Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Tako je bilo: padale su kiše, cvetao lan.
Iz mora vraćale se reke po svoj stari mulj.
Ja i ona u kupoli orahovoj čekali smo dan,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Tako je bilo: ludilo, san, usne u tami.
Mnogo puta bol, mnogo puta jecaj.
No, eto, ponovo mi sedimo sami,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Oko nas sunce, ruke, iznad oblak jezdi.
U nama pesma, molitva bez sjaja.
Mi idemo da umremo na zvezdi,
Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.
Dragan Kolundžija

Ljubav!... Pre no što počne da živi odvažuje se na sve,
a stalno uništava ono čime se hrani... Izokrenuti sneg...
Ali sneg pod stopalom anđela apstrakcije
ne topi se... A pošto sudbina ne haje za ideale,
ona je vladavina i vlada... Ali ljubav je
trebalo da bude ono što će biti... No upravo preko nje
saznajemo da smo već osuđeni...
Čak i apsurd je apsurdan...
Nema za nas izbora...
Nekad neka maglovita rečenica
čiji je mračni smisao za nas neshvatljiv
kadra je da se razgori do takvog bleska
da nas zaslepljuje... Jer metafizička je
sama stvarnost... Ali zaljubljeni
ne vole da između zagonetke
i mogućnosti odgonetanja
oštroumnost krnji svoje oštrice... Doslovni,
oni se grle i ljube čak i ne sluteći
da čak i opasnost prelazi u naviku i ravnodušnost.
U protivnom slučaju morali bi umreti. Umreti možda
bez majstorstva strave, ali sasvim sigurno
u bosoj tišini koja nam se bliži
na cvetni poziv
i prosto nam govori: dosta!
Mi se tad jedva pogledamo -
i pre no što shvatimo je li reč o promeni ili preobražaju
moramo i toj promeni i preobražaju
da se poklonimo i pružimo ruku bez žurbe
da bi se mogli preobući u mrtvačko ruho...
Ali pravi ljubavnik ne sklapa primirje s portretom
i ne pristaje da ponese Asircima petla
od još nezačetih reči, od nedorečenog zgražanja,
od neiskazane radosti... Svaka predstava je
privlačna... Čak i predstava samoubistva...
Stoga neka traje noć
u kojoj će uporna harmonija
ponavljati svoj ritam toliko dugo
da jedino usud može ispretrgati ono njeno žensko namigivanje
miganjem demona uništenja!
Neka traje noć u kojoj se milosti može nadati
jedino umetnost, već odavno prokleta
radoznalošću pakla i ravnodušnošću ovog sveta!
Neka traje noć, makar i poslednji kamen što
preostaje graditelju svetionika - imao da ubije njegovog sina!
Neka traje noć, makar imao da se ugasi prvi svitac
za vreme gradnje podzemne železnice!
Neka traje noć u kojoj je metla komete
već odavno iščistila pad anđelica
iz vatikanskih vrtova u zadušničku šumu Vaterloa!
Srce je teret... Razum - samo težina... Čak i posmrtna nevinost
baca nas u iskušenje... Stoga nek traje noć!
Vladimir Holan

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.
Borislav Pekić

Vec prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao sto kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skoro osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.
Vladimir Majakovski

Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.
Vladimir Majakovski

Zarobio si me u tebi
jednim osmehom,
jedinim stiskom ruke
pun nežnosti i topline.
I od tada,
ja sam tvoja mekinja
ti ,
besćutni strah u meni.
Čarobnom slašću
crpiš moju inspiraciju...
Vrtim se oko tvoje ose
u meni izazivaš ushit,
svićeš isto svakog dana
srce mi lupa
kao da se mesec kotrlja
u tvom liku...
Zaplićem se u tvoju senku
zgrušavam na tvojim usnama
ukrao si mi slobodu...
Ja podmuklo ćutim,
stidim se,
ne smem,
tvoje ime da zakačim
na mojim trepavicama.
Nećeš saznati
da skupljam snove o tebi
i slazem ih u reči...
Uzalud cu i ja
tragati za odgovorom
'kako si postao stvarnost
u mojim fantazijama'
Ostaćeš zauvek lep
u mojoj tišini.
i mraz na mojim usnama...
Lepa Simic

Noćas u podne
Samoposluge će se reklamirati
Poklanjajući uz sve artikle po tri novčića

