Uvod u psihoistoriju

Uvod u psihoistoriju

Uvod


Početak izlaganja1 veliki je problem za filozofiju. Početak izlaganja definitivno nije i istorijski početak. Zbog toga „početak“ moramo pronaći u modernom društvu u kome je konačno razrešen odnos znanja i sveta (ili subjekta i objekta) u vidu proizvodnog industrijskog pogona. Ova epohalna situacija i dostignuće omogućava nam da se u filozofiji više ne bavimo nikakvim „teorijama saznanja“.

Početak je „građanin“, i to nije neka naša volja nego je tekovina poslednje epohe. Ipak, suštinski, predmet našeg bavljenja jeste čovek ali potrebno je ovde na početku izbeći određenja kao što su „homo sapiens“ i „božja slika“.

Učenje iz Biblije ugrađeno je u same temelje građanskog sveta barem kao njegov moral. Teolozi su kroz vekove svoju Objavu osavremenjivali, komentarisali, filozofski utemeljavali. Iz toga je zatim nastalo uverenje o dve vrste znanja ili dve ravni. Međutim, Objava je definitivno odgovorila na sva pitanja – i ovde se samo odbija mogućnost da Biblija i njeni komentari mogu biti osnova za nauku o čoveku, kao što nije mogla da bude osnova astronomije npr.

Pošto polazimo od zatečenog čoveka, od građanina, ne mogu sve tajne odmah biti u jednoj biologiji i hemiji, nećemo odmah preći na biohemiju, nego je to prvo odnos dvojice ljudi. „Drugi čovek“ jeste moj jedini ekvivalent. Do danas, zaista, čovečanstvo nije pronašlo ništa slično u poznatom Kosmosu osim kostiju vlastitih evolucionih prethodnika.

Na identičan način savremena fizika ne pita za poreklo i svrhu npr. elektrona. Zašto da mi pitamo za poreklo čoveka i „zapnemo“ odmah tu na početku?

U skupu društvenih disciplina jedino je donekle etnologija2 dostigla ideal prirodnih disciplina jer ne pita za poreklo, za suštinu, jer barata pojmovima strukture, opozicija, itd. Naravno, najteže pitanje o poreklu struktura ostavljeno je praktično izvan nauke, ostavljeno je ispred ulaznih vrata zarad mira u kući.

Ideja vodilja naše epohe jeste da se celokupno društvo sa celokupnim potencijalom mogućnosti i dobara stavi na raspolaganje pojedincu3. Današnje građanske demokratije rade na dokidanju „razlika“, postoje fantastični primeri realizacija ljudskih sposobnosti, prava i sloboda – ali sam sistem se još uvek održava na razlikama (vladajuće i posedničke elite), suviše je golem i inertan, strahovito zaposlen, i već sutra može se težište gotovo neprimetno (ili javno i opravdano kao „borba protiv terorizma“) pomeriti ponovo na „razlike“. Diskriminacija može biti čak naučna.

Današnje stanje pokazuje kako su ljudi podeljene po svim tačkama, tj. i po rasama, i socijalno, i politički, i po veroispovesti, itd. – samo što se u Ustave dopisuje kako su ljudi jednaki u pravima i dužnostima „bez obzira“ na te razlike.

Šta znači to „bez obzira“? Znači li to 1) „bez obzira na istoriju“? ili znači 2) „bez obzira na društveni fakticitet, bez obzira na društvenu zbilju koja je ograničavajuća i diskriminirajuća“?

Kako bilo da bilo, građanin je zaratio sa svojim faktičkim stanjem, ali i sa nasleđem, sa celokupnom istorijom!

Šta imamo na kraju: hrpu medicinskih, genetskih, psiholoških i lingvističkih dokaza o čovekovom zajedničkom istorijskom korenu i celokupnu dosadašnju istoriju borbi, nepravde, mržnje i užasa.

Pokušaćemo dati neke odgovore, ali trenutno je najvažniji zadatak preporod istorijske nauke i to na osnovama koje su postavljene još u devetnaestom veku od strane psihologa kao što je Vilhelm Vunt4. Ipak, početni entuzijazam brzo je potrošen.

Trebaju nam zapravo teorije slične fizičkim i hemijskim, koje će omogućiti konačno da se radi, da se „psihičko“ stavi na radni sto (kao što je alhemijska laboratorija bila zamenjena hemijskom). Ovaj zahtev uznemirava i plaši, ali radi se o sličnom sledu događaja, sličnim zahtevima i sličnom poverenju u fizičke teorije, poverenju u tehnologiju, koje je npr. smestilo Gagarina na vrh zastrašujuće rakete.

Počećemo ipak sa manje pretenzija, onako kako se to već odavno radi, ali ne u nauci nego u politici. Tzv. istorijska činjenica jeste nešto najproblematičnije u celokupnom ljudskom znanju. Dakle, da bi se problematika istorije postavila kao naučna disciplina ona mora da napusti konačno zagušljive biblioteke i kužne grobnice (naravno ne potpuno) – i postane aktivna. Istoričar mora da okrene glavu za 180 stepeni i da pogleda u budućnost. Primeri za ovo, i to novi primeri, nalaze se u svim post-socijalističkim društvima. Društveni fakticitet je u roku od 10-ak godina proširen i preoblikovan tako da uspostavi kontinuitet sa svojom istorijskom baštinom. Preko noći su promenjeni grbovi, zastavi, deca su naučena starih himnama, promenjene su uniforme, nazivi ulica, promenjen je politički sistem, itd. Ono što je bitno jeste da je sve to urađeno kao „projekat“ svesno i proračunato. Istorija je doslovno pravljena – nije imala neki mističan smer, mističan poticaj, i nepoznate izvršioce.

Pretpostavke

Znanje u svim naukama počinje sa ''definicijom'' predmeta proučavanja, a zatim se pojam predmeta do u tančine iscrpljuje kroz ''podele'' i ''klasifikacije''. Na taj način se dospeva do tzv. specifične razlike, i ostaje još, kao što kaže Hegel5, da se do kraja odredi višak realnosti u odredbi pojma (npr. za pojam trougla dovoljne su dve strane i ugao koji zatvaraju dok ostala dva ugla i traće strana jesu ''višak''). Taj posao se uveliko obavlja. Voda npr. nije više grčka voda nego je H2O. ''Sve'' je sada fundirano, ne na četiri ili pet elemenata, nego na više od stotinu (Mendeljejeva tablica prirodnih elemenata). Sve što nas okružuje nalazi se na određenom mestu u tablici, ''sve'' je klasificirano. Članovi klasifikacija, u logičkom smislu, stoje u nužnim odnosima – a te odnose (u jednoj pretpostavljenoj organizaciji i hijerarhiji materije, i organizaciji i hijerarhiji same ''složenosti''), poznajemo kao teoreme kvantne mehanike (Hemijsko ponašanje jeste periodična funkcija elektronskih konfiguracija.).

Predmeti proučavanja u društvenim disciplinama, sa druge strane, toliko su još kompleksni (''višak'') da je samo statistička metoda u nekim uskim područjima uspela da rastavi i kreće se unutar društvenih fenomena. Ali to je uspela pomoću modela i analogije. Ako smo u mikrosvetu dospeli do specifično-ljudske-granice jer se u problem uključuje i empirija posmatrača, i u društvenim fenomenima imamo identičnu granicu kada napuštamo posmatranje jednog-pojedinačnog čoveka npr. i posmatramo mnoštvo-uzorak. I tu je ''posmatrača'' nemoguće zanemariti (karakteristike opažanja, koncentracija, osobine pamćenja, društvene karakteristike posmatrača, psihičko raspoloženje, poznavanje jezika, sugestibilnost). Provođenje ankete npr. nije samo posmatranje nego je delovanje, tj. svaka anketa direktno utiče na predmet proučavanja. Hajzenberg je od te situacije načinio prirodni zakon, zakon neodređenosti (položaj čestice i njen impuls). Međutim, slična neodređenost nalazi se i u društvenom fenomenu; i tu rezultat ili istina zavisi od niza ''izbora'' koje će realizovati posmatrač/anketar.

