Kad most postane zid

Kad most postane zid


NAGRADI za evropsku književnost i drugim najuglednijim književnim priznanjima koje se već godinama nalaze u vitrinama poznatog italijanskog pisca Klaudija Magrisa (71), pridružila se i nagrada „Milovan Vidaković“. Priznanje koje nosi ime začetnika srpskog romana, slavnom romansijeru, pripovedaču, književnom istoričaru dodeljeno je u sredu u okviru četvrtog „Prosefesta“ u Novom Sadu. Gostovanje na Međunarodnom festivalu proze, autoru čiji su naslovi „Nagađanja o jednoj sablji“, „Dunav“, „Ono drugo more“, „Mikrokosmosi“, „Naslepo“, „Vi ćete dakle razumeti“ u velikoj meri usmerili savremeni književni izraz, bila je prilika da posle dužeg vremena ponovo prošeta ulicama Srpske Atine, sa kojima se prvi put susreo čitajući dela Aleksandra Tišme.
- Volim ovakav tip nagrada, koje nemaju takmičarski karakter, već pozivaju na svečanost i susret sa drugim književnicima i starim prijateljima - ne krije utiske Magris. - To su premije koje mogu da poboljšaju literaturu za razliku od onih za koje se glasa. Književne nagrade nisu „Điro di Italijana“, književnici nisu biciklisti da se trkaju do iznemoglosti, a nažalost, to se vrlo često dešava te neka dela i pisci nepravedno budu skrajnuti.
* Književnošću se bavite skoro pet decenija, često se čuju komentari da književnih nagrada nikada nije bilo više, možete li da uporedite vreme kada ste počinjali i današnju situaciju u italijanskoj književnosti?
- Naravno, poslednjih decenija mediji i literatura postigli su veliki progres koji se pokazao kao vrlo opasan. Kada sam počinjao da pišem i objavljujem, časopisi nisu imali posebnu rubriku koja se bavila knjigama, pa kada je izašao prikaz mog prvog romana „Nagađanja o jednoj sablji“ bio sam prijatno iznenađen. A sada, kada se o nekom mom novom delu ne bi pisalo u „Korijere dela sera“ odmah bih se uhvatio za glavu i zabrinuo jer danas postoji obilje dnevnih novina i časopisa u kojima se govori o čak 200 knjiga godišnje. To je jako dobro, ali i opasno i nepravedno za ono štivo koje je 201., ono kao da ni ne postoji.
* Aktuelne teme u Evropi su česta tema vaših knjiga, a poznati ste i po tome da o njima javno govorite. Kako ocenjujete prilike koje su okružile Stari kontinent na početku novog milenijuma?
- Problemi koji postoje u jednoj evropskoj državi, neminovno se manifestuju i na druge zemlje, samo što je problem što im se pristupa na različite načine. Na primer, migracija muči mnogo evropskih zemalja, zato je smešno što postoje različiti zakoni. Sanjam o jedinstvenoj Evropi, u kojoj neće preovladavati interesi ekonomski jačih nacija. Paradoksalno je da Bugarska i Hrvatska budu primljene u Evropsku uniju, a da to ne bude slučaj sa Srbijom. Sve se rešava jednoglasno, ali to je daleko od demokratije, samo jaki zakoni mogu pomoći da male nacije ne budu homogenizovane sa velikim silama.
* Da li je to možda tema kojom će se baviti vaša naredna knjiga?
- Videćemo, već izvesno vreme radim na novoj knjizi u kojoj će se opet naći moji česti motivi - rat i granice. Još uvek je sve konfuzno i ne znam šta će od toga ispasti, slično kao da za rođenje deteta ne treba devet, nego devet i po meseci. Puno ideja se niže, neke se usput izgube ili pretvore u nešto sasvim drugačije od prvobitne zamisli, ali nadam se da će uskoro doći faza kada se literarna nit jasno iskristališe. U dosadašnjem radu sam se uverio da je neophodno da se moj život susretne sa fikcijom ili stvarnošću o kojoj želim da pišem i da tada dođe do stavarnja dela. Ali kao i velike ljubavi za koje morate biti pripremljeni, nekada se sve desi iznenada.
* Često spominjete granice, kako one koje su dar prirode tako i one koje su produkt dogovora i konvencija, da li je njihovo „brisanje“ spojilo narode ili su oni razdvojeni više no ikada?
- Granice mogu biti velika šansa, ali i mesto mržnje i sukoba i vrlo lako od mosta prerastu u nepregledni zid. Vrlo je opasno da male nacije vole samo sebe i da se zatvaraju u sopstvenu ljušturu i granice koje se brane. Naravno, treba se braniti ali i otvarati prema ostalima, kao što i koren biljke ne treba da ide duboko u crnu zemlju i mrak, nego da se širi i grana.
* U svojim delima spajate slike drevne prošlosti sa modernim prilikama i tehnologijama, koliko je neophodna prava mera tog spoja, kako u književnosti tako i u društvenom životu?
- Apsolutno je neophodna, jer svaka prošlost kada ulazi u priču postaje sadašnjost. Ništa ne postoji od trenutka kada o njemu govorimo i to moramo da poštujemo. Kao lice na kome su urezane sve naše patnje, ljubavi, pobede i porazi, pa o njima ne možemo i ne smemo govoriti u prošlom vremenu, jer su oni tu oko nas. Koračati smelo u sadašnjost, ali imati na umu kakve su sve stranice istorije utkane u nju.

SUSRET SA SRPSKIM PISCIMA
PORED Tišme i Kiša, koje je lično poznavao Magris je veliki poštovalac dela Milorada Pavića i Dragana Velikića.
- Žalim što fizički nije moguće da se upoznam sa velikim Crnjanskim i drugim biserima srpske književnosti, koja je izuzetno bogata i plodna - dodaje Kaludio Magris.