Bajke, basne, dečije priče......

First topic message reminder :

Бајка је прича, у којој је стварност помешана са чудноватим елементом, тако да је
целина слободни производ фантазије без икаквог споредног, црквено-
морализаторског циља. У украјинској књижевној употреби реч «бајк» је позната од
времена првог препорода. У речнику Беринде реч «баснь» се тумачи као «бајка,
басна, измишљотина». Речи «бајати» и «баснь» у разумевању приче и
измишљотине срећу се у најстаријим украјинским писаним споменицима, али увек
у нијанси погрдног, супротно спасоносној речи, пре свега светом писму.
Бајка је сачувала трагове многобројних обреда и обичаја: многи мотиви тек путем
поређења са обредима добијају своје генетско објашњење. На пример, у бајци се
говори да девојка закопава кости краве у башту и полива их водом. Овакав обичај
или обред је стварно постојао. Кости животиња се из неког разлога нису јеле и
нису се уништавале. Бајка није хроника. Између бајке и обреда постоје различити
облици односа, различити облици везе. О односу бајке и мита постоји огромна
литература. Под митом се најчешће подразумева прича о божанствима или
божанским бићима, у чије постојање народ верује. Ради се о веровању, не као о
психолошком фактору, већ историјском.
Претпостављало се да у време индоевропоског јединства бајки није било, већ да су
постојали митови о божанствима. Древном религијом сматрала се религија
клањања сунцу и другим силама. У зависности од тога како је та религија
одумирала, митови су прелазили у бајке. Задатак науке био је у томе да се из бајке
утврде религиозне представе давнина. Борба јунака са змајем тумачила се као
борба облака (змаја) са сунцем (јунаком), које својим мачем (муњом) уништава и
убија облак. Буђење успаване лепотице тумачило се као буђење природе у пролеће.
Јунак (сунчев зрак) љуби успавану лепотицу, којa представља природу, утонулу у
зимски сан, и тиме је враћа у живот. Јунаци бајки обично су божанства сунца, неба,
светлости, грома, воде, а њихови непријатељи су божанства таме, зиме, хладноће,
облака, пустиња, планина, итд.
Мада не треба негирати да је бајка на раном стадијуму свог развоја била повезана
са религиозним представама, развој првобитних облика мишљења, првобитног
погледа на свет није повезан са пасивним клањањем сунцу, већ са радом човека и
његовом активном борбом са природом.
Украјинске бајке можемо поделити на следеће врсте: бајке о животињама, у којима
су јунаци шумске животиње, шумске и домаће, човек и шумске животиње, саме
домаће животиње, птице, рибе, друге животиње; чудесне бајке, у којима се срећемо
са натприродним противницима, натприродним или зачараним, мужем или женом,
или другим мушкарцима, натприродним задацима, натприродним помоћником,
натприродним предметима, натприродном снагом или знањима, другим
натприродним моментима (натприродни пород, девојка без руку, златна деца, итд);
бајке легендарног карактера, где се појављује Бог, свеци, ђаволи (овде спадају
мотиви као што су натприродни сведоци злочина: чудесна фрула, кости које певају,
итд.); бајке-новеле (просидба принцезе, девојка се удаје за царевића, верност и
невиност, поуке злим женама, мудри момци и девојке, бајке о судбини, спретни
зликовци и разбојници); бајке о глупом ђаволу или диву.