U Teoriji skupova delimo i klasificiramo skupove i elemente. Kažemo kako elemente mogu činiti stanovnici nekog grada, tačke u ravni, itd., i već sledećeg momenta apstrahujemo od svih svojstava (''svojstvo'' kao poslednji primitivni pojam u Teoriji) – i kažemo kako nas zanima samo njihova egzistencija, njihovo poslednje svojstvo.

Govorili smo o višku realnosti u odredbi pojma. Ako kažemo pet stolica, pet kuća, itd., vidimo da je ''pet'' oznaka klase ili pregleda svih petočlanih skupova. U toj reči ''pet'' nema više ništa od realnih oblika, mirisa ili ukusa.

Kada razmatramo elektron sve-jedno je da li se radi o elektronu iz atoma kiseonika kojeg upravo udišem ili se radi o elektronu iz dubine kosmosa. To važi kao što smo pokazali i za brojeva ali i za ''robe'' savremene industrijske proizvodnje. Roba nije umetnički predmet nego se proizvodi u seriji, i sve su po vrednosti i kvalitetu identične (to je proklamovani ideal ili cilj). U pravu poznajemo ''pravnu normu'' kao element prava. Ona je pravi atom prava, tj. jeste poslednji najprostiji element prava koji se ne može dalje razlagati6.

Takve korespodencije 1:1, tj. 1-1 preslikavanje, ili recipročne jednoznačne korespodencije, za sve društvene discipline su još uvek nedostižni cilj (osim naravno već pomenutih delova ekonomije, prava ili strukturalne etnologije7) Sociologija npr. još nije dospela do nužnih odnosa, nije ''očistila'' svoje predmete proučavanja od ''viška''. Ljudska društva se još uvek posmatraju kao Nemačka ili Engleska ili Srbija, srednja klasa ili radnička klasa, itd. Postoji li jednoznačna i opšteprihvaćena definicija ''klase''? Dok proučavamo neko konkretno pravo, pozitivno ili istorijsko, sve je u redu. Čim smo prešli na teoriju prava i države nastaju problemi. Određenja su dakle heterogena sa mnogo primitivnih pretpostavki razbacanih, odnosno, sakupljenih kroz celokupnu istoriju. Dakle, govorimo o ''specifičnostima'' koje kvare projekte, tj. teorije ih previđaju ili ne mogu da ih se odreknu. Npr. skup obeležja relevantnih za teorijsku definiciju ''naroda'' varira od primera do primera. Jezički kriterijum koji je vrlo važan u razlici Francuzi/Nemci u slučaju naroda Srbi/Hrvati gotovo da je zanemarljiv, tj. razlika nije ništa veća od jezičkih razlika unutar pojedinih naroda Francuza ili Nemaca (proglašavanje jezika tzv. sekundarnim svojstvom samo kompromituje i komplikuje ono malo teorijskih rezultata).

Prethodno smo pokazali da su svi elektroni u kosmosu identični. To isto važi za skupove, za sve brojeve, sve robe, sve pravne norme. U istom smislu postavljena je i Sosirova8 teorija znakova. Predstoji, konačno, isti pokušaj sa predmetom ''čovek''.

Nije dovoljna samo volja ili odluka da se nešto učini dobrom ''jedinicom'' za nauku. Potrebna je stvarnost. Zaista, u poslednjih stotinjak godina imamo stvarna društva građana – i ''građanin'' jeste konačno dostignuti, ili konačno iskovani, ili konačno izvojevani sadržaj i forma ljudskog bića pogodan za nauku, nauku o čoveku.

Kako su čudno, a opet i opčinjavajuće, morale zazvučati Pavlove9 reči: ''Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko, jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.'' Jedan moderan nalaz sa svojom istinom strmoglavio nas je u dakle u najdublju prošlost!

Svi pobrojani predmeti nauka imaju jednu odmah uočljivu i dalekosežnu karakteristiku. Naime oni imaju dvojnu prirodu. Elektron se razmatra kao čestica ali i kao talas. Broj je klasa ali i član niza. Roba je upotrebljiva korisna stvar ali i vrednost. Znak je oznaka ali i označeno. Pravna norma se sastoji od dispozicije i sankcije. Konačno, čovek je biološko ali i društveno biće.

Svi aspekti su neodvojivi, tj. predmet predstavlja njihovo jedinstvo.

Odakle ta opšta podvojenost bez izuzetka? O tome bi trebalo još podrobno razmisliti. Bitno je da ne postoji ni jedno svojstvo iz skupa definisanih svojstava koje bi se izgubilo, zanemarilo ili bilo promenjeno. Isto tako skup građanskih i ljudskih prava/karakteristika pripada svakom čoveku na planeti bez izuzetka10.

Sledi još jedno zapažanje. Radi se o uvidu u pojam skupa. Skup nema dvojnu prirodu i zapravo je temeljni pojam jer ostale predmete posmatramo kao skupove (skup brojeva, skup znakova, skup roba, itd.). Drugačije nismo u stanju definisati relaciju ekvivalencije, tj. relaciju jednakosti (elektron=elektron, znak=znak, itd.).

Međutim, mora i u pojmu skupa postojati neki prototip gornje podvojenosti. Taj prototip nalazimo u definiciji skupa, u pojmu ''svojstvo''. Dakle, svojstva elemenata specificiraju potskupove nekog univerzalnog skupa. „Svojstvo“ kao osnovno ljudsko teorijsko oruđe generiše dakle dvojnu prirodu.

Šta je ovde bitno? Bitno je da odnos prema ''drugom'', prema članovima skupova kao što su elektroni, brojevi, znakovi, itd., bude presavijen u odnos prema sebi (Hegel), tj. iz poređenja dva broja ili dva znaka ili dve robe, dolazimo do odnosa prema sebi, dolazimo do identiteta.

A. PROST, POJEDINAČAN ILI SLUČAJAN ODNOS11

Najprostiji društveni odnos u koji stupaju ljudi, koji se sreću inače na ulici ili putuju istim vozom, jeste njihov građanski odnos korespodencije 1:1 ili A : B (''svako može biti predsednik''), odnosno, jednakosti: A = B. U čemu su i po čemu su to ljudi A i B jednaki? Ljudi su jednaki u pravima i dužnostima.

Obično to izražava i jedan član svakog Ustava. Npr. Ustav SFRJ (1981.), član 154.: ''Građani su jednaki u pravima i dužnostima bez obzira na nacionalnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, obrazovanje ili društveni položaj.''

Odmah se nameće potreba logičkog, psihološkog i istorijskog tumačenja izraza ''bez obzira''. Ljudi moraju imati neka zajednička svojstva, niz zajedničkih karakteristika. Gde se krije to ''zajedničko''? Na šta se to u ljudskom biću odnosi relacija ''=''? Ljudi su jednaki u svom pristupu ili dostupu nekom skupu prava i obaveza. Zašto su jednaki u odnosu na to „treće“? Zato što to „treće“ jeste u njihovim glavama, u njihovim telima.

Iz jednakosti A = B, iz citiranog člana Ustava, iskrsavaju odmah razlike, iskrsava meso i kosti drugog čoveka12. Ljudi se razlikuju prvo po životnoj dobi, obdarenosti, polu, itd. Dalje, postoje socijalno-istorijske razlike kao što su nacionalnost, veroispovest, socijalni položaj, itd. Na sve te razlike se odnosi ono ''bez obzira''. Pa šta onda preostaje u ljudskom biću? Koji je to skriveni deo u koji je smeštena tajnovita građanska kompetencija ili suština – suština toliko moćna da negira sve ono na čemu je radila dosadašnja priroda i istorija?

