Život je promenjiv i relativan

Život je promenjiv i relativan, lako ga je shvatiti kao prolaznu iluziju.
No malo je onih koji će tvrditi da je stvarnost iluzija kada su u
dubokoj boli ili kada su u iskrenoj ljubavi. Ispred vas je ekran sa
šarenim sličicama, zanimljivim naslovima, informacijama koje su
povezane s morem drugih informacija. Možete ih slediti i otkriti štošta
o onom što vas zanima i onom što vas ne zanima. Ekran ispred vas je
čvrst, vaši prsti su osetljivi na dodir i bol, vaš pogled je bistar ili
umoran, vi ste tu gde jeste i osećate sebe. Doživljavate li se
stvarnima? Je li ovaj trenutak stvaran ili je u pitanju prolazna
iluzija?
Čudna pitanja? Možda vam ne trebaju baš sada, uz jutarnju kavu ili
popodnevni odmor. Ako je tako, ništa jednostavnije… klik. Ako je nešto
stvarno, onda je to vaš trenutni izbor da nastavite ili ne nastavite s
čitanjem ovog teksta.
Za početak nekoliko običnih činjenica. Svaki čovek neko vreme traje.
Rodimo se, kroz djetinjstvo se oformi naša svest o sebi i svetu koji
nas okružuje, odrastemo, zatim (više ili manje svesno) živimo, a potom
umremo. Što se događa pre, a što posle – ne znamo. Možemo imati
verovanja, pretpostavke, pa čak i iskustva (kao što je iskustvo tik do
smrti ili iskustvo prošlih života), ali ona su uvek subjektivne
prirode. Ta iskustva su plod osobne projekcije koja je lansirana iz
života i zato je vrlo moguće da samo prividno seže izvan (pre ili
posle) života.
Budući da je potrebna određena hrabrost da bismo sebi priznali kako se
svakim danom, približavajući se vlastitoj smrti, zapravo približavamo
najvećoj mogućnoj nepoznanici, većina ljudi to ‘nepoznato’ ispunjava
raznim verovanjima. Jer, kada je nepoznato upakovano u poznato, osećamo
se sigurnijima. To nam odaje privid da znamo što je smrt, a zapravo ne
znamo ni šta je život.
Polazeći od pretpostavke da “svašta znamo i da smo toliko toga prošli”
jako je teško otkriti nešto novo, nešto što bi probudilo ili produbilo
žar za istraživanjem. Želimo li negovati svoju duhovnost, malo se
trebamo očistiti od iskustva, odnosno priznati si da naše znanje i naša
promišljanja ni na koji način ne umanjuju ultimativnu misteriju
postojanja. Mi smo čak i sami sebi nepoznanica. U ovom obliku (putem
kojeg upravo sada komuniciramo) pre rođenja nas nije bilo, pa nas
(sada) ima, pa nas opet (nakon smrti) neće biti. Dođemo i prođemo,
poput vala.
Dok živimo, stičemo isAkustva, menjamo se. Bez obzira na prolaznost i
relativnost, većina ljudi život doživljava stvarnim. S druge strane, tu
su i oni koji tvrde da je život prolazna iluzija. Takvo gledište u
život unosi određenu lakoću – budući da je sve ovo i tako jedna
kosmička varka, božanska igra, onda nema smisla život shvatati suviše
ozbiljno. Takva “nestvarna stvarnost” nam pomaže da se osećamo
nevezanima, neopterećenima, mirnima jer – i tako smo tu samo u prolazu.
To je pozitivan efekt, a negativan efekt je moguće pomanjkanje empatije
i emotivnog angažmana na individualnom nivou.
Ako je stvarnost iluzija, lako je imati saosećanja prema svim bićima i
na univerzalan način voleti sve ljude. Međutim, ti ljudi samim time što
su deo iluzije nisu dovoljno duboki, istiniti, stvarni. I mi sami, ako
smo deo iluzije, postajemo na neki način lomni, što umanjuje naše snage
delovanja i čini nas manje fokusiranima na realne životne ciljeve i
ostvarenje svojih snova. Snaga realizacije je zakinuta u korijenu –
čemu ostvariti nešto unutar stvarnosti koja zapravo ne postoji? Kome to
uopšte treba?
Malo je onih koji će tvrditi da je stvarnost iluzija kada su u dubokoj
boli ili kada su u iskrenoj ljubavi. Čoveka koji fizički ili emotivno
pati stvarnost je uverila u svoju autentičnost. Pokazala mu je metodom
vlastite kože da ima vrlo snažan, realan uticaj na njegovo unutrašnje
stanje. Čoveka pak koji voli, stvarnost je uverila u svoju lepotu,
povukla ga je u bliskost s postojanjem jer se ljubav ne može doživeti s
distance.
Pojednostavljeno gledano, iluzorna stvarnost donosi širinu,
univerzalnost i lakoću, a realna stvarnost donosi dubinu,
individualnost i autentičnost. Neko će istraživati svet i sebe kroz
prizmu jedne, a neko kroz prizmu druge interpretacije. Neko će shvatiti
da je svaka interpretacija istinita, jer je stvar osobnog odabira. Neko
pak neće istraživati uopšte. Ali ako ste stigli do kraja ovog teksta,
to znači da ipak spadate među istraživače. Hvala vam što ste pratili
sled mojih misli, rad prstiju na tastaturi i pogled s leve na desnu
stranu virtualnog papira.
Iz kojeg god ugla gledali (na sebe, na stvarnost, na ekran pred vama) stvarnost je uvek u vašim očima.
Autor: Tomica Šćavina