Такође их можемо поделити на следеће групе: бајке о животињама; бајке о
космичкој снази; бајке о натприродним догађајима («о срећи»); приче о подвизима,
које су људи остварили својим способностима; демонске приче. Све ове групе се
као и све у природи тесно међусобно преплићу: предност неког мотива даје место
одређеној групи бајки у еволуцији ове приче.
Бајке у којима важну улогу играју животиње са натприродним способностима, као
помоћници, доброчинитељи или непријатељи људи, генeтски су повезани са
примитивним причама о животињама. Бајке о космичкој сили повезане су са
објашњавањем природних појава (примитивним причама). Исти је случај са
бајкама о метаморфози. Бајке о натприродним догађајима представљају центар,
карактеристичан за онај стадијум културног развоја друштва, где се већ примећује
разлика између натприродног и природног, али магијски поглед на свет је толико
свеж, да се човек није у потпуности одрекао мисли о могућности да позове
натприродне појаве специјалним средствима – познавањем магијских формула или
речи. Прича о подвизима или догађајима људског свакодневног карактера
представља очигледан прелаз од ње ка новели, мада управо повезује бајку са
јуначком поемом: њој одговара јуначка («богатирска, витешка») бајка,
карактеристична за млађи период ове етапе. Истовремено је демонска прича тесно
и нераскидиво повезана са религијским легендама, овејаним писаном и усменом
причом из разних религија, са којима се украјинско становништво сретало у ово
доба.
На тај начин добијамо приближну генеалогију приповедачких дела: бајка о
животињама, космичка, фантастична; приче о подвизима – јуначка поема –
историјска сага (о лицима, местима и догађајима); религијска легенда – демонска
прича; поема на теме свакодневног живота – новела.
Бајке о животињама су настајале у епоси развоја човечанства, када је основни
извор постојања људи био лов. По свом пореклу оне су повезане са тотемизмом –
становиштем првобитних ловаца, који су неке животиње сматрали светим и који су
веровали у њихову натприродну везу са својим родом. Када су мушкарци били у
лову, жене су хвалиле те животиње, говорећи о њиховом лукавству и подмуклости
у борби са другим, јачим животињама. По њиховом мишљењу, требало је да те
похвале допринесу успеху ловаца. Али та древна магијска функција бајке је одавно
заборављена. У каснијим бајкама о животињама јунак је обично лукава лисица,
приче о мајсторијама које одушевљавају слушаоца оштроумношћу и неисцрпним
оптимизмом. Слаба лисица превари јаког, али глупог вука и излази као победница
из свих несрећа. Понашање животиња у бајкама по нечему подсећа на поступке
људи. Плашљиви зец, трапави медвед, храбри петао и читав низ других животиња
чине богату галерију разноврсних типова и карактера. Бајка о животињама нагиње
ка басни, и већ у античко доба, писци као што су Езоп и Федр, веома су користили
ликове из бајки за стварање својих басни. У средњем веку у Западној Европи те
бајке продиру у књижевност. У украјинску књижевност бајка о животињама
продире у XVII веку.
Често се основно место придаје магијско-фантастичним бајкама. То се објашњава
тиме што је фолклористика средине XIX века посебно место придавала
фантастичним бајкама, сматрајући их најстаријим и због тога и посебно вредним.
Фантастичне бајке су сачувале остатке неких старих паганских представа, као што
је на пример, веровање у господаре шума, мора, планина, сила (вештица - баба-яга,
морски цар - морский цар, змај - змiй Горинич, Мразић – Морозко), култа предака
(умрли отац поклања коња), веровања у преобраћивања, итд. Али вредност и снага
фантастичне бајке није у томе. Такво веровање у народу је одавно нестало. Бајка се
никада не приказује као стварност: бајка по садржају је добра управо као
измишљотина. Без обзира на своју фантастичност, бајка исказује високе животне
идеале народа. У фантастичним бајкама народ је изградио ликове јунака –
представника унесрећених, бораца за истину и правду, богатих свешћу о томе да су
у праву, прелепих у својој смелости, која не познаје границе.
Фантастична бајка је онај извор из кога тече фантастични елемент, који се претаче,
полако се осиромашујући и исцрпљујући – у бајкама или причама о подвизима, у
јуначкој поеми, у сагама. Натприродни елемент у њима је још увек јак и испољава
тесну генетску блискост са фантастиком бајке; али се он обрачунава са одређеним
захтевима рационализма, реалне праведности у историјским сагама и у жељи
друштва да се из натприродних, фантастичних сфера спусти на људски, реални
основ – у јуначкој поеми.
Нови фантастични ток – демонски, чудотворан, обојен с времена на време јаче, с
времена на време слабије дидактичко-моралном бојом – доноси нове религијске
утицаје. Они стварају другу фантастичну врсту, позивајући у живот бајке о
ђаволима, сатани, нечистој сили и теме у вези са њима. Овај ток, ипак, више спада
у хумористичку новелу, у циклус анегдота о људској глупости: ђаволи се налазе у
истој равни са свакаквим «глупим народима», и уопште легенда, следећи општу
тенденцију до рационализације, улива се у ток моралне-свакодневне приче.
На почетку бајке срећемо се са конструкцијама: живео је једном сељак са три сина,
или цар са ћерком, или три брата, - једном речју, бајка у причу уводи неку
породицу. Елементи бајке су уско повезани међусобно да карактер породице од
које започиње бајка може да се открије постепено, у зависности од тога како ће се
одвијати догађаји. Породица живи срећно и мирно, и могла би тако да живи веома
дуго, да се није догодио неки мали, небитан догађај, који се одједном, сасвим
неочекивано, претвара у катастрофу.
Јунак фантастичне бајке је царевић. Али не увек. Најчешће је он син сељака, у коме
на први поглед нема ничег интересантног. Он спава на пећи, и браћа га сматрају
глупаком. Али то је само спољашњи изглед, који нестаје, када живот захтева
одлучне радње. Када умре отац или када се деси нека несрећа, када зову у помоћ
или траже да их спасе, или се тражи да се изведе необично тежак подвиг, тада
тобоже глупак одједном постаје особа која има изузетно високе моралне квалитете,
велику душевну снагу. Судбина му шаље различите, понекад обичне, понекад
веома необичне сусрете: он среће старицу или старца, који га питају куда он иде,
животиње, које су несрећне, безобразну вештицу у колиби у шуми, итд. Од тога,
како ће се јунак понашати у том тренутку зависи читава његова даља судбина.
Јунак и његова браћа се понашају на различите начине. Сви ти сусрети су управо
искушења. Умишљени јунаци, старија браћа, не истрајавају ни у једном искушењу,
бивају поражени и ништа не постижу, јунак увек излази као победник и постаје
власник чаробног талисмана или свемогућег помоћника у лику чаробног коња или
друге животиње. Од тада га прати успех, све потешкоће се решавају успешно. Али
тај успех није случајан: јунак га је заслужио својим поступцима.

Митска прича
Митови су приче на почецима језичког фабулирања и сматрају се најстаријим усменим обликом. У њима се такође види посвећено знање. Најранији митови казују о постанку света на почетку времена , у игри, на свадбовању или у сукобима демијурга, божанства ствараоца, Сунца, Месеца, звезде Данице, Мајке Божије, итд. Каснији казују о другим појавама, првој реци, шуми, животињама, усеву.
Из митова настају култови (штовања) и ритуали (обичаји) који народни живот смештају у осмишљен простор и време и тако га уређују.
С распадањем митова, настају песничке слике у језику.
У легендарним причама постање се већ доводи у везу са историјским или измишљеним личностима која имају имена. Слој митско-легендарних прича казује о културним јунацима који људима доносе благодати цивилизације или културна добра. Културнин јунаци су јунаци знања (мудраци, чаробњаци) и сталног напретка.
Културна добра су оно чега до тада у природи није било, материјална, нпр. град, мост, дом, манастир, биљни усеви, и духовна, нпр. култ државе (савеза), обожавање родитеља и крвног сродства, искуство брака (давање невесте, уместо старе отмице), орођавање, етичко сродство, итд.
Најпознатији су Прометеј, Едип, св. Сава, заштитник дома, млада Гојковица, војвода Момчило, итд.
Упореди делове нашег мита са његовим индоевропским праузорима (генотипом)
Србљи приповједају да је кукавица била жена која је имала брата, па јој је брат умро и она је за њим тако много тужила и кукала док се није претворила у кукавицу. (Вук, Српски рјечник)
Божанска кћи на сувој грани дрвета тужи за братом, коњоликим божанством које су у пролећном обреду плодности растргли људи. (Р. Катичић)
Индоевропско дрво света (праслика васељење универзума) замишља се с кореном у подземљу, стаблом на земљи и гранама у небесима.
Код нас у песмама и бајкама сачувана је ова праслика:
Вила зида град, Женидба сјајног Мјесеца, Чардак ни на небу ни на земљи

MALI ZET

U basti, ispod rascvetane visnje, tik do ulice, stajala je Olja. Kraj duge zelezne ograde, s rukama u dzepovima, prolazio je Sinisa.

- Bas si lepa - rekao je neocekivano.

Iznenadjena Olja je pocrvenela. Blago rumenilo prekrilo joj je celo lice a usnice lagano zadrhtale. Kao da ce zaplakati. Nije znala sta da mu odgovori, samo je oborla pogled i vrhom cipelice stala da pravi male polukrugove u travi.

- Da, da. Bas to. Lepa si devojcica. Eto, tako... da znas... - produzio je jos drskije ali i plasljivo Sinisa i sam zacudjen svojom hrabroscu.

- O, to je moj mali zet! - zacuo je odjednom glas Oljine mame Ane, koja se naglo uspravila u ruzicnjaku gde je do tada poslovala nesto oko dugih stabljika ruza i koju odmah nije primetio. Sada se Sinisa zastideo. Oborio je pogled, uhvatio rukama za ogradu i poceo zbunjeno i sam nogom da gurka neki kamencic na putu. Dok mu je vatra palila usi, Oljina se mama vec primakla ogradi. Blago se smesila drzeci u ruci skare za obrezivanje ruza. U tom momentu Sinisa je pozeleo da propadne u zemlju. Mada to nije bilo prvi put, Oljina ga mama opet nazvala "malim zetom".

- Nisam ja mali! - uvredjeno i prkosno rekao je Sinisa. - Vidite koliki sam.

Onda se kocoperno isprsio, ali i malo propeo na prste da Oljina mama ne primeti.

- Znam, znam! - rekla je Oljina mama. - De, de, ne ljuti se. Udji pa cemo popiti limunadu.

"Hm, limunada. Pa to i nije losa ideja", pomisli Sinisa. Postaja jos malo, a onda krene prema kapiji. Oljina mama ga zagrli i povede u verandu. Za njima doskakuce i Olja.

- Imas i najlepsu i najduzu kosu u razredu - rece Sinisa nakon sto su Olja i on ostali sami na verandi i nakon sto popi dobar gutljaj limunade.

- Bas si drzak - ne otrpi Olja.

- Drzak! Zasto drzak?

- Zato... zato... - zbunjeno ce Olja, ali ostade bez pravog odgovora. Kao da joj i nije bilo bas krivo sto to on govori. Sinisa se jos bolje namesti u udobnu naslonjacu, i, kao da skuplja hrabrost za daljnje korake, nakaslja se i produzi.

- I da znas, istina je.

- Sta je istina? - vragolasto upita Olja.

- Sve to. Zaista si najbolja devojcica u razredu. Bolja si i od Ane, Jelene, Tanje...

- Svi ste vi muskarci lazovi - iznenada rece Olja. - A juce si njima delio zvake.

- Kada si ti pobegla.

- A Petri si dao "Malog princa" koga sam ja trazila i pisao si joj u spomenar.

- Ne brini, sutra cu ti ga doneti. Imam jos lepih knjiga. Na verandu udje Oljina mama s kolacima koje je Sinisa mnogo voleo.

- Evo za mog veliko zeta i moju srnicu.

"Ima pravo", pomisli Sinisa. "I lici mi na srnicu. cak je i od nje lepsa." A zatim se prihvati kolaca. Nije zaboavio da pohvali Oljinu mamu. Tako su ga ucili. Kolaci su zaista bili odlicni.

- Vidi, vidi! Pa moj mali zet je i lepo vaspitan.

Rekla je to dobrodusno i meko pomilovavsi ga po kosi od cega je Sinisa osetio neko cudno zadovoljstvo. Bilo mu je drago. Eto, Oljina mama ga hvali. To mu uli jos vece poverenje i hrabrost. Kada ona ode, on nastavi svoj napad.

- A ti i Ratko? - upita jeduci kolace.

- Sta ja i Ratko? - iznenadjeno ce Olja.

- Pa to... da je on tvoj momak.

- Nije on moj momak.

- A ko je?

- Niko.

- Kako niko?

- Niko.

- Jeste.

- E nije. A ja znam da se tebi svidja Jelena.

- Ih, Jelena?! - zaskilji Sinisa na jedno oko. - Kako zas?

- Znam. Eto vidis, priznajes.

Nije bas da mu se Jelena nije svidjala, ali Olja jos vise.

- Ne priznajem.

- Priznajes, priznajes. I pocrveneo si.

- Nista ja ne priznajem. I da znas, samo mi se ti svi|djas - otkide se Sinisi dok je i sam bio iznenadjen svojim nastupom. Olja tu zacuta i obori pogled. Zacuta i Sinisa. Nastade duza pauza i tisina koju ni jedno nije znalo prekinuti.

- Da ti pokazem nesto - prelomi odjednom Sinisa.

- Sta?

- Videces. Podji sa mnom do sume na bregu. Tamo sam upravo krenuo pre nego sto sam kod vas svartio. Posli su livadom gazeci travu i mnogobrojne mlade cvetove.

- Nisam hteo da te naljutim - rece dok je koracao pored nje. Olja se samo nasmesi pocupkujuci na jednoj nozi. Popeli su se na breg. Na ivici sume Sinisa pokaza rukom u krosnju podebljeg stabla.

- Hej! - odusevljeno ce Olja. - Pa to je divno!

Medju racvama nekoliko cvrstih grana nalazila se mala kucica napravljena od dasaka, letvica, siblja, lisnatih grancica i pokrivena povrh svega komadom plasticne folije da ne prokisnjava.

- To je moj cardak ni na nebu ni na zemlji - rece Sinisa.

- Sam si to napravio? - upita ga ona ozbiljno-

- Nego sta - on ce vazno.

- Stvarno je lepa.

- Da se popnemo da je vidis iznutra.

- Moze - prihvati sa zadovoljstvom ona. - Ali mi moras pomoci.

- Naravno! Idem prvi.

Pruzio joj je ruku i pomogao da se popne do prvih grana. Kasnije je sve islo lakse. Sedeli su u kucici na drvetu i gledali u dolinu. Bio je neobicno lep i topao dan, s puno sunca, zelenila i pticjeg cvrkuta.

- Ti si... - rece iznenada Sinisa i blago uhvati njenu ruku ne znajuci sta dalje da kaze. Ona se tome zacudo ne usprotivi, samo opet obori glavu i lice joj prekri jako rumenilo.

KATI



Ona je imala najljepse oci u nasem razredu - velike, svijetle, malo tuzne i snene. Zbog tih ociju ja sam danima sanjario. Imala je ona uvijek i najljepsu haljinicu, najuredniju dugu kosu i najcarobniji osmijeh na svijetu.

Kada sam ja dosao u IVb u nju je vec bilo zaljubljeno deset djecaka, i svi su se oni nadali da Kati bas samo jednoga od njih voli.

