Ko je ko - Žene u srbiji

Nataša Marjanović, direktorka Delta Generali



Mlada direktorka osim rasta investicione jedinice, voli brzinu i čokoladni krem, a ne voli mrzovoljne ljude
Verovatnoća da će tog dana padati kiša je 60 procenata, pa bi bilo bolje da ručamo u zatvorenom, rekla je Nataša Marjanović, direktorka Delta Đenerali (Generali) dobrovoljnog penzijskog fonda, nedelju dana pre dogovorenog datuma za ovaj ručak. Prva žena portfolio menadžer u Srbiji ne prepušta očigledno stvari slučaju. I dok se mnogi njeni vršnjaci još bakću sa ispitima na osnovnim studijama, ona ih je završila sa nepune 23 godine i prosečnom ocenom 9,81. Pre nego što je počela da radi u penzijskom fondu radila je u Narodnoj banci Srbije na upravljanju deviznim rezervama, na Ekonomskom fakultetu kao asistent i u Pireus (Piraeus) banci kao «treasury» menadžer (opet upravljanje, ali bankovnim kapitalom). „U Srbiji još postoji stereotip da direktor mora da bude prosed, doduše, ne više sa kojim kilogramom viška u struku. Na primer, da je neki muškarac studirao malo više godina, na pragu četrdesetih bi imao šest godina ’upravljačkog’ staža kao ja sada sa svojih 29 godina“, vedro će Nataša. Činjenica je da u Srbiji još uvek ima malo žena na visokom pozicijama, ali taj trend se iz godine u godinu menja u korist žena.
Jedna od odabranih
Ipak, neretko ljudi zaključuju da mladost ne ide “ruku pod ruku” sa iskustvom na poslovima upravljanja milionima evra. „Iako ljudi misle da sam čak i mlađa nego što jesam, sve zablude se rasprše kad sednemo da razgovaramo“, odlučno će ova dama, koja je jedna od četvoro “odabranih” u Srbiji sa CFA titulom, svetski priznatom licencom u području investicionog odlučivanja. „Ne bih da romantizujem priču. Kada sam spremala taj ispit, nisam se mnogo šminkala kako bih mogla da se umijem barem dvaput dnevno“. Trud se naravno uvek isplati, a ako ste portfolio menadžer, onda se isplati vrlo brzo. Prošle godine, kada su počeli da se otvaraju penzijski i investicioni fondovi, nastala je prava pomama za portfolio menadžerima, jer je zakonski uslov za otpočinjanje rada fonda ova titula. Nataši nije bilo teško da prelomi i prihvati ponudu iz Delta Đeneralija, jer je ulaganje u dobrovoljni penzijski fond vid sigurnog ulaganja, a i bila je sigurna da želi da radi za veliku, renomiranu kompaniju, “skromno” objašnjava. Nakon godinu dana rada, istinski veruje u dobrovoljne penzijske fondove i nema problem da klijentima objasni zašto bi i oni trebalo da imaju poverenja. “Ovde nema mačke u džaku. Kada prezentujem ideju ulaganja u dobrovoljni penzijski fond, nemam problem da mogu da kažem pet dobrih stvari, a da moram tri koje su loše moram da prećutim, kao što je slučaj sa drugim finansijskim proizvodima. Doduše, ljudi su ovde još naviknuti više da troše nego da štede. Stariji građani pre prepoznaju neophodnost dobrih primanja u starosti. Dolazili su nam roditelji da uplate osiguranje za svoju decu ili čak i unučiće, jer oni znaju kako je njima sada, a mladi uglavnom misle da će lako doći do novca i da ima vremena za brigu o starosti”.
Ko se boji Banke još?
Dobar vid brzog obrtanja kapitala, za dosta ljudi je ulaganje u investicione fondove. „Sve su to različiti vidovi ulaganja, i životna osiguranja i investicioni fond i štednja u banci, konačno i penzijski fond. Ne osećamo se ugroženo, jer ljudi polako postaju svesni da im neće biti dovoljna samo osnovna penzija, pa uplaćuju za dodatnu“, objašnjava direktorka zašto se ne plaši konkurencije. Ne brine je ni nedavno doneta mera Narodne banke kojom su dobrovoljni penzijski fondovi primorani da 40 odsto imovine ulažu u akcije na A listingu. «Ne znam zašto svi o toj meri govore u terminima ‘zaoštravanje’, ‘zatezanje’ i slično. Jasno je da je Narodna banka, kao regulatorno telo, zadužena za razvoj finansijskog tržišta kod nas. Normalno je da forsira razvoj tog tržišta i to tako što podstiče kompanije da izađu na A listu preko fondova. Do skoro nije bilo ni jedne akcije na A listingu, a već sad su dve, uskoro će biti tri, pa će se jedna po jedna kompanija odlučivati na takav korak. Ta mera daje dodatnu sigurnost članovima fonda da je njihov novac uložen u najbolje hartije i, s druge strane, s tom odlukom fond može samo da profitira. Ne razumem te paušalne izjave o zaoštravanju mera Narodne banke», brani svoju prvu firmu, dobro poznajući njen način rada.
Zgrabi svaki dan
Po načinu na koji objašnjava dok razgovaramo, gestikulirajući i unoseći se srčano u svaku temu u vezi sa fondom, jasno je da Nataša voli svoj posao i ne libi se da to kaže, iako joj radni dan u proseku traje više od deset sati. „U fondu su mladi ljudi, zdrav tim. A ja ne volim kad je neko kao prebijena mačka, kad mu stalno treba neki podsticaj sa strane. Kad ponedeljkom ujutru dolazim na posao, pa vidim namrgođena lica u stilu `jao ponedeljak`, pomislim: pa šta ako je ponedeljak?! Svi imamo na raspolaganju 24 časa, na nama je da odlučimo kako ćemo ih rasporediti. Opet, pokušavam da gledam iz perspektive tih ljudi. Možda njima nije lepo na poslu kao meni», dodaje kroz smeh. Ponekad od obaveza na poslu zaboravi da jede do kasno popodne, što joj, priznaje, baš i nije pametno. U restoranu bez premišljanja naručuje losos u pesto đenoveze sosu, komentarišući kako se to jelo lako sprema. «Naravno da znam da kuvam, ako je to neko merilo, mogla bih bez problema da spremim večeru za dvadesetak ljudi. Žena je ipak žena», zaključuje. Ova mlada žena ne voli da je pod `punom ratnom opremom` kad je šminka u pitanju. Nije od onih žena kojima je ogledalo kao produžetak ruke, «mada žena treba da bude doterana i lepo je kada neko ima energije i za to», realna je Nataša. Ipak, brine kako će ispasti na fotografijama za Ekonomist ako joj se skine sjaj sa usana, ali se brzo teši kako je možemo došminkati u foto šopu.

Ne krije kako joj ženski šarm pomaže i da izbegne kaznu zbog prebrze vožnje. «Do sada nikada nisam platila kaznu. Jednom me je policajac pitao da li ja to mislim da prođem bez kazne, a ja sam mu odgovorila kako mi je najveća kazna što će mi se ručak ohladiti kod kuće, pa da moram da žurim. Desilo mi se drugi put da mi je jedan uzeo novac, a ja sam rekla, ’to je mnogo vratite mi nešto’ i on mi je vratio», smeje se, priznajući kako razmišlja da počne da zapisuje sve svoje susrete sa momcima u plavom. „Bilo bi toga za jednu podebelu knjižicu“, dodaje. Mnogo voli da vozi brzo, a mnogo je volela i svoj Citroen C3. “Kupila sam ga u oktobru prošle godine. Bio mi je tako sladak, mali, ženski, pa sam ga nažalost brzo i prodala, što baš i nije bila mudra investicija“, odmah se preračunava - tipično ekonomski. A ekonomična je u poslednje vreme i što se tiče slatkiša, koji su joj jedini porok. „Ranije sam volela da jedem Nutelu. Pre tri godine, kad sam punila 26 godina, prijatelji su mi napravili piramidu od 26 Nutela, svaka od po 440 grama. Dobila sam, dakle, preko 10 kilograma čokoladnog krema, a jela sam ga oko godinu dana, što je opet dosta. Sad pazim, ne jedem baš toliko“, vajka se ova vitka plavuša. Kaže da ima „dosta vremena“ za druženje i za odlazak u pozorište. Bioskop baš i ne voli, jer brzo zaspi. Rekreativno se bavi vožnjom rolera, zimi skijanjem, a voli i da jaše. Ne baš da preskače prepone, priznaje. Možda zato što joj dobro ide preskakanje prepreka u životu.

Vang Ćuen, Restoran 888 Beograd - Zovite me Ljudmila



Zovite me Ljudmila“, kaže odmah, bez ustezanja, Vang Ćuen pružajući nam vizit-kartu na kojoj je uz ime odštampan i neobični nadimak. Vlasnica je kineskog restorana „888“, ušuškanog u Birčaninovoj ulici, na mestu nekadašnje kafane „Savski venac“. „Novosadski ‘Sečuan’ i beogradski ‘Peking’ ušli su već u legendu, a odlični ‘Veliki kineski restoran’ na zemunskom keju je, nažalost, izgoreo“, demonstrira poznavanje spske restoranske scene.
„Suprug i ja smo, međutim, smatrali da glavni grad Srbije zaslužuje originalni i autentični kineski restoran, ne samo kao mesto gastronomskog, nego i kulturnog upoznavanja dva prijateljska naroda“, objašnjava razloge otvaranja ovog restorana pre pola godine.
Ljudmila
Iz rodnog Harbina Vang Ćuen je još pre 15 godina otišla u susedni Vladivostok da studira rusku književnost. Otuda joj ime koje danas koristi. Nakon diplomiranja, otac, koji je ovde imao svoju firmu, poziva je u Srbiju, u koju stiže 1997. godine. „Nije mi bilo teško da se zaputim preko cele Rusije u Srbiju, pogotovo zato što su mi ruski prijatelji rekli da ću ovde videti najlepše muškarce i žene na svetu“, navodi kroz smeh. „Čim sam došla, otac me je kolima provozao kroz celu Srbiju i Crnu Goru, a stigli smo da obiđemo i Bosnu. Vrlo mi se svidelo, pa sam ostala, a otac se vratio u Kinu“.
Zbog vladanja ruskim, nije osetila jezičku barijeru poput ostalih sunarodnika. „Na srpskom sam sasvim progovorila već posle tri meseca, mada sam još prilikom dolaska, u avionu, primetila da dobro razumem Srbe. Naravno, ni sa ćirilicom nisam kuburila“, priča na odličnom srpskom, šarmantno začinjenim karakteristično zvonkim kineskim akcentom.
Nije se, u početku, libila nikakvog posla, pa ni rada za tezgom na kineskoj pijaci. „Otac je stalno isticao da se svaki posao mora početi ‘odozdo’“, objašnjava. Već posle par meseci, međutim, otvara butik u Balkanskoj ulici, a 2001. godine i agenciju za pružanje različitih usluga Kinezima u Srbiji, koja se dve godine kasnije fokusira isključivo na špediciju. „Nakon 15 godina izbivanja iz Kine, od čega deset godina u Srbiji, više se ne osećam kao čista, već kao polukineskinja koja misli i ponaša se pola kao Kineskinja, pola kao Srpkinja“, tipično srpski opuštena je Ljudmila. „To sam htela da iskoristim i još više se angažujem na približavanju Srbije i Kine“.
Zadovoljna je svojim dosadašnjim posredničkim učinkom u izvozno-uvoznim poslovima između dve zemlje, a planira i osnivanje turističke agencije ubrzo nakon najavljenog potpisivanja bilateralnog ugovora iz oblasti turizma. „Šta bih preporučila srpskim turistima? Pa, pre svega, Veliki kineski zid, Zabranjeni grad u Pekingu, kao i ultramoderni, poslovni Šangaj. Ali, i srpski biznismeni su veoma zainteresovani za Kinu, posebno za brojne sajmove“, ozbiljno je Ljudmila razmišljala o novoj poslovnoj mogućnosti.
Interesenata ima i iz suprotnog smera. „Uskoro bi iz Kine trebalo da dođe grupa poslovnih ljudi zainteresovanih za finansiranje snimanja 30-delne serije ‘Valter brani Sarajevo’ za kinesko tržište“, potvđuje koliko su Kinezi ludi za ovim kultnim jugoslovenskim filmom i Batom Živojinovićem.
Đorđe
Zanimljivo, njen suprug prodao je fabrike tekstila u južnog Kini kako bi joj se pridružio u Srbiji aprila prošle godine. „Nisam ga na to prisiljavala, sam je hteo da se ovde i venčamo i živimo“, miluje ga pogledom. „Čak imam utisak da se za ovo kratko vreme više posrbio od mene: počeo je da pije kiselu vodu i tursku kafu, koji se ne troše u Kini, da se razbija od jagnjetine, a naterao me je da idemo i na Cecin koncert“, začikava muža Ljudmila.
Đou Ćin, odnosno Đorđe, kako voli da ga zovu, raspoloženo je sluša i potvrđuje da je veoma zavoleo ovdašnje ljude i njihove običaje. Za otvaranje fabrike u Srbiji, međutim, još nije vreme, pa će mu i dalje glavna preokupacija i zadovoljstvo biti upravljanje restoranom, kaže Đorđe, istina, na kineskom - još ne govori srpski.
„Srbija bi morala još više da radi na podsticanju stranih investitora. Jer, priliv stranog kapitala najefikasnije će rešiti sadašnje probleme, pogotovo zato što je zemlja sjajno locirana. Kako mi u Kini kažemo, ‘manji čamac lakše je okrenuti’“, trezveni je optimista Ljudmila.
Njena Kina, međutim, nimalo ne nalikuje barci, već ogromnom prekookeanskom brodu. „Istina je - Kina toliko brzo i snažno napreduje i menja se da ne mogu da pratim te promene, pa mi se čini da ne bih ni znala gde da uložim novac kada bi se u nju vratili“, sumira svoje redovne posete otadžbini.
Vi-Vi
Kosooki konobar postavlja sto i iznenađuje - beogradskim akcentom! „Da, Vi-Vi je pravi-pravcati Kinez“, razvejava nevericu Ljudmila. „Kao, uostalom, i svi kuvari, jer su oni ključni za svaki restoran, a pogotovo za ovakav koji drži do autentičnosti. Ali, to nam zadaje i najviše glavobolje, jer je Srbija izuzetno stroga prilikom izdavanja viza i radnih dozvola; čak i Kinezima koji godinama u njoj žive i rade. A teško će neko više ulagati u zemlju koja mu već za par meseci može uskratiti dalji boravak“.
Vi-Vi podiže poklopac sa živopisne bambusove posude iz koje se širi zanosan miris. „Mi sa severa Kine najviše volimo meso, a Đorđevi južnjaci su opsednuti zdravom hranom i jedu mnogo više ribe, plodova mora i povrća“, objašnjava. Kaže da sama rado jede srpsku hranu. „Zavolela sam je na prvi pogled, iako na tom sajmu u Rusiji nisam mogla znati da su venci paprika i luka zapravo simboli srpske kuhinje. Toliko sam se najela da sam račun platila čak 62 dolara“, priseća se kroz osmeh. Redovni gosti njenog beogradskog restorana su diplomate iz obližnjeg niza ambasada, ali ima i Kineza i drugih Dalekoistočnjaka kojima je takođe nemoguće podvaliti surogatima. „Naravno, mnogo je i Srba, ali samo se jedan do sada usudio da proba ajkulino peraje“, smeje se Ljudmila. „Najviše naručuju piletinu sa kikirikijem, teletinu pečenu na plotni i jagnjeća rebarca. Specijalitete kao što je lekovita kornjačina supa biraju uglavnom znalci sa Dalekog istoka i ljudi koji su dosta putovali“.
Meso se nabavlja u Srbiji, sa izuzetkom, naravno, sušene ajkule, koja stiže direktno iz Kine, ili mesa kornjače koja se nabavlja iz susedne Mađarske u kojoj živi kolonija od 40 hiljada Kineza. Lekovite planinske pečurke stižu iz Italije, a neizostavni soja-sos, crne pečurke, bambus, kao i rakija od pet vrsta pirinča iz Kine. „Rakiju pravimo isključivo od pirinča, a ne od voća kao Srbi, koji su za Kineze i velemajstori u proizvodnji vina“, pomalo skrušeno navodi Ljudmila. Svejedno, na zanimljivi kineski Cabernet Genischt nismo imali nikakvih primedbi.
Anđela
Kinezi, inače, veruju da broj osam ima posebna svojstva, dok su tri osmice simbol blagostanja i velikog novčanog dobitka. „Zato je i dan otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu tempiran za 08.08.2008, a i brojevi naših mobilnih telefona imaju tri osmice. Mada, nismo uspeli da ih dobijemo i na tablicama kola iako smo bili spremni da za to debelo platimo“, objašnjava kroz smeh Ljudmila.
Otuda ne čudi to što se u restoranu 888 nalaze i dva VIP salona namenjena uglavnom poslovnim ručkovima i večerama. Ali, i Ljudmila i Đorđe ih koriste za susrete i sastanke sa svojim poslovnim partnerima. „To što imamo vlastiti restoran u Beogradu partnerima govori o našoj poslovnoj ozbiljnosti i nameri da duže boravimo i radimo u Srbiji“, priznaje Ljudmila. Mnogo upečatljivije od toga biće rođenje ćerke: u novembru, u - Beogradu. „Oboje smo veoma srećni što će se roditi u kineskoj godini svinje, ali i zemlji veselih, srdačnih i otvorenih ljudi“, ganula nas je Ljudmila. Srpsko ime njene i Đorđeve ćerke biće - Anđela.
izvor:eKapija

Božana Ostojić, ronilac sa padobranom


(Božana Ostojić, jedina žena u našoj zemlji instruktor ronjenja Svetske federacije)

Božana Ostojić je vrhunski ronilac, svetski rekorder, upisana i u Ginisovu knjigu rekorda, ali se oprobala i u podvodnom hokeju, vožnji jedrilicom, padobranskim skokovima...
Rukomet joj nije bio previše interesantan, pa ga je napustila kad je u rodnoj Banjaluci videla poster koji je pozivao zainteresovane da se oprobaju u ronjenju. Setila se njoj omiljenih filmova čuvenog Žaka Kustoa i navukla ronilačku opremu. Kasnije su se sreli, na Dunavskoj ekspediciji, 1989. godine, kada joj se ostvario san da roni sa proslavljenim istraživačem podvodnog sveta.
– Bio je zadovoljan kako sam ronila pa me je pozvao u veliku ekspediciju po Južnoj Africi koja je trajala do 1996. godine, do njegove smrti – kaže Božana Ostojić, jedina žena u našoj zemlji instruktor ronjenja Svetske federacije.
Božana se sa zadovoljstvom seća južnoafričkog poduhvata i proročkih reči Žaka Kustoa da će se u budućnosti ratovi voditi zbog vode.
– Snimanje je bilo lepo, ali i naporno. Radili smo u zalivu Port Elizabet, između Antarktika i Južne Afrike. Tu smo čekali da kitovi uđu u zaliv da bismo ih snimali iz blizine. Ekspedicija je imala i zemaljski tim koji je ispitivao arheologiju i istoriju, jer poznato je da su Kustoove ekspedicije uvek davale kompleksnu sliku terena. Napravili smo kilometre materijala koji je emitovan u dve emisije, a podvodni deo je trajao devet minuta. To govori i zašto su Kustoovi filmovi bili toliko gledani.
Božana Ostojić danas je Beograđanka, svetska rekorderka za žene u dubini ronjenja, spuštala se sa bocom kiseonika na više od 120 metara dubine, i, takođe, može se pohvaliti da je upisana i u Ginisovu knjigu rekorda, jer je kao članica francuske ekspedicije u ronilačkoj opremi prošla najduži pećinski sistem na svetu u dalekom Meksiku koji iznosi puna 92 kilometra.
Dok razgovaramo na beogradskom Tašmajdanu Božana kaže da su je uvek privlačili takozvani ekstremni sportovi. Želela je da bude pilot, ali joj se ta želja nije ostvarila, ipak adrenalin je naterao da se oproba u jedrilici i da naniže trideset padobranskih skokova u karijeri „ekstremne” sportistkinje.
– Prošla sam i kurs za skakače padobranom – dodaje naša sagovornica i kaže da je u Americi skočila sa visine od četiri hiljade metara, uz minut slobodnog pada što je posebno iskustvo.
– I ronjenje i padobranski skokovi daju dozu adrenalina, samo što u ronjenju mnogo duže traju pripreme.
Za vreme studija u Beogradu upisala se u najveći ronilački klub u bivšoj Jugoslaviji. Postala je državni prvak i član reprezentacije. Dovoljno da u Beogradu i ostane kao najbolja Jugoslovenka u podvodnoj orijentaciji i plivanju perajima.
– Nekada je ronjenje kao sport bilo mistifikovano, samo su se retki njime bavili. Sada više nije tako. Klinci sada ne jure samo za loptom, drugačije se živi, drugačiji je i odnos prema ronjenju. Sada je ono komercijalizovano, ranije ste morali da budete supermeni da biste se bavili ronjenjem. Nije bilo tako sofisticirane ronilačke opreme kao sada. Tome je doprineo i razvoj turizma, danas hoteli nude kratku obuku i svako može da se oproba. Lepo je što je to postalo masovan sport, ali, ipak, dok ne prođe kroz kurs sa instruktorom niko sebe ne može nazvati pravim roniocem.
Božana Ostojić se može pohvaliti da je posetila mnoga egzotična mesta na planeti. Letos je sa članovima ronilačkog kluba bila na Korčuli, na zimu se sprema na Madagaskar. Prošle godine su posetili Jordan, ronili na Maldivima, Mauricijusu, Zanzibaru...
Iz Kejptauna je prenela iskustva o podvodnom hokeju, to je izuzetno zahtevna i teška igra koja se igra na dah, dakle zaroni se bez boce kiseonika. Danas su naše devojke pod njenim vođstvom treće u Evropi.
Kao jedna od retkih žena vrhunski ronilac, Božana kaže da pripadnici jačeg pola u ovoj disciplini vide šansu za mačo dokazivanje, dok lepši pol mnogo ozbiljnije pristupa ovom sportu.
– Muškarci se češće odlučuju da budu ronioci, a žene uglavnom da bi pratile momke ili muževe. Muškarcima je važnije dokazivanje i pokazivanje, ali žene više planiraju i bolje se pripremaju. Izgleda da mi ozbiljnije pristupamo ronjenju od muškaraca.
napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA

Neda Arnerić, glumica - Imala sam malo udvarača



Dok sam u Nišu gledala dokumentarni film „Žene na filmu“ koji je i o meni, činilo mi se kao da gledam neku drugu ženu i neku tuđu priču. Zanimljivo je kada se tako posmatraju stvari. Kao da to nije moj život. A kad sam shvatila da trajem kao niški festival! Uh! Filmski festival traje 42 godine, na njemu sam prvi puta bila 1966, dakle, ja trajem 41. Uzbudljivo. S jedne strane poražavajuće, s druge strane baš sam ponosna, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ glumica Neda Arnerić.

Početak s 13 godina
Moja karijera je klizila nekako spontano. A na početku niti sam nešto specijalno želela niti sam mislila da će stvari sasvim otići u tom pravcu. Počela sam kao klinka, s 13 godina. Posle su dolazile ozbiljnije uloge. Kad govorimo o popularnosti ili, uslovno rečeno, slavi... ja toga ni danas nisam svesna. Odlazak na pijacu ili recimo u poštu me podseti. Ljudi me prepoznaju, reaguju. Prija. Ali niti mi je to važno niti tome pridajem značaj.

Uloga Delfine
Volela sam ulogu Delfine u makedonskom filmu „Ispravi se Delfina“. Možda je to bila čak neka prekretnica jer mi je tad prvi put bila data ozbiljna, teška uloga. Doduše, opšte je mesto da kod nas baš i nema mnogo dobrih ženskih a pogotovo ne tzv. nosećih uloga. No, mislim da sam tu Delfinu za ono vreme i onaj način snimanja dobro odigrala. To je žena koja kao nije ambiciozna ali ustvari sve radi da sprovede u delo ono što je zacrtala da treba. Negde mi je i slična. Ni ja nisam posebno ambiciozna ali kad se poduhvatim nekog zadatka onda to sprovodim maksimalno pedantno i tačno. Ako išta za sebe mogu da kažem, a verovatno i kolege, zato me pretpostavljam tako dugo i ima, to je da sam veliki profesionalac. Delfina je zacrtala da će da prepliva Lamanš pošto-poto. Iako se sve urotilo protiv nje, izgurala je. Uspela! A kad su je dočekali novinari, slava, raskošne haljine shvatila je da to nije njen život, okrenula se i otišla u nepoznatom pravcu. Jer, njoj je bilo važno da prepliva Lamanš a ostalo je prolazno, nevažno i ne ispunjava je. I mene ispunjava ono što radim, i veliki sam radoholik a ostalo je rekla bih nevažno. Jeste prateće, na momente prija, ali ne podrazumeva ni smisao ni ispunjenje.
Slučajnost
Glumom sam počela da se bavim slučajno. Odnosno, delovalo je tako. Stojim na stanovištu da je mnogo toga u našim životima predodređeno. Nisam fatalista, ali na neki način vidim to i mislim da sa četrdeset i kusur godina staža i 54 godine života imam pravo da to osećam na svojoj koži.
U tom momentu, kada sam se kao devojčica sa 12, 13 godina otisnula na taj put delovalo je slučajno i kao igra. Današnja deca nemaju takve potrebe ni manire ali, da kažem, u moje vreme i te kako su se negovale vanškolske aktivnosti. Učila sam dva strana jezika, išla na balet... kad sam otkrila da postoji dramski studio pri Radio Beogradu sama sam se prijavila, nisam ni pitala roditelje. Oni su odobravali sve moje aktivnosti, na taj način negovali tu moju radoznalost s tim, naravno, što uspeh u školi nije smeo da trpi ili da bude doveden u pitanje. Iz te dramske grupe Bate Miladinovića deca su po potrebi bivala angažovana. Moj prvi film bio je „Podne“ Puriše Đorđevića. Bila sam spontana, opuštena, nekako me nije bilo mnogo briga i, verovatno zato sam dobro odigrala. Htela me kamera.
Kasnije mi je Puriša davao uloge i u drugim filmovima koje je radio. Možda je on „glavni krivac“ za moju karijeru, hvala mu.

Istoričar umetnosti
Upisala sam Akademiju dramskih umetnosti, naravno. Međutim, pripadam onim generacijama studenata kojima je bilo zabranjeno da rade, snimaju filmove u toku studija. A pošto su mene poprilično angažovali, dosta sam radila, snimala - nisam diplomirala. Tako da sam, da bi zadovoljila roditelje a i sebe ( jer sam vaspitavana da ne treba sve staviti na jednu kartu nego čovek treba da ima i rezervu) završila istoriju umetnosti.

