Neverbalna komunikacija

Neverbalna komunikacija


Da bi ste otkrili kako se neko oseća, šta namerava ili zašto se ponaša na određeni način u konkretnoj situaciji, nije neophodno da budete psiholog, stručnjak ili ekspert za ljudsko ponašanje. Vama je priroda već dala taj dar, ali ste vi odavno prestali da ga korstite onakako kako bi ste mogli. Taj dar postoji i dalje u vašem unutrašnjem detetu.

Tačno je da ne možemo čitati misli drugim ljudima, ne možemo znati niti videti šta je u njihovim glavama, ali zato možemo čitati njihove emocije koje su za dobrog posmatrača tako jasno ispisane na licima ljudi, izražene kroz položaj i pokrete delova tela, promene u intonaciji glasa, načinu disanja i kvalitetu dodira. Dakle, ključ razumevanja nečijeg autentičnog ponašanja je u neverbalnoj komunikaciji. Neverbalna komunikacija se sastoji od telesnih znakova kojima mi nevoljno (bez namere i velike mogućnosti kontrole) izražavamo naša unutrašnja stanja, emocije i namere. Upravo odsusutvo namere i mogućnosti kontrole omogućavaju autentično, neposredno izražavanje. Jedan od razloga zašto nismo u stanju da kontrolišemo znakove telesne ekspresije (pre svega facijalne ekspresije) je to što nemamo povratne informacije o tim znakovima pa ih stoga ne možemo modifikovati u skladu sa onim što želimo da postignemo (na primer: možemo čuti sopstveni glas ali ne možemo videti izraze sopstvenog lica dok komunicirama sa drugima, očigledno da naš ograničen kapacitet pažnje to nebi ni mogao da isprocesira u realnom vremenu).

Verbalna vs neverbalna komunikacija. Ono što pričamo ne mora nužno odražavati naše autentične stavove, misli ili osećanja. To je često slučaj jer smo mi izvežbani da gotovo automatski i u većini socijalnih situacija nastojimo da ostavimo i održimo željenu sliku o sebi, kako u očima drugih, tako i u sopstvenim očima. Istovremeno, mnogo toga što govorimo sebi (kada nastojimo da nešto sebi objasnimo, razumemo, predvidimo ili isplaniramo), ne odražava ono u šta autentično verujemo ili osećamo. Zašto? Zato što između onog dela ličnosti koji čine naše autentične želje, misli i osećanja i onoga što manifestujemo pred sobom i drugima stoji niz posredujućih odbrambenih mehanizima koje smo razvijali godinama kako bi smo zaštili i očuvali pozitivnu sliku o sebi. Da bi smo sačuvali pozitivnu sliku o sebi, mi moramo sebe obmanjivati, moramo potisnuti, suzbiti, minimalizovati ili zamagliti neke delove nas samih. Da bi smo sačuvali prihvatljivu sliku o sebi kao dobroj osobi, moramo malo prerušiti ili sakriti neke naše egoističke prohteve (težnje ka moći, divljenju i sl.), agresivne i seksualne impulse koje ne možemo realizovati u našem socijalnom okruženju, bolna osećanja i negativne misli o sebi. Ali veliki deo toga u šta zaista verujemo, želimo ili se plašimo vidiljivo je spolja i nalazi svoj izraz u telesnoj ekspresiji. Pre svega u facijalnoj ekspresiji.

Mnogo toga možemo videti u facijalnoj ekspresiji osobe. Počnimo samo do očiju. U očima možemo videti mnogo toga (ne kaže se za džabe u narodu da su oči ogledalo duše). Sjaj i širenje zenica kada smo iznenađeni ili zainteresovani za nešto, širom otvorene oči koje manifestuju izraz straha, vlažne oči pune tuge, projektivni pogled kao izraz besa, odsečen pogled (kao kada neko beživotno zuri u vas) kao izraz zatvaranja i povlačenja u sebe, oboren pogled i pogled na stranu kada se stidimo itd. U facijalnoj ekspresiji učestvuju mnogi mišići koji zajedno izažavaju osećanja (mišiči usta, obraza, čela). Kontakt očima je takođe važan. On može dosta govoriti o namerama osobe i stepenu prisnosti koji osoba želi da ostvari u komunikaciji (na primer: da li nas osoba gleda direktno u oči, koliko dugo zadržava pogled, koliko često to radi i sl.)

Osmeh nam govori mnogo toga. Izvežbani posmatrač uvek pravi razliku između izveštačenog, lažnog osmeha i autentičnog, spontanog osmeha koji se izražava toplinu, radost i naklonost. Emocionano hladne i manipulativne osobe nikada ne mogu imati takav prirodni osmeh (setite se osmeha Vladimira Putina, kako vam se čini taj osmeh?).

Položaj tela u prostoru mnogo govori o tome šta zaista izražavamo ili želimo da prenesemo drugome. Sa koje razdaljine se obraćamo sagovorniku (važno je i ko je naš sagovornik, u kom kontekstu se odvija komunikacija i sa kojim ciljevima), koliko blizu prodiremo u njegov/njen prostor, da li menjamo razdaljinu sa koje komuniciramo u zavisnosti od promene sadržaja koji saopštavamo itd. Ovo je vrlo jednostavno, zapazite kod sebe kakav je vaš prostorni stav kada pričate sa članovima porodice ili partnerom a kakav kada pričate sa šefom, nastavnikom, osobom na ulici koju nepoznajete.