Ali, niko od njih nije mogao voljeti Kati kao sto sam je ja volio. Niko od njih nije mogao napisati tako lijepe stihove za njen spomenar od mene. Niko joj nije donosio tako lijepe jabukei mirisne dunje kao sto sam to cinio ja i stidljivo joj davao na velikom odmoru. Niko nije imao tu cast da drzi njenu torbu dok ona preskace preko konopca poslije nastave.

- Hocu da se zenim - rekao sam jednog dana u povjerenju djedu kod kuce.

- Da se zenis!!!? - zabezeknuo se djed, a onda smijeseci se dodao: - Da znas, nije ti to ni lose. A ko je mlada?

_ Kati. Kati Vegel - rekao sam ozbiljno.

- Oho, znam njenog djeda. Igramo zajedno sah u parku.

Malo po malo, od moga do njenog djeda, od uka do uha, proculo se cak i u skoli kako hocu da se zenim. Ajme, kakav dzumbus. Svi su me zadirkivali. Ali, vi mislite, zar ne, da se sve na tome zavrsilo. Ne, ne, varate se. Nakon mnogo godina Kati Vegel se udala za mene.

Danas je nas djecak dosao iz skole i s vrata rekao:

- Hocu da se zenim!

VISNJA



Visnja u njenom vrtu opet se zaodenula belim cvetovima. Njena mi krunica lici na grudvice snega koje je neko pazljivo naslagao po granama, a grane na tanke ruke koje su posegnule za necim nevidljivim i dalekim. U topla prolecna jutra, dok prolazim njenom ulicom, uskom i malo strmom, s otvorenim pogledom na more, svaki put zastanem da se nadisem mirisa.

Kise su ceste u nasem gradu. Cim se iza Ucke pojave oblaci, nije daleko do prvih kapi. Strahujem za visnju i njene cvetove. Ako bude lepih dana, oni ce se zadrzati dugo. Pocnu li kise, ove ljupke latice razleprsace se po vrtu. Nista onda nece ostati od njene lepote.

Gde je sada Kati? U kojem gradu, u kojoj ulici? Ima li visnju pod prozorom i more u blizini? I da li je decaci i tamo vole kao sto smo je mi voleli i ceznuli za njenim osmesima?

Sve je pocelo onog dana kada je u nas razred dosla Kati. Kati kao sunce, Kati kao radost, Kati kao osvezenje u nasim ocima.

Nasa razrednica je iznenada usla u ucionicu. Za njom je koracala nova ucenica. Bilo je to prvorazredno iznenadjenje za sve nas.

- Od danas imamo novu ucenicu - rekla je razrednica. - Zove se Kati, Kati Vegel. Vi cete joj pomoci da se sto pre navikne na promenu.

- Ih, sto je nalickana! - otelo se Filozofu.

- Opet ti - rekao je Cezar i pritisnuo mu nos o klupu.

- Nisam hteo, razrednice - izvinjavao se Filozof nasoj razrednici, sireci svoje ruke i velike oci.

Kati se nije naljutila. Samo se nasmesila i pogledala prema Filozofu. Njemu su se zacrvenele usi i obrazi kao da ih je obliznuo plamen.

- Moramo joj naci mesto gde ce sedeti. Da vidimo - rekla je razrednica i pocela pogledom pretrazivati razred.

- Evo, ovde! Filozofe, od danas ces imati koleginicu.

- Nemojte, razrednice, molim vas. Tako sam se dobro navikao na Cezara.

- Naravno, sve prepisujes od njega. Ovako ces biti mirniji.

Cezar je oslobodio klupu i presao kod mene koji sam do tada sedeo sam jer mi je drugar otisao u drugi grad. Zasto tada razredica nije Kati stavila da sedi kod mene? Nikada to necu znati, a toliko sam to prizeljkivao. Filozof je s dubokim naklonom pokazao Kati slobodno mesto, na sto je celi razred prasnuo u smeh. Kati se opet samo blago nasmesila, pruzila ruku Filozofu i sela na svoje novo mesto.

Sedela je paralelno sa mnom. Mogao sam je mirno pogledati. Bila je lepa. Imala je svetlu kosu, spletenu u debelu pletenicu, plave oci, malo prcast nos i duge, vrlo duge i elegantne prste... Okrenula je glavu prema meni, osecala je da je promatram. Morao sam brzo oboriti pogled. Ali, taj sam njen pogled zapamtio zauvek. U njemu je, cini mi se, bilo neke sete i znatizelje, a mozda i ljubavi na prvi pogled.

Od tada su poceli ljubavni jadi dvanaest decaka iz naseg razreda. Ko ce osvojiti srce Kati Vegel? Ko ce biti taj srecnik koji ce je odvesti u jedino gradsko kino i negde u zadnjem redu saputati joj prve ljubavne reci? Ko ce je drzati za ruke i voditi na more?

- Ja sam je vodio na sladoled - hvalio se Stole.

- Lazes - prekinuo ga Cukalo. - Lazes. Ti si skrtica, i da je pristala, ti je ne bi odveo. Sam bi smazao bure sladoleda.

- Majke mi! Jeli smo sladoled vec tri puta - kleo se Stole.

- Od mene je posudila ljubavne pesme - izjavio je Aco Brocilo. - Podvukla je neke stihove. I to one... znate...

- I ti lazes - Cukalo je i dalje bio nepoverljiv. - Ima ona knjiga koje ti ne mozes ni zamisliti. Stari joj je kapetan vojnog broda i ima para da je obuce u zlato, a o knjigama i da ne govorimo.

- Pa sta, i nije bas cemu. Ima krive noge - rekao je Tesic.

- Idiote! - proderao se Rade. - Ti si slep.

- Video sam je s mamom na Slatini... - javio se Gasa Klupoder. - Imala je smesan sesiric na glavi... - Ljudi, svi ste vi lazljivci. Ne gleda ona nas - prekinuo ga je Cukalo. - Za nju smo mi beda. Jednostavno to - beda.

- Necemo je pustiti drugima - odjednom ce Visoki Ce. - Ona je nasa Kati.

- Nasa, nasa... - tuzno ga doceka Ostoja Toprek. - Ali strasno se pravi vazna...

Cutao sam. Kati je za mene bila olicenje cistote i lepote. Svaki dan je dolazila uredno pocesljana i nasmesena. Bila je pazljiva prema svima. Brzo se priviknula na novu sredinu. Otac joj je bio oficir na vojnom brodu, a majka nije radila. Vidjao sam ih kako skupa sede u vrtu i citaju, setaju pored mora ili odlaze na Ucku. Trudili smo se da nas Kati zapazi. Bilo je tu svega i svacega - ljubavnih pisama, poruka, anonimnih ceduljica, a gradski zidovi su placali svoj danak grafitima kojima smo ih ispisivali. Oni hrabriji skakali su sa najvisih stena u more, ronili, penjali se na opasne litice... sta sve nismo radili da nas Kati zapazi! Ona je za sve bila zainteresovana, svemu se divila, ponekada cudila, uvek smejala, i... nista. Kati Vegel je ostajala nasa velika tajna, nepoznanica, zagonetka koju nismo mogli da odgonetnemo, ceznja i inspiracija za decacke snove.

Sta sam ja mogao uciniti za Kati Vegel, ja siromasni decak luckog radnika, skroman u svemu i nekako stidljiv i usamljen medju svojim drugarima. Svi su se vec ispucali, a ja nisam imao sta da joj pokazem. Uvek sam bio zgoljav i suv. U nasoj kuci od kada znam za sebe jede se skromno. Oblacimo se uvek kupujuci robu na rasprodaji. Kada dodje zima, nije mi toplo. I ako imam debeli kaput ili dzemper, on je za nekoliko brojeva veci. Sve nasledjujem od starijeg brata. Kada je toplije vreme, nemam lepu kosulju. Ona je uvek isprana i bleda. Nemam ni lepu frizuru. Moj frizer je majka sa svojim skarama. Nemam svoju sobu, gramofon, ploce, ne slusam muziku, a i u kino ne idem cesto. Jedino sta bih joj mogao pokazati jesu moje pesme. Niko za njih ne zna. Pisem najbolje sastave u razredu. Nastavnica ih uvek cita pred svima. Ona to tako lepo zna. Ali sta to vredi - od kada je Kati dosla nismo imali pismenu vezbu. I ko zna da li bi to za nju nesto znacilo. Nemam hrabrosti ni povoda da joj, prvoj i jedinoj do sada, pokazem svoje stihove. Pogotovo nemam hrabrosti da je pozovem u setnju, u kino ili svojoj kuci koja nije daleko od njene vile. I nasa je kuca lepa. Nalazi se uz samo more. Delimo je sa jednim susedom. Bilo bi lepo druziti se s njom u nasem vrtu, pokazati joj zbirku skoljki i puzeva, razgovarati o procitanim knjigama i gledati u njene lepe oci, a mozda i procitati pesmu o njenim rukama.

Ali, umesto da se iskazem, ja sam se osramotio.

Igrali smo rukometnu utakmicu protiv susedne skole. Kao najbolji strelac bio sam zaduzen da pucam prema golu. Bio sam na muci. Svi su od mene ocekivali da dajem golove i, uz ostale, donesem pobedu. Nas protivnik je bio jak. Rezultat je stalno bio izjednacen. Dao sam, kao i obicno, najvise golova, ali nikako da povedemo s vecom razlikom. Nasa skola ima dobar tim i najbolje navijace. Navijali su uz gromoglasnu dernjavu. Pa ipak, od svih navijaca ja sam video samo kako Kati radosno pljesce rukama za svaki moj pogodak. Trcao sam, skakao, osvajao i gubio lopte, borio se i stalno video njeno nasmejano lice koje me bodri.

Da bih se iskazao, poceo sam se poigravati s protivnickim igracima. Nekoliko puta to mi je i poslo za rukom. Poveli smo. Raspolozenje nasih navijaca bilo je na vrhuncu. Dobio sam krila. Ona me gleda, ona mi se divi! Konacno cu osvojiti njeno srce. Ali nisam znao meru. Poceo sam izvoditi vragolije. To nije moglo proci nekaznjeno. Protivnicka ekipa je iskoristila nekoliko mojih neuspelih parada i primakla se na samo jedan pogodak razlike. Glasovi nasih navijaca postali su tisi. Kada je protivnik izjednacio rezultat - mojom krivicom, osetio sam strah. Sta ako izgubimo? Sta ce reci Kati? Kako cu joj pogledati u oci?

Poceo sam igrati ozbiljnije. Vise sam dodavao lopte. Jos uvek sam imao vremena da na trenutak pogledam prema Kati. Stajala je na istom mestu, uzbudjena, stisnutih ruku, bez osmeha. Ona je bila svetla tacka u masi koju sam video i cuo. Svi ostali bili su siluete u magli.

Blizio se kraj utakmice. Rezultat je bio neresen. Sudac je u poslednjem trenutku dosudio sedmerac u nasu korist. Drugovi su odlucili da ga ja izvedem. Nije mi to bilo drago, ali svi su znali da iz sedmerca gotovo nikada ne promasim. Znaci, pobeda je u mojim rukama. Pa dobro, sada cu da izvedem pravu stvar. Stao sam na crtu. Cekao sam da sudac da znak. On nije zurio. Nisam ni ja. Golman se namestao, kocio, strepeo. Okrenuo sam se da vidim gde je Kati. Stajala je uz samu ivicu igralista. Njene krupne oci bile su nepomicne, ruke pritisnute uz obraze, usne poluotvorene... Osetio sam neku neobjasnjivu radost, snagu i samopouzdanje. Ona me gleda! Sada ces videti, Kati, sta je pravi igrac! Sada ces videti ko sam!

Nastupila je tisina.

Zvizduk!

Zamahnuo sam jednom, drugi put i... Sta je to? Pa ja sam promasio! Je li to moguce?! Okolo vrisak protivnickih igraca. Moji drugovi stoje zbunjeni. Ne veruju. Polagano napustaju teren. Vidim prekor u njihovim ocima. Bes.

Odlazim na klupu i sedam. Dolazi mi da zaplacem. Sta sam to uradio? Kako sam mogao? Upropastio sam sve. Oborio sam glavu na kolena. Cujem kako se svi udaljavaju. Ostajem sam. Uskoro ce poceti zakuska, a kasnije zabava. Cujem skolski orkestar kako isprobava instrumente. Ostacu ovde. Nemam volje da idem nikuda. Ja sam jedini krivac za sve. Nikada mi to nece oprostiti, nikada. Ona, mala ljupka Kati Vegel, lepotica nase skole. Osramotio sam se, strasno osramotio. To ne bi promasilo ni najmanje dete. Pobeci cu na more. Tamo mi je uvek najlepse kada sam usamljen i tuzan.