Obnažena pred kamerom
Mislim da se oko toga diže mnogo veća fama nego što je toga zaista bilo. Sećam se svojevremeno tih skandala u javnosti. Javljali se ljudi čak i mojim roditeljima. Moj otac je bio pukovnik, ugledni lekar, načelnik klinike. Imao je dosta neprijatnosti što mu se ćerka, koja pri tom potiče iz fine porodice, eto obnažila u jednoj sceni. Niko naravno nije uzimao u obzir činjenicu da je ta scena bila neophodna, da se na neki način kompletan film kroz nju prelama i da nije bilo nje ne bi bilo ni takvog filma. („Kvar“ Miše Radivojevića, prim. n.) Miša Radivojević je naš veliki reditelj. Evo sada u Nišu, zahvaljujući njemu prisustvovala sam najboljoj konferenciji za štampu u svom životu. To i nije bila konferencija za štampu, novinari nisu ništa pitali, ali je Miša tako inspirativno, mudro i tačno, sem o svojim filmovima, govorio o umetnicima, o odnosu umetnik-život, umetnik-profesija... taj čovek je stvarno genijalan.

Lepa žena
U početku mi je činjenica da su me smatrali lepom predstavljala zapravo otežavajuću okolnost, jer su mi uvek davali uloge lepih devojaka. Često sam, pojednostavljeno govoreći, glumila ukras u filmu što mi je strašno smetalo i onda sam želela da imam možda triput veći nos i zrikave oči ne bi li mi dali neku, kako mi to zovemo, karakternu ulogu. Međutim, kad su došli drugačiji zadaci, ti tzv. teški likovi, kad sam se oprobala i uspela i u tom smislu, onda mi više nije smetalo to što sam lepa žena.

Detinjstvo
Imala sam lepo detinjstvo, divnu baku. To je, u stvari, baka-tetka, jer moja mama je rano izgubila roditelje i odgajila ju je tetka. Moja buduća glavna baka (!) Jovanka Hrvaćanin, pisac i prevodilac, inače generacija Desanke Maksimović, bila je neobična osoba, blaga a jaka. Božiji čovek, što bi naši stari rekli. Kao da je sa druge planete. Razvijala je u meni plemenitost i skromnost, i moji roditelji su insistirali na toj skromnosti, gledano iz današnje perspektive možda čak i previše. Učili su me da budem fina, uglađena, lepo vaspitana... Umela sam da budem prilično nestašna jer mi je mašta bila bujna. Volela sam da zamišljam i izmišljam razne stvari, čitave teatre sam pravila od svog malog života. Sećam se kako su neki, kad mi je bilo sedam, osam godina govorili: ‘Ova mala će ili otići u cirkus ili će biti glumica’. Ispostavilo se tačno.

Međunarodna karijera
Ta slika koju sam vam dala je iz tog prvog perioda mog bavljenja glumom, odnosno u vreme početka moje međunarodne karijere od koje sam zapravo odustala a za koju su mi roditelji rekli: ‘Idi ti, malo putuj, uči jezike, vidi malo sveta pa se lepo vrati kući, u svoju bazu’. Tako je i bilo. Moram reći da mi se nije baš ni dopalo, posle nekog vremena činilo mi se previše teško. Moji roditelji su se čak i pobunili u jednom momentu. Nisu mi dali da potpišem jedan ugovor na 5 godina. I, hvala im zbog toga. Puštali su me da radim ovde po bivšoj Jugoslaviji ali kad su shvatili da bi moglo da se desi da tako premlada zauvek odem, poznavajući me, procenili su da to za mene nije dobro. Mislim da su bili u pravu. S obzirom na moj karakter i emotivnost, verovatno bih prolila dosta suza. No, da se u tim godinama uče jezici i putuje, to je super.

Politika
Politika se nametnula, uključila u moj, i ne samo moj, život. Neki su šetali neki su zagovarali patriotske ratove koji se ne vode, ali su svi bili u politici. Samo se mi koji se bavimo javnim poslovima više vidimo. Zaista sam mislila u to vreme da sve zlo dolazi od politike i daćemo mi to da sredimo. Onda su naišla prva razočaranja jer to ne ide baš tako jednostavno. Emocije su takođe odigrale svoje: trebalo je pošto-poto srušiti Miloševića i zbog ličnog, emotivnog bunta. Užasno sam bila besna zbog svega što je uradio. Verovala sam da možemo da srušimo taj sistem, samo sam mislila da će kasnije stvari ići lakše, brže i drugačije. Mada, moram priznati kada me je, na veliku žalost pokojni Zoran Đinđić pozvao u politiku bila sam srećna što me on zove, kao da mi je Bergman dao glavne uloge u ne znam koliko svojih filmova.

Afera Bodrum
U to vreme sam već bila pri kraju priče o politici u mom životu, tada sam već odustajala jer sam shvatila da politika nije za mene. Imala sam neke svoje principe i mislim da sam ispravno postupila. Nisam ni razočarani ni ljuta, i danas bih uradila isto. Politika je strahovito složena i komplikovana i njome treba da se bave profesionalci. Imam utisak da kod nas stvari idu polako ka tome. Podržavala bih uvek vladu koja ima eksperte, nestranačke ličnosti. Evo, pre par dana imali smo sastanak Odbora za kulturu Demokratske stranke, 90 posto ljudi u tom odboru su vanstranačke ličnosti.

Deca i muškarci
Nemam dece. Želela sam da ih imam ali nije moglo. Zato sam veoma vezana za bratovljevu decu i osećam ih, na neki način, kao da su moji.
Što se muškaraca tiče, pravo da vam kažem meni se jako malo muškaraca udvara. Isto je bilo i kada sam bila mlada. Možda su me nekim krajičkom oka i gledali, ali mi nisu prilazili. Neki prijatelji mi kažu da možda delujem odbojno, hladno i nadmeno iako nisam takva. Ne znam, ali s obzirom da mi se nisu udvarali nisam imala problem da ih odbijam. Muškarce s kojima sam u životu bila sama sam birala. I, ponosna sam na to. Sama sam, da tako kažem, smislila i svog muža. Jednostavno, mislila sam i osećala da tog čoveka treba osvojiti, i osvojila sam ga. Mislim da su u principu žene te koje biraju muškarce, samo oni toga nisu svesni. Da l’ je tako bolje? Ne znam. U mom slučaju je tako i nije loše ispalo.

Osvrt unazad
Kad se osvrnem iza sebe osnovni utisak mi je da imam još toliko toga da uradim. To, ustvari, izvire iz moje prirode. Uvek sam na neki način nezadovoljna, odnosno uvek mislim šta još treba i kako bi bilo dobro da se uradi i ovo i ono... Ne umem da se opustim, e to me strašno nervira, ne uspevam da se sasvim prepustim trenutku nekog smirenja ili zadovoljstva jer se odmah fokusiram na neki sledeći zadatak.
„Znate, kod glumaca nije aktuelno ono što je prošlo. Posao koji ste završili, naročito kada je film u pitanju, je nešto što, da tako kažem, više ne računate. Odnosno, to vas se tiče na daleko drugačiji način nego uloga koju radite ili tek treba da radite. Naravno da vam je stalo da film bude prihvaćen od publike, da zaživi ali to nije ona vrsta adrenalina koju imate kad se bavite novim zadatkom. A verujem da će film „Promeni me“ upravo prikazan na Niškom festivalu imati uspeha.
Biografija
Neda Arnerić je rođena 1953. u Knjaževcu. Završila je Devetu gimnaziju u Beogradu i studirala je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Veoma zapažene uloge ostvaruje u filmovima „Jutro“, „Podne“, „Višnja na Tašmajdanu“ i mnogim drugim. Za njom su muškarci uzdisali širom stare Jugoslavije. Dobitnik je brojnih domaćih filmskih nagrada.
izvor:eKapija

Angelina Atlagić, akademski kostimograf - U nudizmu nema erotike




Angelina Atlagić, akademski kostimograf, o oblačenju i svlačenju, sportskoj opremi kao svakodnevnoj odeći, režiserima i glumcima, ljubavi, veri, porocima...
Akademski slikar – kostimograf Angelina Atlagić (45) je „princeza mašte”. Tako ju je nazvao kompozitor Zoran Hristić, čovek prefinjenog osećaja za sve što život čini sadržajnijim.
Od 1985, kad je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, kao kreator kostima, a vrlo često i pozorišne scene, opremila je oko 150 predstava. Skrojila je kostime i za tri igrana filma, a sarađuje s više televizijskih i pozorišnih kuća u Srbiji i inostranstvu.
Godinama je u svetu među najtraženijim majstorima svog zanata. Na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju je profesor na odseku režije.
Kad ste se uključili u ovaj posao?
Od detinjstva sam pokazivala veliku ljubav i smisao za crtanje. Po završetku srednje škole sam se dvoumila između likovne i primenjene umetnosti, a na kraju sam odabrala kostimografiju kao nešto konkretnije zanimanje.
Koliko ste se bavili slikarstvom?
Prve tri godine na Akademiji su posvećene crtanju i slikanju. Uživala sam na tim časovima i razmišljala da se posvetim samo slikarstvu, ali na trećoj godini mi se otvorio novi svet, pa sam se ponovo predomislila i slikarstvo ostavila za kasnije.
Slikar Miloš Šobajić tvrdi da slikanje nije za žene...
Smatram da je podela poslova na muške i ženske davno prevaziđena i staromodna, pogotovo u umetnosti.
Koliko ljudi govore o sebi kroz oblačenje?
Veoma mnogo za one koji znaju da čitaju govor odeće. Gotovo svaka osoba vrlo brižljivo bira šta će da obuče, čak i one koje žele da budu neupadljive. Odeća postaje deo ličnosti i to je poruka koja se šalje drugima pre nego što se progovori. Od izgleda i oblačenja često zavise i prvi kontakt i prve impresije.
Da li odeća žene govori o njenom muškarcu i obrnuto?
Način oblačenja govori i o odnosu osoba koje su u vezi. Parovi obično imaju sličan stil oblačenja. Ponekad je odeća sasvim u kontrastu sa stvarnim likom, stidljive osobe mogu da se obuku izazovno i ekscentrično u želji da prikriju svoju pravu prirodu.
Kako sve to uređujete na sceni?
Da bi neki lik bio uverljiv na sceni mora da ima životnost, tu suptilnu igru otkrivanja i razotkrivanja. Nije dovoljno da se glumac obuče u lep i istorijski tačan kostim, mora da ima određeni karakter, a on se prvo ispoljava odećom. Potrebno je da se pronađe prava mera koliko od lika treba da se pokaže odećom, a koliki prostor za to da se ostavi glumcu.
Da li Vas Vaše zanimanje obavezuje u oblačenju?
Ne osećam potrebu da sebe previše dizajniram. Verovatno tu želju zadovoljim u pozorištu kreiranjem kostima za glumce. Za mene je bitno da je odeća udobna, funkcionalna i praktična. Često sam na putu, pa nastojim da ponesem što manje stvari, ali da imam ponešto za svaku priliku. Svoj stil bih okarakterisala kao sportski, ali i elegantan.
Koji deo tela oblačenjem krijete?
Mislim da je lepše i zanimljivije da se bude više pokriven, nego otkriven. Iz istorije kostima se vidi da svaka epoha ima svoju estetiku i svoj odnos prema erotici. Dekolte u ženskom kostimu se pojavljuje i nestaje kroz vekove. U viktorijanskoj epohi sve je zakopčano, dvadesete su otkrile noge, tridesete leđa, a danas na ulici možemo da vidimo žene koje su otkrile gotovo sve. Mislim da je u toj poplavi svlačenja izgubljena mera dobrog ukusa, a i intrigantnosti. Poslednji stadijum svlačenja je nudizam i tu prestaje erotika.
Ko u Vašem poslu ima poslednju reč: Vi ili reditelj?
Naši poslovi se prepliću, a poslednju reč ima svako u svom domenu. Dogovaram se i s glumcima. Volim kad su zadovoljni mojim kostimima, jer to nije samo odeća, već deo lika i karaktera koje tumače na sceni.
Da li Vam se nekad dogodilo nešto nepredviđeno prilikom pripremanja predstava?
Od skice do realizovanog kostima često dolazi do sasvim nepredviđenih situacija. Već je ušlo u anegdotu koliko se Voja Brajović opirao da obuče kostim koji sam za njega kreirala za „Pozorišne iluzije”, a nekoliko godina kasnije, za katalog za moju izložbu, napisao je da su mu to postali omiljeni kostim i uloga. U istom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, na probi kostima za „Bure baruta” gotovo ceo ansambl je bio protiv mog kostimografskog koncepta. Bila sam sigurna da sam u pravu i uz pomoć reditelja Unkovskog kostimi nisu promenjeni. Posle uspešne premijere svi su bili zadovoljni, a velika satisfakcija su mi bile čestitke glumaca. Doživljaj glumca u predstavi je sasvim drugačiji od našeg, koji taj proces posmatramo spolja kao celinu.
Koje se Vaše predstave igraju u Beogradu, a koje u svetu?
U Beogradu se trenutno igraju dve nove predstave za koje sam radila kompletan dizajn scene i kostima: „Tako je moralo biti” u JDP i „Klaus i Erika” u Malom pozorištu „Duško Radović”. Opera „Rat i mir” je na redovnom repertoaru Boljšog teatra u Moskvi, dok se u čuvenom pozorištu „Fomenko” igraju drame: „Otrovana tunika” i „Nosorog”. Balet „Alas” se daje u Madridu, a upravo je završena turneja po Koreji. Za sledeću godinu su u planu Pariz i Sidnej. Opera „Lakme” je rađena u Mariboru u koprodukciji s Japancima, pa je svoju premijeru imala i u Tokiju, Osaki i Nagoji. Trenutno spremam predstavu „Bokačo” u Madridu, čija je premijera predviđena za 12. septembar.
Koliko Vas zanima sport?
Dok sam živela u Somboru bila sam vrlo aktivna odbojkašica. Više volim ekipne sportove, ali pošto za to nemam vremena formu održavam u fitnes klubu blizu mog stana, mada ne stižem da vežbam baš redovno.
Kako doživljavate „kostime” sportista?
Sportska odeća je u poslednje vreme doživela velike promene što se tiče dizajna, pa je postala i deo svakodnevne garderobe. Patike su se nekada nosile isključivo za sport, a danas idu i uz večernje odelo.
Šta mislite o sportskim uniformama?
Sviđa mi se kada vidim naše reprezentativce u dobro dizajniranim odelima. Uniforma ima svoju funkciju i estetiku i žao mi je što kod nas postoji neka odbojnost prema njoj. Na primer, izbačene su školske kecelje, iako imaju niz pozitivnih strana. Praktične su, a i ublažavaju vidljivost socijalnih razlika, sve izraženijih u našem društvu.
Da li u kretanju kroz život mislite samo na sebe?
Volim da radim u timu i verovatno sam zbog toga i izabrala pozorište, koje podrazumeva toleranciju i smisao za grupni rad. Volim trenutke kreativne samoće, ali mislim da život nema smisla ako ga provedemo sasvim zatvoreni i okrenuti samo sebi. Mislim da je lepota u davanju i druženju, razmeni.
Da li ste našli smisao života?
Mislim da sam na putu da ga pronađem. Bavim se poslom u kome se svakodnevno postavljaju pitanja o smislu života. Rad na pozorišnoj predstavi podrazumeva svakodnevna preispitivanja, od ličnih do društvenih, filozofskih.
Šta je za Vas najvrednije?
Momenti u životu kada smo potpuno svesni svog postojanja. Na žalost, to se obično dešava u trenucima velike krize ili nesreće. Tek tada otkrivamo pravi smisao i lepotu življenja, dok smo svakodnevno obuzeti nevažnim stvarima.
Da li ste vernik?
Nisam u tradicionalnom smislu, ali ni u ovom pomodnom. Nije mi potrebno da mi Bog određuje šta je dobro, a šta ne, to mi govori neko moralno biće u meni. Mislim da svako od nas, bilo kojoj veri pripadao, ima tu vrstu odgovornosti prema sebi i drugima.
Šta je Vaša životna filozofija?
Ne verujem u sudbinu i da je nešto predodređeno, ali verujem da svako dobija ono što zaslužuje i onoliko koliko ulaže u sebe i druge. Ako se potpuno predajemo onome što radimo, ako u to unesemo svu svoju ljubav i znanje, onda svaki posao postaje umetnost.
Od čega sve zavisi ljubav?
Pre svega od onoga što je u nama. Teško je da se u drugom pronađe ono što sami nemamo u sebi. Zaljubljenost je trenutno stanje, a ljubav je proces, koji prolazi kroz različite faze.
Imate posao koji volite, a ljubav?
Trenutno sam vrlo zadovoljna svojim poslovnim i ljubavnim životom. Ko se bavi umetnošću vrlo je bitno da i njetov partner ima razumevanje za taj posao, kao moj životni saputnik Miodrag Colić, veliki ljubitelj pozorišta. Iako je plastični hirurg ne propušta nijednu premijeru u Beogradu, a redovan je posetilac svih mojih predstava u inostranstvu.
Da li imate neke poroke?
Porok može da bude sve što se uzima u prevelikoj meri: hrana, alkohol, cigarete... Trudim se da u svemu uživam umereno. Ne pripadam novom trendu koji propagira samo zdrav život i vežbanje.
Kako koristite odmor?
Najčešće odlazim s Miodragom, pasioniranim putnikom, na egzotična putovanja po Aziji, Africi, Latinskoj Americi... Pošto nam odmor i provod nisu osnovni cilj putujemo van aranžmana da bismo što izvornije upoznali neku zemlju i ljude.
napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA
izvor:eKapija

Patriša Genon, partner u „Karanović & Nikolić“
Bez nostalgije



Nedavno letovanje na hrvatskoj obali za Patrišu Genon, advokata i partnera u najvećoj srpskoj advokatskoj kancelariji „Karanović & Nikolić“, bilo je pravo otkriće. Pomisao na stari grad na Lastovu i Brione spontano je kod nje izazvala uzdah oduševljenja i komentar na dobrom srpskom „drug Tito je znao šta radi kad je tamo letovao”. U isto vreme, prisustvo na probama predstave koju su na Brionima pripremali Rade Šerbedžija i Lenka Udovički bilo je jedinstvena prilika da upozna umetničko viđenje posla i sveta. „Naš svet advokata je vrlo strukturisan, organizovan, precizan i usmeren na rezultate koji su merljivi. Onda sretneš umetnike, takođe velike profesionalce, koji svoju kreativnost ispoljavaju na drugačiji način“, opisuje Genon. Priznaje da je preciznost i potreba da kontroliše situaciju iz posla prešla i u privatni život. Međutim, nedavno je probala dve nove stvari na koje nije mogla nikako da utiče. Jedno je ronjenje, a drugo jedrenje. „Još uvek ne mogu da shvatim odakle dolazi vetar“, šali se dok kao liže i u vazduhu okreće levi kažiprst.
Sa druge strane, i njen posao traži kreativno mišljenje i spremnost da se primene nove ideje. Posredno, i prostor u kome se nalaze kancelarije „Karanović & Nikolić“ ima veze sa popularnom kulturom i umetnošću. Naime, kancelarije se nalaze u blizini Marakane, u četvorospratnoj kući Gorana Bregovića koju je „Karanović & Nikolić“ iznajmila od poznatog muzičara. Stilski, opisuje Patriša Genon, enterijer se ne uklapa u običajenu predstavu kancelarijskog prostora jer je prilično alternativan i neobičan. Zidovi su u crvenoj cigli, a advokatima su na raspolaganju fina kantina i bar. „Odgovara nam takav prostor, jer među zaposlenima imamo puno mladih ljudi do 30 godina, a i trudimo se da održimo atmosferu što mirnijom i opuštenijom. Posao je veoma stresan, ne samo zbog kompleksnosti materije kojom se bavimo, već zbog stalnog pritiska klijenata“, objašnjava Patriša Genon. Krevet, kaže, ipak neće ubaciti, iako imaju noćne smene kad god to posao i strogi rokovi zahtevaju.
Čaj za zdrave
Patriša Genon je vegetarijanac već petnaest godina, otkriva kad u Jevremu odmah naručuje grilovano povrće. Mada, nije baš ortodoksni, jer jede i ribu. Težu krizu „pravog mesa“ je imala samo dok je bila dva puta trudna. „Kad kažem da sam vegetarijanac, ljudi me ovde gledaju ’šta nije u redu sa mnom’. To je kao kad ja njih, u skladu sa mojim navikama, nudim čajem, a oni mi odgovore: ’Zašto čaj, jel delujem bolesno?“, šali se ova vitka Irkinja. Muž joj je Srbin, takođe partner u firmi. Upoznali su se u Irskoj, ali su se 1995. godine, u vreme najgore reputacije Srbiji u svetu, vratili u Srbiji i osnovali advokatsku kancelariju.
„Tih godina nije mnogo investitora dolazilo u Srbiju, a dobar deo onih koji su došli radili su to po političkoj liniji. Njima nisu trebali dobri advokati, nego je bilo bitno da se posao završi. Međutim, naš je fokus od početka bio da radimo profesionalno“, ističe Genon. Takva poslovna politika je rezultirala činjenicom da su sumnjive kompanije sve do danas zaobilazile ovu kancelariju koja okuplja 44 advokata. Takođe, zanimljivo je i da se ime „Karanović & Nikolić“ nije razvlačilo po tabloidima iako ta kompanija iza sebe ima velike poslove. „Generalno, ne pričamo mnogo za medije jer su naši klijenti uglavnom multinacionalke koje imaju svoje službe za odnose sa medijima. Sa druge strane, zastupamo Microsoft i njihovu kampanju za legalizaciju softvera, pa naši advokati koji se time bave moraju da nastupaju javno“, kaže Patriša Genon.
Najveći izazov njene kompanije u budućnosti je otvaranje kancelarija u regionu, ali i specijalizovanje advokata za različite oblasti. Dosad su otvorili kancelarije u Podgorici i u Banja Luci, ali imaju i klijente u Sarajevu.
Kaže da je godinama unazad bilo razgovora sa brojnim međunarodnim advokatskim kompanijama u vezi sa potencijalnom saradnjom ili preuzimanjem „Karanović & Nikolić“. Ali, kako kaže Genon, zasad su partneri odlučili da zadrže kompaniju u svojim rukama.
Promaja
„Jasno je da sam ’srpski snajka’ i ljudi su me lepo prihvatili u Srbiji“, njen je utisak. Osim snajke, u njenom rečniku je obavezna i reč „baba“. „Deci uvek pre kažem ’pazi’, nego ’be careful’, jer je brže“, ilustruje prednosti srpskog. Jedanaestogodišnji sin i dve godine mlađa ćerka govore podjednako dobro oba jezika: sa njom na engleskom, sa ocem na srpskom. Idu i u srpsku školu, jer njihovi roditelji žele da usvoje obe kulture, i ovdašnju i irsku. Na opasku da bi ona mogla biti idealan sagovornik ministru Mlađanu Dinkiću koji je plasirao priču o irskoj ekonomiji kao primeru na koji Srbija treba da se ugleda, Genon odmahuje glavom. „Irsko ekonomsko čudo, nažalost, zbog drugačijih okolnosti, ne može biti preslikano u Srbiji. Ono što bi moglo da se prekopira, jeste jača saradnja i solidarnost među samim Srbima u zemlji i inostranstvu. Gde god odem vidim razjedinjene srpske interese“, utisak je Patriše Genon.
Na pitanje da li je euroskeptik, kaže da je samo realna jer je neko vreme radila u Evropskoj komisiji. Misli da to nije funkcionalna unija i ne bi volela da Srbija iz nefunkcionalne unije Jugoslavije uđe u još nefunkcionalniju uniju – EU. „Ali, kakav god bio rezultat priključenja, Srbija zbog sebe treba da usvoji evropske standarde u poslovanju i zakonodavstvu“, njeno je mišljenje.
Veliki broj stranaca u Srbiji, u odnosu na period pre 10 godina, smatra najvećim pomakom države u kojoj trenutno živi. Nema nostalgije za rodnom Irskom, jer svake godine tamo provede nekoliko dana, a sa sobom put Beograda dovuče zalihe “ginisa”. Ono što je sasvim sigurno, u razmišljanjima Patriše Genon je možda ostalo samo „i“ od irskog poimanja hladnoće. Danas, sigurno je, niko ne može videti ovu „srpsku snajku“ da šeta sa mokrom kosom koja se puši na nula stepeni, što je inače uobičajeno za zapadnoevropske žene. „Deca su letos bila tri nedelje u Irskoj i učila su da surfuju na Atlantiku. Sad se naježim kad se setim da su to radili na 15 stepeni, po kiši, a temperatura okeana je verovatno bila pet stepeni. Kao đak i ja sam cele zime nosila sokne“, priseća se ona. Ipak, sa dve navike još uvek je bliža Dablinkama, nego Beograđankama. „Nemam problem sa promajom i ne nosim papuče po kući. Baba onda poludi jer misli da ću prehladiti bubrege“, smeje se.
Očigledni je fan modne kreatorke Dragane Ognjenović: sve crno uz mali beli detalj, uprkos avgustovskih 30 stepeni. Svake godine ide na Exit, a redovni je posetilac svih ostalih muzičkih događaja. Ide u teretanu, a vozi i bicikl na Adi. Sa rolerima još ne sme da odmeri snagu. Sve to postiže jer i ona i suprug znaju koliko druga strana ima posla, baš kao i deca koja su već usvojila neke elemente advokatskog načina razmišljanja. “Kad me ćerka zove telefonom prvo pita: ’Mama, da li si zauzeta?’ Onda po stavkama i prioritetima ređa pitanja, što je odlično”, smeje se i dodaje da sin, pak, nastupa sasvim suprotno. U advokatskom jezičkom žargonu otkriva da je njen sledeći projekat u porodici da organizuje vikende van Beograda, jer se tad najbolje pune baterije i razvijaju dobre ideje.

Jelena Udicki, direktor za korporativne i regulatorne poslove kompanije "British American Tobacco" za jugoistočnu Evropu


Retko ko bi mogao pretpostaviti da direktor za korporativne i regulatorne poslove kompanije "British American Tobacco" (BAT) za jugoistočnu Evropu, “iz prve“ zna recept za knedle sa pilećom džigericom, zaštitni znak svake banatske supe. Kada umutite jedno jaje, u to dodate pileću džigericu, desetak kašika griza i malo soli, knedle su spremne za nedeljnu supu, preporučuje Jelena Udicki i objašnjava da u njenom rodnom gradu Kikindi, domaćica to jednostavno mora znati. Time dokazuje da se u kulinarstvo vrlo razume, ali da više voli da drugi kuvaju za nju, to posebno naglašava.
- Retko se “hvatam” za varjaču. Mislim da je u Beogradu mnogo isplatljivije ručati u pristojnim kafanama. Posle posla, gotovo svakog dana idem sa prijateljima da nešto čalabrcnemo. Restoran štedi vreme, a i zanimljivo je - kaže Jelena Udicki.
U Beogradu joj je mnogo toga zanimljivo, a na žalost, slobodnog vremena ima malo. Život u prestonici leti, zbog toga joj nedostaje Kikinda, za koju kaže da je “raj na zemllji“. Kada ulazi u grad brzinom od 60 kilometara na čas, shvati da prosto "divlja".
- U tom gradu možete voziti biciklo po sredini ulice, kao oslobodilac, i niko vam neće trubiti. Možete, voziti auto 20 kilometara na sat, a da niko ne pomisli da vam se automobil pokvario. U Kikindi je sve lagano, čak se i sporije trepće.

Kada je došla u Beograd na studije ekonomije, gospođica Udicki, tada i glumica kikindskog Narodnog pozorišta, asimilirala se domaćim brucošima, kako kaže, a nije imala priliku da osnuje kikindski "klan", jer su se njeni srednjoškolski drugovi najčešće odlučivali za studiranje u Novom Sadu.
- Ambiciozna sam, trudim se da svaki svoj zadatak odrađujem najbolje moguće. Završila sam Ekonomski fakultet u Beogradu i upisala postdiplomske studije na Pravnom fakultetu, ali ih nisam završila, a prema svemu sudeći i neću obzirom na tempo koji nameće posao– kaže Udicki.
Posle stečene diplome davala je privatne časove i neko vreme radila u Makedoniji. Kasnije se vratila u Beograd i zaposlila u Agenciji za privatizaciju.
- U tom periodu stekla sam izvandredno iskustvo. Veliki broj mladih, obrazovanih i ambicioznih ljudi okupljenih u Agenciji ubrzo su mi postali prijatelji. I svi oni, koji su bili deo te ekipe, sada su uspešni poslovni ljudi u najrazličitijim granama ekonomije.
- Iz Agencije sam prešla u BAT, ozbiljno sam pregovarala sa jednom američkom kompanijom, i ni sama ne znam zašto sam se opredelila za Britance, ali se u svakom slučaju nisam pokajala. U BAT sam imala niz vertikalnih pomeranja do sadašnje pozicije.
- U poslu mi je jako važan koncept odgovornosti. Ukoliko ste odgovorni prema sebi i drugima, i ukoliko u svakom trenutku dajete sve od sebe, možete očekivati da će vam svaki sledeći trenutak biti bogatiji i ispunjeniji. Kada se bavite industrijom koja je kontraverzna, kao što je prodaja cigareta, vi morate biti odgovorni. U kompaniji u kojoj radim to se odnosi na odgovornost prema pušačima, lokalnoj zajednici, životnoj sredini, poslovnim partnerima, zaposlenima... .
- Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama u Srbiji, donekle je blaži od sličnih zakona u evropskim zemljama. Na primer, u Norveškoj možete pušiti samo kod kuće. Irska, Norveška i Škotska su uvele totalnu zabranu pušenja na svim javnim mestima, uključujući i restorane i kafiće.

Jelena Udicki napominje da je sistemom ventilacije vazduha, kompanija "British American Tobacco" pokušala da pomiri interese pušača i nepušača. Beogradski restoran Franš prvi je ugostiteljski objekat u Srbiji u koji je BAT instalirao pomenuti sistem ventilacije vazduha, koji omogućava restoranima da imaju zajedničku prostoriju za pušače i one koji to nisu. Naime, sistem u toj meri filtrira vazduh, da omogućava i jednima i drugima da provedu vreme bez duvanskog dima. Na ovaj način se "eliminiše" duvanski dim a ne pušači.
- Upravo završavamo implementiranje tog sistema u još jedan beogradski restoran Interesovanje za “prečišćivač” vazduha je izuzetno. Kako je rešenje specifično, u zavisnosti od objekta do objekta, tako se i cena kreće od 5.000 pa i do 50.000 EUR.
Jelena puši Kent, i u njenoj konfornoj kancelariji pušenje je dozvoljeno. Veoma precizno saopšatava odredbu Zakona o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama, u kojoj piše da je u prostriji u kojoj pušač boravi sam - pušenje dozvoljeno.
- Koncept kompanije BAT je neprestano ulaganje u društvenu zajednicu, koje se ogleda u kontinuiranom socijalnom dijalogu i projektima podsticaja preduzetništva, ulaganje u buduće menadžere putem MT i IP programa, nagrađivanje najuspešnijih vranjanskih malih privrednika i podrška raznim projektima iz oblasti kulture i umetnosti.
"British American Tobacco" za jugosistočnu Evropu obuhvata sve zemlje bivše SFRJ i Albaniju. Jeleni Udicki je, prema opisu posla direktor na osam tržišta, i često oblazi sve te teritorije. Ona priznaje da ta putovanja ponekad postanu zamorna. U privatnoj režiji, takođe, puno putuje. Norveška je ostavila najjači utisak.
- Norveška je fascinantna zemlja. Ljudi su, iako deluju hladno, po prilično ljubazni. Zemlja fjordova, glečera, strmih obala i dubokih uvala. Inače, ne volim pijace, ali riblja pijaca u Norveškoj, predstavlja pravo blago. Toliko vrsta ribe, koja je tek izvađena iz mora, polužive …
Jelena Udicki je jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera.
izvor:eKapija

Danica Popović, ekonomista - Izvucite zeca iz šešira




“A zec se zove - privatizacija! Sada ogromna državna preduzeća vode nesposobni partijski činovnici kojima je najvažnije namicanje što više para za stranke koje su ih zato tu i postavile”
“Ne, ne mislim da su srpski novinari glupi za ekonomiju”, brani se od “sedme sile” Danica Popović (http://danica.popovic.ekof.bg.ac.yu). Poznati je ekonomista, koju čak i Financial Times rado citira. Manje je, međutim, znano da je i autor “Ekonomskog rečnika za novinare”, izdatog prošle godine. “Svi su ga vrlo lepo prihvatili, ali niko - pročitao”, šali se, naravno. Vrlo je zadovoljna svojim učinkom na kursevima za novinare koje je organizovao Centar za liberalno-demokratske studije.
Još pre šest godina kreirala je i “Makronavigator”, softver za makroekonomiju, koji je, u međuvremenu, prerastao u - video igricu “No, prime minister”, odnosno “Kako biti premijer”. “Nakon starta ‘Vozi, Miško!’, igrač treba da povlači odgovarajuće makroekonomske poteze. U suprotnom, preti mu izbacivanje iz kabineta uz muzičku pratnju ‘Mesečine’: ‘Joj-joj’”, živo objašnjava. Šteta, igrica je još u beta-verziji...
Ako je, dakle, suditi po Danici Popović, biti ekonomista u Srbiji vrlo je prijatan, pa i zabavan posao. “Stvarno uživam u svom lepom i kreativnom poslu”, potpuno se slaže. “Pogotovo zato što ne zavisim od jednog finansijskog izvora”. Redovni je profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i istraživač u CLDS, a radila je i projekte za Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond i, kako kaže, “progresivne” vlade Milana Panića, Dragoslava Avramovića... Lepo, ali, mora biti, i frustrirajuće, s obzirom na neveselu ekonomsku situaciju u Srbiji. “Sasvim tačno. Jer, do 2001. godine, niti jedan-jedini projekat nije bio primenjen, iako su ih stručnjaci uradili, naplatili i od toga lepo živeli”, navodi, ne bez ironije.
Mi i oni
Dodaje, međutim, da se situacija od tada značajno promenila - na bolje. “Sada zemlju zaista vodi elita, ma koliko se građani na nju ljutili, uključujući i mene samu. Ali, danas sukob s političarima doživljavam kao neslaganje ljudi koji jedni druge mogu da razumeju. Niste se mogli svađati sa, recimo, premijerom Zelenovićem, kad on nije shvatao šta mu to, zaboga, govorite. Ovo mi, međutim, mnogo teže pada, jer skandalozno populističke poteze povlače ‘moji’, a ne, kao u devedesetim, ‘njihovi’”, gubi na trenutak zaraznu vedrinu.
A u šta su se to pretvorili “naši”? “To je najbolje objasnio briljantni ekonomista Čarls Viploš u svojoj knjizi ‘Makroekonomija, evropski udžbenik’, koju sam i prevela za svoje studente: ‘I najveći profesionalci na vlasti sasvim menjaju vizuru’. Još gore, naši političari su balkanski sujetni i igraju uvek na prvu loptu”, optužuje nekadašnje zajedničke favorite.
Paradoksalno, strancima su često puna usta hvale na račun njihovog dosadašnjeg učinka. “Dometi refomi u Srbiji zaista su vrlo pristojni”, priznaje Popovićeva, ali... “... ali, tranzicija nije punjenje frižidera, plakara i štednih knjižica, dok ti to sve posmatraš na TV - po mogućstvu, što većeg i tanjeg ekrana. Toga nema ni u američkim i španskim TV sapunicama. Čak se i u njima jasno vidi koliko se naporno mora raditi da bi se sve to zaradilo”.
Krivicu za ovakvo raspoloženje građana u najvećoj meri pripisuje, ipak, Vladi.
Koštuničin minimalizam
“Koštunica je u svom prethodnom mandatu - istina, nehotice - sprovodio koncept ‘minimalne države’, što je ponegde, kao u Kragujevcu, dalo fantastične rezultate. Loša posledica nečinjenja njegovog kabineta je, između mnogo toga drugog, to što građani nisu obavešteni o onome šta ih, zapravo, čeka; kao što je to bio slučaj prilikom reforme bankarskog sektora, koja je izvedena toliko uspešno, kao kada smo na parketu svim protivnicima zabijali po sto koševa”, slikovita je Popovićeva. “Odlučnim rezovima smo od 7.000 nezaposlenih dobili 21 hiljadu zaposlenih - i to sa najvećim platama u državi! - spektar usluga je izuzetno proširen i obogaćen, a domaći bankarski sistem je postao snažan magnet za privlačenje stranih investitora. Zašto se isto ne bi uradilo i u ostalim sektorima?”
Pa, koji će to majčin sin desetinama hiljada glasača u oči sasuti da će uskoro ostati bez posla i - preći cenzus na narednim izborima?! “Jeste, zvuči grozno. Ali, mnogo je gore ljude držati u iluzijama; ili nesnosnoj neizvesnosti, zbog čega s pravom postaju nezadovoljni, pa i besni”, veruje u svoj stav Popovićeva. “Drugi nisu tako radili”.
A kako su drugi radili? I ko su ti “drugi” na koje bi trebalo da se ugledamo? “Ja bih se ugledala na Slovačku, koja nam nije previše odmakla. Poenta je da se ‘tranzicionim gubitnicima’ pokaže da i oni mogu postati dobitnici, i to mnogo veći nego što su se nadali. Ali, ljude treba nečim podstaći da skoče u preduzetničke vode i uspešno zaplivaju. U suprotnom, prirodno se prepuštaju matici...” Okreni-obrni, ispada da nam je potreban mađioničar koji će spektakularno izvući zeca iz šešira.
Bog i šeširdžija
“Zec iz šešira se zove - privatizacija!”, gotovo uzvikuje Popovićeva. “Pozivanje na to da je državna svojina očuvana i u, recimo, Finskoj nisu umesna, pa ni dobronamerna. Zašto? Pa, zato što je u Srbiji sve potpuno korumpirano politikom! Ogromnim državnim preduzećima upravljaju partijski činovnici - i to uglavnom sasvim nesposobni - imajući, pri tome, samo dva cilja: prvo, potpunu poslušnost stranci koja ih je postavila na dobro plaćenu poziciju i, drugo, namicanje što više para za partiju i, u izvesnim slučajevima, u vlastite džepove. Uostalom, i u znatno naprednijim zemljama se uvidelo da je državna svojina neuporedivo neefikasnija od privatne”.
Ali, veliki broj, čak krajnje dobronamernih, građana strepi da će nas strani kapital sasvim progutati. “Olakšaće samima sebi ako ustanove da li su im važnije pristojne i sigurne plate ili da se - prezime vlasnika firme u kojoj rade završava na ‘ić’”, odgovara bez sentimentalnosti.
Građani, međutim, znaju da se ustalasaju i kada njihov sunarodnik “prljave” biografije i kapitala kome je takođe neophodno “veliko pranje” kupi domaće preduzeće. S druge strane, možda je i to bolje nego da tajkuni pare u džakovima iznose na Kajmanska ostrva. “Neka ih nose. Daleko im lepa kuća!”, nema nedoumica Popovićeva. “Neće nam, valjda, oni graditi modernu Srbiju?!”
Moralno - više nego ispravno. Ali, praktično... “Srbiju spašavaju direktne strane investicije, koje će, između ostalog, značajno smanjiti uticaj i učešće problematičnih domaćih tajkuna u privrednom i društvenom životu zemlje. Pogotovo zato što je mnogo stranih investitora vrlo zainteresovano za Srbiju. Ali, ambijent presporo menjamo: Zakon o stečaju, kao i niz drugih, praktično i ne funkcioniše, kreditni rejting zemlje pada, jer smo opet počeli da se zavitlavamo sa javnom potrošnjom... U međuvremenu, stranci se opredeljuju za Rumuniju”.
Zlatni kavez
Danica Popović pleni neposrednošću, pa ne čudi što je omiljena među studentima ekonomije. “Mi, zapravo, razmenjujemo emocije upakovane u ekonomiju, što odlično funkcioniše”, dopada se profesorki kompliment. “Nerviraju me priče da nam je omladina sve gora. To je gnusna laž! Mada, nije mi jasno kako su se neoštećeni provukli kroz sve ovo. Valjda zbog silne želje da postanu prava, intelektualna elita, koja je noseći stub svakog zdravog društva”.
Ali, brzo će odleteti iz profesorkinog “zlatnog kaveza”, da bi im snovi o “intelektualnoj eliti” sagoreli, nažalost, u prah i pepeo. “I njihovi, ali i moji”, samo za trenutak setno spušta glas i odmiče tanjir. “Trudim se, ipak, da ih naoružam ubojitim znanjem. Verujem u svoje studente i zato što su danas pravila igre neuporedivo jasnija i čistija. Primera radi, jasni su uslovi dobijanja kredita za kupovinu stana - makar i minijaturnog, za početak - pa se pristojni ljudi ne moraju ponižavati i služiti sredstvima od kojih im se želudac okreće”.
Zanimljivo, suprug Danice Popović je Boris Begović, takođe poznati ekonomista. Nadopunjuju li se ili - sevaju varnice? “Kohabitiramo”, odgovara smehom. “Radili smo dosta zajedno. Pri tome, važno je da se zna ko je gazda, što obično podrazumeva i bavljenje neprijatnim poslovima. Zato više volim kada Boris vodi posao. Onda imam i više slobodnog vremena”.
Uvek u centru
Slobodno vreme najradije provodi sa 9,5-godišnjom ćerkom Milicom. “Neverovatno smo talentovane za trošenje”, ponosna je profesorka makroekonomije. Često je na šljaci Kalemegdana - zbog omiljenog tenisa, ali i ugodnih razgovora sa “srodnim dušama”. “Slučajno sam otkrila da je u ranim jutarnjim satima Ada Ciganlija zanosna: nema skoro nikoga i kao da je tvoja privatna”, dodaje.
“Volim i odlaske u vikendice u unutrašnjosti, ali - tuđe. Preferiram gradski asfalt”, priča dok nas vozi iz nestvarnog zemunskog spokoja “Kod kapetana” kroz beogradsku saobraćajnu vrevu. “Uvek sam živela u centru grada. Čak i u Londonu, u kome sam, odričući se mnogo čega, plaćala stan na Pikadiliju”, parkira svoj plavi ford kod “Beograđanke”, u neposrednoj blizini porodičnog stana.
Osim u nekoliko navrata u Engleskoj, izvesno vreme živela je i u Ženevi, a u Americi je obišla “sve univerzitete koje je htela”, uključujući i Harvard i Jel. “Srećna sam zato što živim u Beogradu, jer to želim i volim. Ali, zalažem se da istu slobodu izbora dobiju i moji studenti i svi građani Srbije”, libertarijanski nam maše na rastanku Danica Popović.
izvor:eKapija

Vida Ognjenović, pisac, reditelj, ambasador ...
I danas sam svojeglava



Poznata po svojoj energičnosti i smirenoj istrajnosti, Vida Ognjenović, pisac, reditelj, doskora ambasador, nedavno se vratila iz Dakara s međunarodnog kongresa PEN-a, gde je učestvovala kao ovdašnji predsednik te značajne organizacije. I dok njen, zasad poslednji roman „Preljubnici“ osvaja čitalačku publiku i ulazi u prevodilačke vode, u ispovesti za „Blic nedelje“ Vida Ognjenović kaže:

Detinjstvo
Iz brojne sam porodice. Bilo nas je devetoro dece. Sada nas je sedmoro živih s razgranatim brojem naslednika. Na moju veliku detinjsku patnju, nisam odrasla sa svojom braćom i sestrama. Moja baka i ujaci su se preselili u Vojvodinu kao prethodnica mojim roditeljima koji nisu mogli da krenu zbog toga što su deca bila mala. Najstarija sestra je imala deset godina, a za njom četvoro sve po godinu i po razlike, a majka je bila u poodmakloj trudnoći. Nekoliko meseci pošto smo se mi odselili, rodila se moja sestra Jana.

Baka i ujaci su poveli mene sa sobom. Nisam znala ni kud idem, ni šta to znači (imala sam svega tri i po godine), ali kad sam krenula u školu, shvatila sam da nešto nije u redu. Svako malo sam se pakovala i pretila da ću da krenem kući, pisala pisma mami i tati da dođu po mene i pretila da ću noću da se iskradem i odem na voz. Očekivalo se da će moji da pristignu kad deca malo ojačaju, ali su u međuvremenu nastale vrlo teške prilike. Moji ujaci su dospeli na Goli otok, kolonizacija je obustavljena, sve je pošlo nizbrdo.

Čeznula sam za svojima i tu čežnju osećam i danas, svaki naš porodični sastanak proslavim. Isto tako sam neutešna zbog iznenadne smrti moga brata Filipa, bez čijeg, prisustva, dobrote, podrške, ljubavi i zaštite, u poslednje dve i po godine moj život sasvim drugačije izgleda.

U detinjstvu je na mene najviše uticala moja baka. Čitala sam joj knjige, ili naglas govorila narodne pesme koje sam lako učila napamet, a ona mi je od zavesa i krpica šila haljinice kakve niko u školi nije imao, kinđurila me i oblačila u vezene bluze, koje je ukrašavala svojim rukama. Od nje sam naučila da je odelo koje čovek nosi početni činilac prvog utiska, da je taj utisak vrlo bitan jer utiče na dalji tok komunikacije.

Školski dani
Rado sam pošla u školu jer mi je to bila prilika da budem s decom. Lako sam učila i kao maštovit igrač i improvizator postala sam kolovođa svih školskih đavolija, bila sam prvak ulice u prepričavanju filmova i u parternoj gimnastici. Oprostili su mi zato kad sam zamenila recitaciju na školskoj priredbi i, umesto tada za mene dosadne himne Jugoslavije Čedomira Minderovića, odrecitovala omiljenu pesmu moje bake „Siroče“ Vojislava Ilića, čije početne stihove znam i danas. Zaradila sam ogroman aplauz auditorijuma, suze moje bake u trećem redu sale i odlazak kod direktora škole sutradan pred početak časa.

Učiteljica Jelena Dobrički me je odbranila rekavši da sam od treme u poslednjem momentu zaboravila početak himne, što se kod dece često događa. Prošla sam sa smanjenom ocenom iz vladanja. Baka je rekla: „Ići ću da im kažem da mi ne muče dijete, bila si najbolja“. Vezala mi je ujutru mašnu koja mi je titrala kao leptir dok sam plakala pred direktorom. Učiteljica mi je dala maramicu sa čipkanim obrubom da obrišem suze i na hodniku mi je rekla šapatom, gurajući mi je u džep: „Tvoja je, to ti je nagrada za recitaciju“.

Prelomni trenutak
Dolazak u Sremske Karlovce i upis u Karlovačku gimnaziju. Došla sam na svoju ruku, uprkos protivljenju svih ukućana i zapomaganju roditelja da to ne činim. Nije bilo nikakve šanse da me zaustave. Ispostavilo se da je bilo dobro što sam bila neposlušna i svojeglava. Nisam se ni do danas izlečila od tih boljki.

Ambasadorka
Isprva sam se ustezala da to prihvatim. No, upoznavajući taj posao i prateći njegove linije i lukove, shvatila sam da ambasador nije samo predstavnik zemlje i društva iz kojih dolazi, već je njihova personifikacija. Njegova uloga ne sme biti šablonizovana. I uverila sam se po ko zna koji put da je svaka javna delatnost stalno na ispitu iz opasnog odnosa rutine i inspiracije. To što se obično naziva profesionalizmom uključuje poznavanje pravila, a preciznost dejstva u njihovom ključu jeste mera uspešnosti. U hodu sam shvatila da to nije dovoljno, da je šablon upravo poguban, da ništa ne stoji u mestu, pa ni ta pravila, da je prosečnost baruština koja se mora razbiti kovitlacima i virovima, naravno, pravim.

Umetnica u politici
Umetnici su sastavni deo društva te i politike. Šta mislite, da li je problem umetnika u politici ikada iko postavio nobelovcima Žozeu Saramagu, ili Orhanu Pamuku? Da li je proslavljena britanska glumica Glenda Džekson ispraćena u parlament (u trećem sazivu) s čuđenjem: šta će to jednoj takvoj umetnici? Naprotiv, glumci su to smatrali priznanjem da se na iskustva i značaj njihove branše najzad uzima kao društveni činioci. Nikako da se otresemo tog rđavog nasleđa iz ideološke države kad je pisac i svaki umetnik u politici morao da tancuje u ritmu strogo kontrolisane muzike. Danas su ona anahronizam. Mi smo se borili za što širi opseg i raznovrsniji sastav tela koja odlučuju o pitanjima društva. Što bi za pisca bilo toliko pogubno da u tome sudeluje, još manje ima razloga da se to smatra štetnim za kulturu i društvo, naprotiv.

Žensko pitanje
Moram da kažem da se ne bih dobro osećala da me negde izaberu, ili postave na neko mesto, ili ne daj bože nagrade za neko delo, samo za to što sam žena, da bi se tako popunila kvota. I to je jedna vrsta neravnopravnosti. Smatram da treba da se borimo vrednostima do kojih same dolazimo, jer to što sam žena je prirodna datost koja me, naravno, uveliko određuje i u kojem tonalitetu delujem. No, ja se međutim pozivam na ono što sam od sebe stvorila, a ne na činjenice na koje nemam uticaja. Jeste, kao što kaže dr Mićunović, žensko pitanje mera naprednosti jednoga društva, ali kriterijumi za tu meru se ne smeju pretvarati u sopstvenu parodiju.

Muški strahovi
Slabi muškarci se plaše, uostalom, s razlogom. Plaše se i slabe žene, jer slabi su svi koji su u vlasti predrasuda, podjednako razmaženi mamisti, odnegovani kao prirodna retkost, kao i žene od detinjstva dizajnirane za udadbenu ponudu i patriotsku obavezu produženja nacije.

Taj je koncept odnosa tvrdokoran i, nažalost, nije samo stvar ruralnih sredina i neškolovanih slojeva. Zar nisu mediji pre nekoliko godina na sva zvona najozbiljnije plasirali predlog koji je došao iz univerzitetskih krugova za oporezovanje, odnosno kažnjavanje brakova bez dece. Šta ćemo s ljudskim pravima i slobodama, gospodo, pitali su se u čudu posmatrači iz Evropske unije. Moji muškarci su se u tom smislu ponašali divno. Uostalom, zar zamišljate da bi se ljudi sa takvim ubeđenjima uopšte vezivali za mene i obrnuto. Čime bi tako zašnirani i isprazni slabići zavredeli moju pažnju i kako bih se ja ikad ubacila u njihov program. Meni je, kao i većini žena, potrebno da čoveka s kojim sam, uvažavam. Ljubav jeste slepa, ali zbog toga ne mora da bude glupa. Znamo da slepilo i te kako izoštrava ostala čula.

Na čemu sada radi
Don Krsto (tekst i režija Vida Ognjenović, premijera 18. jula, Budva Grad teatar) - Probe su već poodmakle. Imam odličan ansambl. Jesu vrućine, jeste vreme za odmor, ali radimo u JDP. Kakav odmor, kakvo more, kakve planine, hoteli, letnje zabave, turistički kič i gnjavaža... Sve mi to u poređenju s ovim našim probama deluje kao metafora ispraznog gubljenja vremena...

Car Edip (antička tragedija, režija Vida Ognjenović, premijera u Narodnom pozorištu na jesen) - Čini mi se da smo na čitalačkim probama dramaturg Božo Koprivica i ja uspeli smo da zainteresujemo ansambl i probudimo i njihovu radoznalost za ovaj sasvim iskošen i pomalo izokrenut ugao gledanja na ovu tragediju. Jeste, reč je o političkoj manipulaciji, o scenariju za državni udar koji mora da bude ubitačno precizno izveden, ne sme da ima nikakvu pukotinu. Rez treba da je nevidljiv, s nestrpljenjem očekujem ponovni ulazak u salu.

Maj nejm iz Mitar (drama Vide Ognjenović) - Proletos je ova predstava izvedena u Italiji. U odličnom prevodu književnice i prevoditeljke Tijane Đerković, tekst je zvučao kao da je napisan na talijanskom, mnogo su je hvalili i s razlogom, jer dobar prevod je dragocen za rad na predstavi. To je bio zanimljiv projekat s mladim studentima glume u divnom pozorištu „Maručino“ u režiji Đulijane Antenuči. Ti mladi ljudi su neiskusni, ali iskreni glumci, pozavideli bi im na tome i vrhunski profesionalci.
Biografija
Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama kraj Nikšića, osnovnu školu je završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. godine, a dve godine kasnije i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Objavila je veliki broj književnih drama, poput dela „Melanholična drama“, „Kanjoš Macedonović“, „Devojka modre kose“, zatim knjiga priča kao što su „Otrovno mleko maslačka i „Stari sat“, ali i roman „Kuća mrtvih mirisa“... U njenoj kolekciji nalaze se najprestižnije nagrade: „Andrićeva“, nagrada „Branko Ćopić“, „Prosvetina“, nagrada „Laza Kostić“...
izvor:eKapija

Anita Mančić, glumica
Dobar glumac je kao prirodna katastrofa




Predstava Cirkus istorija Sonje Vukićević poslednjih meseci je obišla sve vodeće svetske festivale avangardnog teatra, listom dobijajući pohvale i nagrade.

Ova koreodrama u kojoj fragmente iz Šekspirovih komada glumci (Anita Mančić, Branislav Lečić, Dragan Mićanović, Hristina Popović) tumače s cirkuskih rekvizita, posle Beča, Pule i italijanskog grada Ćividalea prošle nedelje, na proleće će putovati za Bogotu u dalekoj Kolumbiji.

Cirkus istorija, kako za Evropu kaže Anita Mančić, jedna od najvećih pozorišnih zvezda svoje (i drugih) generacija, krenuo je iz kolevke kao produkcijski prvenac, ili bolje rečeno pastorče beogradskog Bitefa.

Premijeru Cirkusa istorija na prošlogodišnjem Bitefuobeležili su skandal i opstrukcija producenta Bitefa, a sad je prate svetski uspesi. Kako to objašnjavate?
Predstava, očigledno, jako dobro prolazi u inostranstvu, za razliku od toga kako je prošla kod nas prilikom priprema i na premijeri.

Cirkus ne bi ni preživeo da nije bilo Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje ga je prihvatilo, iako je to bila produkcija Bitef festivala.

Očigledno je da njima nije bilo stalo do nje ni dok smo je stvarali, ni u trenutku premijere, koja je bila otkazana iz tehničkih razloga.

U pitanju je bila neadekvatna oprema?
Nismo hteli da napravimo medijski skandal zbog toga jer nismo želeli da na predstavu padne ružna senka.

Producenti koji je trebalo da vode računa o predstavi, ili bar da obezbede minimum uslova, opstruisali su naš rad. Sve vreme smo imali utisak da smo prepušteni sami sebi. Sami smo nabavljali i sponzore.

Poslednjeg dana smo dobili pogrešne kablove; došlo je do kratkog spoja, pa je premijera otkazana, naočigled brojnih inostranih gostiju festivala. To je bila sramota za sve nas.

Onda ste reprizu igrali kao premijeru?
Jesmo, ali, nažalost, mnogi gosti iz inostranstva došli su samo na dan da bi nas gledali i morali su da se vrate pre nego što su videli predstavu. Sve to ide na dušu organizaciji Festivala.

Kako to da se u poslednje vreme često dešava da neko ko investira sam sebe opstruiše?
Bitef je izvršni producent, a Skupština grada finansira, vrlo voljno i otvoreno. Ali, očigledno je ima poverenja u neke ljude koji to ne zaslužuju. Pošto u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost ni za šta, bez posledica su prošli i odgovorni za haos koji se nama dešavao.

Očigledno su na raznim mestima razni samozvanci koji ne znaju da rade to što rade, ili ih to ne zanima. Prva bitefovskaprodukcija trebalo je da bude prodor za sve nas, a ne bruka i sramota.

Cirkus je ipak videla Meri Cimerman i pozvala vas na festival Vinerfestvohen?
Gospođa Cimerman je bila upoznata s radom Sonje Vukićević i specijalno je došla na Bitef da bi pogledala njenu novu predstavu.

Viners je jedan od tri najveća svetska festivala, a mi i jedna predstava iz Hrvatske smo prvi s ovih prostora koji su tamo otišli. Ne samo da je publika bila oduševljena, već su i u bečkoj štampi osvanule odlične kritike, što se tamo ne dešava tek tako.

Nagrade za ovu predstavunisu prve u vašoj biografiji. Kako ste se osećali pošto ste dobili dve Sterijine?
Kad sam dobila Steriju za Karolinu Nojber, moram da priznam da se nisam mnogo iznenadila.

Bila je to prava predstava, prava uloga i pravi trenutak za nju. Međutim, interesantno s nagradama je to da se više razočaraš kad misliš da treba da je dobiješ, a ne dobiješ je, nego što ti nagrada obezbeđuje kad je dobiješ.

Osim što stoji u kući i mazi tvoj ego. Glumac može da ima milijardu nagrada, ali ga uvek iznova preispituju. Zato je ovaj posao težak, jer bez obzira na broj uloga i značajnih priznanja, uvek to neko ponovo ocenjuje i često nipodaštava.

Koliko god da si uradio, zapravo uvek krećeš iz početka. To dokazivanje je strašan stres; nikad nisi u situaciji da bar odahneš i kažeš – imaću makar posao i od čega da živim.

Za svaki posao se boriš – ako izgubiš kontinuitet, teško je da se ponovo vratiš u igru.

Bili ste veliki protivnik snimanja serija zarad gole egzistencije. Jeste li promenili stav?
Dugo sam mislila da ne treba da eksploatišeš sebe ako hoćeš da zadržiš individualnost u pozorištu.

Tako sam se zaista našla na ivici egzistencije. Shvatila sam da sam jedna od retkih budala koja tako misli i da ništa ne dobijam tim odbijanjem.

Shvatila sam da ne mogu da živim od tapšanja po ramenu i komplimenata, pa sam i ja ušla u priču sa serijama. Ipak, i dalje mislim da treba birati i da novac u tom izboru ne sme biti presudan.

Sad bolje razumem kolege koje se upuštaju u snimanje reklama i serija, koje ponekad i nisu na najvišem umetničkom nivou. Prinuđeni smo da trčimo trbuhom za kruhom.

Jer, kad te pozovu da daš intervju, očekuje se da budeš lepo obučen, a mi najčešće ne izgledamo nikako. A naše društvo o tome vodi računa i ne misli možeš li ti to ili ne.

Često nas tretiraju kao da bi trebalo da budemo srećni samo što se pojavljujemo u medijima, ali od toga ne može da se živi.

Da li ste ikad bili srećni samo zbog toga?
Ne, uopšte nisam taj tip. Ne volim previše da pričam o sebi. Moje mesto je na sceni i pred kamerama; tu najviše imam da kažem i pokažem.

Često ste, kako se priča, dizali pobune u pozorištu?
To su lične pobune, nikad u sklopu sindikata, jer ne volim da sam pripadnik bilo koje grupe.

Podrazumeva se da sindikati treba da postoje, posebno glumački, s obzirom na to kako nas tretiraju.

Ko vas loše tretira?
Država nas tretira loše, kao i svakog drugog. Loše nas tretiraju i ljudi s kojima radimo, koji nam daju, odnosno ne daju novac, nipodaštavaju rad i nameću utisak da smo svi mi zamenljivi.

Takvih ima i u pozorištu, i na filmu, i na televiziji. Mnogo ljudi, naročito producenata, dobro živi od nas. Onima koji raspolažu novcem i našim životima potpuno je svejedno da li će imati dobrog glumca ili ne.

U početku možda i nije, ali kad taj dobar glumac traži novac, onda je vrlo zamenjiv.

Gde je ova pojava najprisutnija?
Na televiziji, što se vidi po kvalitetu serija i filmova. Ništa ne izvozimo, sve se radi za naše tržište, kvalitet je ispod svakog nivoa, niko se ne trudi da napravi nešto dobro.

Ako hoćeš da napraviš umetnički film ili seriju, neće ti biti svejedno koje glumce ćeš da angažuješ. Nećeš uzeti popularne, koji će ovde prodavati proizvod, već zaista dobre.

Za sebe često kažete da ste glumački kleptoman. Šta to znači?
To znači da posmatram svoje kolege na probama, način na koji stvaraju, sistem razmišljanja, kako izgovaraju rečenice, kako dolaze do prirodnosti.

Posmatram proces koji publika ne vidi, a koji, zapravo, dovodi do rezultata. Najgore bi bilo da mi se dopadne neki fazon, da to maznem i iskoristim. Svako mora da donese svoj maksimum i da svoj pečat.

Kako izgleda taj proces?
Različito. Postoje glumci koji dođu na prvu probu i odmah znaju ceo tekst napamet. Ja spadam u one koji ne žele da nauče tekst, i zbog toga se stalno izvinjavam rediteljima i kolegama.

Ne volim da bubačim, volim da osvojim prostor, ulogu, odnose, i da to što na kraju izgovorim bude proizvod nečeg što je dugo osmišljavano. Ako bih odmah nabubačila, imala bih utisak da me to sprečava da i dalje maštam.

To bi me zatvorilo, završilo bi se na prvoj asocijaciji koju bih imala na tekst, i onda bih to samo uvežbavala. Ovako sebi dajem slobodu da za ta dva meseca, koliko se sprema predstava, istražujem, menjam i variram.

Da li se taj proces nastavlja i posle premijere?
Ne, onda je to reprodukcija onog što si osmislio. Uloga posle premijere možda legne, neke stvari se možda dese drugačije, ali to je ta osoba koju si osmislio.

Ne pravi se šizofrenija od predstave.

Ima li predstava kad vam i ona uloga koja vam najviše legne prosto ne ide?
Često mi se dešava da mi nije veče. Preko dana imaš stotinu obaveza, drugih proba, snimanja, i na kraju kažem – joj, ko će sad još i da igra predstavu.

Bude ti muka kad se ljudi oko tebe spremaju za izlazak ili spavanje, a ti moraš da radiš. Pred svaku predstavu mi se spava, zevam u neograničenim količinama.

Ali desi se da i kad ti se uopšte ne nastupa, fantastično odigraš, kao i da igraš katastrofalno. Ne znam da li publika oseća da sam tada šuplja ko kanta ili da se silim.

U poslednje vreme kad se tako osećam, samo se opustim, i tako dopustim da se desi maksimum.

Kako publika može to da ne primeti?
Ponekad se oseća takozvana gluvoća predstave, najčešće kad je cela ekipa indisponirana, i kad ne prebacuje publici. Ili joj prebacuje nešto osrednje.

Onda nam publika prosto poručuje – šta vi tu radite. Ako je jedan loš, ostali ga povuku, pokrivaju rupe.

Ako je dobra i čvrsta režija, to loše se ne oseća toliko, ali ako je predstava jako dobra, to publika u potpunosti oseti. Ako ni režija nije dobra, to je raspad sistema.

Vratimo se mehanizmu krađe. Kako se on odigrava?
Krađa je unutrašnji mehanizam. Kad sam bila mlada glumica, razmišljala sam – mogu da zaplačem na sceni, da se smejem, svašta mogu – ali nisam bila zadovoljna.

Bilo mi je prosto dosadno jer sam osećala da to nije to. Onda sam posmatrala velike kolege kako žive drugi život na sceni, ne muče se da zaplaču ili da se nasmeju ako to uloga zahteva.

Jer, u normalnom životu kad čoveku dođe da plače, on se bori sa suzama, ne sili sebe da zaplače. Kao mlad glumac, stalno pokušavaš da pokažeš šta možeš, da budeš najbolji. U suštini, publika treba da plače, a ne glumac.

On treba da prepozna situaciju u životu i da gane publiku. Tu lakoću kojom veliki glumci uvlače publiku u predstavu ne daveći je, način kako joj prave uzbudljiv događaj, pokušavam da naučim od kolega.

Ali, genijalnost ne može da se ukrade i nikad neću umeti da izgovorim rečenicu tako prirodno kao Petar Božović.

Šta to glumcu u krajnjoj liniji donese?
Ja sam, čini mi se, prvenstveno naučila kakav treba da budem čovek. Da prepoznam ono što je loše i da se toga klonim, ili da se divim dobrom.

Naučila sam i to da je dobar glumac na sceni događaj, prirodna katastrofa, nepogoda. Bez koketiranja i razmišljanja da li se to nekom dopada.

Ima li mnogo takvih glumaca u našem teatru?
Nema, i zato su veliki glumci veliki. Ljuba Tadić, Petar Božović ili Petar Kralj rode se samo jednom.

Učestvovali ste u kampanji Sa HIV-om se živi. Da li je bila potrebna hrabrost za to?
Ne. Rado učestvujem u svemu što je humanitarno. Recimo, kad se skupljala pomoć u JDP-u za žene zlostavljane u porodici, učestvovala sam u Vagininim monolozima, što verovatno nikad ne bih činila da nije takav povod bio u pitanju.

Mislim da je to obaveza svih koji bi eventualno mogli da doprinesu.

Kad je u pitanju kampanja za dobrovoljno davanje krvi, nije li to na neki način silovanje javnosti i samoreklamerstvo?
Šta god da je, ako neko ugrožen od toga ima koristi, nemam ništa protiv.

Uvek ima nekog ko se očeše o te humanitarne akcije, ali ako ima svrhu, neka se i ogrebe i etiketira ko hoće. Važno je da oni kojima je pomoć namenjena ne ostanu kratkih rukava.

Šta onda mislite o prosjacima, kojih je sve više?
Moram da priznam da mi malo idu na živce jer su postali agresivni. Živim kod hrama Svetog Save i često kažem onim prosjacima što gnjave samo domaće – ajde, ljudi, pustite malo komšiluk, ima i drugih prolaznika.

Ne bih volela ni da dajem pare ljudima za koje se priča da stoje iza ovog organizovanog biznisa.

Kad vidim dete da prosi, kupim mu čokoladu, ne dajem mu novac da ne bi završio kod krimosa.

I prosjaci bi trebalo da naprave sindikat i izbore se protiv kriminalaca, koji njih najviše ugrožavaju, jer im ljudi upravo zbog njih ne daju novac.

Uz toliko obaveza i putovanja, imate li vremena za privatan život?
Pitajte ljude iz mog okruženja. Mislim da imam privatan život, ako ništa drugo, bar se trudim da ga imam.

Ali činjenica je da u poslednja tri meseca nisam imala nijedan slobodan dan. Stalno radim, ako ništa drugo, onda ugovaram nešto za sutra ili prekosutra.

Stalna jurnjava. Volela bih da umem da uspostavim sistem da bar s vremena na vreme imam slobodan vikend.

Nemam problema s Nikitom
Svojevremeno ste bili omiljena glumica reditelja Nikite Milivojevića, ujedno i direktora Bitefa. Šta se sada dešava?
Ranije smo često i lepo sarađivali, ali sad ne sarađujemo. Ne znam tačno zbog čega. Neki ljudi nađu neke nove s kojima vole ili moraju da rade...

Ili si im neko vreme interesantan, a posle više nisi. Međutim, s obzirom na to da sam mnogim drugim rediteljima interesantna, Nikita verovatno ima neki drugi problem, zbog čega smo verovatno i prestali da sarađujemo. Ja nisam imala problem s njim.

Biografija:
*Rođena 1968. u Beogradu

*Diplomirala glumu na FDU u Beogradu u klasi prof. Predraga Bajčetića, stalni član Ateljea 212 od 1992. godine

*Uloge u pozorištu: Ujka Vanja, Laža i paralaža, Iza kulisa, Na čijoj strani, Čudo u Šarganu, Amerika, drugi deo, Kralj Lir, Radovan Treći, Mileva Ajnštajn, U potpalublju, Karolina Nojber, Cirkus istorija, Tako je moralo biti
Na filmu: Buđenje iz mrtvih, Skela, Tango je tužna misao koja se pleše, Lettre pour L..., Gorila se kupa u podne, Bulevar revolucije, Početni udarac, TV serije: Zaboravljeni, M(j)ešoviti brak, Drugo stanje, Lift, Najbolje godine, Naša mala redakcija, Porodično blago

*Nagrade: lista Borba, dve Sterijine, Zoran Radmilović, glavnu nagradu Grad teatra Budva, Zlatnu masku na Ohridskom letu, Zoranov brk...
izvor:eKapija

Marija Trivić, dinamična direktorka predstavništvo
Media Intelligence Group za Srbiju



Vaša porodica ?
Rođena sam kao treća generacija Beograđana i po majčinoj i po očevoj strani. Koreni po ocu su iz Bosne, a po majci iz okoline Smedereva.
Ponosna sam na svoje poreklo, jer sam sa tatine strane nasledila temperament, sa mamine - lepotu, a oboje su zaslužni za miks šarma i inteligencije! Inače, ja sam najstarije dete u petočlanoj porodici. Imam dve mlađe sestre sa kojima sam veoma bliska.
Detinjstvo i školovanje ?
Odrasla sam, kao i većina iz moje generacije, u skromnim uslovima i imala srećno detinjstvo ispunjeno dečijim nestašlucima. Neretko se dešavalo da nas je u trenutku bilo 15-tak u nekom od dvorišta na Lekinom brdu.
To su uglavnom bili drugovi iz obdaništa i osnovne škole, jer je moje celokupno detinjstvo bilo vezano za isti kraj.
Nikada nisam bila talentovana za sport, više sam volela da čitam i provodim vreme sa prijateljima. Knjige su me vodile u, tada, meni nepoznata mesta i iz toga se rodila moja prva poslovna želja. Zbog velike ljubavi prema putovanjima maštala sam da budem turistički vodič ili prevodilac. Želje mi se nisu ostvarile. Završila sam, po želji roditelja prirodno- matematički smer u XI Gimnaziji, a nakon toga po sopstvenom izboru i Višu poslovnu školu, smer – menadžment proizvodnje i usluga.
Odmah po završetku studija (u roku) sam se zaposlila i započela svoju karijeru. Nakon završetka školovanja nastavila sam da radim na svojoj edukaciji, ali iskreno verujem da je praksa u poslu najveće i najvrednije iskustvo, kao i da je to najbolja škola.
Karijera ?
Od 1996. godine, kada sam završila Višu školu, pa do danas sam radila na poslovima koji su u direktnoj vezi sa marketingom i komunikacijama. Prvi posao je bio u Informativnoj službi Demokratske stranke, nakon toga sam radila kao PR menadžer u modnoj kući AMC-Afrodite Mode Collection.
Sticala sam iskustvo i u PR agencijama, a pre tri godine počela sam da radim kao direktor u Agenciji za praćenje i analizu medijskih objava Media Clipping. Posao sam dobila zahvaljujući preporuci kolega koji su me znali iz prethodnih projekata na kojima smo zajedno radili. Nakon određenih razgovora i testova sa osnivačima iz Slovenije, ukazano mi je poverenje da pokrenem predstavništvo Media Intelligence Group za Srbiju.
Konstantno sam u dodiru sa inostranom i domaćom poslovnom literaturom, ali mislim da mi je najviše pomoglo praktično iskustvo u Media Clippingu. Imam podršku iz Slovenije i kontinuiranu edukaciju u okviru firme i na stručnim kongresima, ali uvek se desi nešto što nije predvidela ni jedna knjiga ili obuka.
Problemi su deo posla, a od mene se očekuje da imam rešenje ako se dese. Najbolje se osećam kada zahvaljujući iskustvu, znanju i intuiciji mogu sa svojim timom da predupredim ili umanjim posledice i verujem da je to moja najjača strana.
Takođe, mislim da je moja prednost što imam neverovatnu volju i želju da sve što započnem dovedem do savršenstva i istrajna sam čak i kada ima puno prepreka. Sve je to praćeno neverovatnom količinom optimizma i pozitivnim duhom koji se prenosi i na tim na koji sam veoma ponosna.
U našoj kancelariji prosek godina je 29! Mislim i da smo jedina kancelarija sa prosekom ispod trideset godina, a sa ozbiljnim referencama u veoma kratkom roku od dve i po godine.
Strani jezici ?
U proteklih nekoliko godina, nakon razdvajanja bivših republika SFRJ, svi smo postali poliglote, ali pored tih znanja mogu da se pohvalim odličnim znanjem engleskog jezika i razumem, ali se ne usuđujem da progovorim, ruski jezik.
Vaše manje poznate veštine i specijalnosti ?
Ljudi koji me dobro poznaju kažu da sam dobra u komunikacjama. Po njima bih mogla da budem i odličan psihijatar, jer uvek imam rešenje za problem i stvari posmatram iz nekog manje tipičnog ugla.
Takodje veoma volim da pišem i dobra sam u tome.
Posebni talenti, zanimanja, slabe tačke ... ?
Moje radno vreme nije precizno definisano i veoma mi je drago zbog toga, ali to mi ostavlja malo slobodnog vremena. Volim da sam okruženena ljudima i veoma volim putovanja, tako da se trudim da svaki slobodan trenutak provedem van grada.
Slabe tačke imam, kao i svi ljudi koje poznajem, ali i ako napravim grešku – nije mi teško da kažem magičnu reč: IZVINI.
Životna i poslovna filozofija ?
Budi ono što jesi i ne dozvoli da te sputa mišljenje okoline ili aktuelni trendovi u svakakom smislu. Trudi se da najbolje radiš ono što si preuzeo na sebe i rezultati su neminovni.
Porodica ?
Kao što sam rekla, rasla sam u velikoj porodici, tako da mi je ona veoma bitna. Najviše radosti mi donose devojčice Iva i Staša, ćerkice mojih sestara. Ja još nisam udata i nemam decu, ali i to će se desiti...

Milica Đukić, direktor filijale Čačanske banke u Valjevu predvodnik “kluba najmlađih direktora banaka u Srbiji”




Milica Đukić je mlada i vesela devojka, koja definitivno razbija predrasudu o uspešnim poslovnim ženama, kao krutim, ponekad arogantnim i neprilagodljivim. Iako iza sebe ima zavidnu karijeru, koja je nedavno krunisana njenim postavljanjem na mesto direktora filijale „Čačanske banke“ u Valjevu, čime je ušla i u krug najmlađih direktora banaka u Srbiji, Milica Đukić se slepo rukovodi maksimom „u zlu se ne pokudi, u dobru se ne ponesi“.
Dok sa entuzijazmom devojčice lagano ulazi u našu redakciju, u letnjoj lepršavoj haljinici, više podseća na studentkinju nego na direktorku banke.
- Pa i jesam studenkinja – smeje se Milica. – Upravo idem sa ispita. Ostalo mi je još osam ispita do diplome Pravnog fakulteta. Ekonomiju sam već završila, pre tri godine, ali pustoj ambiciji nikad kraja. Ne znam smem li i da kažem šta sam sebi sledeće zacrtala. Iako i meni to sada izgleda samo kao fenomenalna ideja, nadam se da ću jednog dana postati advokat specijalizovan za finansije.

Životni put Milice Đukić počeo je, inače, pre 34 godine u Valjevu ili u njenom stilu – „zlatnom predgrađu Beograda“. Ne krije da je bila tatina i mamina mezimica i sjajna učenica, koja je bila ubeđena da joj se smeši „lepa“ karijera hemičara. Ipak, životni planovi su se veoma rano poremetili i čini se da je u prvom trenutku nepripremljena ušla u bitku, ne sa životom, već sa samom sobom.
- Rano sam se zaljubila, tako da sam, već posle prve godine Hemijskog fakulteta, odlučila sam da se udam i bilo mi je jasno da ne mogu studirati iz Valjeva. Smišljeno sam se odrekla fakulteta koji sam volela zbog ljubavi – počinje priču Milica Đukić.
Pokušavala je paralelno da bude i dobra supruga i dobra sebi, ali je na novom putu, koji je započela upisom na Pravni fakultet u Beogradu, posle uspešnog „prvog poluvremena“, nastao prekid, dolaskom na svet prvog sina Veljka.
- Posle udaje upisala sam Pravni fakultet, jer sam mogla da ga studiram iz Valjeva, gde smo Goran i ja živeli. Bilo je to 1994. godine. Ali, na trećoj godini dobila sam dete. Naravno da sam mu se izuetno obradovala, ali je tada nastao i period velikog gubitka volje i preispitivanja sebe i svojih postupaka. Nisam mogla da se prepoznam. Počela sam da razmišljam šta dalje i htela sam da počnem da radim.
Onda je na zaprepašćenje svih odlučila da „pobaca šerpice i lonce“ i da upiše Fakultet za uslužni biznis u Novom Sadu.
- Bila mi je potrebna promena i to sam osetila. Putovala sam iz Valjeva za Novi Sad svakodnevno. Rešila sam da završim fakultet i napokon počnem da radim. Mnogo su mi pomogli i roditelji, jer drugačije ne bih ni mogla da se organizujem. U tom periodu rodila sam i drugo dete, ali nisam odustajala – objašnjava Milica Đukić i kroz gorku šalu kaže da je, u toj opštoj jurnjavi, prilično zapostavila muža, tako da je sada sama.
U novonastaloj situaciji, radila je jedno vreme u Beogradu, kao savetnik u Privrednoj komori Srbije, a potom se odlučila da se sa poslom vrati u Valjevo. Svakodnevno putovanje na relaciji Valjevo-Beograd-Valjevo je bilo prenaporno.

- Lakše mi je bilo i zbog sebe i zbog dece. „Baka servis“ mi je uvek pri ruci, tako da znam kome ostavljam decu kada odem na posao.
Teško je drži mesto, tako da priznaje da joj je Valjevo ponekad malo, pa često „skokne“ do Beograda da odgleda neku pozorišnu predstavu ili odsluša neki dobar koncert. Voli povremeno da pobegne i na neku od planina koje okružuju Valjevo, ali najviše ipak uživa uz dobru knjigu. Kao i u životu, „ne drži“ je jedna stvar. Čita sve. I – radi sve.
- Normalno da sam sada i domaćica. Kuvam, čistim i radim sve što rade i druge žene. Naravno da mi roditelji pomažu, ali ne mogu ni oni sve. Pa, svako jutro preko zime, pre nego što krenem na posao, u iščekivanju davno obećane gasifikacije, ložim kotao. I, verovali ili ne, sama cepam drva – završava Milica Đukić.

Tatjana Janjić, vlasnik švedske firme TKCT
suvlasnik modne kuće - promoter mode "Made in Serbia"


(Tatjana Janjić)

Kada joj se obratite, Tatjana Janjić će vam uzvratiti na besprekornom srpskom jeziku iako je rođena pre nešto manje od četiri decenije na dalekom severu Evrope, u Švedskoj, gde su, u potrazi za boljim životom, stigli njeni roditelji.
– Rasla sam sa ta dva jezika: u kući smo uvek govorili srpski, van kuće – švedski. Odrasla sam i formirala se kao Šveđanka, koja ima korene u Srbiji.
Ova lepa, doterana i uvek optimistički raspoložena žena, s čijeg lica retko odlazi osmeh, ima dve firme u rodnom gradu koji je smešten u najjužnijem delu Švedske – Malmeu, gde živi sa sinom. Jedna firma (TKCT) bavi se konsaltingom, a druga – modom. Prva je samo njena, a drugu je osnovala 2004. zajedno sa drugaricom iz najranijeg detinjstva, Ivankom Percan, koja je u Malme stigla sa šest godina i kao diplomirani dizajner kreira modele koji se proizvode u – Srbiji.
– Jesam Šveđanka, tamo sam rođena, ali su mi roditelji podarili i ovdašnji mentalitet i ljubav prema njihovom zavičaju. Iz želje da sačuvam sponu između moje rodne zemlje i rodne zemlje mojih roditelja, nastala je i saradnja sa srpskim tekstilcima. Nekada je ovde tekstilna industrija bila zamajac privrede, volela bih da se to ponovo dogodi – kaže Tatjana Janjić.
Prema njenim rečima, za uspeh u modi neophodno je povesti računa kome je ona namenjena. U Švedskoj su ljudi svetle puti i kose i imaju afinitet prema određenim desenima i bojama koje se i te kako razlikuju od modnih stremljenja ljudi u Srbiji. Oni su skloni sportskoj odeći i razumljivo da će takve kolekcije lakše imati kupca.
Etnomoda, po uzoru na srpski kolorit i narodne nošnje, koja ima specifičnu vrednost, može da se ponudi u Švedskoj, ali u manjim količinama, jer spada u visoku modu, samim tim ima ograničen plasman na inostranom tržištu i zahtevnija je: skuplji su materijali i izrada, a prodaje se u manjem obimu – objašnjava Tatjana Janjić.
Firme s kojima sarađuje u Srbiji smeštene su u Užicu, Čajetini i Sušici. Ponekad je reč o lon-poslovima (koji su svojevremeno uzdigli našu tekstilnu industriju, upošljavali veliki broj ženske radne snage krojačke struke, unoseći boljitak u njihov kućni budžet), a većinom su to finalni proizvodi koji se šiju od ovdašnjih materijala, uvek prema crtežima Ivanke Percan.
– Na modelima koji nastanu u užičkom kraju, uvek stoji "Made in Serbia", jer želim da promovišem Srbiju, jer se ona i na taj način afirmiše na severu Evrope – kaže Tatjana Janjić. Prema njenim rečima, u Švedskoj se sve više vodi računa o zaposlenim ženama. Pomaže im se u biznisu, pa je tako i ona, koja je već stekla reputaciju uspešne poslovne žene, išla na obuku za poslovanje u upravnim odborima švedskih firmi, jer se došlo do zaključka da ih je samo 3% među rukovodećim kadrovima i na berzi.
– Žene se podstiču da budu na značajnim mestima u firmama i kompanijama i da budu što uspešnije u poslovima kojima se bave – objašnjava Janjićeva.

izvor:eKapija

Zlata Numanagić, glumica
Nisam dala da mi slava udari u glavu




Rođena Dorćolka, jedna od prvih beogradskih plavuša za kojom su uzdisali mnogi muškarci, glumica Zlata Numanagić, poznatija kao dama sa oranž šeširom u legendarnoj seriji "Otpisani", u ispovesti za "Blic nedelje" otkriva kako je preživela gubitak svoje prve i najveće ljubavi. Usponi i padovi su sastavni deo života svih nas. Najveći uspeh za Zlatu je svakako rođenje sina Fedora. Neuspeha je bilo, ali onaj najveći, kako nam je rekla, jeste to što kao i mnoge lepe i uspešne žene nije imala puno sreće u ljubavi. Zato su tu bili prijatelji, kao iskrena podrška i u dobru i u zlu.

Dorćolka
- Odrasla sam na Dorćolu, u Dositejevoj ulici, zato više volim da kažem da sam Dorćolka nego Beograđanka. Sada stanujem u blizini Vukovog spomenika i, pravo da vam kažem, nikako da se naviknem. Često mi se desi da umesto na Kalenić, odem do Bajlonijeve pijace. Ne mogu da se odreknem starog kraja, jer u njemu sam bezmalo provela čitav život. Prvo sam živela s roditeljima, a potom se preselila u svoj stan u Dušanovoj.

Počeci...
- Moj tata je radio u "Borbi", sećam se imala sam četiri godine kada sam na jednoj od novogodišnjih proslava recitovala pred stotinak ljudi. To bismo mogli da nazovemo jednim od mojih prvih nastupa. Još sa godinu i po dana znala sam da odrecitujem desetak pesama, na šta je najviše bio ponosan moj pokojni deda Sreten. Kada sam krenula u osnovnu školu, učiteljica Slavka Bugarinović je otkrila moju sklonost ka scenskom nastupu. Sa devet godina uživo sam na televiziji igrala "Alisu u zemlji čuda", koju je režirala Vera Bjelogrlić. Kasnije sam puno sarađivala s Aleksandrom Đorđevićem, a pošto smo se veoma često sretali u poslu, svi su me smatrali "njegovom" glumicom.

Plavuša
- Kada sam započinjala karijeru malo je bilo plavuša u glumi, a lepe glumice nisu bile u modi. Zahvaljujući vaspitanju i okruženju u kom sam živela, mislim pre svega na roditelje, ali i na pedagoga Batu Miladinovića, imala sam jedno sasvim drugačije vaspitanje. Lepota se uopšte nije pominjala. Cenile su se mentalne i intelektualne sposobnosti, tako da zaista nisam imala svest o lepoti. U to vreme sebi sam nalazila mnogo mana. A, da li mi je u karijeri pomoglo to što sam plavuša? To zaista ne mogu da kažem. Odmoglo jeste, u to sam sigurna.

Višnja na Tašmajdanu
- Sa šesnaest godina počela sam da odlazim u pozorište "Dadov". Tamo sam upoznala puno kolega koji su danas i te kako bitna imena domaće kinematografije. Između ostalih, bili su tu Predrag Ejdus, Branko Cvejić, Goran Sultanović... zaista izvrsna plejada glumaca. U tadašnje vreme roman naše mladosti je bio "Višnja na Tašmajdanu", to je bio prvi urbani roman na našem jeziku, koji je napisao Siniša Pavić. Sećam se da smo svi to ne pročitali, već progutali u jednom dahu. Puno smo se družili, u to vreme često smo odlazili u kafanu "Lovac", gde su se vodili vrhunski intelektualni razgovori. Svi oni su bili stariji od mene, ali su me odlično prihvatili. Nisu me kao klinku terali od sebe, štaviše, imala sam njihovu podršku i često korisne savete. S njima sam prvi put izašla u kafanu... a oni su glavni krivci za moj upis na Akademiju.

Neuspeh na Akademiji
Po savetu mojih dragih kolega, rešim da upišem Akademiju i desi se to što se desi, oni me odbiju. To je bio veliki šok za mene i mislim da sam to jedva preživela. Za utehu, te godine počnem da radim kao voditelj na Studiju B. Ivan Bekjarev, Ljerka Draženović, pokojni Zoran Milosavljević i ja smo otvorili Studio B. To su bila četiri glasa koja su prva otišla u etar. Na poslednjem spratu u zgradi "Borbe", u studiju koji je bio manji od studentske sobe, bila je smeštena radio-stanica koja je emitovala potpuno drugačiji program od svih postojećih.Naredne godine pojavila sam se na Akademiji sa stavom - možete me imati sad ili više nikad, i desi se da budem primljena.

Rana udaja
Negde na polovini studiranja, zaljubim se, rešim da se udam, a potom dobijem i dete... Kada sam odlučila da pauziram godinu dana, iza sebe sam već imala završene dve godine Akademije u klasi profesora Minje Dedića. Tih dana sam bila očajna misleći da se svet ruši i da je za mene sve propalo. Ubrzo sam se vratila na treću godinu, gde me je sačekala nikad žešća ženska klasa: Jelica Sretenović, Tanja Bošković, Rada Živković, Ljilja Dragutinović, Gorica Popović. Bio je to zaista veliki izazov. S Tanjom sam se i ranije družila, tako da sam već u startu imala jednu drugaricu.

Prijateljstvo
Po završetku Akademije već sam imala i dete, a u međuvremenu sam se i razvela, tako da mi je posao bio neophodan. Imala sam neke ponude za Pozorište na Terazijama i tada bukvalno nateram Tanju Bošković da krenemo zajedno na audiciju. Iako je u početku bila protiv, zahvaljujući mojoj upornosti uspela sam da je nagovorim da se pojavi tamo. Tanja je tako postala jedina glumica koja je napravila karijeru u pozorištu. S Jelicom Sretenović se nisam toliko družila u to vreme. I ona je već bila udata i imala je dete. Kasnije smo se sretale na poslovima, a na jednom snimanju van Beograda pre petnaestak godina smo se zbližile i sada je to jedno lepo, duboko prijateljstvo.
Porodica
Vrlo često sam imala osećanje krivice kad sam na poslu što nisam s detetom, a kad sam s detetom što nisam na poslu. Međutim, posle sam shvatila u čemu je fora. Bitno je da vi kvalitetno provedete vreme s porodicom. Užasno sam bila mlada kad mi se sve to dogodilo i dugo mi je trebalo da se prilagodim. Porodica je uvek bila uz mene. Tata je bio ponosan što sam se opredelila za glumu, dok za mamu i dan-danas nisam sigurna da se pomirila s tim da sam glumica. Potajno je priželjkivala da ipak budem doktor ili profesor.

Prva ljubav
Fedora sam rodila kada sam imala dvadeset jednu godinu. Prosto mi se desio, potpuno me iznenadio i, iskreno, poremetio mi sve planove. S njegovim ocem rano sam se rastala, ali smo ipak ostali prijatelji. Onda sam jako dugo samovala, prosto nisam htela da se udajem. Pošto je sin živeo sa mnom, želela sam da mu budem u potpunosti posvećena. Kada je već bio odrastao momak, imao je dvadeset tri godine, udala sam se za svoju prvu ljubav. Moj suprug, Đorđe Tokin, 80-ih godina otišao je da živi u Ameriku. Posle 25 godina ponovo smo se sreli u Beogradu i od tog momenta počinje naša ljubavna priča. Svi zajedno odlazimo da živimo u Oklahomu, tamo smo živeli godinu i po dana. Nažalost, to se završilo tragično, jer se moj suprug razboleo i preminuo. Odživela sam svoju bajku, dobila potvrdu da je ono što se graničilo s mojim maštarijama u pogledu veze između dvoje ljudi - moguće. Jedino što je, eto, tako kratko potrajalo.

Uspomena
- Po povratku iz Amerike dugo je trebalo da bol spakujem duboko u sebi i stvarno krenem dalje. U takvim momentima mnogo toga čovek o sebi nauči. Mislila sam da sam čvršća, jer ipak sam čitav život iznela sama na svojim leđima. U tom trenutku raspala sam se na hiljadu komada. Imam jednu lepu uspomenu i lep život kog se rado sećam. Nema dana a da ne pomislim na mog pokojnog supruga. Imam razne podsetnike, od fotografija po kući do neke muzike koju čujem na radiju ili u nekom restoranu kada izađem s društvom. I posle deset godina, koliko je prošlo od njegove smrti, neke stvari se ne zaboravljaju.

Pozorište okrepljuje
Ono što me u poslu najviše krepi je saradnja s pozorištancem "Puž". Caca Aleksić i Branko Kockica su moji drugari sa Akademije, a poslovno sarađujemo, pa, nekih petnaestak godina. Toliko je lekovito raditi sa njima, da ja prosto ne mogu da objasnim energiju koju ima to pozorište. Pri tom su to ljudi koji temeljno i ozbiljno rade svoj posao. Zahvaljujući njima pozorište za decu nije pozorište drugog reda, kako mnogi ljudi misle, pa čak i neke kolege, što je velika uvreda za sve koji rade za decu.

Čuveni Otpisani
- To jeste bila glavna uloga u seriji, ali objektivno, ja nemam ni dve strane teksta da kažem, ako imam i toliko. Prvih nedelju dana emitovanja imali smo čak nekoliko stotina hiljada gledalaca, što je bilo neverovatno za jedan domaći serijal. Zaista veliki uspeh. Evo, i sad kad repriziraju "Otpisane" kraljevski se zabavljam gledajući. Užasno mi je zabavno da gledam, iako sam igrala u oba dela. Prvi "Otpisani" su snimani crno-belo i nije se nadalo nastavku snimanja, pa su me ubili. E, posle su me povampirili, jer stvarno nije bilo važno. Serija je bila toliko gledana da smo napravili da sam bila samo ranjena. U svakom slučaju, jedno predivno iskustvo, pogotovo rad s Acom Đorđevićem, s kojim sam kasnije nastavila saradnju i u seriji "Srećni ljudi".
- Kad sam prihvatila da radim seriju "Srećni ljudi", kao da sam u rudnik ušla. Četiri godine iz studija nisam izašla, zamislite to je četiri godine života. Bukvalno sam bila podređena seriji. Život mi se svodio na pozorište, pošto sam igrala dosta predstava, i studio.

Toplo-hladno
Mrzim reč karijera. Šta to znači? Malo ste slavni, pa posle niste. Smenjuje se toplo-hladno, toplo-hladno. Volim da kažem da je uvek teže podneti uspeh nego neuspeh. Uspeh je teško podneti, na kraju poverujete da ste tako divni i krasni, jer vam svi laskaju, a to je mnogo opasno. Uvek sam govorila - kad se spusti zavesa. zajedno s njom spusti se i ti.

Milionerka
- Moj najveći uspeh je što sam podigla jednog finog, pristojnog čoveka, a to je moj sin, jer sve ostalo na kraju vam se svede na to. Karijera je nešto što dođe i prođe, nikad nisam želela da mi gluma bude sve u životu. Neuspeh? Pa, možda to što nisam imala sreće u ljubavi. Interesantno, čovek bi se zakleo da sam bar na tom polju mogla da budem uspešna, ali eto, nisam imala puno sreće u ličnoj ljubavi. Ali da sam voljena od prijatelja, e to mogu da potpišem, kao naravno i to da volim svoje prijatelje. Kažu bogat si onoliko koliko imaš prijatelja, ako je tako, onda sam milionerka.
izvor:eKapija

Nada Milovanović-Ivančić, direktor apotekarske ustanove "Ivančić i sin"



DO USPEHA VODE MARKETING I ETIKA


Od osnivanja do danas ova firma prešla dugačak i težak put na kojem su shvatili da okosnicu uspeha čine dobar marketing i svest da postoje zbog pacijenata


Dr Nada Milovanović-Ivančić suosnivač je apotekarske ustanove „Ivančić i sin“ i preduzeća „Ivančić i sinovi“ d.o.o. Još pre svoje tridesete godine, nekoliko godina po završetku Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Beogradu, upustila se u privatan biznis. Kao mlad lekar, 1991. godine otvorila je apoteku na Čukaričkoj padini sa troje zaposlenih. Sada je na čelu Apotekarske ustanove „Ivančić i sin”, koja u svom sastavu ima tri apoteke i zamenik je direktora preduzeća „Ivančić i sinovi”, koje se bavi proizvodnjom lekova i dijetetskih proizvoda.

Entuzijazam i timski rad su ključ poslovnog uspeha, tvrdi dr Ivančić. Ona smatra da samo neko ko je spreman da svakog radnog dana uvede nešto novo u svoje poslovanje može da opstane na tržištu.


Počeli s vitaminom C

„Naša firma na tržište nastupa pod sloganom – Zdravlje, to je trajanje. Proizvodnju preparata počeli smo 1994. godine kada smo na tržište plasirali vitamin C u prahu i kombinovani prašak protiv bolova. Trenutno, proizvodni program čine 23 proizvoda među kojima su: Menosoya, Influrex, Beta Bronz, Laxomucil, Probiotic, Osteoplex B i drugi. Naše apoteke, pored odlične snabdevenosti, nude stručnost i predusretljivost. Proizvodnja prati savremene trendove u farmaceutskoj industriji, trudi se da ih približi klijentima i da ih, pre svega, edukuje kako da čuvaju zdravlje“, počinje priču o svom biznisu dr Ivančić.

Preparati ove firme prisutni su u svim apotekama u Srbiji i sama kompanija je dobro pozicionirana. Naime, 20 odsto tržišta u Srbiji i izvoz u Makedoniju i Republiku Srpsku u vrednosti od 18 odsto od ukupnog prometa pokazuju da se u ovu strategiju poslovanja dosta ulagalo. Već tri godine nakon osnivanja broj zaposlenih se povećao na petoro. To su bile ratne godine, psihološki teške, kada nije bilo lako ostvariti svoje pravo na zdravlje. Sa druge strane, vreme „bez konkurencije“ rezultiralo je time da su apoteke prodavale bukvalno sve što su imale. I sama lično pogođena nestašicom dr Ivančić je 1994. godine odlučila da pokrene i proizvodnju preparata. Iako je vreme bilo teško za život, samim tim i poslovanje, uspevali su da dođu do kvalitetnih sirovina. Ovaj porodični biznis zaživeo je na do tada još uvek haotičnom i nesređenom tržištu.

Postojimo zbog pacijenata

„Shvatili smo da postojimo zbog pacijenata i ta briga o njima nas je održavala. Negde oko 2000. godine, uvideli smo da je dobar marketing suština svega i pojačali smo aktivnosti na tom polju. Stalno tragamo za nečim čega nema tržištu jer je jako važno biti pionir. Okosnica naše proizvodnje su food supplements, odnosno dodaci ishrani. Današnji čovek živi brzo i hrani se nepravilno, tako da smo u toj oblasti pronašli svoje mesto na tržištu“, objašnjava dr Ivančić.

Ove dve firme sada broje 60 zaposlenih (25 sa visokom stručnom spremom) – 17 u apotekama i 43 u proizvodnji i marketingu. U trenutku kada su shvatili da su kapaciteti u Železniku postali premali, proizvodnja je preseljen u Stare Banovce. Čak je i današnja proizvodnja na 1000 metara kvadratnih postala skučena.

Da bi se u Srbiji otvorila mala apoteka potrebno je 50.000 evra osnivačkog kapitala. Osim toga, marže za apoteke su svega 12 odsto, iako je ovo delatnost koja zapošljava visokokvalifikovani kadar, objašnjava naša sagovornica. Adekvatne lokale gotovo je nemoguće naći, a ako i uspete, morate proći pet do šest inspekcija pri samom osnivanju. Dr Ivančić ističe rešavanje problema neregistrovanih lekova kao jedan od prioriteta.


Skupa registracija

„Dolazimo do etičkog problema kada pacijent ne može da dođe do leka koji mu je prepisao lekar. Postoje mnogi preparati koji su već dugo prisutni na evropskom tržištu, ali kod nas ih još uvek nema. Jedan od glavnih problema je što registracija jednog leka košta od 20.000 evra, pa i znatno više. Proizvođačima se to ne isplati i zato tih lekova nema. U pripremi je pravilnik po kome se, pod kontrolom ministarstva zdravlja, i neregistrovani lekovi mogu uvesti i naći u apotekama u posebnim slučajevima. Takođe ni privatne apoteke nisu izjednačene sa državnim apotekama pri sklapanju ugovora sa fondom zdravstenog osiguranja. Nadamo se da će nova vlada pakazati razumevanje za privatne apotekare i omogućiti nam pristup sredstvima fonda zdravstvenog osiguranja“.

Osim ovih za sada najvećih „farmaceutskih“ problema, muke za domaću farmaceutsku industriju tek predstoje jer će 2009. godine morati da se standardizuje proizvodnja poznata prema tzv. GMP standardu. Tada će morati da se primenjuje kompletna tehnologija i proces proizvodnje po dobroj proizvođačkoj praksi zemalja Evropske unije. Prilagođavanje ovom standardu proizvođače će koštati milione evra!

S obzirom na to da dr Ivančić tvrdi da je marketing osnova koja pokreće proizvodnju, postavlja se pitanje koliko agresivan sme biti marketing u tako ozbiljnoj oblasti kakva je zdravlje. Stručni marketing mora biti sofisticiran i zakoni se moraju striktno poštovati. Dr Ivančić je, kako kaže, zadovoljna ovim zakonom koji predviđa da apoteka treba da se bavi i preventivom. Suština je edukovati ljude o osnovnim stvarima i ne informisati ih pogrešno jer je to neetički. Etički principi se moraju poštovati, naglašava dr Ivančić.

Biznis kao pubertet

Dalji planovi preduzeća „Ivančić i sinovi“ baziraju se na jačanju marketinga i izvoza u okolne zemlje. S obzirom na dolazak stranih farmaceutskih kompanija na naše tržište, konkurencija je sada mnogo veća nego na početku njihovog rada. Rezultati su za sada dobri, čemu ide u prilog i podatak da je ukupan poslovni prihod u 2006. godini dvostruko veći u odnosu na 2005. godinu. Prodaja u 2006. godini je u odnosu na 2003. porasla za 447,57 odsto. Prevedeno u pakovanja proizvoda to znači da je u 2006. prodato oko 1.300.000 kutija proizvoda.

Dr Nada Milovanović-Ivančić ima dva sina od 16 i 10 godina i ističe da velika zasluga za uspeh njihovog porodičnog biznisa pripada suprugu Bratislavu koji je po profesiji mašinski inženjer. Suština njihovog dobrog poslovanja je u entuzijazmu i timskom radu. Od osnivanja preduzeća – „Ivančić i sin“ kada je njihov stariji sin imao godinu dana, porasla je i proširila se njihova porodica, pa onda i biznis. Tako je kasnije osnovana i firma „Ivančić i sinovi“. Zato ova 45-godišnja uspešna poslovna žena sa velikim poslovnim iskustvom i razrađenom startegijom poslovanja voli da kaže da je privatan biznis kao pubertet – uvek ga prati „neravnomeran rast ruku i nogu“. Ali, za svakog preduzetnika najvažnije je da biznis ipak raste.

Ženska firma

Apotekarska ustanova „Ivančič i sin“ i preduzeće „Ivančić i sinovi“ poznate su u farmaceutskom biznisu. Sve sirovine koje koriste u proizvodnji namenjene su, kako kaže dr Nada Milovanović-Ivančić, proizvodima najvišeg kvaliteta i potiču od vrhunskih svetskih proizvođača kao što su Roche, BASF, Pfizer. Proizvodnju na 1000 kvadratnih metara vode iskusni stručni kadrovi uz primenu striktnih proizvodnih protokola. Redovnu kontrolu svih proizvoda vrše ustanove ovlašćene za to. Javnosti su poznati po organizaciji velikog broja besplatnih preventivnih akcija u cilju očuvanja zdravlja i po u učešću u humanitarnim akcijama, kao što je bila „Škola bez nasilja“. Ove dve firme kandidovane su za nagrade u kategoriji „Najevropskija ženska firma“ i „Žensko preduzeće za naj model zapošljavanja žena“. Od ukupno 60 zaposlenih – 47 su žene.

Ana Pešikan, savetnik ministra nauke Republike Srbije



Rođena je 24. jula 1959. godine u Feketiću.

Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za psihologiju, 1981. godine. Magistrirala 1990. s radom "Psihološki problemi nastave istorije na osnovnoškolskom nivou", a doktorirala 2000. godine s tezom "Psihološki pristup aktivnom učenju istorije na osnovnoškolskom nivou".

Na Univerzitetu Harvard u Bostonu, SAD, 2001. godine završila je i seminar "International seminar for education leaders: Strengthening Teacher Education - New strategies and Best Practices".

Učestvovala je u preko 20 projekata iz razvojne i pedagoške psihologije, bila Unicefov konsultant za obrazovanje (Jugoslavija/Srbija i Crna Gora, Gruzija), član ekspertskog tima za razvoj i održanje kvaliteta udžbenika, ekspertske grupe Vlade Republike Srbije za izradu izveštaja o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Srbiji, član komisije Fonda za mlade talente Vlade Srbije, kao i ekspert za obrazovanje grupe Vlade Srbije za izradu Drugog izveštaja o Strategiji za smanjenje siromaštva u Srbiji.

Predavač je na doktorskim studijama na psihologiji, na Filozofskom fakultetu u Beogradu i na doktorskim studijama na Hemijskom fakultetu u Beogradu.
Do jula 2008.godine bila je Ministar nauke u Vladi Republike Srbije, a pošto je na tu funkciju došao Božidar Đelić, Ana Pešikan je prihvatila da nastavi rad u Ministartvu, kao savetnik ministra.

Irena Spasić, TV voditelj - venčanica po meri Srbije



Maštala je kao mala da postane kamiondžija, kondukter ili kapetan broda. Snovi o muškim zanimanjima Ireni Spasić se nisu ostvarili, jer se sudbina postarala da postane televizijska voditeljka. I to ne bilo kakva, nego jedna od najpopularnijih na našem medijskom nebu. Sada je posebno omiljena među mlađim gledaocima, dugogodišnjim ljubavnim parovima koji se najčešće iz ekonomskih razloga ne odlučuju za stupanje u brak. Međutim, sve barikade padaju kada se Irena i ekipa pojave na pragu budućih mladenaca
Osim što na direktan način vodi rat s „belom kugom“, emisija „48 sati svadba“ zaslužuje epitet kultne TV forme jer u potrazi za novim junacima i zanimljivim pričama njeni kreatori neumorno špartaju od Horgoša do Kosova i Metohije, prikazujući bogatstvo različitosti svadbenih običaja i tradicije. Pri tom nam Irena Spasić i njene kolege istovremeno dočaravaju gledaocima Javnog servisa lepe i ružne strane života ljudi u „zaboravljenim“ delovima zemlje.
- Evo, punih pet godina bavim se terenskim novinarstvom, konstantno sam na točkovima i muški obavljam posao. Radim i po kiši i po snegu, na plus 40, u lošim i u dobrim uslovima, pa bih slobodno mogla da kažem da se bavim muškom profesijom. A pošto mi je čitava ekipa s kojom radim muška, poprimila sam dosta njihovih osobina – kroz smeh započinje razgovor za MOZZART Sport šarmantna Irena Spasić.
Sećaš li se prvih medijskih koraka, gde su se odigrali i koliko su bili sigurni na početku?
- Oduvek sam bila brbljiva, znala sam da ću se baviti poslom koji je vezan za neku priču. Karijeru sam započela na mladenovačkoj radio stanici, vodila sam jednu emisiju za mlade. Moj prvi ozbiljan rad u medijima bio je na radiju Studija B, u jutarnjem programu, u emisiji Beogradska razglednica. Tu sam dosta naučila, posle čega sam prošla obuku na TV Studio B. Dobro pamtim prvo snimanje emisije iz kulture na Trećem kanalu, gde sam imala toliku tremu da se uopšte ne sećam kako sam stigla do kuće u Mladenovcu. Trebalo mi je više od 50 kilometara da dođem sebi. Ponosna sam što sam debitovala u redakciji za kulturu Trećeg kanala, gde je bilo bitno šta i kako kažeš, a ne da se slikaš samo da bi se slikao.
Jesi li očekivala ovakvu dugovečnost i tako veliku gledanost emisije „48 sati svadba“?
- Kada su mi producenti Emoušna izložili ponudu, nisam znala o čemu se radi, jer emisiju nikad nisam odgledala. Moj najveći strah odnosio se na pitanje kako ću izdržati 52 nedelje na terenu s nepoznatim ljudima. Otad je prošlo pet puta po 52 nedelje, a ti nepoznati ljudi su mi postali prijatelji. Drago mi je da i dalje postoji toliko interesovanje za našu emisiju i da je ljudi i dalje rado gledaju i komentarišu.
U čemu je tajna uspeha tog serijala?
- Mislim da je to pozitivan ishod emisije, venčanje dvoje mladih koji se vole, zatim predstavljanje različitih svadbenih običaja, životne priče običnih ljudi iz naroda, pa i prikazivanje krajeva u koje vodimo naše gledaoce putem emisije.

„Činjenica da voditeljka Irena Spasić nije prvi put na Kosmetu, kao i pažnja koju ona i ekipa poklanjaju tom odsečenom, a neretko i zaboravljenom (sem u političkim floskulama) delu zemlje, daje ovom ciklusu sadržaj za poštovanje“... Kako si se osećala dok si u Politici čitala ove redove koje je napisala čuvena TV kritičarka Branka Otašević?
- Drago mi je kada ljudi otkriju pravu poruku emisije i vide njene prave vrednosti, a naročito ako to učini Branka Otašević, čije kritike obavezno pročitam. Cilj emisije je, između ostalog, da pokažemo kako žive ljudi u različitim, često i nepristupačnim krajevima Srbije.
A kako odreaguješ kad neki bezveznjaković tvoje televizijsko čedo javno stavi u negativan kontekst?
- Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali valjalo bi da ono bude argumentovano.
Uvek si pred kamerama dobro raspoložena i pozitivna. Da li se nekad dogodilo iz ovog ili onog razloga nisi u pravoj formi kad počne snimanje?
- Po prirodi sam vesela i pozitivna osoba. Naravno da imam svoje žute minute. Često sam na terenu, nekoliko puta me je daleko od kuće zatekla vest o smrti dragih ljudi, i to na sam dan svadbe. Mislim da je pravi profesionalac onaj koji ne dozvoli da ga omete privatan život. Priznajem da je bilo teško, međutim, stegneš zube i ideš dalje. Emisija mora da se završi.
Koliko si brakova do sada „sklopila“ i postoji li deo Srbije u koji vaša ekipa nije kročila?
- Iza mene je 240 svadbi, jedino nismo svadbovali u Kladovu. Istočna Srbija je malo zatvorena za tip emisije koju pravimo.
Na koje probleme najčešće nailazite tokom snimanja? Možda sve ide onako glatko kao što gledaoci vide…
- Problem nam najviše prave vremenske nepogode. Dešava se da nam se kombi zaglavi u blatu ili snegu, da pokisnemo do gole kože. Takođe, ne kažem da je rad s ljudima lak.
Od čega najviše zavisi da li će neka epizoda biti zanimljivija od prethodne – od samih mladenaca, rodbine, prijatelja i komšija ili od kraja i vrste običaja?
- Najviše volim taj dokumentarni deo, životne priče mladenaca. To je ono što me najviše privuče kod nekog prijavljenog para. Bitno je da mladenci budu komunikativni i otvoreni za saradnju, a ako još žele tradicionalnu svadbu s pratećim običajima i uz to imaju komunikativne prijatelje i rodbinu, to je pravi pogodak.
Ko na lepši način koristi sponzorstvo vaše produkcijske kuće za ulazak u brak, siromašni ili bogati?
- Pokazala se više puta istinitom naša narodna izreka „Kod siromašnog na čast, kod bogatog na glas“.
Zašto romske svadbe predstavljaju posebnu atrakciju za gledaoce?
- S Romima odlično sarađujemo, oni su otvoreni, komunikativni, vedri i uvek spremni za igru i pesmu.

Na koji način provodiš vreme dok kamere miruju u nekom srpskom gradiću?
- U pauzama između snimanja dremam u kombiju, družim se s kolegama i posmatram kraj u kom snimamo.
Da li ti je neko venčanje ostalo u posebnom sećanju zbog karakterističnih okolnosti, neobičnih situacija ili nesvakidašnjih izjava?
- Pamtim skoro sve svadbe i sve mladence koji su prošli kroz našu emisiju. Družila sam se s divnim ljudima, upoznala različite svadbene običaje i čula neverovatne životne priče. Posetila sam Kosovo, Trebinje, Makedoniju... Favorit broj jedan su mi Mica i Ðole iz Kostolca, iako je to bila tek druga emisija koju sam radila. Valjda je u pitanju bila početnička sreća.
Nedavno si demantovala da si uplovila u bračne vode. Zašto mediji uporno žele da te udaju i kako podnosiš neistine o tvom privatnom životu, plasirane u žutoj štampi?
- To bi trebalo da pitate novinare koji plasiraju te izmišljotine, pošto moraju nekako da prodaju svoj časopis. Ne pogađaju me te priče jer su me zasad samo udavali. Kada počnu da me razvode, videću šta ću.
Na osnovu kojih kriterijuma birate junake vaših priča i ima li onih koji bi da se ubace preko reda?
- Živimo u Srbiji, svi bi da probaju nešto preko reda. Nama je u interesu da imamo dobre, komunikativne parove koji imaju interesantne ljubavne ili životne priče, a samim tim je i proizvod dobra emisija.
Na koji način koristiš slobodno vreme dok akumuliraš energiju za novo putovanje?
- Baterije punim tako što vreme provodim s meni dragim ljudima.
Imaš li omiljene restorane i kafiće i šta obično naručuješ od jela i pića?
- Kafići su za mene nužno zlo, mesto za odmor između snimanja. Ne volim ih. Mislim da gubim silno vreme ako sedim u kafićima, a s prijateljima se ne viđam na tim mestima. Obožavam hranu, volim da jedem i da je spremam za svoje najmilije… I ne mogu da zamislim život bez čokolade.
Koje tri stvari bi prvo uradila kada bi postala gradonačelnica Beograda?
- Ja gradonačelnica! Dakle, da pustim mašti na volju. Očistila bih trotoare od žvaka i na tim mestima stavila ružičasta srca, uredila bih priobalje tako da se stvori deo reke na koji se može gledati bez splavova i raznih baraka. Iako obožavam životinje, uvela bih kazne za one koji ne skupljaju pseću kaku za svojim ljubimcima. I na kraju, napravila bih više parkića u kojima bi se igrala deca.
Gde bi obavezno, u Beogradu i Srbiji, odvela goste iz inostranstva?
- U obilazak Kalemegdana, Košutnjaka, na Kalenić pijacu u subotu ujutru, na vojvođanske salaše… Da, ponudila bih im i vino „bermet“. Vodila bih ih kod svoje mame na domaću supu s knedlama, a ja bih im spremila pitu sa šljivama čiji sam recept ukrala s jednog šabačkog salaša.
Jesi li se bavila sportom u mladosti?
- Da, trenirala sam košarku u jednom mladenovačkom klubu od trećeg do sedmog razreda osnovne škole. Sećam se da su mi tad prognozirali koliko ću da porastem i pogodili su – 175 cm. Mada, možda imam i malo više, a-ha-ha… Uglavnom, bila sam talentovana, brzo sam vodila loptu. Ipak, nisam sportski tip, jedino što volim je vaterpolo, jer su vaterpolisti najzgodniji frajeri.
Za koga navijaš, da li odlaziš na utakmice?
- Zvezda, Zvezda! Valjda zato što je moj tata navijao za Crvenu zvezdu. Na stadione ne idem, to vreme koristim za trač partije s prijateljicama.
Možeš li da se pohvališ nekim lepim iskustvom s igrama na sreću?
- Ne, možda zato što ne igram igre na sreću. Nema hleba bez motike, bar za mene.
Kako zamišljaš svoju svadbu?
- Ne zamišljam je. Kada dođe vreme, reći ću DA.
JESI LI NORMALNA, ŠTO NE UZE ZVEZDIN DRES?!
Snimanje emisije „48 sati svadba“ na stadionu Crvene zvezde našoj sagovornici ostalo je u posebnom sećanju zbog gafa koji je tom prilikom učinila.
- Imali smo mladu iz Slovenije koja je vatreni navijač Crvene zvezde, čak ima istetoviran Zvezdin grb na listu noge. Zato smo snimanje obavili na Marakani, bilo je super. Na rastanku je portparol Zvezde Marko Nikolovski hteo da mi pokloni dres pored nekih klupskih obeležja. Upitala sam ga šta će mi dres kad je od sintetike, kako da ga nosim. Na taj komentar. on me je zblanuto pogledao. Kad sam došla kući, ispričala sam dečku tu epizodu, na šta je on bio frapiran. Uzviknuo je: „Jesi li ti normalna, znaš li ti koliko to vredi, to je bogatstvo!“
U PLANU VIP „48 SATI SVADBA“
Tajna ogromne gledanosti emisije „48 sati svadba“, prema mišljenju mnogih, krije se u neverovatno spontanom i prijateljskom odnosu koji Irena Spasić ekspresno uspostavlja s mladencima.
- Ne, ne, ne... Ja sam skromna po prirodi i ne bih komentarisala svoj rad. Jedino što bih rekla je da stalno pokušavamo da osvežimo emisiju na neki način, jer imamo pravo nešto da promenimo i dodamo, iako je ona licencirana. Imamo ideju da napravimo „48 sati svadba“ s poznatim ličnostima. Samo, pitanje je šta će na kraju biti, jer traže prevelike honorare.

Nevena Milutinović, TV voditelj - Za tebe bi bilo malo i hiljadu ruža


Dok je kao tinejdžerka šetala po italijanskim modnim pistama, Nevena Milutinović se „zaljubila“ u italijanske sportske programe, zahvaljujući načinu na koji tamošnji voditelji obrađuju prvenstveno fudbalske teme. Shvatila je da joj za uspešnu karijeru TV lica neće biti dovoljna samo lepota, već da mora da poseduje i izuzetno znanje o temama koje obrađuje, poput svog uzora Simone Ventura. Koliko je naučila o poslu radeći na kanalima Mediaset i Sky Italia i da li poznaje fudbal možete proveriti svake nedelje na TV Košava, a o tome koliko je lepa možda najbolje svedoči poruka koju joj je jedan udvarač poslao uz 500 ruža: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe“
Rođena je u Novom Sadu i čitav period odrastanja, počev od kolevke, preko polaska u osnovnu školu, pa do njenog završetka, pamti po mirnim, potpuno bezbrižnim danima. Neposredno po polasku u srednju školu ispostavilo se da su sve te godine lepog življenja predstavljale zatišje pred veliku buru. Naime, pokazalo se da Nevena Milutinović, voditeljka emisije Sportsko popodne, koja se prikazuje na TV Košava, poseduje izuzetan talenat za manekenstvo. U rekordnom roku, sa svega 15 godina, širom je otvorila vrata evropske scene i ubrzo se obrela na italijanskoj modnoj pisti...
- Kada su me kao malu pitali šta ću da budem kad porastem, odgovarala sam - astronaut, jer sam oduvek težila ka visinama. Nisam se bukvalno otisnula u njih, ali sam uspela da ih dosegnem na drugi način, tako što sam se prvo bavila manekenstvom, posle čega sam se upustila u izazov voditeljskog poziva – kaže Nevena Milutinović na početku razgovora za MOZZART Sport.
Kakav si bila đak i koji su ti predmeti bili omiljeni?
- Bila sam odličan đak tokom čitavog obrazovanja, uključujući i fakultet za menadžment koji sam završila s maksimalnim prosekom. Drugačije nije moglo da bude iz jednostavnog razloga što sam perfekcionista i što smatram da je za poziv novinara i voditelja neophodno fakultetsko obrazovanje. Moji omiljeni predmeti bili su menadžment i elektronsko poslovanje.
U kom trenutku si poželela da postaneš TV novinar i kako se razvijala tvoja karijera?
- Dogodilo se to sasvim slučajno, u vreme kad sam bila veoma uspešna na italijanskim modnim pistama. Prvo mi je ponuđen posao vezan za zabavne programe na Mediaset kanalima i to u emisijama Ciao Darvin i Camera Caffe. Posle toga je usledio veliki trenutak za mene, prelazak na televiziju Sky, čime sam na krajnje ozbiljan način počela da se bavim televizijskim novinarstvom.
Koliko ti je pomoglo to što si živeći u Italiji imala priliku da na licu mesta vidiš kako sportski TV program kreira jedna od najfudbalskijih zemalja na svetu?
- U Italiji sam naučila da budem pravi profesionalac i sve što sada znam i primenjujem u praksi na TV Košava dugujem ljudima sa Skaja, koji su imali strpljenja da rade sa mnom i pomognu mi da postanem dobar voditelj emisija sa sportskom tematikom. U Italiji se fudbal obožava do krajnjih granica i s toga je veliki broj emisija upravo posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Osećam zahvalnost prema ljudima koji su mi omogućili da budem deo tog medijskog spektakla.
Da li se za svakog sagovornika pripremaš na identičan način ili to zavisi od njegove popularnosti?
- Uvek se dobro spremim za emisiju bez obzira na to ko mi je sagovornik. Osnovna preokupacija mi je da publika bude zadovoljna, da dobije korisne informacije iz sveta sporta, da se zabavi i da na interaktivan način učestvuje u kreiranju svake emisije.
Na koji intervju si naročito ponosna?
- Veoma mi je drag intervju koji sam napravila s nekadašnjim asom Crvene zvezde i Milana Dejanom Savićevićem. Genije mi je učinio čast pristajući da gostuje sat vremena u emisiji i da tom prilikom na iskren način, koji je njemu oduvek bio svojstven, odgovori na sva pitanja. I na ona manje–više provokativna. On je velika fudbalska legenda i odličan sagovornik, bez dlake na jeziku.
Pratiš li rad kolega i koga posebno ceniš?
- Revnosno pratim rad italijanskih TV voditelja, od kojih najviše cenim Simonu Venturu, najpoznatiju voditeljku sportskih programa u Italiji. Ta žena je moj uzor i idol, jer zaista odlično poznaje fudbalsku materiju i naprosto „razbija“ kada vodi emisiju. Dakle, ona je jedna od malobrojnih žena u TV formama koje se bave fudbalskim temama i koja poseduje odlično znanje i umeće vođenja sportskih programa. Voditeljke „saksije“, koje samo sede i smeše se dok kolega pored njih sve vreme priča, odavno su postale passé.

Opiši nam kako izgleda jedan tvoj radni dan.
- Pod broj jedan je gledanje utakmica, praćenje rezultata i zanimljivosti vezanih za fudbalske događaje. U jednoj rečenici, to čini osnovu mog posla.
Postoje li sadržaji koje obavezno odgledaš na televiziji?
- Kao što već rekoh, ne propuštam da odgledam fudbalske utakmice naše lige i istovremeno pratim najbolje evropske lige kao što su Primera, Serija A, Bundes i Premijer liga.
Pratiš li domaće rijaliti programe, šta misliš o njima i da li bi možda uzela učešće u nekom od njih?
- Uopšte ne pratim tu vrstu televizijske ponude, jer mi je ona dosadna i ne bih nikada učestvovala u nekom od rijalitija. Jednostavno, nemam potrebu za tom vrstom medijskog eksponiranja.
Imaš li omiljena mesta za izlazak i šta obično naručuješ za piće i jelo?
- Vodim miran život koji podrazumeva povremene posete koktel partijima, kao i zanimljivim gradskim dešavanjima. Takođe, volim da navratim u restorane s originalnim kulinarskim specijalitetima. Što se tiče hrane, obožavam japansku i brazilsku kuhinju, ali i našu čuvenu teletinu ispod sača.
Koje se pesme pevaju za tvoju dušu u nekom finom društvu koje se veseli uz živu svirku?
- Ne volim živu svirku i iz tog razloga retko izlazim noću.
Zbog čega voliš Beograd, a zbog čega ume da te razočara?
- Obožavam Beograd iz jednostavnog razloga što ga doživljavam kao grad koji pruža velike mogućnosti za sve profile ljudi, kao i za sve vrste zanimanja. Moj je stav da u srpskoj prestonici svako ko vredi ima šansu da uspe. Što se tiče drugog dela pitanja, rekla bih da život u Beogradu nema negativnih strana.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo a šta rastužilo?
- Imam običaj da se često smejem. Poslednja stvar koja me je lepo nasmejala je vest o rođenju vanbračnog sina Kristijana Ronalda, u kojoj je stajalo kako je as Reala majci deteta platio 12.000.000 evra da nikada ne otkrije svoj identitet. Ova zanimljiva informacija na kraju je začinjena izjavom samog Ronalda koji je rekao kako je to bio najskuplji dan u njegovom životu, a-ha-ha... Nisam nikada tužna, takva mi je priroda, večiti sam optimista.

Koliko si upućena u politička dešavanja i u kojoj meri ih pratiš?
- Pratim samo međunarodnu političku scenu i to da bih videla kako će se dešavanja na njoj odraziti na svetsku ekonomiju.
Jesi li se bavila nekim sportom u mladosti?
- Jesam, i to atletikom i odbojkom, naravno, samo na rekreativnom nivou. Moram da kažem kako sada veoma ozbiljno treniram u cilju održavanja savršene linije.
Za koga navijaš?
- Evo, ovako. Navijam za Crvenu zvezdu, Mančester junajted, Lion, Milan, Bajern iz Minhena, Real Madrid i za reprezentacije Srbije i Argentine.
Na koji način bi prokomentarisala učešće naše reprezentacije na Mundijalu?
- Kao i ogromnu većinu Srba, Orlovi su i mene razočarali. Zbog toga želim da, kao i cela nacija, ostavim tu južnoafričku mundijalsku epizodu iza sebe. Sada je neophodno da se svi skupa fokusiramo na što bolje odigravanje kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
Da li su igrači koje je forsirao selektor Radomir Antić bili po tvom ukusu ili bi neke druge poslala na teren?
- To je - što je! Igrači koji su nastupili u dresu s našim državnim grbom najbolje su što Srbija ima u ovom trenutku. Mada, jedino što mogu da kažem je kako je možda trebalo dati više šansi mlađim igračima. Oni su prepuni ambicija i motiva i uverena sam da bi mnogo više grizli.
Koji su tvoji omiljeni srpski igrači, a koji su tvoji favoriti iz inostranstva?
- Omiljeni srpski igrač mi je Miloš Krasić, a od stranih fudbalera po mom ukusu je prvotimac Real Madrida i reprezentacije Argentine Gonzalo Iguain. I još da kažem kako mi je od svih fudbalskih legendi najomiljeniji lik El Pibe, odnosno Dijego Maradona.
Posle fudbala, koje sportove najviše voliš?
- Rukomet i košarku.
Prepoznaju li te Beograđani na javnim mestima i možeš li da navedeš neki originalan primer starta nekog mladića?
- Prepoznaju me prvenstveno tamo gde bi trebalo da me prepoznaju, a to je u sportskim krugovima. Pokušavam da se medijski eksponiram u meri koja je u skladu s mojim zanimanjem. Ne volim da mi neko direktno prilazi, pošto više preferiram indirektne i namazane metode kao što su slanje cveća na moje radno mesto. A originalnih startova ima. Jedan takav je bio kad sam dobila 500 crvenih ruža. Oduševila sam se tim potezom, a posebno porukom u čijem post skriptumu je pisalo: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe.”
MAKSIM ŽENA, ORAO I DELIJA
Nevena je bez posebnog dvoumljenja pristala da se fotografiše u bikiniju za muški magazin Maksim, a na taj način je želela da pruži podršku Orlovima pred odlazak na Mundijal.
- U startu mi se dopala ta ideja s tim što je moj jedini uslov bio da se fotografisanje obavi na našem najvećem stadionu Marakani. Jer, ipak, osim što sam žena Orao, ja sam i žena Delija. Bilo je to neponovljivo iskustvo za mene i izuzetno sam zadovoljna reakcijom muškog dela čitalaca. Činjenica da je taj broj izdanja Maksim zabeležio rekordnu prodaju najbolje govori o svemu.
SPORTSKO POPODNE PONOVO OD 14 DO 15
Da je zaista veliki profesionalac kojem je veoma stalo da gledanost njegove emisije bude što je moguće veća, Nevena Milutinović, srpska verzija Simone Venture, demonstrirala je pre nego što je u velikom stilu, kao u stara dobra vremena, stala pred objektiv našeg fotografa.
- Molim vas da obavezno napišete kako će od nedelje 18. jula emisija Sportsko popodne ići u starom terminu, znači od 14 do 15 časova. U proteklih mesec dana, zbog utakmica na Svetskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici, bili smo prinuđeni da kamere uključujemo u 18.00. Gledaocima obećavam niz novih intrigantnih sagovornika i zanimljivih tema.

Maja Šahbaz, generalna direktorka "Colliers International Serbia" – Uporna do Tokija

Kao mala zamišljala je sebe u doktorskom mantilu, a dok je sa tetkom arhitektom obilazila objekte u sivoj fazi i posmatrala zdanja u Beogradu i Sarajevu, kreirala je rešenja za "svoje“ zgrade. Kada su iščezli dečji snovi o medicini, a od projektovanja je odvojilo to što je levoruka i loše crta, izazov i inspiraciju je pronašla u izučavanju stranih jezika. U srpskoj prestonici završila je Osnovnu školu "Vladisav Ribnikar", zatim Filološku gimnaziju i fakultet, a diplomu stekla na odseku za japanski jezik i književnost. Zbog izuzetnih rezultata tokom studija bila je stipendista japanske vlade, posetila Tokio, Hirošimu, Osaku i Kjoto. Po povratku u Beograd kratko se oprobala u ulozi predavača u gimnaziji čiji je đak bila, a onda je shvatila da prosveta nije za nju. Tada je naletela na oglas severnoameričke konsultanske kompanije za nekretnine "Colliers" koja je tražila nove zaposlene za svoje predstavništvo u Beogradu. Posle pet krugova testiranja 14. juna 2004. godine primljena je na poziciju asistentkinje direktorke za poslovne prostore. Kompaniji je pristupila kada je tim činilo 12 ljudi, i počela, kako kaže, od najniže lestvice. Danas u kancelarijama u Novom Beogradu radi tim od 35 eksperata, a vodi ih Maja Šahbaz. Pomalo neuobičajnim putem generalna direktorka kompanije "Colliers International Serbia" vratila se jednoj od svojih najvećih ljubavi - nekretninama.
- One vam se jednostavno uvuku pod kožu. To će vam potvrditi svako ko je u ovoj branši i ko je zaista posvećen poslu. I zato kada gledate zgradu ne vidite više objekat sa interesantnom fasadom, već određujete klasu, brojite parking mesta, bacite pogled na garažu, delite ukupnu površinu šoping centra sa brojem lokala ili zamišljate kompaniju kojoj bi taj objekat odgovarao. U "Colliers"-u sam već više od šest godina i svako jutro se budim raspoložena i puna entuzijazma za novi radni dan. Kada ne bude tako, razmišljaću o promeni. Imala sam sreće da učim od ljudi koji su bezrezervno delili svoje znanje, umeli da me motivišu i ohrabre i, što je najvažnije, upute mi konstruktivnu kritiku. Izuzetno sam radoznala i uporna što je uz "zaraznu" motivaciju moje prve direktorke najverovatnije i bio ključ brzog napredovanja i učenja.
Ona napominje da "Colliers" ima odlični program edukacije zaposlenih, nazvan "Colliers University".
- Bila sam na obučavanju u Americi, Pragu, na intenzivnim kursevima za menadžere i kompanija je dosta uložila u mene - ističe Šahbaz.
Scio me nihil scire
Maja Šahbaz rođena je u Sarajevu, gde je živela do jedanaeste godine kada se sa porodicom preselila u Beograd. Detinjstvo u multikulturalnoj sredini uticalo je na to da se posebno zainteresuje za druge kulture i jezike.
- Najranije detinjstvo pamtim po igrama u parku, bezbrižnim šetnjama gradom, negledanju TV-a, društvenim, a ne kompujterskim igricama. Sarajevo je i danas jedan od mojih omiljenih gradova i ne propuštam prilku da ga posetim i obiđem familiju koju tamo imam. Inače sam dosta vezana za porodicu, posebno za braću od tetke koji studiraju i rade u Beogradu.

Kaže da iznenadna promena mesta boravka u detinjstvu za nju nije bila posebno stresna jer vrlo brzo zavolela Beograd, a omiljeni deo grada joj je Savski venac.
- To je pomalo i lokal partiotizam jer u tom kraju i danas stanujem sa majkom, dok se ne upustim u renoviranje svog stana. Ipak, moram da priznam da je najmagičniji deo naše prestonice Kosančićev venac, zbog arhitekture, kulturno-istorijskog nasleđa, celokupnog ambijenta.
Slobodno vreme Šahbaz "troši" na čitanje, šoping, fitnes i brigu o životinjama. Donedavno je veliki deo njenog dana bio rezervisan za persijskog mačka Silvestera, koji je u šali prozvan "prvom šapom srpskih nekretnina".
- Silvester je sa mnom bio od fakulteta i teško sam proživela dan kad smo morali da ga uspavamo. Bio je to najrazmaženiji ljubimac kog sam srela jer smo imali prećutan dogovor da sve što je moje je i njegovo i sve što je njegovo je samo njegovo.
Šahbaz kroz smeh dodaje da je Silvester mrzeo svakog njenog dečka, a oni su se uporno trudili da mu se uvuku pod dlaku.
– Silvester nije nikada popuštao, čak iako su se oni više udvarali njemu nego meni. Svakog je bar jednom ogrebao ili ugrizao.
U dnevnom rasporedu generalne direktorke "Colliers-a" mora da ostane barem malo vremena za čitanje. Trenutno je na njenom noćnom stočiću knjiga "Karaoke kapitalizam", a delo kome se uvek vraća je "Mali princ". Kaže da se u tom delu uvek prepozna u nekom od citata i da joj je Egzipreri jedan od velikih životnih učitelja. U poslu se drži čuvene Sokratove "Scio me nihil scire" ("Znam da ništa ne znam") i smatra da je upravo ta glad za saznanjem jedan od nužnih uslova uspeha svakog čoveka.
- Iako sam kao i svi tek svršeni sudenti mislila da posle fakulteta sve znam, shvatila sam da je moje učenje tek tada počelo.
Najuspešnijim danom na poslu smatra onaj kada "ukrade" neko novo znanje i nije joj teško da ni posle 6 godina rada, dođe sat vremena ranije, pročita mejlove, pregleda novine i pripremi se za sastanke.
- To ne znači da su ostale sfere mog života zapostavljene, jer nedostatak vremena za samog sebe automatski se odražava na posao. Sećam se da mi je jedan iskusni kolega, kada sam unapređena, rekao da vodim računa da očuvam balans između privatnog i poslovnog i da se te dve sfere međusobno podržavaju i unapređuju. Trudim se da to održim i za sada mi dobro ide.
Maju Šahbaz kolege opisuju je kao fokusiranu, upornu do granice tvrdoglavosti, ali i otvorenu za kritiku i vanredno smirenu u kritičnim situacijama.
- To nije odsustvo brige već koncentrisanost na iznalaženje rešenja, a panika u tim situacijama samo odmaže.
Od stvari koje vam neće oprostiti na prvom mestu je laž, dok razumevanja za početničke greške uvek ima.

