Ljubav i odrastanje

Ljubav je prijatno osećanje koje čovek oseća prema drugom čoveku (ili životinji, predmetu, pojmu ,situaciji, aktivnosti...), i koje je za njega izuzetno važno i doživljava ga kao sastavni deo svog intimnog sveta.


Potreba za ljubavlju - jedna od osnovnih ljudskih potreba

Čovek u svom životu mnogo sanjari: kao dete, u adolescenciji, u zrelim godinama, kad ostari. U skrivenim mislima, u mašti putuje putevima kojima želi i istražuje, proživljava različite mogućnosti.

Sanjarenje je uobličavanje želja, postavljenje ciljeva, zamišljanje događaja onako kako bismo želeli da se dogode. Tako čovek oblikuje predstavu o željenom i zna šta želi, ali sanjari i o prošlim događajima koji su mu doneli zadovoljstvo. Na taj način zna šta mu je u prošlosti odgovaralo i na osnovu toga širi svoju maštu. Mašta je i izvor za kreativnost i nove puteve. Voljeti i biti voljen je jedna od najosnovnijih potreba čoveka. Čovek želi ljubav i o njoj mašta. Na različitim uzrastima čovek mašta u različitim intenzitetima a najjače baš u mladosti, i to kako devojke tako i momci.

Na osnovu iskustva iz detinstva, iz pročitanog i/ili viđenog kod drugih ljudi, na televiziji i u filmovima stvaramo svoje mišljenje o ljubavi, voljenoj osobi, polnom životu, partnerstvu... Nova iskustva iznova tu sliku menjaju i dopunjavaju.


O intimnosti

Intimni svet pojednica je dostupan samo nekim ljudima. U tom svetu se čovek veoma dobro oseća i u njemu može biti takav, kakav uistinu i jeste, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama. U tom svetu su baš sve ljudske osobine prihvatljive jer ustvari to i jeste on sam. Takvog se prihvata i na osnovu toga se to može menjati, ići dalje. Ako uključi neku drugu osobu u intimni svet, to znači da joj duboko veruje i da je poštuje. Ali tu stvari mogu biti kompleksne i promenljive. Ako se voljena osoba ponaša u skladu sa našim očekivanjima, poverenje se poveća; ako ne, onda se poverenje smanjuje i voljena osoba se odmiče na rub intimnog sveta.

Poseban deo našeg intimnog sveta je seksualnost. Ukoliko je ona povezana sa ljubavlju donosi najveće zadovoljstvo i sreću. Zato u taj deo intimnog sveta uključujemo tek poneke, baš posebne osobe.

Namera ljubavi je da se čovek poveže sa voljenom osobom, da sa njom komunicira i da zajedno nešto ostvaruju. Važno je da je ta osoba za čoveka veoma bitna, da ima veliku vrednost. To znači da o njoj mnogo razmišlja, da je ceni, poštuje i čini takve stvari za koje veruje da će tu osobu razveseliti i dati joj podršku. Nudi joj mnogo svog vremena i pažnje. Već te tvrdnje dokazuju to da ljubav nije jednostavna stvar i da se pomiče kao po liniji:

Veoma, veoma malo ..................................................................veoma,veoma, mnogo

Voljeti i biti voljen su dva različita osećanja. Prvo je čovekovo lično doživljavanje ljubavi ka drugoj osobi. Drugo osećanje je biti voljen, doživljaj pojedinca da je on predmet ljubavi. Kad je ljubav obostrana, veoma je važna.

Kod uzajamne ljubavi postoje dva različita osećanja: osećaj kada dajemo ljubav i osećaj kada dobijamo ljubav. Ta dva osećanja se između sebe veoma razlikuju, što najlakše možemo primetiti kada je osećamo razdvojeno.

Ponekad ljubav može da nastane iz prijateljstva, ravnodušnosti, dopadljivosti, pa čak i iz konflikta. Ljubav i zaljubljenost su dva osećanja, među kojima postoji značajna razlika.

Zaljubiti se na prvi pogled, na osnovu telesnih karakteristika, predstavlja zaljubljivanje u predstavu o idealnem partneru o kojem se mašta.

Zbog toga imaju mnogi zaljubljeni ljudi utisak da dobro poznaju svog partnera čak iako ga vide prvi put u životu.

Posledice te projekcije su različite :

Zaljubljeni ne shvataju osobu takvom kakva ona zaista jeste, nego takvom kakvom je oni žele. Zbog toga odnos zaljubljenosti nije realan, istinit, nego je odnos priviđenje, kopija realnosti. Dakle, zaljubljeni ne voli stvarnu osobu, negu svoju iskrivljenu, nepotpunu sliku o njoj. U životu zbog toga ubrzo nastanu problemi.
Intenzivnost osećaja „ljubavi“ je u zaljubljenosti maksimalna, jer se čoveku čini da je objekt njegove ljubavi najveći među mogućima, i sa tim i najbitniji. Ono, što je traženo se potpuno slaže sa tim što je nađeno. Zbog toga se zaljubljenost često doživljava kao strast, koja može biti jača od ljubavi.
Problem je i u tom da se čovek ne bavi tom drugom osobom, nego svojim snovima o njoj. Takav pojedinac ne živi pravi život, nego samo sanjari i živi u oblacima.

