Nagrada i kazna kao regulatori ponašanja

Nagrada i kazna kao regulatori ponašanja


Nagrada i kazna na jednako moćan način regulišu ponašanje i ljudi i životinja. Nagrada može biti bilo koja draž (situacija, ponašanje, supstanca itd) koja dovodi do osećaja prijatnosti, zadovoljenja neke želje ili potrebe. Za životinje tipična nagrada je hrana dok kod ljudi postoji širok spektar draži koje mogu izazvati zadovoljstvo pa samim tim mogu biti nagrade (hrana, ljubav, poklanjanje pažnje, pohvala, seksualno uživanje, novac, droge itd.). Pored toga, nagradom se smatra i prestanak neke neprijatnosti, bola (ovaj fenomen se u psihologiji naziva negativno potkrepljenje). S druge strane kazna je čista suprotnost nagradi. Kazna je bilo koja draž koja izaziva neprijatnost ili bol.

Kako nagrada i kazna utiču na ponašanje?

Nagrađivanje nekog ponašanja dovodi do njegovog učvršćivanja (osoba ili životinja, nagrađivano ponašanje manifestuje češće i intenzivnije) dok kazna dovodi do njegovog slabljenja. Nagrada predstavlja motivaciju za ponavljanje nekog ponašanja dok kazna predstavlja motivaciju za izbegavanje nekog ponašanja.

Veliki istraživač kako nagrađivanje oblikuje ponašanje bio je B.F. Skiner, američki psiholog. On je pokazao da je nagrada moćno sredstvo oblikovanja i upravljanja ponašanjem. Skiner jer do svojih nalaza došao eksperimentišući sa životinjama (uglavnom pacovima i golubovima). Ono što važi za pacove i golubove važi i za ljude, jedina razlika je u tome što ljudi imaju svest, mišljenje i jezik (simboličku funkciju) pa je spektar i složenost nagrada i nagrađivanja znatno širi i složeniji (na primer: novac je tipičan primer simboličke nagrade). Ali princip je isti – nagrađivanjem se veoma moćno upravlja ponašanjem.

Skiner je bio veliki protivnik kažnjavanja jer je došao do nalaza da kažnjavanje nema tako pozitivan uticaj na menjanje ponašanja. Kažnjavanje ne dovodi do zaboravljanja ili eliminacije nekog ponašanja već samo do izbegavanja tog ponašanja. Kazna kod osobe izaziva strah i/ili bol i osoba nastoji da u budućnosti izbegava ponašanja koja su bila kažnjavana u prošlosti. Jake kazne mogu izazvati jak strah i bol što može voditi generalizaciji straha i izbegavanja i na druge situacije (koje prvobitno nisu bile asocirane sa kaznom), time se stvara znatna šteta.

Nagrada i kazna deluju na ponašanje bez obzira da li smo svesni (da li znamo ili ne) da smo nagrađeni ili kažnjeni. U većini situacija ljudi znaju kada su i zašto nagrađeni (na primer: ocenama u školi, napredovanjem u karijeri i sl.) ali postoje situacije kada jasna svest o nagradi ne postoji ali nagrada ipak deluje. Dobar primer je nastanak fobija. Fobije nastaju tako što osoba uči da izbegava situacije u kojima se plaši (ma primer: vožnja liftom). Ono čega se osoba zaista plaši nije sama situacija već strah koji doživaljava u takvim situacijama. Svaki puta kada osoba napusti ili izbegne tu situaciju dolazi do prestanka straha što predstavlja prestanak zadovoljstva, znači nagradu. Posle određenog broja ponavljanja izbegavajuće ponašanje se učvršćuje i fobija je postala naučena (stečena) reakcija.