Alisa u Osaki

Maja Šahbaz završila je studije japanskog jezika za četiri godine sa prosekom 9,80, što joj je tokom studiranja omogućilo mnogobrojne stipendije i posetu jednom od azijskih "tigrova".
- Japanska vlada izabrala me je 2001. godine za svog stipendistu i zahvaljujući tom programu provela sam tri nezaboravna meseca u Tokiju, Kjotu, Hirošimi i Osaki. Fascinirala me je njihova napredna tehnologija, životna i poslovna filozofija. Najjači utisak na mene ostavila je poseta biznis parku u Osaki. Osim nesvakidašnje arhitekture, objekata od po 40 spratova grupisanih na jednom mestu, dah mi je presekao mali šinto hram ispred svakog od tih "svemirskih" materijalističkih zdanja. To je neverovatan spoj autohtone religije i brzog, modernog života. Ti hramovi izgledaju kao magične oaze duhovnosti koje nesmetano egzitiraju u džungli stakla, čelika, liftova i tastera. Plašim se da nama nedostaje moć da spojimo ta dva univerzuma - objašnjava Šahbaz.
Ponavlja da je razvoj tehnologije u Japanu maksimalno u službi čoveka i pojednostavljenja svakodnevnog života.
- Ja sam inače potpuno opsednuta tehnologijom, a u Japanu sam se osećala kao "Alisa u zemlji čuda" i samo sam dragom voljom naše carine dobro prošla po povratku u Beograd. Tada su 3G telefoni bili već uveliko u upotrebi. Vrlo su inkluzivno društvo, maksimalno je izražena briga o osobama sa invaliditetom. Fasciniralo me je to da je život olakšan, da je elektronsko poslovanje bilo najnormalnije.
Kaže da su japanska kultura i jezik veoma interesantni i da ga je zaista savladala tokom studija.
- U tome mi je pomoglo čitanje literature na japanskom, neprestano sam na Internetu tražila časopise i knjige, kako bih se usavršila. I zasta, posle četiri godine mogla sam da vodim veoma dobru komunikaciju i razgovaram o prilično ozbiljnim temama.
Od omiljenih japanskih poslovica prva joj na pamet pada "Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti."
Po završetku fakulteta i prilikom traženja prvog posla bila je pomalo razočarana što se četvorogodišnji rezultati i uloženi trud slabo vrednuju.
- Shvatila sam da su moje ocene samo meni bitne i da sam benefit od njih već dobila u smislu stipendija i nagrada tokom školovanaja. Vrlo kratko sam predavala japanski u Filološkoj gimnaziji, ali sam shvatila da želim nešto drugačije. Tada se desio "Colliers". I to je bila prava odluka.
Šahbaz kaže da se prvi put u poslovnom smislu osećala veoma ponosnom kada je postala ovlašćeni potpisnik i samim tim član Upravnog odbora kompanije.
- To je značilo da direktori veruju u mene i moju moć rasuđivanja. Drugi put kad sam se osećala uspešnom bio je trenutak kad mi je porodica rekla da su ponosni na mene.
Maja Šahbaz je članica MENSE i Srpske Asocijacije Menadžera.

Milena Jauković, pomoćnica direktora Urgentnog centra Srbije
lekarka van šablona



Na završnoj godini medicine otac, lekar, savetovao joj je da napusti studije znajući da taj posao zahteva da mu se čovek potpuno preda. Duboko su joj ostale usađene njegove reči: “Gledaj da ti pacijenti nikad ne zavide. Nemoj da štrčiš”. Čuvši to, pomalo se zabrinula. Bila je svesna da se i te kako razlikuje od okoline. Kao mlada doktorka silno je želela da prigrli pacijenta ne bi li mu ulila poverenje
Svaki čovek treba da osluškuje svoje telo.
Od otkucaja srca, preko grča u mišiću do stomaka. Stomak mnogo kaže. To su sve organi koji ne znaju da misle, ali reaguju na misao… Da nije razmišljala na ovaj način, pitanje je da li bi Milena Jauković postala lekar. Slušala je sebe iako joj je otac, lekar, na završnoj godini medicine savetovao da napusti studije znajući da taj posao zahteva da mu se čovek potpuno preda. Duboko su joj ostale usađene njegove reči: “Gledaj da ti pacijenti nikad ne zavide. Nemoj da štrčiš”. Čuvši to, Milena Jauković se pomalo zabrinula. Bila je svesna da i te kako štrči od okoline. Oduvek se šminkala. Kitila. Na obema rukama ima i danas niz narukvica. Iako na prvi pogled ne ostavlja utisak skromne osobe, pomoćnica direktora Urgentnog centra Srbije smatra da se ta vrlina ne procenjuje po količini nanizanog nakita.
Preneti saveti
Kao mlada doktorka prva je među koleginicama počela da nosi pantalone na posao. Nije želela da kod pacijenata izazove bilo kakvu erotsku pomisao. Silno je, međutim, priželjkivala da prigrli pacijenta i uhvati ga za ruku ne bi li mu ulila poverenje, čemu danas uči i svog sina koji je nastavio porodičnu tradiciju. Taj joj je “tatin savet” najviše pomogao da profesiju shvati na ispravan način. Zato ga je prosledila sinu jer nijedna knjiga ne daje takvo znanje. Pogotovo što je svesna da današnja komunikacija ima neke nove postulate.”Uče se napamet rečenice, a da se ništa od toga istinski ne oseća. To ne znači da komunikacija koja je u upotrebi nema cilja, ali se ne dotiče ljudi”, priča ona čemu se mladi danas uče. Kad je počinjala, opredelila se za hirurgiju bez trunke dvoumljenja. ”Nema boljeg osećaja nego kad gledate kako čovek odlazi sa rešenim problemom, a došao je u neopisivo lošem stanju. Nisam razmišljala kako reagujem na krv. Bilo mi je važno brzo rešenje”, priča specijalista hirurgije koja je poslednjih deset godina lekar Urgentnog centra. Nije joj pak u to vreme bilo važno ni koliko će voditi zdrav život. Kao ni većini lekara. Tipičan je doktor po tome što je, kao pretežan broj kolega, o zdravom životu počela da razmišlja tek sa godinama. Nije, tvrdi, mali broj lekara koji znaju da “navale” na krmenadle, svinjetinu, čvarke, sarmu, a koji pacijente savetuju da ne jedu svinjsko meso ako im je povećan holesterol u krvi. Jedino što lekari, ukoliko se nešto dogodi, više strahuju i strože se pridržavaju pravila
Milena Jauković jutro počinje sa dve šolje nes-kafe. Jednu bez, drugu sa kofeinom. Muzika u pozadini se podrazumeva. U toku dana uzme i treću, ali nikad ne pije “tursku”. Tokom dana jede vrlo malo. Uglavnom uveče, kad stigne kući, tako da ne upražnjava tri obroka. Nije mnogo probirljiva. Doduše ni gurman. Duže od dve decenije ne jede suhomesnate proizvode i sir.
Borba za slobodu
Valjda zato što uvek ima utisak da bi mogla nešto propustiti, kasno leže. Ne seća se ni da je nekada odremala popodne. Zanima je sve. Bori se za slobodu građana i elementarna ljudska prava, ponajviše kroz prava pacijenata zbog prirode posla kojim se bavi. Zato javno nastupa. Sa velikom pažnjom čita i novinske stupce. Ništa ne preleće površno. Sledila se kada je pročitala naslove skorašnje lekarsko-farmaceutske afere koju je obelodanio ministar policije Ivica Dačić.”Bila sam preneražena. Pacijenti koji se leče citostaticima su inače na ogromnim mukama, malaksali su, povraćaju. Moja prva pomisao je bila kako bi tek pacijent odreagovao na duplu dozu”, priča ona, dodajući da, ipak, ne veruje da bi ministar govorio o nečemu za šta nema dokaze. “Sigurna sam da je ministar dugo razmišljao kako da saopšti vest. Ovo nije slučaj za poene”, kategorična je. Ozbiljna je i kad kaže da lekarsku profesiju nije degradirao niko drugi do lekari, koji su kroz mito i korupciju “sami pronašli rešenje za sebe”. Čak i situaciju kad pacijent časti doktora, a ovaj prihvati poklon, Jauković smatra etičkom povredom. “Kod nas se to tretira kao normalna stvar i ne računa se kao mito. Idealan način da čovek opstane sa sopstvenim stomakom, bez trunke griže savesti”, priča čudeći se ova poreklom Beograđanka, koja se danas uglavnom izjašnjava kao “bivša Jugoslovenka”. Ranijih godina, pokraj naziva nacionalnost uglavnom je notirala - Jugoslovenka. Valjda zato što na patriotizam ne gleda kroz granice, već prvenstveno kroz način na koji obavlja svoj posao
Šminka
Za nekoga ko veruje da svaki čovek mora da izgradi svoj lični pečat, izgled je nezaobilazna stranica identiteta. “Crte lica izraz su onoga što mislimo. Ne kaže se za džabe da muž i žena nakon 30 godina braka, pošto slično misle, počinju da liče jedno na drugo”, priča kroz smeh ova doktorka. Teško joj pada i nametanje stilskih šablona. Ne protivi se pak da se neko podvrgne estetskoj operaciji ako će posle toga biti srećniji. “Ne mogu da kažem da osobe koje to rade nemaju ličnost.One jesu negde u traganju, u želji da se komercijalizuju ili da se drugima više dopadnu jer žele da dobiju samopouzdanje. Možda prate zakone tržišta, pa idu trbuhom za kruhom”, priča Jauković. Ne zaboravlja da spomene da se i šminkanje svrstava u pomenuti korpus. “Evo, i ja sam našminkana. Sigurno šminkanjem nešto prikrivam”, misteriozna je dok priča. Iako nije pristalica radikalnih promena crta lica, tolerantna je. Svako treba da radi ono što želi. Prihvatila je i savremen način života, iako su joj baza postulati koji datiraju iz prošlosti. Ono na šta se pak i danas ponekad štrecne jeste kada je neko oslovi imenom “Milena”! Nikada nije uspela da zavoli svoje ime

izvor:eKapija

Jelena Nikolić, odbojkašica - Strankinja u svom gradu

Iako je odrasla na Vračaru, u srcu srpske prestonice, Jelena Nikolić ima običaj da kaže da se u Beogradu oseća kao gost. Nije ni čudo, pošto se, u periodu kada sva čula najviše žude za novim iskustvima, družila sa stanovnicima Ređo Emilije, Bergama, Kana, Tokija i Istanbula. U svim tim gradovima uspevala je da pronađe neki svoj kutak, ali joj uspomene iz detinjstva ne daju da kaže da joj je bilo koja destinacija draža od one na kojoj provodi najmanje vremena

Jelena Nikolić, rođena Beograđanka odrasla na Vračaru, već godinama predstavlja oslonac odbojkaške reprezentacije Srbije. Internacionalnu karijeru započela je u Italiji, bila na kratko u Kanu, a onda se odselila u Japan, vratila na kratko do Italije, pa stigla do Istanbula. Tu će se sadržati bar još godinu dana, na koliko je nedavno produžila ugovor s klubom Vakifbank. Dakle, sve u svemu, sadržajno, uzbudljivo, dinamično, korisno i uspešno.
Neretko ume da kaže da se baš zbog toga što je izuzetno mlada napustila Srbiju ponekad u Beogradu oseća kao gost. Ali i bez obzira na to, kao i na sva mesta koja je obišla i u kojima je živela, Jelena pre svega voli rodni grad i najprijatnije se oseća u svom kraju. Kaže da joj je tu sve nekako nadohvat ruke, pa smo se zato i našli s njom u okolini Beogradskog dramskog pozorišta.
Razgovor smo počeli evocirajući uspomene na vreme kad se naslućivalo da se pred tada mladom nadom nalazi fenomenalna karijera. Dobro pamti trenutak kad je potpisala prvi profesionalni ugovor s Obilićem.
- Bila sam veoma ponosna na sebe. Papir je bio ružičaste boje, čuvala sam ga u stolu kao nešto najvažnije na svetu. Imala sam četrnaest ili petnaest godina, pa mi je bio potreban i potpis roditelja. Oni tada nisu shvatali moje treninge kao nešto što bi jednog dana preraslo u ozbiljnu stvar. Stipendija je, čini mi se, iznosila oko 200 dinara mesečno, prvu sam potrošila na kutiju žvaka i neku majicu. Pri tom, nikada nisam zapostavljala školu. Prvo škola, zatim sve ostalo.
Jeleni nikad nije nedostajalo ambicija. Vrlo brzo pošto je počela da igra za seniorsku ekipu Obilića, maštala je da je pozovu u reprezentaciju. Želja je vrlo brzo postala stvarnost.
- U to vreme je iz Obilića u reprezentaciji bila samo moja saigračica Tanja Simeunović. Sećam se da sam je danima preklinjala da mi pokloni bar jednu majicu s natpisom „Jugoslavija“. Napokon mi je izašla u susret. Sećam se da sam bila toliko srećna da sam šetala po gradu u toj majci, nosila je na more, ma svuda. Čuvam je i danas jer ne predstavlja običan komad garderobe, već asocijaciju na dobar deo mog života. Vrlo brzo i sama sam postala deo reprezentacije. Prvo juniorske, pa seniorske, gde sam bila najmlađa. Onda je došao selektor Zoran Terzić, a sve ostalo je već svima koji prate odbojku dobro poznato. I bar za mene, nijedan osećaj klupske pobede ne može se uporediti s trijumfom u reprezentaciji.
Kada neko ima 17 godina, gotovo je nemoguće da ima predstavu o tome šta ga očekuje u stvarnom svetu. Baš toliko imala je Jelena kad je otišla u inostranstvo. Veliki talenat brzo je uočen u zemlji gde se igra verovatno i najbolja ženska odbojka. U Italiji.
- Meni je bilo lepo u Beogradu, imala sam stabilan život, išla u 11. gimnaziju, imala finu stipendiju u Obiliću i nije mi bilo potrebno da odem u inostranstvo kako bi sebi omogućila kvalitetniju svakodnevicu. Jedne godine, međutim, otišla sam s roditeljima na zimovanje. Bili smo u Italiji. Moj tata se uvek, kao i danas, hvalio svojom ćerkom. I tako, u jednom od razgovora, tatin prijatelj, inače menadžer u Italiji, predloži da dođem na trening Ređo Emilije. Otišla sam, bila više nego sjajna, pa su mi odmah ponudili ugovor. Hteli su da potpišem maltene po svaku cenu. Nisam to očekivala, niti sam razmišljala da napustim Beograd. To je bilo negde u decembru. Vratila sam se kući, ali su konstantno zvali. Nekako u to vreme dogodilo se i bombardovanje. Bila sam u Pragu s porodicom, nisam znala šta će se dogoditi u Srbiji, pa sam prihvatila poziv.
I tako se našla u potpuno stranom svetu. Sama u novom stanu, u novom gradu i u novoj državi… Kako kaže, nije znala ni kako se uključuje veš mašina, a kamoli da sebi nešto skuva.
- Sećam se da nisam uopšte plakala kad sam prvi put odlazila u Italiju. Vreme je prolazilo, a ja sam shvatila da nije sve onako divno, slatko i bajkovito kako sam zamišljala. E onda sam plakala danima. Maltene posle svakog treninga koji su bili potpuno drugačiji od onog na šta sam ovde navikla. Nije bilo mojih vršnjakinja, sve su devojke bile starije i po deset godina. Nema toliko komunikacije, a sporazumevanjemi je bilo dodatno otežano pošto tada nisam govorila italijanski jezik. Bilo je to najtežih šest meseci u mom životu, jedva sam čekala odmor da se vratim u Srbiju. Čak mi je ponovni odlazak u Italiju predstavljao veliki problem jer sam znala šta me čeka. Te tri godine u Ređo Emiliji bile su baš teške, ali s druge strane, ojačala sam i brže sazrela. Shvatila sam šta znači biti odgovoran i samostalan.

Ređo Emilija bila je tek prva stanica Jeleninog putovanja. Može se reći, na neki način kvalitetan temelj za sve što je kasnije nadogradila. U dvadesetoj godini usledila je selidba u novi grad – Bergamo.
- Provela sam tamo godinu dana. Nisam igrala mnogo, ali okej, bila sam mlada, trenirala sam s kvalitetnim igračicama. A opet, Bergamo je nadomak Milana, pa sam imala sjajan društveni život. Sa dvadeset godina znala sam sve diskoteke i restorane. U ekipi sam se upoznala s Draganom Marinković i postale smo prijateljice za ceo život. Posle Bergama, živela sam i igrala u Vićenci još 12 meseci. Sportski je bilo sjajno, ali nisam mogla više da se nosim s italijanskim načinom života. Posle treninga, druženje se svodi na poneki odlazak na piće, možda u restoran, svako plati ono što je naručio i - to je to. U Italiji u osam uveče nema nigde nikoga. Nisam više mogla da izdržim, bilo je vreme da potražim drugu sredinu.
Tako je i bilo, ali nije otišla mnogo daleko. Htela je u Kan, ostvarila nameru i našla se u gradu poznatom po čuvenom filmskom festivalu, Kroazeti, skupim buticima, luksuzim hotelima...
- Kan je imao sjajnu ekipu, igrali su Ligu šampiona. Bilo je dvanaest strankinja. Sve smo živele zajedno u hotelu i imale posebne apartmane. A preko puta more… Grad jeste skup, sećam se da je baget koštao evro i po, ali išla sam svuda kad god bih imala slobodog vremena. Mada, kad govorimo o izlasku u Kanu, ne mogu da kažem da su to bili ludi provodi. Možda ću najbolje opisati taj grad ako kažem da je to fensi selo. Nema toliko toga posebnog osim te jedne velike ulice. Ima mnogo turista, i to preko leta. U Kanu žive stariji, baš dobro finansijski obezbeđeni ljudi, pa su na našim utakmicama uglavnom bile bake i deke. Meni se, recimo, mnogo svidela Nica. I Pariz je, naravno, divan. Verovatno zbog toga što sam rano otišla iz Beograda, nekako sam uvek patila za atmosferom u velikim gradovima.
U sportu, posebno vrhunskom, retko ko može uvek da predvidi na koju će stranu krenuti. Nije ni Jelena Nikolić očekivala da će otići na Daleki istok, i to u Japan. Htela je da ostane u Kanu, ali jednostavno rečeno, bila je to ponuda koja se ne odbija.
- Odlučila sam za dva minuta da odem. Pratim instinkt i osećaj, rekla sam sebi: „Zašto da ne, lakše ću preživeti sa dvadeset tri godine, nego da odem sa trideset.“ Zamišljala sam Osaku, zgradu od pedeset spratova… Biću s Japankama, sigurno će sve pričati engleski, ma biće sjajno, upoznaću novi svet. Pet vekova su ispred Evrope, ali samo veći gradovi. Kad sam stigla, videla sam male kuće, kao za decu, ništa od onoga što sam zamišljala. Ni devojke nisu pričale engleski, ali su bile veoma ljubazne. Imala sam prevodioca 24 časa, posle smo postale mnogo dobre prijateljice, dolazila je u Beograd, a u Japanu mi je bila sve. Videla sam dosta toga, Tokio je najbolji grad na svetu. Bilo mi je super kad sam prestala da tražim Evropu u Japanu, a izluđivalo me je što sve analiziraju. Ali opet, nikad ne greše, ma oni su najbolji narod koji sam upoznala. Ljubazni, pošteni, prepametni. Devojke su potpuno drugačije od Evropljanki, nikad ih nisam videla da su tužne ili da plaču. Uvek su nasmejane i srećne. Nema zavisti, konkurencije, sujete...
Ako je za Jelenu Tokio najbolji grad na svetu, onda je Istanbul bez premca u Evropi. Nekada se striktno delio na evropski i azijski deo, a naša reprezentativka objasnila nam je da sada nema toliko očiglednih razlika.
- Azijski deo, gde inače živim, je prostraniji i mirniji, dok je evropski nekako kao poslovni centar. Uvek su gužve u saobraćaju, svi negde žure, baš ume da bude haos. Pre dolaska u Istanbul imala sam određenih predrasuda, ali su one ubrzo nestale. U klubu sam imala super društvo, a grad je za svačiji džep. Pruža nenormalno mnogo mogućnosti, moj trener, Italijan, kaže da, osim u Americi, nigde nije video restorane i mesta za izlaske kao u Istanbulu. I sve je jednostavno, a ipak je to grad od osamnaest miliona stanovnika. Nema problema oko parkinga, sve može da se poruči preko interneta, kod frizera rade manikir, pedikir, može da se popije kafa, sok, misli se o najmanjim detaljima. Turkinje su izuzetno pedantne i emancipovane, bar one koje žive u Istanbulu, mada sam videla i one zabrađene. Zahvaljujući reformama, dosta toga je promenjeno. Po zakonu, u javne ustanove ne može da se uđe s maramom, pa neke devojke koje kriju kosu dolaze u školu s perikama. Zbog toga u nekim delovima zemlje imaju mnogo problema s pismenošću, jer ima onih kojima je religija mnogo važna, pa zbog tih pravila ne puštaju žensku decu da idu u školu.
Jelena priča da ima dva života - jedan u Srbiji i jedan u inostranstvu. Prvih pet dana po povratku u Beograd bude joj sve čudno, ne može da odmah da se privikne...
- Bude mi lepo, ali nije da sam baš oduševljena. Onda, kad treba da se vratim u Tursku, ne ide mi se. Prija mi da budem blizu roditelja i prijatelja, da se vozim trolejbusom i da se šetam. I tako sve u krug.
Posle svega što je videla i prošla, želi da upozna još jedan grad.
- Sarajevo… Naslušala sam se priča o tom gradu, svi govore dopadljivo o Sarajevu, volela bih da shvatim zašto je to tako.
Piše: Milan Vuković

Sanja Marinković, TV voditelj - ružičasti život, opasan tuđom nekulturom



Kada smo pitali Sanju Marinković da li postoji fenomen s kojim ne može ni da se pomiri, a ni da izađe na kraj s njim, odgovorila nam je da smo mogli ceo intervju samo tome da posvetimo. Ona, poput mnogih, smatra da smo postali grozan narod, aljkav, nekulturan i psovački nastrojen… Nema smeha, ni „dobar dan“, ni „do viđenja“
Rođena je u Zemunu, gde je provela prvu godinu života, da bi potom imala bezbrižno detinjstvo u naselju Medaković 2. I kao klinka, Sanja Marinković, popularna voditeljka RTV Pink, bila je pričljiva, energična i hiperaktivna. Obožavala je balet i bila na pragu profesionalne karijere, ali je ljubav prema novinarstvu, tačnije putovanjima, odnela ubedljivu pobedu.
Naučila je veoma rano da čita, i to tako što je zajedno s mamom i bakom listala u to vreme izuzetno čitane magazine Ženu, Bazar i Nadu. A kada je jednog dana na ulici videla komšinicu koja je pisala kolumne iz celog sveta, njena odluka da krene njenim stopama bila je čvrsta kao granit...
- Mama i baka su svake nedelje kupovale Ženu, Bazar i Nadu. U našem komšiluku je živela žena koja je pisala one dopisničke kolumne iz čitavog sveta, a ja sam time bila fascinirana. Sećam se, kad sam je jednom prilikom videla u kraju, a prepoznala sam je po fotografiji koja je izlazila u novinama, reagovala sam kao da ispred mene stoji Kim Vajld. E tad sam rekla sebi da ću sigurno biti novinarka, pošto sam uvidela da oni mnogo putuju – priča Sanja Marinković na početku razgovora za MOZZART Sport.
Koji ti je predmet u školi bio omiljen?
- Uvek su mi jezici bili na prvom mestu. Zanosila sam se da ću odmah po završetku srednje škole otići iz ove zemlje, čak po mogućstvu već u četvrtom razredu. U to vreme to je bilo veoma popularno. Nisam to učinila, ali sam po završetku gimnazije pokušala da nastavim školovanje u Londonu, pa sam se zaljubila… Zbog dečka sam se vratila i završila tu istu školu u Beogradu. Ispostavilo se da je to dobro, jer se u protivnom nikada ne bih bavila poslom u kojem danas uživam.
Da li je s vremenom utihnula ta strast za bavljenjem novinarstvom?
- Naprotiv. U srednjoj školi je ta želja bivala sve veća i veća. Na kraju mi se ostvarila.
Po čemu pamtiš novinarske početke? Da li je išlo sve glatko ili je bilo muke?
- Ovim poslom počela sam da se bavim iz hobija. Još dok sam studirala menadžement počela sam da radim na televiziji, pošto sam oduvek volela da imam više aktivnosti. Istovremeno sam se bavila, onako rekreativno, aerobikom i raznim čudima, i to na vrlo ozbiljan način. Nije mi predstavljalo problem da istovremeno idem na predavanja i u redakciju.
U kojoj redakciji si započela karijeru?
- Počela sam u Jutarnjem programu RTS-a kod Baneta Vukašinovića. Zajedno sa mnom počelo je da radi još nekoliko mladih devojaka, pošto je ideja bila da se osveži program. Deset godina pre toga nisu primili nikog, a posle je ponovo zatvoren konkurs za nova lica. Uglavnom, iskoristila sam dobar trenutak. Učila sam od Baneta, ali najviše od Vesne Dedić, koja je i danas moja izuzetna prijateljica i najveći savetnik kad je reč o poslu. Beskrajno joj verujem u svakom smislu. Naravno, naučila sam ponešto i od svakog kolege novinara.
Sticajem okolnosti nisi se predugo zadržala na državnoj televiziji. Pod kojim okolnostima si donela odluku o dizanju sidra?
- Dogodio se čuveni 5. oktobar, pa sam ubrzo dobila ponudu od, nažalost, sada pokojnog Zorana Predića, da pređem na Ju info kanal. Kako nisam pet godina primila ni dinar honorara, nije mi trebalo mnogo da prelomim, mada mi nije bilo žao što sam bila volonter, pošto sam dobila veliku novinarsku školu.
Je l’ to jedini razlog što si spakovala pinkle i napustila zdanje u Takovskoj?
- U to vreme je na RTS-u bilo nepodnošljivo raditi, zato što su se ljudi između sebe toliko mrzeli i takmičili. Uopšte nisu postojali uslovi za napredak, jedino si mogao da postaneš žrtva nečijih svađa. Iz tog razloga prihvatila sam ponudu Ju info kanala da subotom u 16 sati vodim emisiju kakvu god želim. Vesna Dedić je tad bila na porodiljskom bolovanju i zajedno smo osmislile koncept. Taj koncept ima transformacije od televizije do televizije, prvo je bio Ju info, pa TV Politika, pa TV Pink, gde sam već sedam godina.
Da li ti je trebalo vremena da bi se prilagodila sistemu rada Pink televizije?
- Trebalo mi je mnogo vremena da se uklopim, ali samo u tehničkom smislu. Navikla sam na RTS, gde su uslovi za rad bili 10 puta drugačiji, u smislu bolje organizovanosti i s većim brojem ljudi. Ovde sam se našla kao svoja na svome, sad vidim da je to bila ogromna prednost Pinka. Pet ljudi ti završi ceo posao i ne moraš da tražiš dozvolu od pedeset i jednog urednika kao na RTS-u.
Šta ti je bila misao vodilja kada si koncipirala prvu „ružičastu“ emisiju?
- Znala sam da sam došla na veoma gledanu televiziju, a u tom trenutku još uvek nisam shvatala kakav je ukus srpske publike. Trebalo mi je nekih šest meseci da bih ukapirala kako da prilagodim sadržaj.
Na koji način biraš goste i kako uspevaš da svaki put emisiju učiniš drugačijom?
- U Srbiji jeste problem kada konstantno tražiš ekskluzivnog sagovornika, međutim, taj problem rešavam tako što pred početak svake sezone gledaocima poručim da će u studiju možda videti neka ista lica, s tim što će govoriti o nekim novim temama. Trudim se da od svakog od njih izvučem novu priču i postavim prava pitanja… Nadam se da mi zasad to uspeva.
U kojem obimu je veoma gledana emisija Sve za ljubav doprinela tvom profesionalnom razvoju?
- Mom razvoju nije doprinela ništa, uticala je samo da moja popularnost postane veća. Naime, u to vreme bila je najgledanija, pa me je lansirala u prvi plan, odnosno na naslovne strane brojnih magazina. Iz tog razloga tvrdim da oni koji me nisu gledali u Magazinu in, počeli su da me gledaju zbog emisije Sve za ljubav Zanimljivo je da iako sam prestala da radim tu emisiju još 2007. godine, ljudi mi i danas postavljaju pitanja kao da sam i dalje voditelj tog programa.
Da li je emisija Sve za ljubav na određen način ubrzala tvoju odluku o zasnivanju porodice?
- U tom smislu ona nije uopšte uticala na mene, jer sve što sam tamo radila – radila sam isključivo profesionalno. Tako je moralo da bude, jer kad bih emotivno prolazila kroz sve te ljudske priče, a ima tu i tragedija, psihički mi ne bi bilo dobro. To bi isto bilo kao kad bi psihijatar, pošto čuje mnogo priča, došao kući i psihički oboleo. Jedino je uticala okolnost da sam tokom snimanja te emisije upoznala supruga, koji je bio deo ekipe. Eto, presudan trenutak bio je kad sam ga upoznala i shvatila da ću s njim provesti ceo život.
Postoji li bilo kakva doza improvizacije prilikom vođenja Magazina in?
- Uopšte ne volim improvizaciju. Opet ću se vratiti na emisiju Sve za ljubav. Mnogi su mislili da su Milanove i moje pošalice bile spontane, ali to nije tačno. Sve smo se dogovarali, to je bio veoma ozbiljan scenario, s tim što je Milan uspevao na fenomenalan način da ga oplemeni. U suštini, svaka improvizacija na srpskim televizijama je loša, a to se odmah vidi. Da se takve stvari ne bi događale u mojim emisijama, gostima tri dana pred snimanje na mejl pošaljem sva pitanja koja ću im postaviti.
Dobijaš li inspiraciju prateći konkurentske televizijske sadržaje?
- Apsolutno gledam sve, uključujući i sport. Tom prilikom ne „pokupim“ ništa za sebe, pošto ostali uglavnom mene kopiraju. Samo obratim pažnju gde su se gosti te nedelje pojavljivali, da ih ne bih i ja pozvala… Sve drugo me relaksira.
Pređimo na sportsku tematiku, koju si uzgred već pomenula. Jesi li se aktivno bavila nekim sportom?
- Moj sport je bio balet, bila sam nesuđeni talenat od pete godine života, pa sve do završetka srednje škole. Sve ostalo bilo je na nivou pokušaja. Kao tenis, na primer. Ipak, osoba sam koja se kulturom tela bavi oduvek. Već deset godina imam ličnog trenera u liku Marije Savić-Srećković, s kojom vežbam skoro svaki dan.
Kako ti to polazi za rukom, uprkos gomili posla i malom detetu?
- Tu je ,,baka servis”, odnedavno i ,,školica servis”, a najvažnije od svega je što vežbanje doživljavam kao provod, bolji nego dočekano jutro u kafani.
Za koji klub se u kući Marinkovića navijalo?
- Tata Milutin igrao je hokej u Partizanu, dok je brat Bojan, koji je vrlo rano otišao u London, više bio zainteresovan za borilačke veštine. Moj suprug Aleksandar je zakleti zvezdaš, a ja nisam neki strastveni navijač. Volim da posmatram vrhunski sport kao događaj. Prvi put sam bila na Marakani kad je u emisiji Sve za ljubav dečko zaprosio devojku na Marakani, na video-bimu, i super sam se provela. Ali tako nije bilo kad sam prvi put, pre sedam-osam godina, bila na košarkaškoj utakmici. E sad, kad nam sin saopšti želje po tom pitanju, videću da li ću morati da ga pratim.
Imate li vremena za izlaske i gde vas Beograđani najčešće mogu videti?
- Ja sam prepodnevni i popodnevni tip. Obožavam ručkove u Šeheru na Topčiderskoj zvezdi, a u poslednje vreme upražnjavamo večeru s mojim bratom i njegovom suprugom u jednom argentinskom restoranu na Novom Beogradu, gde služe odličan „rodizio“. Bili smo skoro na otvaranju španskog restorana na Vračaru, čiji je vlasnik bivši rukometaš Dragan Škrbić. Sve u svemu, volimo da probamo nešto novo.
To je lepša strana prestonice, a šta te „na jedan“ izbacuje iz takta u Beogradu?
- Na žalost, mnogo toga. Mogli smo ceo intervju samo tome da posvetimo. Sve me više nerviraju ljudi koji, čini mi se, ne vole ni druge ni sebe, i koji lažu i druge i sebe. Postali smo grozan narod, iskreno. Nervira me ta aljkavost, nekultura, to psovanje… Ne toliko psovanje u smislu psovke, nego kao obraćanje jedni drugima uz oštre poglede, kroz neke pretnje prstima. Nema smeha, ni „dobar dan“, ni „do viđenja“. Evo, recimo, moje dete… Kao svaka majka trudim se da ga učim lepim manirima, a kad u prodavnici kaže ,,do viđenja“, svi se smeju. Istovremeno im je i smešno i slatko to što je dete naučilo da kaže ,,hvala” i ,,do viđenja”. Za mene je to strašno.
Umeš li da se razočaraš u ljude iz svog neposrednog okruženja?
- Shvatila sam dok sam bila trudna ko su mi pravi prijatelji, pa sam rešila da napravim veliki rez u životu. Svela sam komunikaciju na veoma uzak krug dragih ljudi i dobro se osećam.
Što bi rekao Bora Čorba, imaš svoj mali svet i oko njega kineski zid…
- Upravo tak.

MLADI NOVINARSKI LAVOVI

Sanja je veoma ponosna što novinarska radionica „Oficina“ koju je otvorila s nekadašnjom urednicom, a danas najboljom prijateljicom Vesnom Dedić, fabrikuje buduće novinarske asove.
- Ima dosta obrazovane i talentovane dece, mada ima i onih koji to na žalost nisu. Iz godine u godinu generacije su sve lošije. Iskreno. Ali ove sezone dečaci i devojčice koji su u srednjoj školi mnogo bolje pristupaju svojim zadacima, lepše postavljaju pitanja, lepše pišu komentare i drugačije shvataju fenomene kojima se bavimo u školi, nego ovi što su završili fakultete. Njihovi intervjui su mnogo lošiji od srednjoškolaca. Onima s fakultetom na prvom je mestu popularnost, da se lepo slikaju i intervjuišu estradne ličnosti… I tu se sve završava. Ovi mlađi se svega toga gnušaju i razmišljaju potpuno drugačije, nadam se da se kao generacija neće promeniti kad budu imali 25 godina. Dosta naših polaznika uveliko kreira TV emisije i pišu čitane tekstove po novinama.

PRIJATELJSTVO ZA SVA VREMENA

Prošao je niz godina po završetku srednje škole, kada se naša sagovornica prisetila reči profesora srpskog jezika i književnosti.
- Imala sam u ranom detinjstvu mnogo dobrih drugarica, da bi se posle, kad sam krenula u školu, neka prijateljstva prekinula. Ali zato sam stekla neke nove drugarice, pa mogu da vam kažem da sam danas samo s jednom u kontaktu. Ona se zove Aleksandra Mladenović, čujemo se svake nedelje, a ima tome bogami 30 godina. Profesor književnosti u srednjoj školi nam je gorovorio da su pravi prijatelji oni koje steknemo u školskoj klupi, to su prava prijateljstva za sva vremena.

STRAHINJA NEMIRAN NA KVADRAT

Popularna voditeljka u sinu Strahinji vidi svoju sliku i priliku. Kaže da su i geni oca Aleksandra učinili svoje.
- Kao dete, bila sam vrlo aktivna. Pored obaveznog baleta, išla sam na kurseve engleskog, francuskog i italijanskog jezika, a izuzetno sam volela da putujem zahvaljujući svojim roditeljima. Rečju, bila sam nemirnog duha, baš kao i moj suprug, tako da se može reći da je naš Strahinja nemiran na kvadrat.

Slađana Božović
izvršna direktorka Nordijske poslovne alijanse
Misica udružuje privrednike


Nije zainteresovana za ulazak u Farmu, ne planira da snimi ploču, neće se latiti ni mikrofona osim možda kao TV voditeljka. Slađana Božović, nekadašnja mis dijaspore, prva pratilja mis SR Jugoslavije, predstavnica Jugoslavije na "Miss Universe" i "Miss Earth" odlučila je da umesto "estradne" gradi biznis karijeru.
Nedavno je imenovana za izvršnu direktorku novoosnovane Nordijske poslovne alijanse u Beogradu i, kako navodi, osnovni cilj joj je da doprinese boljoj poslovnoj saradnji kompanija iz Danske, Finske, Norveške, Islanda i Švedske sa privrednicima u Srbiji. Alijansa, koja se nalazi na Topličinom vencu, osnovana je u cilju stvaranja platforme za razmenu ideja i iskustava unutar nordijske poslovne zajednice u Srbiji, promovisanja i jačanja saradnje između nordijskih kompanija i Republike Srbije, kao i doprinosa razvoju poslovnih veza i aktivnosti između nordijskih zemalja i naše zemlje.
Lepa, ljupka, šarmantna i pomalo skromna, napominje da joj je osmeh najjače oružje, a optimizam večita uzdanica. Zato je, kako kaže, i dobila posao, jer osim što govori švedski, danski, norveški, engleski i poznaje poslovnu politiku "zapada", svojom energijom podstiče pozitivno razmišljanje i stav da se sve može.
Rođena je u Malmeu u Švedskoj pre nešto manje od trideset godina, radila je u konzulatu Republike Srbije i u nekoliko tamošnjih kompanija. Svake godine je dolazila u Srbiju na odmor, a na pitanje da li je sada došla da ostane kaže:

Uživam u Beogradu i sve mi odgovara, ali mi nedostaje porodica. Mnogi ljudi, koji misle da je u inostranstvu život mnogo lepši i jednostavniji, samo su delimično u pravu, jer je većina naših, ipak, ima želju da se vrati u Srbiju. Iako sam došla privremeno, nikada se ne zna.
Iznenađuje je komplikovana administrativna procedura kod nas, čekanje u redovima i standardno - "Mi nismo nadležni".
- Čak smo na otvaranje računa za Nordijsku poslovnu alijansu u banci čekali mesec dana - milion dokumenata, kopija ličnih karata, pa onda stepenice u sudovima, moraš da odeš na deset mesta da uradiš jednu stvar.
Porodica Božović je poreklom iz Kragujevca, Slađana ima dva brata i bratiće. Vezana je za Kragujevac, ali ipak napominje da najviše voli Malme.
- U Malmeu sam rođena. To je prelep mali grad, ima predivne plaže i more gde se i kupamo. Švedska jeste hladna zemlja na severu i leto mnogo kraće traje nego kod nas, ali kad temperatura dostigne 30 stepeni celzijusa mi odlazimo na kupanje. Grad je povezan mostom sa Kopenhagenom i bukvalno za posla sata može se stići do prestonice Danske.
Kažu da skromnost uvek nailazi na velikodušnost, a oholost na zavist. Možda baš zbog toga što naša sagovornica s merom ističe svoje kvalitete oni retko koga ostavljaju ravnodušnim. Tako je i stigla do titule najlepše Jugoslovenke u dijaspori 2001. godine.
- Kada je agencija "Miss Yu" organizovala izbor za najlepšu Jugoslovenku u Švedskoj ja sam bila u publici. Program je vodio Milovan Ilić Minimaks, koji mi je prišao i začuđeno upitao zašto se ja ne takmičim. Ja zaista nisam u tom svetu, to sam mu tada i objasnila. On i Vesna Jugović su insistirali da učestvujem na izboru. Bili su toliko uporni da su mi kasnije poslali avionsku kartu za Pariz gde je bilo finale za izbor za mis dijaspore.
Kao i kod većine misica i kod Slađane je mama na kraju presudila.

Nisam bila zainteresovana da se takmičim, iako sam ranije radila neke revije i umetničke fotografije, ali je mama kupila još dve karte za nju i mog oca i svo troje smo se uputili put grada svetlosti - navodi naša sagovornica.
U Parizu je pobedila, u Beogradu bila Mis šarma i prva pratilja, predstavljala je Jugoslaviju na izboru "Miss Universe" u Portoriku , i na "Miss Earth" na Filipinima gde je bila druga pratilja i proglašena za mis zemlje i vode, a 2002. godine bila je među 50 najlepših žena sveta.
Svi ti uspesi nisu je pokolebali da nastavi da normalno živi. Obožava bioskop i pozorište, voli ples i crta za svoju dušu. U ljubavi ne pristaje na kompromise.
- Uopšte nisam zaljubljive prirode i verujem da se prava ljubav svakome dogodi - pa kad god, ali verujte mi da pravu ljubav vredi čekati. Ne pristajem na površne veze i materijalnu sigurnost. Želim samo jake i iskrene emocije.
Nije fascinirana ponudama milionera, fudbalera, biznismena, niti trač rubrikama i naslovnim stranama estradnih časopisa jer je to ne čini srećnom. Srećnom je čine normalan život, zdravlje, porodica i ljubav.

izvor:eKaoija

Ljiljana Čakić
suvlasnica kompanije City Fashion
Tako to rade šmizle



Nikad se nismo ničega plašile, niti rekle da nešto ne možemo. Nismo se plašile da pokucamo ni na jedna vrata, ma koliko ona velika bila. Često smo ulazile u rizične poduhvate, što se do sad pokazalo kao ispravno
Šta se dešava kad nutricionistkinja i profesorka engleskog jezika sa „šlifom za biznis“ odluče da u najboljim godinama života uzmu „stvar u svoje ruke“?
Ljiljana Čakić i Milica Gavrilović, prijateljice i poslovne partnerke, uspešne su žene koje stoje iza prepoznatljivog brenda „Dve šmizle“. Ne želeći da zavise od tuđeg tempa, krenule su u posao sa nakitom kojim su se obe bavile najpre iz hobija. Prvu radnju otvorile su 2002. u Bulevaru Revolucije u Beogradu, a nekoliko godina kasnije i veleprodaju City Fashion. Danas njihovu bižuteriju nose žene širom bivše Jugoslavije, pa i šire. Imaju razvijenu mrežu maloprodajnih objekata u Srbiji i franšiznu mrežu svog brenda u svim bivšim republikama, osim Slovenije.


Geni su geni

„Ono što Delti nije pošlo za rukom, uspele su da urade ‚Dve šmizle‘“, moglo se čuti na vestima 2007. kad su ušle na hrvatsko tržište kao prva radnja iz Srbije. Za svaki slučaj, ime su prilagodile podneblju, postavši u Zagrebu „Dvije šmizle“. Sa širenjem na druga inostrana tržišta, očekuju da će ponovo doći u situaciju da menjaju ime, ali im to ne smeta jer stoje ponosno iza svojih proizvoda.
„Ljudi koji nešto rade i koji nešto proizvode u Srbiji imaju kompleks niže vrednosti, stalno misle da to nije dovoljno dobro za neka druga tržišta. Uvek je ono što dolazi iz inostranstva bolje od onog što je vrhunsko u Srbiji. Naš problem je što mislimo da nismo dovoljno dobri“, kaže Ljiljana Čakić. U početku su imale malih problema kao prvi srpski brend u Hrvatskoj, ali nisu odstupale. Danas ih traže i u drugim gradovima, posebno na primorju. Kaže da bi ljudi u Hrvatskoj i drugim zemljama voleli da vide i srpsku garderobu, obuću i da se tržište otvara.
Dobroj konekciji sa „nedostupnim susedom“, svakako je pomoglo i zagorsko poreklo Ljiljane Čakić. Rođena i odrasla u Zagrebu, za Beograd se uputila na studije dijetetike pre 25 godina, a u njemu su je zadržale ljubav i porodica. Ima dve odrasle ćerke, jedna je već ušla u „Šmizle“, a druga se sprema za studije dizajna u Italiji.
Ustaje svakog dana između pet i šest. Kad god je u Beogradu, odlazi u teretanu i do devet stiže na posao. Onda počinje radni dan koji ponekad traje i po 16 sati. Misli da je organizacija važna, ne samo u poslu, već i u ličnom životu. „Kako idete kroz život, idete i kroz posao, ako je privatni život organizovan, takav je i poslovni“. Dosta vremena joj odlazi na putovanja po bivšim republikama, obilazi nekadašnju Jugoslaviju uzduž i popreko.
Nekad joj dosade stalne vožnje, ali kako kaže, „neke stvari moraš da uradiš sam“. Društvo na putovanjima joj često pravi ljubimac maltezer, kog su već upoznali svi carinici. I kao mala je ustajala rano jer je dosta vremena provodila sa bakom i dekom koji su imali svoju radionicu za pravljenje dečijih igračaka. Drugi baka i deka su imali krojačku radnju, tako da, iako se nije školovala za vođenje privatnog biznisa, „geni su ipak, geni“.


Hongkong je odmah tu

Nikad se nismo ničega plašile, niti rekle da nešto ne možemo. Nismo se plašile da pokucamo ni na jedna vrata, ma koliko ona velika bila. Često smo ulazile u rizične poduhvate, što se do sad pokazalo kao ispravno“, objašnjava. Pojavljivale su se na svim modnim sajmovima, sklapale poznanstva, a glavni posao završile u Hong Kongu. Nastupile su zajedno sa još jednom kompanijom iz regiona kako bi uspele da naručenim količinama budu interesantne tamošnjim proizvođačima. Danas im gotovo sav repromaterijal dolazi sa istoka, a u Hongkongu borave nekoliko puta godišnje.
Misli da su se ljudi više uplašili krize nego što je stvarno bila kriza, ali su je i one osetile. „Prošla godina nam je bila posebno teška, jer imali smo dosta ulaganja u poslednje dve godine, uglavnom u proizvodnju i repromaterijale“. Dosta podrške, kaže, dobijaju od državnih institucija, SIEPA-e, Fonda za razvoj, Privredne komore Srbije. Ponosne su što su im rekli da bi za uspeh koji su ostvarile prosečnom preduzeću trebalo deset godina. One su taj razvojni put skratile za pola.
Kažu da konstantno ulažu novac i da se do sad nijednog trenutka nisu opustile. Pored toga što stalno javno pozivaju inovativne dizajnere da im se jave, otvaraju i hobi art centar za kreativce. „Cilj nam je da sva proizvodnja za nova i sadašnja tržišta bude u Srbiji. Sad je pet ljudi u proizvodnji, a nakit rade dva-tri dizajnera. Nabavku repromaterijala imamo organizovanu, a i jedini u jugoistočnoj Evropi imamo ugovor o brendiranju sa kompanijom Swarovski. Imamo sve uslove da to i ostvarimo“.
U početku se ljutila kad ih kopiraju, a onda je, kaže kroz smeh, shvatila da su nepresušni izvor ideja, pa da neće stići da ih iskopiraju. I zaista su svuda prisutne. Modne revije prestižnih dizajnera, poput Marka Mitanovskog na London Fashion Weeku, pozorišne predstave, muzejske postavke, filmovi, reklame, umetničke fotografije, muzički spotovi i festivali, a imaju i ugovore sa televizijskim kućama.
Još se nisu zasitile, raduju se svakom novom nastupu na sajmovima, svakoj isporuci novih „đinđuva“. Kad priča o radionici, koju zovu Ali-Babina pećina, čini se da i dalje najradije utone u nju, kao malo dete u fabriku čokolade. I, naravno, ostaće na nakitu. „Ono što radiš dobro, toga treba i da se držiš“ .

izvor:eKapija

Tijana Anđelić
generalna direktorka Državne lutrije Srbije
Život u bubnju


U ranim tridesetim ima CV „pun ko oko“. Internacionalno radno iskustvo u svetski poznatim firmama u oblasti produkcije, marketinga i finansija sad primenjuje u državnoj kompaniji. Odavno je shvatila da je najvažnije da radi posao koji je ispunjava, ali da osim posla ima i porodicu i prijatelje

Uplati Haso loto.
U nedelju je izvlačenje, a Haso ostavio listić u kuhinji, pa kaže Fati da ona gleda na listić, a on će gledati brojeve sa TV ekrana.

Haso: Je l‘ ima 21?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 16?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 5?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 32?
Fata: Ima.
Haso, ovaj put već veseo: Ima 8?
Fata: Ima.
Haso, sad već vidno uznemiren: Ima 36?
Fata: Ima.
Haso, u transu: Je l‘ ima 10?
Fata: Ima, samo neko ga precrtao!
Nema toga ko ne sanja da dobije „sedmicu“ na lotu. Čak i oni koji ne uplaćuju listiće. Uprkos tome što Srbija nije javno upoznala nijednog loto-milionera jer često ni najbliža familija ne dozna vest o dobitku, direktorka Državne lutrije Srbije kaže da je sav novac otišao u „prave ruke“. U poslednje tri godine, koliko je na čelu jedne od „najprizivanijih“ firmi u Srbiji, pravih sedam brojeva precrtali su ljudi slabijeg ekonomskog stanja, kaže direktorka Državne lutrije Srbije Tijana Anđelić. Osim toga, kad zakorače u Lutriju da prijave dobitak, svima je zajednička još jedna stvar, potpuno su zbunjeni.
Najjači magnetTijana Anđelić je s 29 godina sela u direktorsku fotelju državne kompanije. Tri godine kasnije ima rezultate iza sebe. Prvo je, kaže, zabranila pušenje u tradicionalno zadimljenim „državnim kancelarijama“, uvodi sistem u kom zaposleni zaista zarađuju platu jer u prodaji se konto na računu meri po uspehu, dok marketing sad motri na evropske kolege i prati poteze drugih lutrija.
Na lotu još nije ništa dobila, iako igra. Svaki put precrtava različite brojeve, koji „dođu sami“. Intuicijom se vodila i kroz život. Različita interesovanja vodila su je kroz različite fakultete i države, pa je paralelno studirala produkciju i psihologiju u Beogradu, a potom magistrirala u SAD, finansije i ekonomiju. Između beogradske diplome i života preko okeana ljubav ju je odvela u Portugal. Iz perioda dok je radila u jednom lisabonskom pabu i učila portugalski jezik ostala je velika ljubav prema Lisabonu.
„Lisabon jedan od najinspirativnijih gradova, spoj romantike, tradicije i novog. Taj grad mora da se doživi“, kaže Tijana Anđelić.
Ipak, Beograd je za nju imao najjači magnet. Uprkos tome što je iz Portugala otišla u Čikago, gde je, dok je bila na postdiplomskim studijama, radila u jednoj od najboljih producentskih firmi, napustila je i SAD. Dok je pakovala kofere za pet dana odmora u Beogradu to nije znala. Ali, čim je sletela u Srbiju ostavila je iza sebe udoban američki život, poslovnu ponudu investicione banke „na glasu“ i sa američkom diplomom odmah počela da radi u finansijskoj kući Delloite. „Beograd je ipak neodoljiv“, kratko objašnjava.
Vratila se finansijama jer joj je nedostajala matematika, dodaje uz smeh. I ne kaje se. Tad je, kaže, obišla celu Srbiju i gotovo sve firme koje postoje. Sa terena se vraćala u dva ili tri noću, a ustajala u pet ujutro. Seća se zanimljivog pitanja jednog komšije: „Dete, je l‘ ti radiš u pekari?“
Posle gotovo tri godine u Deloitteu, u biografiju upisuje i kompaniju Ball Packaging, u kojoj se zadržala oko dve godine.
Sledeći izazov bio je današnja pozicija. „Lutrija je bila veliki izazov. I sada je“, kaže. Zaposleni su se posle tri godine navikli na mladu direktorku, ali bilo je i smešnih situacija. Najradije se seća izraza lica ljudi sa stažom od po 30 godina u Lutriji kad je ispred firme mlada direktorka s belom kacigom na glavi parkirala „vespu“. Danas veruje da su je oko 300 zaposlenih u Lutriji već „prihvatili“. To nije bio lak posao. Tijana Anđelić je ušetala u firmu zastarele organizacije i sistema rada, pa se već prvog dana srela s ručno pisanim izveštajima na karo-papirima. Sada se već smeje mukama uvođenja „internet-revolucije“.
Dobitna kombinacijaNe prođe dan da joj neko ne traži dobitnu loto kombinaciju. Na to je već navikla. Neverne Tome i dalje ubeđuje da je sistem nemoguće prevariti, koliko god teorija zavere kružilo. Iako zna da niko u to ne bi poverovao kad bi ona sama postala loto-milionerka, redovno igra.U Srbiji joj najviše smeta administracija. „U poslovanju u Srbiji najviše mi smeta što moju brzinu i preduzimljivost ne prati administracija. To me najčešće iznervira“, priznaje.

Iako ne planira da menja posao, kaže da Lutriju, kad za to dođe vreme, želi da ostavi kao ozbiljnu firmu, postavljenu po svim evropskim standardima.
Za sad je entuzijasta iako ima još mnogo posla.
Iako ima mnogo obaveza, bavi se sportom šest puta nedeljno. Igra tenis, ali voli i da čita knjige, ide u pozorište, bioskop i izlazi u restorane s drugaricama. Klubova se, kaže, zasitila.
„Očajna“ je jer je shvatila da čovek nikad ne može da pročita i nauči sve što bi želeo. Nema mnogo stvari koje želi da zaboravi jer sa distance one znače iskustvo. Kad mora da donese tešku odluku koristi i racionalno i iracionalno, ali veruje da nije stroga direktorka. Nema nikakvo „vrhunsko“ pravilo kad odlučuje, ali voli da čuje različita mišljenja pre nego preseče jer, kako kaže, nije „najpametnija“. Suština donošenja odluka je da se one donose u datom trenutku, zbog čega se kasnije ne treba kajati. „Razlika između dobrih i manje dobrih menadžera je u preuzimanju odgovornosti. Svi direktori moraju da budu sposobni da donose odluke“, kaže direktorka Lutrije.
Iako ju je na tu poziciju postavila Vlada Srbije, ona dodaje da se nikad nije bavila politikom, niti je članica neke partije. „Taj posao ne doživljavam kao političku funkciju, uvek sam radila u privatnim preduzećima, pa sam naučila da se postavljam poslovno“, objašnjava.
Da se rezultati rada direktora vrlo lako mogu izmeriti naučila je, kaže, radeći u privatnim firmama i stranim kompanijama. U tim istim firmama shvatila je da je najvažnije da radi posao koji je ispunjava, ali da osim posla ima porodicu i prijatelje. Obećala je sebi da će položiti još dva preostala ispita do diplome psihologa. Tri nespojive priče, psihologiju, produkciju i finansije, isprobavala je odvojeno. Dok je kao pomoćnica režisera „pravila“ filmove „Mrtav ladan“ i „Virtuelna stvarnost“ shvatila je da za nju nije život „na terenu“. Tad je već bila bliže „brojevima“. Na kraju krajeva, sve je to lutrija.

izvor:eKapija