Ustao sam. Sta je to? Ona!!! Kati Vegel stoji ispred mene. Vedra, nasmejana, napucenih usnica, u lepoj haljini i laganim sandalama na nogama.

- Ti... - cujem njen glas kao najlep{u muziku iz daljine.

- Ti... - mucam zbunjeno gledajuci u njene ruke i duge prste.

- Nisi ti kriv - kaze Kati. - To se svakome moglo dogoditi. I nisu u pravu sto se ljute na tebe. Pa to je samo sport. Drugi put cete vi pobediti.

- Ja... - mucam i dalje osecajuci vatru u obrazima i tlo koje mi izmice ispod nogu.

- Ne nerviraj se. Ti si, ipak, najbolje igrao.

- Mogli smo pobediti...

- Mogli ste. Ali zar je to toliko vazno.

- Jeste.

- Bice jos utakmica.

- Zasto si ostala?

- Ljutis se?

- O ne! -

-Onda je sve u redu. Zelela sam da ostanem. Znala sam da ti je tesko.

- Ljutis li se na mene sto sam promasio?

- Ma neeee... Ja ni ne volim sport. Svedno mi je.

- Mislio sam da ces se ljutiti.

- Ma ne ljutim se. Hocemo li na zabavu?

- Ja ne bih.

- Zasto?

- Tako, nije mi bas do nje.

- Onda mozemo prosetati.

Od toga dana Kati je bila moja. Odlazili smo zajedno u kino, u setnje pored mora, izlete na Ucku, njenoj ili mojoj kuci, svuda.

Prolazili su dani, meseci, godisnja doba. Kati i ja smo rasli. Kako sam samo voleo tu devojcicu! Kako sam samo voleo njene vitke prste u svojoj ruci, njene bistre oci i zvonak glas! Koliko sam lepih stvari naucio od nje!

I, kao sto to obicno biva, sve sto je lepo kratko traje. Kati je odselila iz naseg grada. Plakali smo na rastanku. Poklonio sam joj svesku sa mojim pesmama, a ona meni nekoliko lepih kniga. Bila je pazljiva i dugo mi pisala. Onda je opet selila, jer je njen otac cesto menjao sluzbu, njena su pisma postajala sve redja, a onda s godinama prestala dolaziti. Nisam vise znao gde zivi.

Visnja u njenom vrtu opet se zaodenula belim cvetovima. Dok prolazim strmom ulicicom do mora, mirisu grudvice njenih cvetova. Zastanem pred velikom kapijom i kao da cujem kako me Kati doziva. Ali trgnem se i znam, to je samo san. Kati je sada u nekom drugom gradu. Pitam se ima li visnju pod prozorom kao sto je ova pod kojom smo cesto sedeli i da li je decaci i tamo vole kao sto smo je mi voleli.

MALI VOZ

Mali voz sto je svaki dan prolazio pored zelene rijeke, sume breza na obali i kao sag sarene livade nikada nije zaboravljao da se u isto vrijeme veselo javi Kaci koja je tu cuvala svoje stado. Prvo se pojavljivala garava lokomotiva iz koje je leprsao oblacic dima, a za njom su kloparala tri vagona u kojima su bili putnici.

- Tu-tu, tu-tuuu! - javljaose mali voz.

- Eheeej! - odgovarala je Kaca.

Ona je uvijek trcala prema njemu i veselo mu mahala. Ali, voz se nikada nije zaustavljao, iako je to zarko zelio. Morao je na vrijeme da stigne u stanicu u dolini gdje su ga cekali otpravnik vozova u crvenoj kapi i putnici. Kaca je ostajala tuzna. Trebalo je da ceka do sutra da se mali voz ponovo pojavi. To je za Kacu bilo veoma dugo.

Jednog dana mali voz rijesi da se zaustavi pored Kace. Pozelio je da se odmori kraj sarene livade, da se ogleda u zelenim brzacima rijeke i da Kaci pruzi svoju garavu ruku.

- Tu-tu, tu-tuuuuu...! - oglasi se mali voz iza planine smisljajuci podvalu svom masinovodji.

Kaca je potrcala pored pruge dozivajuci voz da stane. Voz je tada poceo da usporava svoje tockove.

- Skrip, skrip, skrip - zaculo se i voz je stao.

Zacudi se stari masinovodja, zacudi se brkati kondukter, zacudise se svi putnici i proturise glave kroz prozore. Samo se Kaca nije zacudila. Ona je znala da ce se mali voz jednom zaustaviti. On joj veselo namignu i pusti malo svoje pare. Bila je to njihova tajna. Voz se nije pokvario. On se zaustavio zbog Kace. To masinovodja i kondukter nisu znali.

Masinovodja je pozurio da popravi lokomotivu i da pokrene voz, sto mu nije bas brzo poslo za rukom, a Kaca je za to vrijeme razgledala. Putnici su izasli na livadu, pa je brkati kondukter morao pistaljkom zvati da ostave cvijece jer ce zakasniti.

Onda se opet veelo culo:

- Tu-tu, tu-tuuuuu!

To je mali voz dovikivao Kaci:

- Do vidjenja, djevojcice! Vidjecemo se opet. Cuvaj nasu tajnu.

Kaca je stajala i dugo, dugo mahala rukom sve dok se mali voz nije izgubio iza sljedece planine.

RIBE





Sedeli smo pod kruskom u debeloj hladovini ljuti na sve oko sebe. Sunce je peklo, sve se nekako utisalo, samo su krave leno mahale repovima braneci se od muva, zmirkajuci i prezivajuci.

Iz daljine, makadamskim putem od Dervente, priblizavao se autobus dizuci veliki oblak prasine. Na stanici je izaslo nekoliko putnika natovarenih raznim zavezljajima. Tako je to svaki dan. Ljudi odlaze ujutro u kupovinu i vracaju se popodne jedinim autobusom koji saobraca kroz selo. Medju putnicima smo primetili i cicu Gavrlila. Odmah smo se obradovali. Bio nam je kao drugar i jako nas je voleo. Posao je prema nama laganim starackim korakom.

- Sta je, derani? Palo raspolozenje - obratio nam se s osmehom.

- Ne ide, cica Gavrilo, pa ne ide - rekoh.

- Kako to ne ide. Sta ste danas imali? - upita.

- Evo: mrmci, gliste, crvici iz volovskog roga koji smo nasli kod klaonice, pa muve... - nabrajali smo pokazujuci posudice.

- E, vrag ih odneo - progundja Gavrlo. - Pa ove mrmke bi i covek jeo, a ribe nece. Cudo nevidjeno.

- Cudo! - doceka Stevan tuzno.

- Daj da cile pokusa! - rece Gavrilo.

Odlozi svoj prtljag, polako napuni i zapali lulu, natace jednog mrmka na udicu i zamahnu stapom. Cutali smo i cekali. Cica Gavrilo je mirno drzao stap, pusio svoju omiljenu lulu domace izrade i gledao u plovak. U granama se na pripeci cuo cvrcak. Cestom prodje jedan od retkih automobila zasipajuci nas prasinom pa se sve utisa. Ni daska vetra. U vodi smo mogli videti velika jata riba kako se mirno krecu oko nasih udica, ali ni jedna da zagrize. Tako je to bilo danima. Sta sve nismo poduzimali, kakve sve mamce nismo nabavljali, ali ni jednu ribu nismo vec dugo ulovili. Kako je vir zbog suse bivao sve manji, one su nam se cinile sve vece.

- Kako smo ih samo ugojili! Debele prasice - ljutito je gundjao Stevan.

- Dva komada i dosta za cicin brk - smiuljio se cica Gavrilo.

- Ali treba ih uloviti - rekoh odsutno.

- Da barem reka jos presusi. Mogli bismo mrezom - razmisljao je poluglasno Stevan.

- Pa vec je gotovo presusila - dodade cica Gavrilo.

Cutali smo jos neko vreme zureci u vodu i ribe koje su lagano kruzile oko udica, ali ni jedna nije htela da zagrize. Gubili smo strpljenje. Cica Gavrilo je pusio na svoju lulu, gladio brkove i bio, za razliku od nas, miran i strpljiv.

- Sta to radis, covece, pobogu? - zaculi smo odjednom iza nas.

- Hranim ribu - ko iz topa ce cica Gavrilo ne okrecuci se da vidi ko je to rekao.

- Pa pobogu, covece, cekam te vec vise od dva sata. Znas li kada je prosao autobus? - ljutito ce komsija Jovan. - Dogovorili smo se... Kao da si dete.

- Ja zaboravio - mirno ce cica Gavrilo.

- Zadrzali me ovi moji derani. Bas mi je lepo s njima. Hladovina, mir, e da je jos jedno hladno pivo.

- Hajde covece, treba mi krec. A za pivo ne brini.

- Krec!? Pa nisam jos ni otvorio... - zacudjeno ce cica Gavrilo, a onda kao da se necega odjednom dosetio produzi:

- Uh, sto mu baba!

- Sta ti je pa sad? - zacudjeno ce Jovan.

- Nista, nista. Idemo - rece, ali ne propusti da nam dosapne - Derani, dodjite pred vece do mene . Sinulo dedi nesto.

Pozdravismo se sa cica Gavrilom i odbacismo stapove. Nismo imali volje da i dalje iscekujemo. Te ribe bile su kao uklete. Ribe s malom maturom kako je jednom rekao cica Gavrilo.

Pred vece smo otisli do cica Gavrila. Kuca mu je bila po strani, uz sumu na bregu. Lepa velika kuca s balkonima punim cveca, bogatim vocnjakom i travnjakom .

- Tu je on negde oko kuce, deco - rekla je baba Petrija kada nas je videla. - A luda coveka, druzi se s decom - promrmljala je vise za sebe u bradu i otisla u vrt.

Nasli smo ga na bunaru i bili iznenadjeni onim sto smo videli. Cica Gavrlo je zahvatao vodu iz velikog betonskog korita i vedrom se polevao po glavi i telu da se rashladi. Pritom je kod svakog polevanja poskakivao i vriskao od zadovoljstva kao dete. Bilo je smesno gledati starcica koji kao jarac poskakuje i istresa vedro za vedrom na svoju sedu glavu. Ali, to je nas cica Gavrilo. Nas najbolji prijatelj.

- Hej, drugari, dodjite! - pozva nas je cica Gavrilo kada ugleda da se priblizavamo.

Nama nije trebalo dvaput reci. Pritrcimo i onako bosonogi samo u gacama i majicama - urnebes. Polivamo se uzajamno, vristimo, bezimo i opet se vracamo, a u svemu prednjaci cica Gavrilo smesno poskakujuci. Baba Petrija stoji prekrstenih ruku, nekako izgubljena, gleda i povremeno se krsti.

- A luda coveka! Povileneo, pa to ti je - othukuje baba i vrti glavom s nevericom.

- Hajde, baba! - vice Gavrilo i pocikuje.

- Bog s tobom, covece! Videce te neko.

- Pa sta? Neka vidi. Ovo su moji najbolji drugari, zar ne?

- Da, da! - vicemo mi i prskamo cica Gavrila. - Jos, jos!

Trajalo je dugo to nase ludovanje kako je rekla baba Petrija, a posle se cica Gavrilo obrisao, zacesljao svoju sedu kosu i pozvao nas da podjemo za njim. Odveo nas je u supu i pokazao na dve torbe.

- Krec! - rece Stevan kada gurnu ruku u jednu od njih.

- Sta cemo s tim?

- Pogodi - zaskilji na jedno oko cica Gavrilo nabijajuci duvan u lulu.

- Da krecimo... - rekoh podrugljivo, ali ne dovrsih.

- Ribe! - presece me cica Gavrilo.

- Ribe!? - blenusmo uglas Stevan i ja.

- Ribe, nego sta. Dodje cile njima glave.

A posle je sve islo svojim tokom. Cica Gavrilo nam je zapretio da nikome ne smemo reci da nam je on dao krec i ideju. Otisli smo drugog dana na reku i poizdalje poceli u vir da bacamo kamenje negasenog kreca. Kada je to pocelo da sisti i puca! Pobegli smo u grmlje i iz jos vece daljine pobacali ostatak kamenja. Nakon izvesnog vremena imali smo sta videti. Veliki komadi ubijenih riba plivali su na povrsini vode. Mi se samo pogledamo, stapovima privucemo ribe prema obali, pokupimo ih u torbe pa trk kod cica Gavrila.