Intonacija i promene u intonaciji glasa su jako dobar pokazatelj emocionalnog stanja osobe sa kojom komunicirate. Ako obratite pažnju na intonaciju nečijeg glasa, možete mnogo saznati. Možete saznati o trenutom emocionalnom stanju osobe (na primer da li osoba ima tremu, da li se stidi, da li zvuči uverljivo ili neuverljivo i sl.) kao i o nekim relativno trajnijim atributima osobe (na primer lako ćete uočiti po intonaciji glasa da li je neko depresivan, arogantan, agresivan, povučen ili nametljiv i sl.). Postoje istraživanja obavljena u SAD-u koja svedoče o tome kako možemo donositi veoma pouzdane zaključke samo na osnovu opažanja intonacije glasa. U tim istraživanjima ispitanici su slušali snimljene razgovore između doktora i pacijenta. Ovi snimci su namerno bili tako izobličeni da ispitanici nisu mogli da razaznaju sadržaj razgovora već samo intonaciju i promene u inotonaciji sagovornika. Njihov zadatak je bio da samo na osnovu materijala koji su slušali predvide koji od doktora ima veću šansu da završi na sudu (da bude tužen od strane pacijenata). Tačnost ovog predviđanja bila je visoka samo iz razloga što su ispitanici uspevali da na osnovu intonacija govora doktora zaključe koji su od njih arogatni a koji ne. Istraživanja su pokazala da upravo doktori koji su arogantni, ne obraćaju pažnju na pacijentove potrebe i ne trude se da pacijentu objasne njegovo/njeno stanje, pacijenti ih manje preferiju i upravo oni imaju veću šansu da završe na sudu.

Dodir i njegov kvalitet su takođe važni pokazatelji naših namera i osećanja. Način na koji nekoga dodirujemo može nam okriti mnogo toga o osobi (na primer da li je osoba nežna ili gruba, strastvena ili mlaka, stidljiva ili samopouzdana, asocijalna ili društvena, energična ili mlitava, aktivan ili pasivna itd.). Pritom treba istaći da dodir ne treba posmatrati samo u okviru seksualne komunikacije, dodir ima važnu ulogu i van seksualnosti. Tipičan primer je rukovanje. Kada se rukujemo možemo obratiti pažnju kako se neko rukuje sa nama (da li to čini snažno ili ne, koliko dugo zadržava stisak, da li su mu/joj vlažni dlanovi itd.). Dodit kao i kontakt očima pruža oblije informacija u komunikaciji.

Vilhelm Rajh osnivač telesne psihoterapije poklanjao je veliku pažanju gore navedenim i drugim znakovima telesne ekpresije. Zahvaljujući njegovom pronicljivom opažanju, razvio je niz tehnika pomoću kojih može da opaža telesnu ekspresiju osećanja posmatrajući ne samo opisane neverbalne znakove već i obrazac i promene u disanju i mišićnim tenzijama u čitavom telu. U telesnoj psihoterapiji neverbalna komunikacija ima presudan značaj, jer je telesni psihoterapeut primarno zainteresovan za ono što klijent izražava ili pokušava da sakrije u svojoj ekpresiji.

Kako da u svakodnevnom životu upotrebite ovaj dar koji svi imamo? Jednostavno, kada želite da saznate šta neko stvarno oseća ili želi da iskomunicira (na primer: kada sumnajte u nečije namere), fokusirajte svoju pažnju na to kako osoba priča a ne šta priča. Te dve vrste komunikacije često mogu biti u potpunom raskoraku (naročito kada osoba laže ili se pretvara), na to naročito obratite pažnju. Ne morate biti ekspert za to, niti imati diplomu nekog kursa, samo se udubite i pažljivo posmatrajte opisane telesne znakove i videćete. Možda će vam na početku trebati malo vežbe (jer ste navikli da se fokusirate na slušanje a ne na gledanje) ali vremenom ćete postajati sve bolji i bolji. Deca to rade fantastično i to iz razloga što baš i ne razumeju šta odrasli pričaju. Deca razumeju reči ali ne i pun smisao onoga što odrasli govore, ali zato savršeno dobro razumeju i vide da li ih roditelji vole, lažu ili su iskreni, da li su prisutni ili samo sede u istoj prostoriji itd. Dobra vest je to da sve što ste znali kao dete znate i sada samo verovatno to koristite u manjoj meri. To je posledica školovanja i vaspitanja u kojem se mnogo veći značaj pridaje verbalnoj nego neverbalnoj komunikaciji. Intelektualna dostignuća svake kulture kodirana su u verbalnom i na tome je akcenat u školovanju i obučavanju. Uticaj kulture na neverbalnu komunikaciju postoji ali je u tom domenu znatno slabiji. Neverbalna komunikacija, odnosno način neverbalne ekspresije u velikom stepenu je određen urođenim faktorima i stoga je univerzalan.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog