима; и то оним са пуно лишћа.


* * *

Када отац шаље своју децу по воду, он најслабијем детету у руке даје чашу, јачем флашу, а најјачем кофу. Тако исто чини и Господ. Раздељујући Своје дарове у наше душе, Он пази да то семе, једнога дана, боравећи у земљи (телу), да миран род правде, израстајући у меру раста висине Христове. Но, ако би човек, којим случајем, употребио ове дарове на сопствену корист и личну славу, одузимајући и додајући оно што му не пристаје, сасвим је извесно да би и њега, баш као негда и ону свраку из басне, дочекао исти крај. Након што су је птице рашчерупале, одузимајући јој покрадено перје, она је остављена, онако постиђена, на милост и немилост осами и хладноћи. Зато пазимо! Да нас не би, уместо топле добродошлице Светих, који су поштовали ону народну: „туђе нећемо, своје чувајмо”, на Јагњетовој Свадби дочекале речи Женика: „... како си дошао амо без свадбеног руха?... Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.” (Мт.22;12-13)

Из књиге "Све у причама бива"

Јаблан и врба

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.


Домаћин је, полазећи на далек пут, у знак сећања на скори повратак, засадио две младице. Опраштајући се од њих, он им рече:
- Гледајте да, када се вратим, не нађем ништа што би ме растужило. Боље је за све, ако дођем са даровима, него ли с кајањем. Стога памтите ове моје речи и једнако их се опомињите!
И док су стабла погледом испраћала последње обрисе његових леђа, једно од њих, по имену Јаблан, поче да размишља у себи:
- Иако мој господар неће задуго доћи, најбоље ће бити да се ја на време осигурам. Још колико данас ћу поспремити руке у џепове и тиме избећи све непотребне сусрете. Уз овакву пречицу се најбрже и најлакше узноси до висина.
Друга, пак, младица није ни стигла - чак ни прилику добила - да промисли о било чему. Већ по Домаћиновом одласку њој, са свих страна, почеше да прискачу људи и она је муку мучила како да им свима удовољи. Јер, ма колико се трудила да изнедри што више грана и гранчица, они никако да их се засите. Стално су долазили по још.
Премда немајући ни најмању представу шта бива са толиким прућем, младица се, и поред огромног напора, увек радовала. Тако је, бар, било у почетку. Међутим, једног дана, на одушевљење оног другог, Јаблановог стабла, она угости својом гранчицом неку сироту жену, која њоме избатина свог малишана.
Како је само тужно плакала сирота младица! Толико тужно, да су је, због силног плача, прозвали Жалосна Врба.
Видећи је овако неутешну, Јаблан јој се подсмехну с висине.
- Несрећо једна! Зар ти са овим намераваш да изађеш пред доброг Домаћина? Ја бих на твом месту трипут размислио…
И ту Врба бризну у још већи плач, мада не из сујете; она је сузе ронила за дечаком, чији је бол осећала као свој.
Ношена тугом, Врба пожеле у једном тренутку да се угледа на Јаблана. Али то јој не пође за руком. Јер, што год је више суза отицало, гране су постајале све теже и теже, те не само да су падале ка тлу, него су се и издељивале, а самим тим и – умножавале. Тако је Врба, иако и несвесна тога, уместо у висини, све више добијала на ширини.
Како су дани одмицали, њени уздаси су просто надахњивали незаситу Јабланову глад за сопственим величањем; он није могао, а да је не кињи. Ипак, његова су уста највише била испуњена Домаћиновим именом. Зазивајући га, докле год би му поглед допирао, он са нестрпљењем ишчекиваше његов повратак.

Најзад, дође и тај дан и Домаћин се опомену завета. Високи Јаблан га је први угледао и гласом који је долазио из самих жила, он стаде да најављује његов долазак. Ускоро се, око њега и Врбе, искупи маса људи, и они му, сви заједно, приредише невиђену добродошлицу.
Након што су се изупитали за здравље и путник им разделио силне дарове, на земљи, као последња, остаде да лежи секира. Угледавши њену претећу појаву, народ поче да негодује. Али не и Јаблан; он је у њој нашао повод за ликовање.
- Све је,… да не може бити боље. Ту су ми сведоци, ту ми је судија, а ту је и секира. Недостаје само пресуда, па да ти, мој Јаблане, овенчаш своју главу!
Оваква његова очекивања као да добише потпору када један из гомиле приђе Домаћину и упита:
- А шта ће ти, Господару, ова алатка? Да рушиш, или да градиш?
Окрећући се ка стаблима, Домаћин му одговори:
- Сазнаћемо ускоро! Чим дознам јесу ли моји миљеници творили све што сам им, ономад, напоменуо да творе.
Сирота Врба, која се гушила од суза што су се смењивале, своја је уста отварала тек колико да одахне; за слова, у њима, једноставно није било места. А све оно што је, при том, остајало неизговорено, искључиво се тицало Домаћинове воље.
Са друге стране, Јаблан је изгарао од жеље да је што пре и што више оцрни. Али, када он пође да то и учини, изби силна промаја: одбрана, у коју је полагао сва своја надања, укопа му усне у месту.
- Еј, добри Домаћине! – пожали се сељак најближи до њега. Све досад ја нисам ни знао за друго дрво, сем Врбе. А кад већ и онако није било никакве користи од њега, посеци га! Зашто земљи да смета? А за Врбу те молим: њу да ми поштедиш. Јер, без њеног хлада, ни мени, јадном, не би било спаса, кад с подне сунце упече на њиви.
И поред језе која га је подилазила од њихових речи, Јаблан се није предавао. Сматрао је да, када дечак отвори уста, ништа од овога неће имати никакве важности. Само, где је он?
Док је он бацао поглед по присутнима, жалбе су се умножавале.
- Еј, добри Домаћине! – тужио се корпар. Да ти је драга душа моја, не чини Врби никаквога зла. Јер, да није ње и њеног прућа, не би било ни мојих корпи, а ни хлеба за моју нејач.
И њега је, баш као и све остале, Домаћин у миру саслушао. Једино би, каткад, упутио понеки поглед у Јаблановом смеру. Он је и даље вршио потрагу. Но, осим сличности са преосталим и униформисаним говорником, нигде га није нашао. Ипак, његова слутња, како би управо он могао да буде тај, показа се исправном. Међутим, та му је радост била кратког даха.

- Еј, добри Домаћине! Не сеци Врбу, милости Божије ради. Јер са каквим би се дрветом боље и лепше могао и Бог да узвелича, и Празник Његов да прослави? А, управо, захваљујући мојој мудрој мајци и Врбовој гранчици, којом ме је на овом месту испрашила, ја стекох ово познање. Непроцењиво је оно за мене! Само захваљујући њима, успео сам да избегнем погубним зубима несташлука, који су, као вуци, кидисали да изједу моју младост.
Немајући шта више ни да тражи, а ни да очекује, Јаблан се, сав скрхан туђим похвалама, поче да повија у страну, избегавајући гнев у Домаћиновим очима.
- Па зар ти са овим излазиш пред мене?! – подвикну овај на Јаблана. Зар си ме зато зазивао? Зато знај, зли и лењи слуго: уистину, праведно је што ишту! Зашто земљи да сметаш?
И са свега једним ударцем, он га обори на земљу. Затим приђе Врби.
- Реци, слушкињо верна, како да наградим твоју послушност?
А Врба му, јецајући, одговори:
- За мене је сам твој повратак највећа награда. И, ако сам нашла милост пред тобом, а ти ме, онда, до века не напуштај, господару. Јер, верујем да, док је тебе, биће и мене.
Домаћин је пред свима загрли и свечано обећа да ће тако и да буде.
Потом је уследило славље, које је посечени Јаблан могао само да посматра; али не и да му се одазове. Ту, лежећи на земљи, он се поче присећати свога детињства. И опомену се заборављене мудрости: да сунце, осим што пржи, итекако лепо уме да греје.

Ех, да! На топлину и висину треба се постепено навикавати. Да бисмо то постигли, пре свега, ми морамо да покажемо добру вољу, па и некакав труд да уложимо. Из тога ће, временом, исклијати трпљење и искуство, које ће и подвиг да донесе. А на његовом крају изнићи ће плодови вере. Са њима, тек са њима, човек ће смети да изађе пред свога Творца. У противном, ако би се дрзнуо да без испуњења свега наведеног потражи Његов лик, дозивајући Га, нека трипут размисли! Јер, не само да би му било узалуд, већ би се и противником назвао. И уместо венца, на главу би му се сручила неколика страдања: и са небом и од земље секиром би био раздвојен, а, као пањ, био би предан у огањ вечни. Тада би се и на делу потврдиле речи из Јеванђеља: „Свако дакле дрво које не рађа добар род, секу и у огањ бацају.” (Мт.3;10) „И тако дакле по родовима њи-ховим познаћете их. Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог Који је на небесима.” (Мт.7;20-21)

Из књиге "Све у причама бива"

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.
Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем погледа огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи са моторима.

И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге носише. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.
Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.
- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.
- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.
Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.

аутор: Даница (Јелена)

Гнев и Смирење

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.
Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.
- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.
- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.
- Ја ћу да надгледам.
И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше да разилазе.
Пред ватром која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.
- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гнев на њега.
- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.
Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.

аутор: Даница (Јелена)

http://poezija.forumotion.com/bajke-f32/jelenine-bajke-i-priee-t710-45.htm