Noćas u podne
Deca iz srećnih porodica biće upućivana u sirotišta
Slonovi će pričati jedni drugima viceve o ljudima
Amerika će Rusiji objaviti mir
Generali iz prvog svetskog rata
Prodavaće za praznik primirja bulke na ulicama
Pojaviće se jesenji narcisi
Kad lišće opadne uvis na krošnje

Noćas u podne
Golubovi će ganjati mačke po gradskim dvorištima
Hitler će nam narediti da pružimo ograničeni otpor
Na žalovima i čistinama pogodnim za iskrcavanje
Tunel pun vode biće prokopan pod Liverpulom
Prasad će biti viđena gde leti u jatu iznad Vultona
Nelsonu će se vratiti ne samo oko nego i ruka
Beli će Amerikanci demonstrirati tražeći jednaka prava
Pred Belom kućom
A čudovište je upravo stvorilo doktora Frankeštajna

Devojke se u bikiniju izlažu mesečini
Dok pravi narod peva narodne pesme
Umetničke su galerije zatvorene za posetioce iznad 21
Pesme književnika dospevaju na top-liste
Političari se biraju za ludnice
Ima posla za svakog i niko ga neće
Mladi se parovi ljube po uličicama usred beloga dana
Svugde po zaboravljenim grobljima
Mrtvi će tiho sahranjivati žive

A
Ti ćeš mi reći da me voliš
Noćas u podne
Adrian Henri

Pukotina ima svaki zivot,
kroz koji bliznji radoznalo zure.
I tako nista nije posve nase.
Mi srecemo taj zivot kao vino
tudjom rukom uprljane case.
Al ko je cudi gadljive i stidljiv,
kako bi htio zastrti ta okna
na svojoj dusi, biti nevidljiv,
pa da mu posve mirno bude lice,
ko pusto polje ispod koga teku
necujno vali jedne ponornice
Dobrisa Cesaric

Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.


Miladin Berić

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"

Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

Nocas mi dusa stepa a po njoj u galopu jasu
pijani kozaci
Mihaile Solohovu ovaj Don i nije onako opisano tih
Kretanja s kojih je odvaljen djon i svaki montazni
stih
Oci prepune slepih sokaka blatnjavih ulica
S kojih su hirurskim zahvatom
Uklonjeni koraci
Ovaj vodoplavni Don sto me stihijski nosi u
unutrasnjem
Dzepu i povremeno izvadi na svetlost blata da vidi
koliko
je sati, dana, meseci, godina
Ovaj varvarski olovnoplavi Don
Nocas mi dusa
Zaglavljena u liftu izmedju hladnoca
I drugog sprata gde za pisacim stolom na tabake
Mozdane mase ona kao covek mala
Ispisuje ostrim zamisljenim bolom
Racunske operacije bunila i preteske jednacine
samoca

Samo da se noc ne ugoji i ne pobesni
Mihaile Solohovu dok ne ispale rafal daha u usta
Nekoj Anjusi ili Tanji
Dok me ovaj Don ne odnese
Na dno okeana...

Svetislav Basara

Znam vaša detinjstva na obali reke,
priče o muljanju jesenjih grozdova,
detinje noćne strahove, sad već daleke
kao vreme survavanja snežnih plazova.

Sve znam i od vas uzimam što mi treba.
Boje neba, imena i mirise bilja, zverinja,
godišnja doba, ukuse kupina, mleka i hleba.
Ali jeo sam i ja crveno grumenje dudinja.

A vaša detinjstva nisu jedina prava.
Kožu mi je izgrebala bagremova kora,
šakama sam gnječio blato kad se trava
njihala nalik algama u plićaku mora.

Trčao sam kroz visoku travu, pa vikao
i ćutao sa uživanjem, kao kod okrutnika,
dečaka što vranu hvata da joj oči kopa.
Moje sećanje je hladna polaroid – slika.

Sećam se – vidam tu nevidljivu ranu.
Sva su detinjstva mesta zatravljenosti,
potkrovlja, podrumi, tamni čak i po danu,
mesta otkrivanja zverski nevine čulnosti.

Ta je nevinost još topli mulj, prošlost.
Mulj treba razgrtati, tačno se sećati,
tražiti kao pod zemljom mamutovu kost,
da bi našao mrak koji će te hraniti.

Milan Đorđević

Kažem: vreme je jedini prostor za koji
se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima
hodočasnika. I kažem: vreme je u
nama prostor, rastuće ništavilo, ničija
zemlja, odgovor na pitanje bez reči…
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove:
Vavilon, Tir, Kartaginu… Eto, u ovom
trenutku Venecija se preobražava
u akvarijum. Njene drevne temelje
proždiru svevremene morune i Trg
Svetog Marka, izgrižen solju gordih
sekundi, postaje milenijumski paradoks.
Samo će još vreme, ubitačno, živeti na
tom praznom trgu: minuti će postati
faraoni tog kruga zveri koji poprima
karakter večnosti kao da više ništa
ne mora da se dogodi u tom svetu
jednosmernog proticanja. Kako to da
se život sveo na otmeno podnošenje
torture časova? Nije li čas što otkriva
da nebo menja boju samo glasnik noći
koja prethodi požaru nevidljivog
zbivanja? Zar podnositi jaram ove
barijere života podignute pred
barijerom divovskih kazaljki znači
samo još bolje razumeti kakva je
priprema za ropstvo ovog svevremenog
utamničenja? Pritešnjeni sporošću
njegovog proticanja, poput glave zveri
u klopci, dani su postali estetski
klonirani… kao da ništa nije moglo
da umakne toj indigo metamorfozi.
Svaku novu misao uništili su ti
samodovoljni gorštaci: buknulo je
neukrotivo poniženje Hominisa
priklještenog sopstvenom sudbinom.
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove.

Zoran Bognar

1

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela
Ulovljena u svojim skrovištima: shvati
Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža
Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica
A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša
A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci
Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć
Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti
Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli
Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša
Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio
U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački
Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta
Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih
Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina
Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde
Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo
Neizvesna granica: svila oko članaka
Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira
Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem
Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha
Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:
Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost
Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo
Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine
Izgovarao si kišu na raznim jezicima:
Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja
Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni
Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči
Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi
Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke
I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja
To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja
I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled
Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima
Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?
Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?
Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?
Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira
Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva
Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac
Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima
Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?
Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč
Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar
Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema
Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha
Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli
Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže
Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza
I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše
I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti
Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu
Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više
Nećemo posmatrati kišu
I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše
I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi
Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano
Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više
Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala
Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima
Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci
Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu
Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?
Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva
Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora
Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine
Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja
Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela
Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka
Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča
Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira
Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo
Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?
Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta
Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke
U našim ustima kiša celoga neba našla je predah
Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem
Postajemo usta noći a noć naša usta
Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak
Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje
Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika
Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove
Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole
Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja
Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija
Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli
Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce
Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?
Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo
Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti
Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te
Ukus tvoga nepca miris tvoga daha
Da li ćemo ikada to razumeti?
Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog
Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?
Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo
Tvoj glas je sladak kao turski kolač
Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje
Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene
Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može
Sve se može kada ljubav skrozira ulice
Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima
Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi
Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo
Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice
Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?
Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti
Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:
Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest
Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare
Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči
Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila
Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo
Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti
Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe
Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi
Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć
Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda
I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita
I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire
A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene
Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade
Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati
Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet
Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama
Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza
Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica
Mostić na kome je klečala prosjakinja
To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti
Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira
Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi
Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena
Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti
Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ
Mnome zacrtaj granice svog malog sveta
Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?
Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah
Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom
Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira
Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti

Ceremonija kuvanja čaja

Dašak vetra na samom početku.
Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime.
Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv
i biti pored tebe.

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sansei na japanskom znači Učitelj.

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?
Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bi smo videli jedno drugo moramo se probuditi.

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog.
Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca.
Čekamo jedno drugo gledajući u oči jednom drugom.
Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu.

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala,
plavih sandala, u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora
Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u mislima,
jer ne znam tvoju adresu.

Čekamo jedno drugo budući jedno s drugim.
Čekamo jedno drugo budući zajedno.
Čekamo jedno drugo razgovarajući međusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije.
Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražila na ulicama mnogih svetova.

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš.

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste.

Da li je traženje istovetno s nalaženjem?
Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta je danas bilo učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš,
nećeš umeti da budeš srećan.

Ako ne budeš umeo da ćutiš,
nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano.

Čuće i ono što je prećutano.
Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno.

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova.

Čemu služe reči?
Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo šapatom.

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici.

Onaj ko dopričava pronašao je samog sebe.
Most sa crtzeža: počinje na listu papira, a završava se van lista papira.

Da li se može nacrtati «palata praznine»?
A naša «pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima»?

O tome postoji izreka: «Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci»
U Japanu često srećemo taj natpis koji visi u sobama određenim za ceremoniju kuvanja čaja.

Čime ćemo napuniti naše šoljice, čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno,
sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka u sebi.

Kakvog je ukusa kap istine?
Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?
Ćutnja zapisanog, ćutnja reči.

Upustili smo se u borbu s rečima da bismo pronašli Našu Pustinjačku ćeliju skrivenu među oblacima.

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje.
Jedno vreme jednog susreta.

I nije bilo nikog osim nas.
I nije nam bio potreban niko osim nas.

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je, ono što je teško lako je.
U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za celokupnu svest mudraca i glupaka.

Užasava li te nemogućnost?
Međutim užasavajućije je predočavanje mogućnosti.
Da li si primetio? Da li si primetila?

Verovala si mi dok me nisi poznavala,
ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam,
da mi neko dovikne: Prijatelju!
ne osvrćući se iza ili na okolnosti.

Doći će kao sunce posle kiše
ili kiša posle veoma vrelog dana.

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš nikoga.
Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ nikoga od onog Nekog.

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog čaja.
Što je osećanje jače, duže se pije jasminov čaj.

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj; Jeste učitelj; Biće učitelj.
A ipak neprestano uči od ljudi.
Možda je baš zbog toga postao učitelj.

Da jasmin nikada ne precveta!
Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Nešto stvarno važno je samo jedna, posebna rečenica.

Hodamo između oblaka kao igrači koji menjaju prostor.
Na dnu šoljice suvo, kovrdžavo lišće čaja.

Ljudi su sećanje.
Šušte među nama kao lišće čaja.

Između susreta i susretnutog.

Nekad ćeš shvatiti sve to.
Nekada ćeš biti više dete nego sada.

Kada je ozbiljno počeo da je sluša prestala je da govori.
Od tog vremena postali su neophodni jedno drugom.

Krakov, proleće 2003.

Mogla sam ti ocni kapak
snivajucim usnama dotaci.
Mogla sam tise od kosmosa
na tvom dlanu plesati.
Mogla sam.
Samo da si hteo.
Mogla sam bojama
kroz kosu ti ruke provuci.
Mogla sam neznije od latice,
prstima ceznjivim
izvajati
svilene skulpturice
kolena.
Mogla sam.
Samo da si hteo.
Mogla sam neznije od blage svetlosti
kroz tvoje bice prosetati
zastati.
Mogla sam citave klavirske simfonije
po kozi ti komponovati,
oblacima dirigovati
i njihovim te notnim stranicama
obaviti.
Mogla sam.
Samo da si hteo.
Dzabe ti,
matematicka desetka
iz nacrtne geometrije.
Dzabe ti.
Dzabe ti,
za novim zarkim suncima tragati
kad svitce pred nosom ne umes videti.
Dzabe ti.
Dzabe ti,
poliglotska diploma…
Dzabe ti.
Na smetliste me treba baciti,
k’o stare zguzvane novine
da ponovo
reciklirano zivnem.
Bio bi to gest humanosti,
mogla bih sebi u oci pogledati,
zbog zalud prosutih polja iskrenosti.
Nekad sam mogla
do Meseca i nazad
samo kad sam htela,
samo kad si hteo.
Mogla sam.
Ovako
ostajem
tebi
nista.
Veliko nista - malo nista.
Klackalica svejednosti.
Uzivas gledajuc’
zgazeno pseto voljenja.
Mogao si bar padobran dobaciti.
Sadisto!
Sadisto duse
odmaknutog tela.

Važno je – Marija Šimoković



važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne

staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana
i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovde kod mene
Dani imaju opori ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,

majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Vremena za naše surete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
*
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
*
Bio bi to brak neviđenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete
*
Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist slađe kafe i pušili bi „Kent“.
*
Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
„Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“
Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predviđenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
između narcise i psihopate savršeni sklad !
*
Kažem ti, to bi bio brak,
neviđen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.
*
Samo, sutra, kad se udaš za: „dobro situiranog, karakternog, i bez mana“
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen događajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice:“Slušaj, znaš kolika si budala?!“
*
Nećeš valjda da mu rađaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tuđe gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene …
Čačak (1974.)

Kad se ubio
pricaju
na stolu je gorela zadnja cigareta
i soba je bila ispunjena dimom baruta
devetmilimetarskog kolta
kojim je inace iza portala docaravao Norfolkove topove
zadnje urlike prije Richardove smrti
kad se ubio
pricaju
da pismo nije ostavio
i ni sa kim se nije oprostio
samo je
tako pricaju
tog jutra sve radnike u kazalisnom bifeu
zadnjim picem pocastio
i sa smijeskom u podrume teatra otisao
u maloj sobi
pretrpanoj umjetnim ruzama i oruzjem
gdje je vecinu dana provodio
sto je zadnje pomislio kad se ubio
pricaju da je tog jutra
svu rekvizitu za vecernju predstavu na mjesta slozio
i sitne dugove uredno platio
i jos se
tako pricaju
u bojni oklop Richarda III obukao
i krunu na glavu stavio
sva zrcala prema sebi okrenuo
i u lijevu sljepoocnicu pucao
kad se ubio
tog jutra ozujskog
pivo posljednje ispio
konzervu sardine i malo jegera
na stolu ostavio
kisu na zamagljenim prozorima
nije opazio
i nije se nicem radovao
kad se ubio
uvijek je sutio
malo s kim govorio
godinama nepokretnu zenu njegovao
s nikakvom placom kraj s krajem vezivao
u podrumu teatra zivot zivio
i nikog ni za što nije krivio
na sastanke nije hodio
ni jednog saveza pobornik nije bio
i nikog nista nije molio
kad se ubio
samo je
tako pricaju
jednog jutra
glavu
topovskom salvom
Richarda III
Raznio

Serbedzija

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje, na koje pristajem,
da su bliži nekome drugom.
Radost što nisam
vuk njihovih ovčica.
Mir mi je s njima
i sloboda mi je s njima,
a to ljubav ne može ni dati,
ni uzeti ne uspijeva.
Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčani sat,
shvaćam
što ljubav ne shvaća,
opraštam
što ljubav nikad oprostila ne bi.
Od susreta do pisma
ne prolazi vječnost,
nego naprosto nekoliko dana ili tjedana.
Putovanja su s njima uvijek uspjela,
koncerti odslušani,
katedrale posjećene,
krajobrazi izraziti.
A kad nas dijeli
sedam gora i rijeka,
te su gore i rijeke
dobro znane iz atlasa.
Njihova je zasluga,
ako živim u tri dimenzije,
u prostoru nepriličnom i neretoričnom,
s istinskim jer pokretnim obzorom.
Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.
«Ništa im ne dugujem» -
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.

- W.S.

To, što nas povezuje, - to su -
iskreno rečeno -
slučajne stvari:
jedna u prolazu gurnuta čaša,
koje se ne razbija na kamenom podu,
jedna strana zemlja, u kojoj..., ne - to je tada bilo na hodniku -,
jedan poljski miš protrčeći nam ispred nogu
kada lutamo ulicama
pitajući, kada zastajemo: „I vi?”
I ljubav
tako različita, prema jednom gradu
I ljubav.
(Ima još kiša
koja prestaje kada se srećemo
ali to već nije slučaj.)

Moje srce ptica divljine, naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njihovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim oblake,da
sirim krila u sjaju njegovog sunca....

Dodji prolece smeli ljubavnice
zemljin,
neka zakuca srce suma,
nestrpljivo da se izrazi !
Dodji u naletima nemira
usred lisca i cveca
koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna,
baci se u noc,
u tamu vode,iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljenih klica !
Kao smeh munje,
urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugasenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu
malaksalu,
budi pobednik smrti !
Tagore

"Realista, a mesečarka...
Oskudna u reči, za one sulude.
Budila se, protezala u mojoj mašti
(koliko je Ana volela ljude?!)

Donosila je studentu boks cigareta.
I škotske tvrdice-rakoje ljute.
Upijala mi je oko u oko.
(da li je Ana volela ljude?!)

Uvlačila mi je zrelost kroz ključaonicu.
Ravnjala mi je krevet (mesto zablude)
Ispraćao sam je, uglavnom, ko guvernantu
i pitao tišinu: dal' voli ljude?

Ana, dobri trener u mom razvijanju...
Sad puštam godinama neka presude,
pošto je probudila mrtvog pesnika,
presuda urla: (ta voli ljude)!

Da li su ljudi voleli Anu?
Dvolične koleginice. Pijačarke grube.
Da li su videle, koliko u sebi
sa svih jezika prevodi ljude!"
Petar Jevtović "Ana je volela ljude"