- Nanu im naninu! Jesu li tu?

- Jesu! - kazemo uzbudjeno i istresemo ribe u korito kod bunara.

Nakon dva dana eto ti milicije u selo. Okupili se ljudi.

- Ko je bacio krec u reku? - pita milicionar.

Drugi stoji narogusen, smrknut, a brkovi mu od uva do uva. Vrti palicu i gleda u okupljene ljude. Svi cute. Niko nista ne zna.

- Nismo to mi, gospodine - kaze komsija Dusan. - Mozda oni iz drugog sela. Oce oni to...

- Cuti! - vice milicionar.

Dusan se izmice iza ledja okupljenih ljudi. Kao da je shvatio da mu to nije trebalo. Bolje da je cutao. Milicionar pita i nas. Mi slezemo ramenima. Kao, nemamo pojma. Kakve ribe. Nismo videli. Ne znamo mi nista.

- Doro! - kaze milicionar. - Zatvoricemo Gavrila. On proizvodi krec i zna kome ga je dao.

Odose milicionari da traze Gavrila, a mi precacem trk njegovoj kuci. Nadjemo ga pod orahom. Nabio sesir na lice, lezi i hrce.

- Bezite! Bezite! - vicemo Stevan i ja iz sveg glasa.

Gavrilo djipi na noge i onako bunovan loveci sesir dreknu:

- Stoj, ostavi... sta je bilo?

- Bezite! Ide milicija po vas - vicemo mi usplahireno.

- Pa sta? Samo mirno. Gonili su mene mnogi. I zandari i milicija, a ponekada i moja baba.

Utom stize milicija. Jedan ide prema Gavrilu, a drugi stao pred kucom i razgovara s baba Petrijom.

- Kome ste dali krec? - pita milicionar Gavrila.

- Mnogima, ja bome. Ovih dana se mnogo trosi - mirno kaze Gavrilo i gladi svoj brk. Kao - nista on ne zna.

- A znate li da je neko pobio ribe u reci?

- Jok ja. A kako bih znao. Prodam krec, nije me vise briga sta ko s njim radi. Selo je veliko, a dolaze i iz drugih mesta. Milicionar nema kuda. Nema dokaza. Gleda u nas. Sumnjivo mu. Otkuda smo se tako brzo stvorili tu. Jos malo ispituje, zapisuje i odose. Cica Gavrilo nam seretski namiguje. Zahvati vedro vode iz korita, istrese ga celog sebi na glavu a onda prska i poleva i nas. Mi vristimo, smejemo se i poskakujemo. Baba Petrija stoji prekrstenih ruku, sumnjivo vrti glavom, othukuje, krsti se i ne sme nista da kaze. Kakve ribe, kakvi bakraci.

RADOST

Nas postar ima najcarobniju torbu. Njenu nije lako. Samo u nasoj zgradi ima sto stanova. Dok on ubacuje pisma, mi stojimo podignutih glava i uglas pitamo:

- Ima li za nas?

- Nema - smijesi se nama nas postar. - Nema, ljepotani...

Onda uzima olovku iza uha, nesta pise i nastavlja da ubacuje pisma i novine u sanducice.

A kako samo brzo hoda nas postar! Mi ne mozemo da trcimo uz njega dok on koraca. On koraca, mi trcimo i onda se svi skupa smijemo. Voli nas nas postar, mnogo voli, a i mi njega volimo.

Ali juce se dogodilo nesta neobicno. Stiglo je pismo za naseg Gasu Petrovica. Da, da. Pravo pravcato pismo iz Beca.

- Jesi li ti Gavrilo Petrovic? - pitao je postar.

- Jesam - rekao je Gasa pomalo uplaseno.

- E, ljepotane moj, stiglo je pismo za tebe... iz Beca cak. Potpisi ovdje!

A u pismu - radost. Vraca se Gasina mama, za stalno. Gasa vise nece zivjeti sam sa siromasnom tetkom. Svi smo zbog toga bili radosni, a Gasa je cak i plakao od srece.

Sutra idemo na zeljeznicku stanicu da svi skupa docekamo Gasinu mamu.

MACE

Martina i Ana su nasle malo mace kraj rijeke i donijele ga kuci. Mace je bilo bijelo sa sitnim crnim pjegama. Kada su ga nahranile, ono je postalo veselo i pocelo da se igra sa djevojcicama.

- Bas je lijepo i pametno - rekla je Martina.

- Kako je samo nemirno. Ko zna kako je dospjelo na rijeku - dodala je Ana.

- Neko ga je bacio. Mozda ih tamo ima jos.

Kada su se mama i tata vratli kuci, iznenadilo ih je prisustvo te zivotinjice.

- Mace ne moze ostati u kuci - usprotivio se otac. Mama se samo smijesila. Ona nije htjela da protivurijeci.

Djevojcice su bile tuzne.

- Ono je tako ljupko - rekla je Martina.

- I pametno - potvrdila je Ana.

- Svejedno. U kucu ne moze - bio je uporan otac.

- Neka ostane samo nekoliko dana - molila je Ana. - Onda cemo ga nekome pokloniti u skoli.

- Smislicemo vec nesto - obecala je Martina.

- Dobro - slozio se na kraju otac. - Ali samo nekoliko dana i da ne luta po kuci.

Djevojcice su iz samoposluge donijele veliku kutiju od kartona i u nju stavile mace. Tu su ga svaki dan hranile, a kada tata i mama nisu bili kod kuce, igrale su se s njim u sobi. Toliko su ga zavoljele da ga nisu mogle nikome pokloniti. Dan kada je mace moralo iz kuce sve se vise priblizavao.

- Baka!!! - uzbudjeno je jednog dana uzviknula Martina. - Dacemo ga baki na selo. Tako cemo ga opet moci vidjati. Kako se samo toga ranije nismo sjetile.

- Tamo ce mu biti lijepo. Baka voli zivotinje i ima dosta mlijeka pa ce ga hraniti - slozila se Ana.

- Moramo poslati telegram.

Djevojcice su pozurile na postu.

"Bako, dodji odmah! Treba da odneses nase mace na selo. Martina i Ana." - glasio je telegram koji je baka dobila. Ona se odmah spremila i dosla u grad. Djevojcice su joj sve objasnile.

Tako je u velikoj bakinoj korpi mace autobusom otputovalo na selo.