Istorijski gledano A = B jeste moderna činjenica modernih društava 20 veka. Nasuprot toj društvenoj činjenici ideja bratstva i jednakosti ljudi je prastara. Postojala je već u grčkom polisu, ograničeno ipak, i apsolutno u propovedima Isusa Hrista. Imamo i dva suprotstavljena istorijska toka, ili dva suprotstavljena ljudska angažmana. Imamo tok koji insistira na razlikama među ljudima, tok koji praktično stvara razlike, koji ih je čak ustoličio tzv. građanskim i ljudskim pravima (daje njihov spisak) – i suprotan tok koji ignoriše razlike i proklamuje ljubav, bratstvo i jednakost među ljudima. I jedan i drugi angažman može se čak naučno temeljiti ili argumentovati.

Tragamo i dalje za ''onim zajedničkim'' među ljudima. U prostom, pojedinačnom izrazu jednakosti nalazimo samo praznu ljusku i razlike. Naravno, antropološke, lingvističke i biološke (medicinske) dokaze o jednakosti ljudi i njihovom zajedničkom istorijskom korenu imamo u vidu. To nam je polazna pretpostavka – samo tražimo pogodan način da te pretpostavke uvedemo. Ovde se radi o pokušaju shvatanja istorije iz nje same. Ovo nije socijalevolucionistički projekat. Isto tako nećemo statistiku, mnoštvo/uzorak.

B. POTPUN ILI RAZVIJEN ODNOS

Tek u odnosu na druge ljude ja sam teži, viši, obrazovaniji, muškarac, itd. Drugi čovek zna ono što ja treba da naučim, treći je vlasnik stvari i dobara koja su meni potrebna, on je ono što treba da dostignem, itd.

Dakle, određena, konkretna priroda drugog (u stvari svakog) čoveka samo je poseban a ne iscrpan oblik ispoljavanja ljudske prirode. To čemu je čovek A jednak sačinjeno je od ogromnog niza koji se nikada i ne završava (reprodukcija). A = B ili = C ili = D, itd. To je teorijska zajednica a njena materijalna osnova nalazi se duboko u ljudskom genomu kao ukupnom potencijalu naslednih osobina koje se prenose na potomstvo).''Ono zajedničko'', ali i sve razlike, otkrivaju se i skrivaju, među beskrajnim nizovima prostih izraza jednakosti. ’’Ono zajedničko’’trebalo bi izdvojiti jednom indukcijom (tu je teorijska polazna tačka npr. uporedne anatomije, ali teško da bi samo anatomiju uzeli kao temelj građanske kompetencije).

Ljudi žive, međutim, u stvarnim zajednicama čime i za percepciju i za shvatanje postoje samo razlike i zajednica zasnovana na tim razlikama. Ta prirodna zajednica jeste porodica i kasnije udružena porodica13. U toj velikoj porodici, klanskom i totemskom organizovanju prvobitnih društava kriju se i prvi pravi izrazi jednakosti (''sinovi'' ili ''kćeri'', ili ''supruge'', itd.). Veće populacije kao ''gradovi'' jesu preduslovi ''teorijske zajednice''. Tek u ''gradovima'' su ljudi shvatili da postoji ljudski rod. Uostalom sa gradovima-državama i započinje moderni razvoj ljudske civilizacije.

Dakle, ljudi moraju prvo i jedino (individualno i istorijski) u porodici pronaći ili otkriti ili naslutiti ''opšti ekvivalent''. Moraju otkriti ''mesto'' gde se skriva ''ono zajedničko'', moraju otkriti ideju i izvor identiteta. To ''mesto'' jeste zapravo ''neko'', jeste Otac.

Dakle, kada se moderan čovek, građanin, pita o poreklu razlika među ljudima i poreklu i suštini građanskog identiteta – otkriva njihov izvor i razlog u prastaroj društveno-biološkoj organizaciji, u porodici!

C. OPŠTI ODNOS

Prema čoveku sada, obrnuto i konačno, stoji nešto ''zajedničko'' (ne samo ''građanin B'' sa svojim mesom i kostima ili beskrajan niz različitih ljudi), opšti ekvivalent, tj. suština vrste inkarnirana u jednom posebnom čoveku – dominantnom mužjaku14. On je poveo i vodio ljude kroz istoriju, u ratove, u pobede. Protiv njega su vođene očajničke borbe. Možda su ponekog i pojeli gnevni sinovi15, ali još uvek je tu među nama kao Kralj, Predsednik, poslanik. Prve mediteranske države, ali i civilizacije Amerike i Azije, pa sve do rimskih i francuskih careva ili kraljeva, karakteriše upravo to da Suveren isključen iz stvarne ljudske zajednice (on kao opšti ekvivalent nema ekvivalenta među ljudima), može pronaći svoj ekvivalent samo u Bogu. Svetom su vladari Carevi-bogovi. Naravno, nosilac najvišeg ličnog suvereniteta16 (opšti ekvivalent) jeste Bog (Bog otac i božja deca). Biće sa najvišim rangom suvereniteta kaže nam da je naš Otac! Ne samo simbolički nego realno.Vrhunski uzlet našeg apstraktnog mišljenja strmoglavljuje se nazad u biološko-materijalnu osnovu!

''Zakon'' ne vodi računa o meni kao o ovoj ili onoj individui, sa nogom ili bez nje, ovog ili onog pola, itd. Kako nastaje ovaj poseban kvalitet ljudskih odnosa oslobođen prirodnih određenja?Čovek kao vlasnik, obveznik, glasač? Čovek kao građanin?

Među mnogim životinjskim vrstama poseban kvalitet snage, životne dobi, boje, glasanja, itd. provodi ono ''isključivanje''. Mužjaci (ali i ženke) sa osobinom snage, boje, itd., formiraju suverenitet u vođstvu i parenju.. Ta svojevrsna utakmica uvek je određena karakterom vrste.

Dakle, radi se uopšte o jednoj evoluciono-istorijskoj vertikali, radi se o karakteru života na ovoj planeti. Radi se o prirodnom stanju koga pouzdano nosimo u genima. Radi se zapravo o ponašanju, o reprodukciji, o opstanku vrste.

Analizirajući odnose u kojima stoje građani (glasači, poreski obveznici, vlasnici, itd.), izlaganje je najednom ''propalo'' u dubinu istorije. Odjednom smo prešli na razmatranje istorije.

Nalazimo takođe da je Frojd bio na pravom tragu kada je tvrdio da društvo i kultura pritiska prirodno-nagonsko ustrojstvo čoveka Kultura je neprijatelj pojedinca. Dominacija i agresija jesu u funkciji opstanka, itd.

Pretpostavlja se da je na početku istorije sve bilo u redu i kako je danas sve ponovo u redu. Koji je onda smisao tog krvavog istorijskog intermeca? Smisao je po svemu sudeći u borbi za suverenitet u vođstvu i parenju – i to je ona filogenetska vertikala koja ukida postavljenu konstataciju. Dakle, to da je ''dobro'' konačno pobedilo jeste naivno uverenje, jeste jedna demagogija. Odnos prema vođi, autoritetu, jeste zapravo psihički, ili se može shvatiti naučnom psihologijom. Zato ''psihoistorija''. Ako taj odnos ima genetsku osnovu ona se izražava kao ljudska psihološka karakteristika ili konstitucija. Ako smo nekada morali pokazati svoju potčinjenost dominantnom mužjaku i dan danas se moramo potčiniti svom pretpostavljenom, itd. Borba koja je nekada (a i sada još uvek) bila vođena protiv drugog sada se vodi i protiv samoga sebe. Sa druge strane, dovoljno je da države negde zarate, da stupe na snagu ratni zakoni, i svi dometi demokratije, narodne vlasti, nestaju u trenu. Državna i društvena hijerarhija je sve istorijska činjenica. Naravno prvo potčinjavanje doživljavamo u porodici, zatim u grupi vršnjaka, itd.

Izlaganje je imalo za cilj da se iz jednog filozofsko-istorijskog stanovišta uspemo probiti do biološkog stanovišta i bioloških činjenica – a da to ne bude redukcija (kao što su to bili pokušaji socijalevolucionista i eugenetičara – npr. Samner 1840-1910: ''milioneri su proizvod prirodnog odabiranja''17).

Fusnote:

1. Vidi „Predgovor“ u Hegel „Fenomenologija duha“, BIGZ, Beograd 1979.[^]
2. Vidi npr. Klod Levi-Stros „Divlja misao“, Nolit, Beograd 1978.[^]
3. Za sada samo „država kao servis građana“.[^]
4. „Narodna psihologija“[^]
5. G. V. F. Hegel ''Nauka logike'', treći tom, BIGZ, Beograd 1979., str. 221.[^]
6. Dr Radomir D. Lukić ''Uvod u pravo'', Naučna knjiga, Beograd 1988., str. 201.[^]
7. Vidi npr. Klod Levi-Stros ''Divlja misao'', Nolit, Beograd 1978.[^]
8. Ferdinand de Sosir ''Opšta lingvistika'', Nolit, Beograd 1989.[^]
9. Galatima, 3,28, ''Novi Zavet'', Biblijsko Društvo Beograd[^]
10. Gotovo u svim savremenim društvima to je temeljno određenje.[^]
11. Ovo izlaganje je izvedeno po uzoru na Marksovo izlaganje iz prve glave ''Kapitala''. Ovde se ne radi o tome da autor nije znao drugačije da predstavi svoje ideje, nego se radi o upotrebi jednog metoda. Na isti način fizičar koristi matematičke formule pri rešavanju svojih problema. Uostalom metoda je Hegelova.[^]
12. Karl Marks ''Kapital'', Prvi tom, Prosveta, Beograd 1977., str. 58.: ''Kako na svet ne dolazi ni sa ogledalom, niti kao filozof Fihteove škole: Ja sam ja – čovek se prvo ogleda u drugom čoveku. Čovek Petar, tek kad sebe dovede u odnos prema čoveku Pavlu, kao sebi ravnom, dovodi i sebe u odnos prema sebi kao čoveku. Ali mu na taj način sam Pavle s mesom i kostima, u svojoj pavlovskoj telesnosti, važi kao oblik u kome se ispoljava čovek kao rod.''[^]
13. Vidi npr. L. H. Morgan ''Drevno društvo'', Prosveta, Beograd 1981.[^]
14. Obično se za lepu i zdravu životinju kaže da je to pravi primerak ili predstavnik vrste ili rase, da su ispoljeni svi kvaliteti, da je vrhunac odabiranja/selekcije. Sa druge strane, među ljudima postoji snažno uverenje da državu, ustanovu, udruženje, itd. treba da vode najsposobniji, najpametniji, najmoralniji. U tom našem ''uverenju'' krije se zapravo tajna. Dakle, ''uverenje'' krije mnogo više od iskustva i zdravog razuma.''Uverenje'' krije ljudsku genetsku karakteristiku. Zapravo tzv. zdravi razum govori baš suprotno, tj. govori da smo bili toliko puta prevareni i razočarani.[^]
15. Sigmund Frojd ''Totem i tabu'', tom 4, Matica Srpska, Novi Sad, 1970.[^]
16. Radomir D. Lukić, Isto., str. 36.: ''Suverenitet je pravni odraz jedne činjenice: monopola fizičke sile…Monopol fizičke sile je pravno neograničen upravo zato što on sam stvara pravo…Monopol fizičke sile je neograničen tačno u onoj meri u kojoj se nešto može silom sprovesti u društvu, što znači da je relativno ograničen, tj. faktički je ograničen (prirodnim i društvenim silama). Ali nije ograničen silom, tj. niko nije od njega jači u smislu fizičke sile.''[^]
17. Teodosijus Dobžanski ''Evolucija čovečanstva'', Nolit, Beograd 1982., str. 23.[^]