Zaljubljenost traje toliko vremena dokle god se ta predstava (projekcija) slaže sa osobom. Zatim se pokažu stvarne karakteristike te osobe u svojoj celovitosti, i ta nova slika počinje odstupati od željenih očekivanja. Čovek je razočaran i „odljubi“ se. Ponekad se realne karakteristike razlikuju od onih koje očekujemo, ali nam se one sviđaju, i u tom slučaju može zaljubljenost preći u ljubav. Zaljubljivanje je normalan razvojni proces. Kroz zaljubljivanje i odljubljivanje polako oblikujemo realnu predstavu o željenom partneru i dosežemo duhovnu zrelost.

Strah da ćemo voljenu osobu izgubiti

Uvek postoji mogućnost da će nam voljena osoba prestati uzvraćati ljubav. Strah da se to može dogoditi je sastavni deo odnosa ljubavi.
Ljubomora je posebna vrsta straha pred gubitkom ljubavi: to je strah da će voljena osoba zavoleti drugu osobu. Ljubomora ima svoje prirodno mesto u kompleksnom odnosu ljubavi.


Iskazivanje ljubavi

Kad volimo ponašamo se na neki specifičan način, u skladu sa svojom predstavom o ljubavi. Tad pretpostavljamo da će voljena osoba te znakove prepoznati kao znakove ljubavi. Ali nije uvek tako! Ako se ti znakovi poklapaju sa njenom predstavom o iskazivanju ljubavi tad će ih prepoznati kao iskaz ljubavi. Međutim, ako ima drugačije poglede na tu stvar onda ih neće moći prepoznati, ili će možda misliti da tu nema ljubavi.

Vrlo je važno pravilo koje glasi da ljudi daju drugima ono što bi voleli da drugi daju njima samima. Kod ljubavi to znači da često pokazujemo one znakove ljubavi koje bi želeli da dobijemo.
Puno puta kažemo: “Ljubav je sagrađena iz malih stvari”, ali zapravo to nisu male stvari i mali znaci pažnje, to su vrlo suštinski znakovi koji pričaju o ljubavi i koji je potvrđuju.

Razvojni zadaci adolescenata

Glavni psihosocijalni zadatak adolescenta je formiranje čvrstog ličnog identiteta. To je proces koji počinje u detinjstvu i nastavlja se do duboko u zrelu dob, ali najveći intenzitet ima u doba adolescencije. Formiranje identiteta je zapravo proces nalaženja odgovora na pitanje ’’ko sam’’, ‘’gde pripadam’’, ‘’gde želim da stignem’’, šta želim da postignem’’, kakav želim da postanem’’, i sl. Identitet je formiran kada osoba doživljava sebe kao potpuno izdvojenu individuu od ostalih, različitu, sa specifičnim, jedinstvenim sklopom potreba, motiva, sistema vrednosti, stila ponašanja.

Sledeći važan zadatak adolescenta je razvoj socijalnih odnosa. Menjaju se odnosi u porodici, kontakti sa vršnjacima postaju brojniji i dobijaju značaj koji pre toga nisu imali, pa i društvena sredina pred adolescenta postavlja niz novih zahteva i očekivanja. Novija istraživanja pokazuju da su porodični odnosi i u adolescenciji bitni i čvrsti, i da velikih razmimoilaženja između dve generacije nema. Bilo kao model za identifikaciju, ili kao emotivna podrška, roditelji zadržavaju primarnu ulogu u razvoju svoje dece. Međutim, sam kvalitet odnosa se menja. Odnos postaje sve više odnos dvoje skoro jednakih, česti su dogovori, prigovori, traži se način da se stavovi i mišljenja usaglase i da se dođe do prihvatljivih rešenja. Ne samo da roditelj menja, socijalizuje dete, već i ono utiče, transformiše odnose sa roditeljima i određuje uslove svog razvoja.

I treći zadatak adolescenata je uspostavljanje adekvatnog odnosa sa vršnjacima. Za adolescenta vršnjaci su izvor osećaja pripadnosti, bliskosti, razumevanja, te nepresušni izvor informacija o svetu van porodice.Vršnjačka grupa je zajednica u kojoj se uče norme ponašanja i društveni standardi. Ukoliko adolescent ne uspe da razvije bliske prijateljske veze, razvija snažan osećaj usamljenosti i niže vrednosti. Neka novija istraživanja govore da je pritisak vršnjaka, posebno u ranoj adolescenciji, više usmeren na prihvatanje pozitivnih ponašanja nego na negativna ponašanja. I kad se desi da adolescenti počnu da piju, puše i sl., to je češće prihvatanje vrednosti odraslih nego konformiranje vršnjačkom pritisku. Od toga kakvu vršnjačku grupu bira adolescent, zavisi i da li će njihov uticaj biti usmeren na pozitivna ili na rizična ponašanja.


autor : Biljana Rašković, dipl. psiholog