Nagrađivanje nije samo u osnovi nastanka strahova već je i u osnovi nastajanja svih adikcija (zavisnosti), kao što su pušenje, alkoholizam, narkomanija, prejedanje, kockanje itd. Glavni razlog zašto ljudi puše je uživanje, dakle nagrada, a ne postojanje neke fiziološke zavisnosti, pušenje je čista psihološka zavisnost. U osnovi prejedanja je takođe nagrađivanje, osoba koja je opterećena strahovima i depresijom poseza za hranom jer prejedanje dovodi do umrtvljivanja bolnih emocija a uzimanje hrane koja sadrži šećer (čokoladice i poslastice) samo po sebi dovodi do zadovoljstva, čime osoba kompenzuje neprijatna osećanja apatije, praznine i depresije. Skiner je radeći sa životinjama pokazao da ako se nagrade ne daje uvek kada životinja uradi nešto što eksperimentator želi, već samo ponekad, to dovodi sporije do učvršćivanja tog ponašanja ali i do njegovog težeg gašenja kada nagrađivanje skroz prestane. Eksperimentalne životinje nastavljaju da pritisakuju pedale u kavezu (koje je instalirao eksperimentator) i kada nagrađivanje potpuno prestane. Ovaj način nagrađivanja Skiner je nazvao parcijalno pokrepljenje. Parcijalno potkrepljenje dovodi i kod ljudi do veoma teškog odustajanja od nagrađivanog ponašanja. Dobar primer toga je kockanje. Iako osoba racionalno zna da dugoročno gledano ne može ostvariti dobit kockanjem, on/ona uporno nastavlja sa kockanjem jer očekuje da će dobiti nagradu.

Odrasli ljudi mogu upravljati svojim ponašanjem putem samonagrađivanja. Svaki put kada uradite nešto što želite da vam postane navika nagradite sebe. Pronađite nešto što vam čini zadovoljstvo i nagradite sebe svaki put kada istrajete u nečemu što želite da postane vaša navika. U programima self menadžmenta ljudi uče kako da putem nagrade i kazne oblikuju svoje ponašanje u pravcu kom žele. Tako što će kad ostvare ciljano ponašanje sebe nagraditi a kada ga ne ostvare sebe kazniti. Kazna može biti i nedavanje, izostajanje nagrade.

Roditelji, vaspitači i dreseri životinja su najbolji poznavaci ovog sistema upravljanja ponašanjem. Ako umete da dobro prepoznate šta su nagrade i da njima manipulišete u određenim situacijama vi ste u stanju da upravljate tuđim i svojim ponašanjem. Problemi nastaju kada ne znamo da je neko naše ponašanje nagrađujuće. To je slučaj kod izbegavanja strahova (kako je već gore opisano). Takođe tipačan primer je i situacija kada roditelji koji se ne bave dovoljno svojom decom počnu da se deru na decu kada ona naprave neki prestup. Čineći to roditelji zapravo nagrađuju dete (konačno obraćaju pažnju na dete) i time mimo njihove želje učvršćuju detetovo problematično ponašanje.

Ljudi su veoma osetljivi na nagrađivanje, što može biti dobro za promenu ponašanja ali može biti i loše kada su u pitanju strahovi, zavisnosti i izbegavajuće ponašanje. Pošto ljudi kao i životinje teže zadovoljstvu i izbegavanju bola, ljudi imaju sklonost da ponekad pridaju veći značaj trenutnom zadovoljstvu nego dugoročnom zadovoljstvu ili dugoročnoj šteti koju imaju od nekog ponašanja. Dobar primer za to su adikcije (osoba ne prestje da puši jer ne želi da se odrekne trenutnog zadovoljstva iako vrlo dobro zna da je pušenje štetno na dugoročne staze).

U psihoterapiji mi klijente učimo kako da prepoznaju koja su to ponašanja nagrađujuća i da shodno tome nauče da njima upravljaju kako bi menjali ponašanje u željenom pravcu. Takođe učimo klijente da odlažu zadovoljenje i kratkoročne nagrade zamene dugoročnim zadovoljstvom (na primer: učimo klijente da se suočavaju sa strahom kako u budućnosti ne bi patili od napada panike ili fobija). Vežbanje samonagrađivanja jako je važno za razvijanje samodiscipline i izgradnju navika. Prepoznavanjem nagrada putem kojih klijenti održavaju svoje disfunkcionalno ponašanje, klijenti mogu da se tih nagrada odreknu i zamene ih drugih nagradama koje neće održavati disfunkcionalno ponašanje.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog