Filozofski tekstovi
Vremenska Zona :: Razgovori :: Laganica :: Doskočice :: Razmišljanja :: Književnost :: Muzika :: Filozofija
Strana 1 od 1
Filozofski tekstovi
"Prvi uslov koji čovek mora ispuniti da bi se mogao baviti filozofijom, jeste smelost da gleda istini u oči i da veruje u moć duha."
Georg Vilhem Fridrih Hegel
Piše: Konstantin Dragaš
Filozofski tekstovi su, pre svega, namenjeni svima onima koji vole da proučavaju filozofiju. Filozofija je tako lepa i puna korisnih i zanimljivih stvari. Ona je užasno značajna za ceo svet i za same ljude. Filozofija se bavi pitanjima o duši, postojanju, slobodi i mnogim drugim duhovnim temama. I dan danas postoje filozofi koji nisu uspeli da odgonetnu odgovore na neka važna pitanja kao što su: "Šta je čovek? Postoji li Bog? Šta je sloboda? Da li postojim, ili sam samo privid svog postojanja?" Ali, prvo ćemo u par kratkih crta da objasnimo šta je to filozofija. Javila se veoma rano. Postojala je i kod samih Grka. Filozofija na grčkom znači "ljubav prema mudrosti". Oni su je, u svojoj državi, menjali dosta puta. Svaki put bila je drugačija i nijedan filozof iz Grčke ili sa nekog ostrva nije bio isti. Osnivač njihove velike i prave filozofije beše Sokrat, koji je uspostavio njene temelje. Zalagao se protiv bogova i nije verovao u njihovo postojanje. Takođe, dosta je govorio i o samom životu i mnogim drugim temama a njegova najvažnija rečenica bila je: "Znam da ništa ne znam".
Potom se javila i kod Rimljana.
U filozofskim tekstovima otkrićete Tomu Akvinskog, Lajbnica, Paskala, Voltera, Kanta, Hegela i mnoge druge. Oni su živeli u novijem dobu i bili su jedni od najvećih umova filozofije. Ali, zapamtite: oni se nisu bavili samo filozofijom. Mnogi su izučavali matematiku, fiziku i astronomiju pored filozofije.
Zato, pročitajte filozofske tekstove. Filozofija je jedna veoma lepa nauka koja, pre svega, izučava samu sebe. Mnogi vole da igraju sport, da se zabavljaju, da pišu, crtaju i stvaraju. Ali, postoje i oni koji obožavaju filozofiju. Naprosto je gutaju. Željni su saznanja i onoga što je neko veliki i značajan zapisao pre njih.
Moramo napomenuti da se među filozofskim tekstovima ne nalaze svi tekstovi filozofa. Ihaj, haj! Oni su u svojim životim napisali mnoštvo knjiga. Mi smo izdvojili ono što je za njihovu filozofiju najvažnije. Izvukli smo one delove koji su najvažniji i najpoznatiji.
Filozofija je jedna ozbiljna nauka. Toga smo svi svesni. Svako ko se sa njom bude bavio, moraće da zna da mu neće biti lako. U filozofiji se, pre svega, gledaju "suštine" a ne činjenice. Suština proizilazi iz činjenica i te suštine grade filozofiju. Tako je bar mislio nemački filozof Edmund Huserl koji je tu oblast najviše proučavao.
Vrlo je važno da, pre nego što se uđe u proučavanje mnogobrojnih filozofskih tekstova, mora imati na umu da postoje različite oblasti filozofije. Negde se govori o gnoseologiji koja proučava čoveka, znanje i svest. Postoji i metafizika koja se oslanja na prirodne zakone i realne stvari i koja iz toga gradi svojstvenu filozofiju. Ali, o tome neki drugi put.
Biće vam uživanje dok budete čitali velike umove. Negde ćete nešto razmeti, negde ne. Svejedno, uživaćete čitajući ih. Oni su pokušali da odgovore na neka važna duševna i duhovna pitanja, a koliko su tome uspeli, procenite sami.
Georg Vilhem Fridrih Hegel
Piše: Konstantin Dragaš
Filozofski tekstovi su, pre svega, namenjeni svima onima koji vole da proučavaju filozofiju. Filozofija je tako lepa i puna korisnih i zanimljivih stvari. Ona je užasno značajna za ceo svet i za same ljude. Filozofija se bavi pitanjima o duši, postojanju, slobodi i mnogim drugim duhovnim temama. I dan danas postoje filozofi koji nisu uspeli da odgonetnu odgovore na neka važna pitanja kao što su: "Šta je čovek? Postoji li Bog? Šta je sloboda? Da li postojim, ili sam samo privid svog postojanja?" Ali, prvo ćemo u par kratkih crta da objasnimo šta je to filozofija. Javila se veoma rano. Postojala je i kod samih Grka. Filozofija na grčkom znači "ljubav prema mudrosti". Oni su je, u svojoj državi, menjali dosta puta. Svaki put bila je drugačija i nijedan filozof iz Grčke ili sa nekog ostrva nije bio isti. Osnivač njihove velike i prave filozofije beše Sokrat, koji je uspostavio njene temelje. Zalagao se protiv bogova i nije verovao u njihovo postojanje. Takođe, dosta je govorio i o samom životu i mnogim drugim temama a njegova najvažnija rečenica bila je: "Znam da ništa ne znam".
Potom se javila i kod Rimljana.
U filozofskim tekstovima otkrićete Tomu Akvinskog, Lajbnica, Paskala, Voltera, Kanta, Hegela i mnoge druge. Oni su živeli u novijem dobu i bili su jedni od najvećih umova filozofije. Ali, zapamtite: oni se nisu bavili samo filozofijom. Mnogi su izučavali matematiku, fiziku i astronomiju pored filozofije.
Zato, pročitajte filozofske tekstove. Filozofija je jedna veoma lepa nauka koja, pre svega, izučava samu sebe. Mnogi vole da igraju sport, da se zabavljaju, da pišu, crtaju i stvaraju. Ali, postoje i oni koji obožavaju filozofiju. Naprosto je gutaju. Željni su saznanja i onoga što je neko veliki i značajan zapisao pre njih.
Moramo napomenuti da se među filozofskim tekstovima ne nalaze svi tekstovi filozofa. Ihaj, haj! Oni su u svojim životim napisali mnoštvo knjiga. Mi smo izdvojili ono što je za njihovu filozofiju najvažnije. Izvukli smo one delove koji su najvažniji i najpoznatiji.
Filozofija je jedna ozbiljna nauka. Toga smo svi svesni. Svako ko se sa njom bude bavio, moraće da zna da mu neće biti lako. U filozofiji se, pre svega, gledaju "suštine" a ne činjenice. Suština proizilazi iz činjenica i te suštine grade filozofiju. Tako je bar mislio nemački filozof Edmund Huserl koji je tu oblast najviše proučavao.
Vrlo je važno da, pre nego što se uđe u proučavanje mnogobrojnih filozofskih tekstova, mora imati na umu da postoje različite oblasti filozofije. Negde se govori o gnoseologiji koja proučava čoveka, znanje i svest. Postoji i metafizika koja se oslanja na prirodne zakone i realne stvari i koja iz toga gradi svojstvenu filozofiju. Ali, o tome neki drugi put.
Biće vam uživanje dok budete čitali velike umove. Negde ćete nešto razmeti, negde ne. Svejedno, uživaćete čitajući ih. Oni su pokušali da odgovore na neka važna duševna i duhovna pitanja, a koliko su tome uspeli, procenite sami.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
ARTUR ŠOPENHAUER (Svet kao volja i predstava)
"Svet je moja predstava".- Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog. (...) Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudaci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. "Stvar po sebi je samo volja." Kao takva, volja nije predstava već se "toto genere" od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao "stvar po sebi" leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog "mnoštva", mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je "jedno", ali ne kao što je to"jedno" jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem "mnoštvu", a niti kao što je "jedno" jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od "mnoštva", već je volja "jedna" kao ono što leži van vremena i prostora, izvan "principio individuationis", tj. izvan mogućnosti mnoštva.(...)
Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.(...) Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. (...)
"Svet je moja predstava".- Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog. (...) Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudaci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. "Stvar po sebi je samo volja." Kao takva, volja nije predstava već se "toto genere" od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao "stvar po sebi" leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog "mnoštva", mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je "jedno", ali ne kao što je to"jedno" jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem "mnoštvu", a niti kao što je "jedno" jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od "mnoštva", već je volja "jedna" kao ono što leži van vremena i prostora, izvan "principio individuationis", tj. izvan mogućnosti mnoštva.(...)
Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.(...) Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
DŽON LOK (Ogled o ljudskom razumu)
"Ideje su predmet mišljenja".- Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima "belina", "tvrdoća", "slast", "mišljenje", "kretanje", itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče.(...) "Sve ideje potiču iz oseta ili iz refleksije".- Pretpostavimo, dakle, da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje. Na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena ljudska mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to, ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva. Na iskustvu je zasnovano i iz njega u krajnjoj liniji proizilazi sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja- bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvor znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati. (...)
1."Duh pravi te ideje od prostih".- Dosad smo ispitivali one ideje koje duh prima sasvim pasivno: to su već pomenute proste ideje, dobivene osetom ili refleksijom. Duh ne može nijednu od njih stvoriti sam, u njemu ne može biti ničega što se ne bi sastojalo isključivo od tih prostih ideja. U toku primanja svih prostih ideja duh je pasivan, ali zatim on vrši razne radnje kojima iz prostih ideja, kao materijala i osnove svega ostalog, pravi druge. Postoje tri glavne radnje duha kojima on deluje na proste ideje: 1) Kombinovanje više prostih ideja u jednu složenu; tako se prave kompleksne ideje; 2) Dovođenje u vezu dve ideje, bilo proste bilo složene, i postavljanje jedne pored druge, tako da obe vidimo odjedanput, ali ih ne spajamo u jednu; tako se dobijaju sve ideje relacija (odnosa); 3) Odvajanje jedne ideje od svih drugih koje je prate u wenom realnom postojanju; to se zove apstrahovanje i tako se dobijaju sveopšte ideje.
"Ideje su predmet mišljenja".- Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima "belina", "tvrdoća", "slast", "mišljenje", "kretanje", itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče.(...) "Sve ideje potiču iz oseta ili iz refleksije".- Pretpostavimo, dakle, da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje. Na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena ljudska mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to, ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva. Na iskustvu je zasnovano i iz njega u krajnjoj liniji proizilazi sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja- bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvor znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati. (...)
1."Duh pravi te ideje od prostih".- Dosad smo ispitivali one ideje koje duh prima sasvim pasivno: to su već pomenute proste ideje, dobivene osetom ili refleksijom. Duh ne može nijednu od njih stvoriti sam, u njemu ne može biti ničega što se ne bi sastojalo isključivo od tih prostih ideja. U toku primanja svih prostih ideja duh je pasivan, ali zatim on vrši razne radnje kojima iz prostih ideja, kao materijala i osnove svega ostalog, pravi druge. Postoje tri glavne radnje duha kojima on deluje na proste ideje: 1) Kombinovanje više prostih ideja u jednu složenu; tako se prave kompleksne ideje; 2) Dovođenje u vezu dve ideje, bilo proste bilo složene, i postavljanje jedne pored druge, tako da obe vidimo odjedanput, ali ih ne spajamo u jednu; tako se dobijaju sve ideje relacija (odnosa); 3) Odvajanje jedne ideje od svih drugih koje je prate u wenom realnom postojanju; to se zove apstrahovanje i tako se dobijaju sveopšte ideje.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
DŽORDŽ BERKLI (Rasprava o principima ljudskog saznanja)
1. Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog saznanja da njih čine ili ideje zaista utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kada obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili, najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja i mašte- bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute načine. (...) 2. Ali, pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje (itd.). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam "svešću (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (myself)". Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.
3. Svako će dopustiti da ni naše misli, strasti, ideje stovrene maštom, ne postoje bez duha. A meni ne deluje manje očigledno da razni oseti ili ideje, koji su ubačeni u čula, koliko god bili pomešani ili medusobno kombinovani (tj. stvaraju bilo kakve predmete), ne mogu postojati negde drugde nego u duhu, koji ih opaža. O intuitivnom znanju mislim da ga može steći svako ko pripazi na ono "što znači izraz postojati" kad se primenjuje na osetne stvari. Za stolom na kojem pišem kažem da postoji; to znači da ga vidim i da ga osećam; a da sam, kojim slučajem, izvan sobe, rekao bih da postoji, misleći time da bih ga mogao opaziti da sam u svojoj sobi, ili da ga neki drugi duh opaža. Postojao je neki miris; znači da ga je neko mirisao; postojao je neki zvuk; to znači da ga je neko čuo; bila je neka boja ili oblik- opaženi su vidom i opipavanjem. To je sve što mogu razumeti pod tim i sličnim izrazima. Jer, meni je potpuno nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo "esse" je "percipi" (Esse, est percipi- Biti, znači biti opažen). One takođe, ni na koji način ne bi mogle postojati izvan svesti ili mislećih stvari koje ih opažaju.
4. Mišljenje da kuće, planine, reke, i jednom rečju, svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima. Ali, ma sa kolikim god uverenjem ili slaganjem ovaj princip bio prihvaćen u svetu, ipak svako ko je spreman da ga ispita može, ako se ne varam, opaziti da sadrži očiglednu protivrečnost. Jer, šta su ti objekti do stvari koje opažamo čulima? A što mi opažamo osim naših sopstvenih ideja i osećaja? I nije li očigledno apsurdno da bi bilo koji od njih ili bilo koja njihova kompozicija mogla postojati neopaženo? (...)
156. Jer, na kraju krajeva, ono što zaslužuje prvo mesto u našim proučavanjima jeste razmišljanje o Bogu i našoj dužnosti; i pošto je glavni smer i svrha mojih napora bila da to unapredim, smatraću ih sasvim beskorisnim i uzaludnim ako onim što sam rekao ne mogu svoje čitaoce da nadahnem pobožnim osećanjem Božjeg prisustva; i, pošto sam pokazao lažnost i taštinu tih jalovih spekulacija koje predstavljaju glavno zanimanje učenih ljudi, da ih bolje usmerim ka strahopoštovanju i, prihvatanju spasonosnih istina Jevanđelja- koje znati i upražnjavati predstavlja vrhunac savršenstva ljudske prirode.
1. Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog saznanja da njih čine ili ideje zaista utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kada obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili, najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja i mašte- bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute načine. (...) 2. Ali, pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje (itd.). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam "svešću (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (myself)". Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.
3. Svako će dopustiti da ni naše misli, strasti, ideje stovrene maštom, ne postoje bez duha. A meni ne deluje manje očigledno da razni oseti ili ideje, koji su ubačeni u čula, koliko god bili pomešani ili medusobno kombinovani (tj. stvaraju bilo kakve predmete), ne mogu postojati negde drugde nego u duhu, koji ih opaža. O intuitivnom znanju mislim da ga može steći svako ko pripazi na ono "što znači izraz postojati" kad se primenjuje na osetne stvari. Za stolom na kojem pišem kažem da postoji; to znači da ga vidim i da ga osećam; a da sam, kojim slučajem, izvan sobe, rekao bih da postoji, misleći time da bih ga mogao opaziti da sam u svojoj sobi, ili da ga neki drugi duh opaža. Postojao je neki miris; znači da ga je neko mirisao; postojao je neki zvuk; to znači da ga je neko čuo; bila je neka boja ili oblik- opaženi su vidom i opipavanjem. To je sve što mogu razumeti pod tim i sličnim izrazima. Jer, meni je potpuno nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo "esse" je "percipi" (Esse, est percipi- Biti, znači biti opažen). One takođe, ni na koji način ne bi mogle postojati izvan svesti ili mislećih stvari koje ih opažaju.
4. Mišljenje da kuće, planine, reke, i jednom rečju, svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima. Ali, ma sa kolikim god uverenjem ili slaganjem ovaj princip bio prihvaćen u svetu, ipak svako ko je spreman da ga ispita može, ako se ne varam, opaziti da sadrži očiglednu protivrečnost. Jer, šta su ti objekti do stvari koje opažamo čulima? A što mi opažamo osim naših sopstvenih ideja i osećaja? I nije li očigledno apsurdno da bi bilo koji od njih ili bilo koja njihova kompozicija mogla postojati neopaženo? (...)
156. Jer, na kraju krajeva, ono što zaslužuje prvo mesto u našim proučavanjima jeste razmišljanje o Bogu i našoj dužnosti; i pošto je glavni smer i svrha mojih napora bila da to unapredim, smatraću ih sasvim beskorisnim i uzaludnim ako onim što sam rekao ne mogu svoje čitaoce da nadahnem pobožnim osećanjem Božjeg prisustva; i, pošto sam pokazao lažnost i taštinu tih jalovih spekulacija koje predstavljaju glavno zanimanje učenih ljudi, da ih bolje usmerim ka strahopoštovanju i, prihvatanju spasonosnih istina Jevanđelja- koje znati i upražnjavati predstavlja vrhunac savršenstva ljudske prirode.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
DEJVID HJUM (Istraživanje o ljudskom razumu)
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, u "Odnose ideja" i "Činjenice". Prvoj vrsti pripadaju nauke: geometrija, algebra i aritmetika- ukratko, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. " Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete" je stav koji izražava odnos između tih likova. "Da je tri puta pet jednako polovini od trideset" izražava odnos između tih brojeva. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od svega što postoji bilo gde u svemiru. Da u pirodi nikad nije bilo kružnice ili trougla, istine koje je dokazao Euklid, ipak bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost. Činjenice, koje su druga vrsta predmeta ljudskog razuma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključiti protivrečnost, i tu suprotnost duh zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ko zna koliko u skladu sa stvarnošću. " Da sunce sutra neće izaći" nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego kao tvrdnja "da će izaći". Zbog toga bismo uzalud pokušavali da dokažemo da je ona lažna tvrdnja. Kada bi ona bila demonstrativno lažna, uključivala bi neku protivrečnost i nikada duh ne bi mogao da je jasno zamisli.
Stoga bi moglo biti vredno pažnje istraživati u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o svakoj stvarnoj egzistenciji i činjenici, izvan prisutnog svedočenja naših čula ili registracija naših pamćenja. (...)
Ako bismo se stoga hteli zadovoljiti u pogledu prirode te očiglednosti, koja nas uverava u činjenicu, morali bismo da istražimo kako dolazimo do spoznaje o uzroku i posledici. Usudiću se da utvrdim u obliku opšte teze da se spoznaja tog odnosa ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem "a priori", već da postupno izrasta iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite nekakav predmet čoveku, ma koliko god jaka priroda razuma i sposobnosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on najsavesnijim ispitivanjem njegovih osetnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ni posledicu. Da je Adam od samog početka imao potpuno savršeno-razumne sposobnosti, on iz tečnog stanja vode i njene prozirnosti ne bi mogao da zaključi da se u njoj može utopiti, niti bi iz svetlosti i topline vatre mogao da zaključi da bi ona mogla da ga uništi. Čulima dostupnim svojstvima nikada nijedan predmet ne otkriva uzroke koji su ga proizveli, a ni posledice koje će iz njega proizaći; niti naš razum bez pomoći iskustva nikad ne bi mogao da izvede bilo kakve zaključke o stvarnoj egzistenciji i činjenicama. (...)
Nikada duh najtačnijim istraživanjem i ispitivanjem ne može naći posledicu u pretpostavljenom uzroku jer je posledica potpuno različita od uzroka, pa se, dakle, u njemu ne može otkriti.
Ukratko, svaka posledica je događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku; i što se o njoj "a priori" zamisli, mora biti potpuno proizvoljno. Ali, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao prethodno, i koje nas vodi ka daljim istraživanjima. Kada se postavi pitanje: "Kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?" čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledice. A kada se postavi pitanje: "Šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?" onda se na tome pitanje može odgovoriti samo jednom rečju: ISKUSTVO. � Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje odvede još dalje, onda postavljamo pitanje: "Šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?"(...) Na iskustvu počiva sav naš život.
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, u "Odnose ideja" i "Činjenice". Prvoj vrsti pripadaju nauke: geometrija, algebra i aritmetika- ukratko, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. " Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete" je stav koji izražava odnos između tih likova. "Da je tri puta pet jednako polovini od trideset" izražava odnos između tih brojeva. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od svega što postoji bilo gde u svemiru. Da u pirodi nikad nije bilo kružnice ili trougla, istine koje je dokazao Euklid, ipak bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost. Činjenice, koje su druga vrsta predmeta ljudskog razuma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključiti protivrečnost, i tu suprotnost duh zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ko zna koliko u skladu sa stvarnošću. " Da sunce sutra neće izaći" nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego kao tvrdnja "da će izaći". Zbog toga bismo uzalud pokušavali da dokažemo da je ona lažna tvrdnja. Kada bi ona bila demonstrativno lažna, uključivala bi neku protivrečnost i nikada duh ne bi mogao da je jasno zamisli.
Stoga bi moglo biti vredno pažnje istraživati u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o svakoj stvarnoj egzistenciji i činjenici, izvan prisutnog svedočenja naših čula ili registracija naših pamćenja. (...)
Ako bismo se stoga hteli zadovoljiti u pogledu prirode te očiglednosti, koja nas uverava u činjenicu, morali bismo da istražimo kako dolazimo do spoznaje o uzroku i posledici. Usudiću se da utvrdim u obliku opšte teze da se spoznaja tog odnosa ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem "a priori", već da postupno izrasta iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite nekakav predmet čoveku, ma koliko god jaka priroda razuma i sposobnosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on najsavesnijim ispitivanjem njegovih osetnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ni posledicu. Da je Adam od samog početka imao potpuno savršeno-razumne sposobnosti, on iz tečnog stanja vode i njene prozirnosti ne bi mogao da zaključi da se u njoj može utopiti, niti bi iz svetlosti i topline vatre mogao da zaključi da bi ona mogla da ga uništi. Čulima dostupnim svojstvima nikada nijedan predmet ne otkriva uzroke koji su ga proizveli, a ni posledice koje će iz njega proizaći; niti naš razum bez pomoći iskustva nikad ne bi mogao da izvede bilo kakve zaključke o stvarnoj egzistenciji i činjenicama. (...)
Nikada duh najtačnijim istraživanjem i ispitivanjem ne može naći posledicu u pretpostavljenom uzroku jer je posledica potpuno različita od uzroka, pa se, dakle, u njemu ne može otkriti.
Ukratko, svaka posledica je događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku; i što se o njoj "a priori" zamisli, mora biti potpuno proizvoljno. Ali, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao prethodno, i koje nas vodi ka daljim istraživanjima. Kada se postavi pitanje: "Kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?" čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledice. A kada se postavi pitanje: "Šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?" onda se na tome pitanje može odgovoriti samo jednom rečju: ISKUSTVO. � Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje odvede još dalje, onda postavljamo pitanje: "Šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?"(...) Na iskustvu počiva sav naš život.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
SOREN KJERKEGOR (Ili-ili, Brevijar, Strah i drhtanje)
Tako čak najmanja individua ima dvostruku egzistenciju. Svaki pojedinac ima svoju istoriju, i ona nije samo proizvod njegove vlastite slobodne delatnosti. Njegova unutrašnja delatnost, naprotiv, pripada njemu samom i pripadaće mu večno; njemu je ne mogu oduzeti ni istorija, ni istorija sveta, one će ga pratiti ili na njegovu radost ili na njegovu žalost. U tom unutrašnjem svetu vlada jedno bezuslovno "Ili-ili", ali s njim filozofija nema nikakvog posla. (...) Prema tome: ono što se pojavljuje u mom "ili-ili" jeste etika. Zato još nije reč da se bira nešto i još nije reč o stvarnosti koju biranje kao takvo poseduje. To je ipak presudna stvar i trudim se da te za nju probuidim. Do ove tačke čovek može drugome pomoći; ali, kada do nje dođe, uticaj koji čovek može vršiti na drugoga postaje nešto sekundarno. BREVIJAR
Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete, čija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. Jedina mi je radost bila, koliko se mogu prisetiti, da niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan (...) Ono što mi u najdubljem osnovu nedostaje jeste da budem načisto šta treba da radim, a ne šta treba da znam, izuzev saznanja koje prethodni svakom delanju. O čemu se radi jeste da razumem svoje naznačenje, da vidim šta hoće Bog da ja upravo činim. Valja naći istinu, moju istinu za koju ću živeti i umreti. (...) Pre svakog drugog saznanja moramo samog sebe upoznati. Tek kad je čovek samog sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svom putu, tek onda njegov život stiče mir i značaj, tek se onda on oslobađa onog dosadnog, kobnog saputnika (...) Ja hoću da skrenem pažnju ljudima na njihovu vlastitu ruševinu. Zadatak je moj da izvršim reviziju odredbe pojma "hrišćanin". Bez rizika nema vere. Vera i jeste protivnost između beskrajne strasti i osećajnosti i objektivne neizvesnosti. Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne verujem. Ali baš što to ne mogu, moram verovati. A ako hoću da se održim u veri, moram stalno motriti da čvrsto držim objektivnu neizvesnost i opet da verujem (...)
Logički sistem može postojati, ali nema niti će biti sistema postojanja, egzistencije. Sistema egzistencije nema. Takav sistem, naprosto, ne postoji. Nipošto! Sama egzistencija je sistem- za Boga, ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovršenost odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upravo nešto suprotno. Apstraktno posmatrajući, sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi sistematska misao mogla misliti na egzistenciju, ona je mora zamisliti kao poništenu- dakle, ne kao egzistenciju. Pre nego što se sistem zaključi, egzistencija mora biti sklonjeno u večnome, ne sme da ostane nikakav egzistentni ostatak, pa čak ni takva ništica kao što je postojeći gospodin profesor koji sistem piše. Bog ne misli, on stvara. Bog ne egzistira, on je večit. Čovek misli i egzistira, a egzistencija podvaja mišljenje i biće, drži ih međusobno spolja u sukcesiji.(...)
Avram je verovao i sumnjao. Verovao je u besmisleno. Da je Avram sumnjao- tad bi on učinio nešto, nešto veliko i divno. Jer, šta bi Avram mogao nešto veliko i divno da učini! On bi izašao, na brdo Moriju, nasekao drva za vatru, zapalio lomaču, uzeo nož i zavapio Bogu: "Ne ismej ovu žrtvu! To nije najbolje što imam, znam ja to dobro. Jer šta je starac jedan prema detetu obećanja? Pa, ipak je najbolje što bi mogao dati. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomućeno mogao radovati svojoj mladosti". Onda bi nož u svoje rođene grudi zario (...) Da je Avram posumnjao kad je bio na brdu Moriju, da se obazreo na sve strane sveta, da je, pre no što je izvadio nož, slučajno ugledao ovna, da mu je Bog dozvolio da njega prinese na žrtvu umesto Isaka- onda bi se on vratio kući, sve bi išlo po starom, on bi imao Saru, zadržao bi Isaka. Pa opet, sve bi bilo izmenjeno! Jer bi njegov povratak bio bekstvo, njegovo spasenje slučaj, njegova nagrada posramljenje, njegova budućnost-možda propast. Jer onda ne bi bilo ni svedoka vere, ni svedoka Božje blagodati, već svedok toga kako je teško ići na Moriju. Čak ni onda Avram ne bi bio zaboravljen, a ni brdo Morija. O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kojem se kovčeg zaustavio, već bi se pominjalo kao užas, pošto je tu Avram posumnjao. Ako vera ne može volju za ubistvom svoga sina da učini svetim činom, onda neka se sudi o Avramu kao o svakom drugom čoveku. Ako neko nema hrabrosti da do kraja domisli svoju misao, da, naime, kaže da je Avram ubica, onda je bolje da stekne ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluženim pohvalama. (...) Kako je, dakle, Avram egzistirao? On je verovao. Ovo je paradoks, koji on ne može nikome da objasni. Jer, paradoks je u tome što se on, Avram, kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos prema apsolutnome. Ima li on pravo na to? Njegovo je pravo opet paradoksalno. Jer, ako je u pravu, onda ne time što je on opšte, već što je pojedinac.
STRAH I DRHTANJE
Ne! Niko ne treba da bude zaboravljen ko na svetu beše veliki; ali svako beše velik na svoj način, i svako u srazmeri sa veličinom onoga što je "voleo". Jer onaj koji je voleo samog sebe, taj je bio velik preko smog sebe, a onaj koji je voleo druge ljude, beše velik preko svoje prednosti, a onaj koji je voleo Boga, beše veći od svih. (...)
Tako čak najmanja individua ima dvostruku egzistenciju. Svaki pojedinac ima svoju istoriju, i ona nije samo proizvod njegove vlastite slobodne delatnosti. Njegova unutrašnja delatnost, naprotiv, pripada njemu samom i pripadaće mu večno; njemu je ne mogu oduzeti ni istorija, ni istorija sveta, one će ga pratiti ili na njegovu radost ili na njegovu žalost. U tom unutrašnjem svetu vlada jedno bezuslovno "Ili-ili", ali s njim filozofija nema nikakvog posla. (...) Prema tome: ono što se pojavljuje u mom "ili-ili" jeste etika. Zato još nije reč da se bira nešto i još nije reč o stvarnosti koju biranje kao takvo poseduje. To je ipak presudna stvar i trudim se da te za nju probuidim. Do ove tačke čovek može drugome pomoći; ali, kada do nje dođe, uticaj koji čovek može vršiti na drugoga postaje nešto sekundarno. BREVIJAR
Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete, čija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. Jedina mi je radost bila, koliko se mogu prisetiti, da niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan (...) Ono što mi u najdubljem osnovu nedostaje jeste da budem načisto šta treba da radim, a ne šta treba da znam, izuzev saznanja koje prethodni svakom delanju. O čemu se radi jeste da razumem svoje naznačenje, da vidim šta hoće Bog da ja upravo činim. Valja naći istinu, moju istinu za koju ću živeti i umreti. (...) Pre svakog drugog saznanja moramo samog sebe upoznati. Tek kad je čovek samog sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svom putu, tek onda njegov život stiče mir i značaj, tek se onda on oslobađa onog dosadnog, kobnog saputnika (...) Ja hoću da skrenem pažnju ljudima na njihovu vlastitu ruševinu. Zadatak je moj da izvršim reviziju odredbe pojma "hrišćanin". Bez rizika nema vere. Vera i jeste protivnost između beskrajne strasti i osećajnosti i objektivne neizvesnosti. Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne verujem. Ali baš što to ne mogu, moram verovati. A ako hoću da se održim u veri, moram stalno motriti da čvrsto držim objektivnu neizvesnost i opet da verujem (...)
Logički sistem može postojati, ali nema niti će biti sistema postojanja, egzistencije. Sistema egzistencije nema. Takav sistem, naprosto, ne postoji. Nipošto! Sama egzistencija je sistem- za Boga, ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovršenost odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upravo nešto suprotno. Apstraktno posmatrajući, sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi sistematska misao mogla misliti na egzistenciju, ona je mora zamisliti kao poništenu- dakle, ne kao egzistenciju. Pre nego što se sistem zaključi, egzistencija mora biti sklonjeno u večnome, ne sme da ostane nikakav egzistentni ostatak, pa čak ni takva ništica kao što je postojeći gospodin profesor koji sistem piše. Bog ne misli, on stvara. Bog ne egzistira, on je večit. Čovek misli i egzistira, a egzistencija podvaja mišljenje i biće, drži ih međusobno spolja u sukcesiji.(...)
Avram je verovao i sumnjao. Verovao je u besmisleno. Da je Avram sumnjao- tad bi on učinio nešto, nešto veliko i divno. Jer, šta bi Avram mogao nešto veliko i divno da učini! On bi izašao, na brdo Moriju, nasekao drva za vatru, zapalio lomaču, uzeo nož i zavapio Bogu: "Ne ismej ovu žrtvu! To nije najbolje što imam, znam ja to dobro. Jer šta je starac jedan prema detetu obećanja? Pa, ipak je najbolje što bi mogao dati. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomućeno mogao radovati svojoj mladosti". Onda bi nož u svoje rođene grudi zario (...) Da je Avram posumnjao kad je bio na brdu Moriju, da se obazreo na sve strane sveta, da je, pre no što je izvadio nož, slučajno ugledao ovna, da mu je Bog dozvolio da njega prinese na žrtvu umesto Isaka- onda bi se on vratio kući, sve bi išlo po starom, on bi imao Saru, zadržao bi Isaka. Pa opet, sve bi bilo izmenjeno! Jer bi njegov povratak bio bekstvo, njegovo spasenje slučaj, njegova nagrada posramljenje, njegova budućnost-možda propast. Jer onda ne bi bilo ni svedoka vere, ni svedoka Božje blagodati, već svedok toga kako je teško ići na Moriju. Čak ni onda Avram ne bi bio zaboravljen, a ni brdo Morija. O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kojem se kovčeg zaustavio, već bi se pominjalo kao užas, pošto je tu Avram posumnjao. Ako vera ne može volju za ubistvom svoga sina da učini svetim činom, onda neka se sudi o Avramu kao o svakom drugom čoveku. Ako neko nema hrabrosti da do kraja domisli svoju misao, da, naime, kaže da je Avram ubica, onda je bolje da stekne ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluženim pohvalama. (...) Kako je, dakle, Avram egzistirao? On je verovao. Ovo je paradoks, koji on ne može nikome da objasni. Jer, paradoks je u tome što se on, Avram, kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos prema apsolutnome. Ima li on pravo na to? Njegovo je pravo opet paradoksalno. Jer, ako je u pravu, onda ne time što je on opšte, već što je pojedinac.
STRAH I DRHTANJE
Ne! Niko ne treba da bude zaboravljen ko na svetu beše veliki; ali svako beše velik na svoj način, i svako u srazmeri sa veličinom onoga što je "voleo". Jer onaj koji je voleo samog sebe, taj je bio velik preko smog sebe, a onaj koji je voleo druge ljude, beše velik preko svoje prednosti, a onaj koji je voleo Boga, beše veći od svih. (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
LUDVIG ANDREAS FOJERBAH (Principi filozofije budućnosti)
1. Zadatak novijeg vremena bio je ostvarivanje i počovečenje boga- pretvaranje teologije u antropologiju i razrešenje u njoj.(...) 23. Hegelova filozofija je "preokrenuti"- teološki idealizam, kao što je Spinozina filozofija teološki materijalizam. Ona je "suštinu" ja stavila "izvan ja", odvojila od ja, opredmetila kao supstanciju, kao boga; ali je opet- dakle, "indirektno", obratno- iskazala "božanstvenost ja" time što ga je, kao Spinozinu materiju, proglasila za atribut ili formu božanske supstancije: "svest čovekova o bogu je samosvest boga". To znači: biće pripada bogu, a znanje čoveku. Ali, božje biće kod Hegela ustvari nije ništa drugo do biće mišljenja, ili mišljenje "apstrahovano od ja" tj. od onog koji misli. Hegelova filozofija, je dakle mišljenje, subjektivno biće, ali zamišljeno bez subjekta, zapravo pretpostavljeno kao biće koje je različito od istoga- pretvoreno u "božansko", apsolutno biće. (...) 52. Nova filozofija je potpuno, apsolutno, neprotivrečno ukidanje teologije u antropologiji; jer, ona je ukidanje iste ne samo kao stara filozofija, u umu, već i u "srcu",- ukratko u "celom, stvarnom biću čovekovom". Ona je u ovom odnosu samo nužni rezultat stare filozofije,- jer ono što je jednom ukinuto u razumu, mora se konačno ukinuti i u životu, u srcu, u krvi čovekovoj- ali istovremeno i tek njena istina, i to kao nova, samostalna istina; jer tek istina koja je postala meso i krv je onda istina. Stara filozofija je nužno opet padala natrag u teologiju: što je ukinuto samo u razumu, samo u pojmu, to ima još jednu suprotnost u srcu, nova filozofija, nasuprot tome, ne može se više vratiti natrag: ono što je istovremeno mrtvo u telu i duši, to se ne može nikad ponovo vratiti kao utvara. (...)
55. "Umetnost, religija, filozofija, ili nauka su samo pojave ili obelodanjivanja pravog ljudskog bića". Čovek, potpuni, pravi čovek je samo onaj ko ima "estetsko" ili "umetničko, religioznog, ili moralno i filozofsko ili pak, naučno čulo- čovek je samo onaj koji "ništa što je ljudsko bitno ne isključuje iz sebe". Homo sum, humani nihil a me alienum puto- ova rečenica, uzeta u svom najuniverzalnijem i najvišem značenju, GESLO JE NOVOG FILOZOFA.(...) 62. (...) Prava dijalektika nije monolog usamljenog mislioca sa samim sobom, ona je dijalog između "ja i ti".
1. Zadatak novijeg vremena bio je ostvarivanje i počovečenje boga- pretvaranje teologije u antropologiju i razrešenje u njoj.(...) 23. Hegelova filozofija je "preokrenuti"- teološki idealizam, kao što je Spinozina filozofija teološki materijalizam. Ona je "suštinu" ja stavila "izvan ja", odvojila od ja, opredmetila kao supstanciju, kao boga; ali je opet- dakle, "indirektno", obratno- iskazala "božanstvenost ja" time što ga je, kao Spinozinu materiju, proglasila za atribut ili formu božanske supstancije: "svest čovekova o bogu je samosvest boga". To znači: biće pripada bogu, a znanje čoveku. Ali, božje biće kod Hegela ustvari nije ništa drugo do biće mišljenja, ili mišljenje "apstrahovano od ja" tj. od onog koji misli. Hegelova filozofija, je dakle mišljenje, subjektivno biće, ali zamišljeno bez subjekta, zapravo pretpostavljeno kao biće koje je različito od istoga- pretvoreno u "božansko", apsolutno biće. (...) 52. Nova filozofija je potpuno, apsolutno, neprotivrečno ukidanje teologije u antropologiji; jer, ona je ukidanje iste ne samo kao stara filozofija, u umu, već i u "srcu",- ukratko u "celom, stvarnom biću čovekovom". Ona je u ovom odnosu samo nužni rezultat stare filozofije,- jer ono što je jednom ukinuto u razumu, mora se konačno ukinuti i u životu, u srcu, u krvi čovekovoj- ali istovremeno i tek njena istina, i to kao nova, samostalna istina; jer tek istina koja je postala meso i krv je onda istina. Stara filozofija je nužno opet padala natrag u teologiju: što je ukinuto samo u razumu, samo u pojmu, to ima još jednu suprotnost u srcu, nova filozofija, nasuprot tome, ne može se više vratiti natrag: ono što je istovremeno mrtvo u telu i duši, to se ne može nikad ponovo vratiti kao utvara. (...)
55. "Umetnost, religija, filozofija, ili nauka su samo pojave ili obelodanjivanja pravog ljudskog bića". Čovek, potpuni, pravi čovek je samo onaj ko ima "estetsko" ili "umetničko, religioznog, ili moralno i filozofsko ili pak, naučno čulo- čovek je samo onaj koji "ništa što je ljudsko bitno ne isključuje iz sebe". Homo sum, humani nihil a me alienum puto- ova rečenica, uzeta u svom najuniverzalnijem i najvišem značenju, GESLO JE NOVOG FILOZOFA.(...) 62. (...) Prava dijalektika nije monolog usamljenog mislioca sa samim sobom, ona je dijalog između "ja i ti".
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
KARL MARKS (11 teza o Fojerbahu)
1. Glavni nedostatak sveg dosadašnjeg materijalizma (uključujući i Fojerbahov) jeste to što se predmet, stvarnost, čulnost shvata samo u obliku objekta ili opažanja, a ne kao čulna ljudska delatnost, praksa, nesubjektivno. Otuda je aktivnu stranu nasuprot materijalizmu apstraktno razvio idealizam � koji, naravno, ne poznaje stvarno, čulnu delatnost kao takvu. Fojerbah hoće čulne objekte � stvarno različite od objekta mišljenja; ali on samu ljudsku delatnost ne shvata kao "predmetnu delatnost". Stoga u "Suštini hrišćanstva" smatra da je samo teorijsko ponašanje istinski ljudsko, dok se praksa shvata i određuje u njenom prljavom jevrejskom pojavnom obliku. Stoga on ne shvata značaj "revolucionarne", "prakitčko-kritičke" delatnosti. 2. Pitanje da li predmetna istina pripada ljudskom mišljenju nije pitanje teorije, već "praktično" pitanje. U praksi čovek mora dokazati istinitost, to jest stvarnost i moć, obostranost svog mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja � jeste čisto "sholastičko" pitanje.
3. Materijalističko učenje o promeni okolnosti i vaspitanja zaboravlja da ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora biti vaspitan. Stoga ono mora ispitivati društvo u dva dela od kojih je jedan uzdignut iznad njega. Poklapanje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti ili samoizmene može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao REVOLUCINARNA PRAKSA.
4. Fojerbah polazi od činjenice religioznog samootuđenja, udvajanja sveta u jedan religiozan i jedan svetovan. Njegov rad se sastoji u tome da religiozni svet svede na njegovu svetovnu osnovu. Ali to da se svetovna osnova sama od sebe odvaja i uzdiže i sebi utvrđuje samostalno carstvo u oblacima, treba objasniti samo sopstvenom pocepanošću i sopstvenom protivrečnošću ove svetovne osnove. Dakle, nju je nužno razumeti kako u njoj samoj i u njenoj protivrečnosti tako i praktično revolucionisati. Dakle, kad na primer, zemaljska porodica bude otkrivena kao tajna svete porodice, nužno je samo ovu prvu teorijski i praktično uništiti.
5. Fojerbah, nezadovoljan "apstraktnim mišljenjem", želi opažanje; ali, on ne shvata čulnost kao praktičnu ljudsko-čulnu delatnost.
6. Fojerbah religioznu suštinu svodi na ljudsku suštinu. Ali, ljudska suština nije nikakav apstraktum koji se nalazi u pojedinačnoj individui. U svojoj stvarnosti ona je skup društvenih odnosa. Fojerbah, koji se ne upušta u kritiku ove stvarne suštine, jeste, stoga, primoran: 1. da apstrahuje od istorijskog toka i da religiozno osećanje fiksira za sebe i pretpostavi apstraktnu � "izolovanu" � ljudsku individuu. 2. Zato što se suština može shvatiti samo kao "rod", kao unutrašnja, nema opštost koja čisto prirodno povezuje mnoge individue.
7. Stoga Fojerbah ne vidi da je samo "religiozno osećanje" društveni proizvod i da apstraktna individua, koju on analizira, pripada određenom obliku društva.
8. Sav društveni život je bitno "praktičan". Sve misterije koje teoriju navode na misticizam svoje racionalno rešenje nalaze u ljudskoj praksi i u poimanju ove prakse.
9. Najviše do čega dolazi "kontemplativni materijalizam", tj. materijalizam koji čulnost ne poima kao praktičnu delatnost, jeste opažanje pojedinačnih individua i građanskog društva.
10. Stanovište starog materijalizma je građansko društvo, stanovište novog je ljudsko društvo ili društveno čovečanstvo.
11. Filozofi su samo različito tumačili svet a stvarje u tome da se on izmeni.
1. Glavni nedostatak sveg dosadašnjeg materijalizma (uključujući i Fojerbahov) jeste to što se predmet, stvarnost, čulnost shvata samo u obliku objekta ili opažanja, a ne kao čulna ljudska delatnost, praksa, nesubjektivno. Otuda je aktivnu stranu nasuprot materijalizmu apstraktno razvio idealizam � koji, naravno, ne poznaje stvarno, čulnu delatnost kao takvu. Fojerbah hoće čulne objekte � stvarno različite od objekta mišljenja; ali on samu ljudsku delatnost ne shvata kao "predmetnu delatnost". Stoga u "Suštini hrišćanstva" smatra da je samo teorijsko ponašanje istinski ljudsko, dok se praksa shvata i određuje u njenom prljavom jevrejskom pojavnom obliku. Stoga on ne shvata značaj "revolucionarne", "prakitčko-kritičke" delatnosti. 2. Pitanje da li predmetna istina pripada ljudskom mišljenju nije pitanje teorije, već "praktično" pitanje. U praksi čovek mora dokazati istinitost, to jest stvarnost i moć, obostranost svog mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja � jeste čisto "sholastičko" pitanje.
3. Materijalističko učenje o promeni okolnosti i vaspitanja zaboravlja da ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora biti vaspitan. Stoga ono mora ispitivati društvo u dva dela od kojih je jedan uzdignut iznad njega. Poklapanje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti ili samoizmene može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao REVOLUCINARNA PRAKSA.
4. Fojerbah polazi od činjenice religioznog samootuđenja, udvajanja sveta u jedan religiozan i jedan svetovan. Njegov rad se sastoji u tome da religiozni svet svede na njegovu svetovnu osnovu. Ali to da se svetovna osnova sama od sebe odvaja i uzdiže i sebi utvrđuje samostalno carstvo u oblacima, treba objasniti samo sopstvenom pocepanošću i sopstvenom protivrečnošću ove svetovne osnove. Dakle, nju je nužno razumeti kako u njoj samoj i u njenoj protivrečnosti tako i praktično revolucionisati. Dakle, kad na primer, zemaljska porodica bude otkrivena kao tajna svete porodice, nužno je samo ovu prvu teorijski i praktično uništiti.
5. Fojerbah, nezadovoljan "apstraktnim mišljenjem", želi opažanje; ali, on ne shvata čulnost kao praktičnu ljudsko-čulnu delatnost.
6. Fojerbah religioznu suštinu svodi na ljudsku suštinu. Ali, ljudska suština nije nikakav apstraktum koji se nalazi u pojedinačnoj individui. U svojoj stvarnosti ona je skup društvenih odnosa. Fojerbah, koji se ne upušta u kritiku ove stvarne suštine, jeste, stoga, primoran: 1. da apstrahuje od istorijskog toka i da religiozno osećanje fiksira za sebe i pretpostavi apstraktnu � "izolovanu" � ljudsku individuu. 2. Zato što se suština može shvatiti samo kao "rod", kao unutrašnja, nema opštost koja čisto prirodno povezuje mnoge individue.
7. Stoga Fojerbah ne vidi da je samo "religiozno osećanje" društveni proizvod i da apstraktna individua, koju on analizira, pripada određenom obliku društva.
8. Sav društveni život je bitno "praktičan". Sve misterije koje teoriju navode na misticizam svoje racionalno rešenje nalaze u ljudskoj praksi i u poimanju ove prakse.
9. Najviše do čega dolazi "kontemplativni materijalizam", tj. materijalizam koji čulnost ne poima kao praktičnu delatnost, jeste opažanje pojedinačnih individua i građanskog društva.
10. Stanovište starog materijalizma je građansko društvo, stanovište novog je ljudsko društvo ili društveno čovečanstvo.
11. Filozofi su samo različito tumačili svet a stvarje u tome da se on izmeni.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
FRIDRIH VILHEM NIČE (Tako je govorio Zaratustra i Volja za moć)
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja! Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...) Ako sam ikad iznad sebe razapinjao mirno nebo i vlastitim krilima letio u vlastita neba:
Ako sam, igrajući se, plivao u dubokim daljinama svetlosti i ako je mojoj slobodi došla mudrost ptica:
- a ovako govori mudrost ptica: "Gle, ne postoji ni gore ni dole! Prebacuj se unaokolo, napolje, natrag, ti koji si tako lagan! Pevaj! Ne govori više!
- nisu li onda sve reči stvorene za one koji su teški? Ne lažu li reči onom koji je lagan? Pevaj! Ne govori više!
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja!
Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...)
"Jer, tebe ljubim, večnosti!"(...)
I pozvao sam ih da obore svoje stare katedre i sve gde je zasela ona stara umišljenost; pozvao sam ih da se smeju svojim velikim učiteljima kreposti, i svecima, i pesnicima, i iskupiteljima sveta.
Pozvao sam ih da se smeju svojim turobnim mudracima, i svima onima koji su poput crnih strašila opominjući sedeli na drvetu saznanja. (...)
Ali, ja kažem: šta pada, valja još i gurnuti! Predigra sam boljih igrača, braćo moja! Primer sam! Radite po mom primeru!
I onoga koga ne možete naučiti da leti, toga mi naučite- "brzo padati!" (...)
"Stvaraoca" mrze najviše: onoga ko razbija tablice i stare vrednosti zovu- razbijačem, razbojnikom. Dobri, naime, ne znaju stvarati: oni su uvek početak kraja. Oni razapinju onog ko ispisuje nove vrednosti na nove ploče, oni sebi "žrtvuju" budućnost- oni razapinju svu ljudsku budućnost!
Dobri- oni su uvek bili početak kraja! (...)
Pred bogom!- Ali, sada je umro taj bog! Taj bog, vi viši ljudi, beše vaša najveća opasnost. Od kada on leži u grobu, da, tek od tada ste ponovo vaskrsli. Sada tek dolazi veliko Podne, tek sad će postati viši čovek- gospodarem!
Shvatate li ovu reč, braćo moja? Preplašili ste se: zahvati li i srce vaše nesvestice? Zjapi li vam ovde bezdan? Da li je ovde na vas podzemni pas razjapio njušku?
Pa dobro! Napred! O, vi viši ljudi! Tek sada brdo ljudske budućnosti oseća muke porođajne. Bog je umro: mi sada hoćemo- da živi NATČOVEK.
Oni što se najnespokojniji danas pitaju: "Kako da se čovek održi? A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?" (...)
Kad je Zaratustra došao u obližnji grad, što leži uz šume, nađe se na trgu mnogo skupljenog sveta: bilo je objavljeno da će se pojaviti plesač na užetu. I Zaratustra ovako progovori puku:
"Učim vas NATČOVEKU. Čovek je nešto što treba da bude prevladano. Šta ste vi učinili da biste ga prevladali? Sva bića su dosad stvorila nešto iznad sebe: a želite li vi biti oseka ove velike plime i radije se vratiti životinji nego prevladati čoveka!
Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolan stid. I upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolan stid. Prešli ste out od crva do čoveka, a mnogo toga u vama je i dalje crv. Bili ste jednom majmuni, i još sada je čovek više majmun od bilo kog drugog.
A onaj koji od vas mudriji, on je onda puko dvojstvo i mešavine biljke i aveti. A zar vas ja pozivam da budete biljke i aveti?
Eto, učim vas natčoveku!
Natčovek je smisao zemlje! A i vaša volja kaže: neka natčovek bude smisao zemlje!
Preklinjem vas, braćo moja, "ostanite verni zemlji" i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Sve su to trovači, svesno ili nesvesno.
To su oni koji preziru život, to su oni koji umiru i koji su samootrovani pa ih je ova zemlja sita: mogu onda da nestanu! Nedavno je greh prema bogu bio najveći greh, no bog je umro, pa su tako umrli i bezbožnici. Sada je najstrašnije grešiti prema zemlji i više ceniti unutrašnjost onog neistraživog nego smisao zemlje! (...)
Čovek je uže- pričvršćeno između životinje i natčoveka- uže iznad bezdana.
Opasno je pogledati preko, opasno je krenuti na put, opasno je pogledati iza sebe, opasno je oklevanje i stajanje. Ono što je veliko kod čoveka je to što je on most, a ne svrha: ono što se u čoveku može ceniti, to je prelaz i silazak. Ljubim one koji ne znaju drugačije živeti nego samo u propadanju, a to su oni koji prelaze. (...)
Oni koji su najnespokojniji danas pitaju. "Kako da se čovek održi?" A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?"
Na mom srcu leži natčovek, on mi je prvi i jedini, a ne čovek: ne bližnji, ne siromašniji, ne onaj koji je najviše patio, ne najbolji.
O braćo moja, ono što ljubim kod čoveka je to što je on prelaz, silaz i pad. A i u vama je mnogo toga što mi omogućuje da ljubim i da se nadam (...)
VOLJA ZA MOĆ
Čija je "volja za moć" moral?- Pokušaj da se moralne vrednosti postave za gospodare svih drugih vrednosti, tako da ne budu samo vođe i sudije života, nego i saznanje, umetnost, političke i društvene teze, predstavlja opštu činjenicu u istoriji Evrope od Sokrata (...)
Ceo evropski moral zasniva se na vrednostima koje su od koristi stadu: nevolja svih viših i izuzetnih ljudi objašnjava se time što sve ono što ih izdvaja od ostalih dopire do njihove svesti u obliku sećanja njihove malenosti i omalovažavanja. Snaga modernog čoveka uzrok je pesimističke turobnosti: prosečan čovek, kao i masa, ne muči se mnogo pitanjima ili savešću- on je veseo. (Među turobnim i jakim ljudima nalaze se Paskal i Šopenhauer kao primer). Što se jedna osobina čini opasnija po stado, to je stado žešće osuđuje (...)
"Mržnja prema povlašćenim duhom i telom": pobuna ružnih, nakaznih duša protiv lepih, ponosnih, radosnih. Oruđa za to su: sumnjičenje lepote, ponosa, radosti: "zasluga ne postoji", "opasnost je ogromna: čovek mora strepeti i osećati se rđavo", "prirodnost je zlo: pravilo je opirati se prirodi. Isto tako i razum"(protivprirodnost kao nešto više) (...)
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja! Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...) Ako sam ikad iznad sebe razapinjao mirno nebo i vlastitim krilima letio u vlastita neba:
Ako sam, igrajući se, plivao u dubokim daljinama svetlosti i ako je mojoj slobodi došla mudrost ptica:
- a ovako govori mudrost ptica: "Gle, ne postoji ni gore ni dole! Prebacuj se unaokolo, napolje, natrag, ti koji si tako lagan! Pevaj! Ne govori više!
- nisu li onda sve reči stvorene za one koji su teški? Ne lažu li reči onom koji je lagan? Pevaj! Ne govori više!
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja!
Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...)
"Jer, tebe ljubim, večnosti!"(...)
I pozvao sam ih da obore svoje stare katedre i sve gde je zasela ona stara umišljenost; pozvao sam ih da se smeju svojim velikim učiteljima kreposti, i svecima, i pesnicima, i iskupiteljima sveta.
Pozvao sam ih da se smeju svojim turobnim mudracima, i svima onima koji su poput crnih strašila opominjući sedeli na drvetu saznanja. (...)
Ali, ja kažem: šta pada, valja još i gurnuti! Predigra sam boljih igrača, braćo moja! Primer sam! Radite po mom primeru!
I onoga koga ne možete naučiti da leti, toga mi naučite- "brzo padati!" (...)
"Stvaraoca" mrze najviše: onoga ko razbija tablice i stare vrednosti zovu- razbijačem, razbojnikom. Dobri, naime, ne znaju stvarati: oni su uvek početak kraja. Oni razapinju onog ko ispisuje nove vrednosti na nove ploče, oni sebi "žrtvuju" budućnost- oni razapinju svu ljudsku budućnost!
Dobri- oni su uvek bili početak kraja! (...)
Pred bogom!- Ali, sada je umro taj bog! Taj bog, vi viši ljudi, beše vaša najveća opasnost. Od kada on leži u grobu, da, tek od tada ste ponovo vaskrsli. Sada tek dolazi veliko Podne, tek sad će postati viši čovek- gospodarem!
Shvatate li ovu reč, braćo moja? Preplašili ste se: zahvati li i srce vaše nesvestice? Zjapi li vam ovde bezdan? Da li je ovde na vas podzemni pas razjapio njušku?
Pa dobro! Napred! O, vi viši ljudi! Tek sada brdo ljudske budućnosti oseća muke porođajne. Bog je umro: mi sada hoćemo- da živi NATČOVEK.
Oni što se najnespokojniji danas pitaju: "Kako da se čovek održi? A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?" (...)
Kad je Zaratustra došao u obližnji grad, što leži uz šume, nađe se na trgu mnogo skupljenog sveta: bilo je objavljeno da će se pojaviti plesač na užetu. I Zaratustra ovako progovori puku:
"Učim vas NATČOVEKU. Čovek je nešto što treba da bude prevladano. Šta ste vi učinili da biste ga prevladali? Sva bića su dosad stvorila nešto iznad sebe: a želite li vi biti oseka ove velike plime i radije se vratiti životinji nego prevladati čoveka!
Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolan stid. I upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolan stid. Prešli ste out od crva do čoveka, a mnogo toga u vama je i dalje crv. Bili ste jednom majmuni, i još sada je čovek više majmun od bilo kog drugog.
A onaj koji od vas mudriji, on je onda puko dvojstvo i mešavine biljke i aveti. A zar vas ja pozivam da budete biljke i aveti?
Eto, učim vas natčoveku!
Natčovek je smisao zemlje! A i vaša volja kaže: neka natčovek bude smisao zemlje!
Preklinjem vas, braćo moja, "ostanite verni zemlji" i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Sve su to trovači, svesno ili nesvesno.
To su oni koji preziru život, to su oni koji umiru i koji su samootrovani pa ih je ova zemlja sita: mogu onda da nestanu! Nedavno je greh prema bogu bio najveći greh, no bog je umro, pa su tako umrli i bezbožnici. Sada je najstrašnije grešiti prema zemlji i više ceniti unutrašnjost onog neistraživog nego smisao zemlje! (...)
Čovek je uže- pričvršćeno između životinje i natčoveka- uže iznad bezdana.
Opasno je pogledati preko, opasno je krenuti na put, opasno je pogledati iza sebe, opasno je oklevanje i stajanje. Ono što je veliko kod čoveka je to što je on most, a ne svrha: ono što se u čoveku može ceniti, to je prelaz i silazak. Ljubim one koji ne znaju drugačije živeti nego samo u propadanju, a to su oni koji prelaze. (...)
Oni koji su najnespokojniji danas pitaju. "Kako da se čovek održi?" A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?"
Na mom srcu leži natčovek, on mi je prvi i jedini, a ne čovek: ne bližnji, ne siromašniji, ne onaj koji je najviše patio, ne najbolji.
O braćo moja, ono što ljubim kod čoveka je to što je on prelaz, silaz i pad. A i u vama je mnogo toga što mi omogućuje da ljubim i da se nadam (...)
VOLJA ZA MOĆ
Čija je "volja za moć" moral?- Pokušaj da se moralne vrednosti postave za gospodare svih drugih vrednosti, tako da ne budu samo vođe i sudije života, nego i saznanje, umetnost, političke i društvene teze, predstavlja opštu činjenicu u istoriji Evrope od Sokrata (...)
Ceo evropski moral zasniva se na vrednostima koje su od koristi stadu: nevolja svih viših i izuzetnih ljudi objašnjava se time što sve ono što ih izdvaja od ostalih dopire do njihove svesti u obliku sećanja njihove malenosti i omalovažavanja. Snaga modernog čoveka uzrok je pesimističke turobnosti: prosečan čovek, kao i masa, ne muči se mnogo pitanjima ili savešću- on je veseo. (Među turobnim i jakim ljudima nalaze se Paskal i Šopenhauer kao primer). Što se jedna osobina čini opasnija po stado, to je stado žešće osuđuje (...)
"Mržnja prema povlašćenim duhom i telom": pobuna ružnih, nakaznih duša protiv lepih, ponosnih, radosnih. Oruđa za to su: sumnjičenje lepote, ponosa, radosti: "zasluga ne postoji", "opasnost je ogromna: čovek mora strepeti i osećati se rđavo", "prirodnost je zlo: pravilo je opirati se prirodi. Isto tako i razum"(protivprirodnost kao nešto više) (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
VILIJEM DŽEJMS (Pragmatizam)
Pragmatička metoda u prvom redu je metoda rešavanja metafizičkih sporova koji bi se, inače, mogli uvući u beskraj (...). Zapanjićete se kada vidite koliko filozofskih sporova postaju beznačajni onog časa kada ih podvrgenete prostom ispitu povlačenja konkretnih posledica. Nigde nema stvarne razlike koja ne proizvodi negde drugde neku novu razliku- nema razlike u apstraktnoj istini koja se ne bi izrazila i u nekoj razlici kako u konkretnoj činjenici tako i u ponašanju koje je posledica te činjenice i koje je nametnuto nekom, nekako, negde i nekad. Sva funkcija filozofije trebalo bi da bude u tome da pronađe kakvu to određenu razliku za vas ili za mene čini, u određenim trenucima našeg života i da li je ova ili ona svetska formula istinita. (...) "Teorije takođe postaju oruđe istraživanja, a ne odgovori na zagonetke, tj. odgovori na kojima možemo da otpočnemo." Mi se ne izležavamo na njima, mi se krećemo napred, i, povremeno, stvaramo prirodu iznova uz njihovu pomoć. Pragmatizam razrešava sve naše teorije, čini ih savitljivijim i pokreće svaku na delanje. Budući da u suštini nije ništa novo, on je u harmoniji sa mnogim antičkim filozofskim smerovima. On se, na primer, slaže sa nominalizmom u tome što se uvek poziva na pojedinačno; sa utilitarizmom u tome što naglašava praktičnu stranu; sa pozitivizmom u njegovom preziranju verbalnih rešenja, beskorisnih pitanja i metafizičkih apstrakcija. (...) "Teorije takođe postaju oruđe istraživanja, a ne odgovori na zagonetke, tj. odgovori na kojima možemo da otpočnemo." Mi se ne izležavamo na njima, mi se krećemo napred, i, povremeno, stvaramo prirodu iznova uz njihovu pomoć. Pragmatizam razrešava sve naše teorije, čini ih savitljivijim i pokreće svaku na delanje. Budući da u suštini nije ništa novo, on je u harmoniji sa mnogim antičkim filozofskim smerovima. On se, na primer, slaže sa nominalizmom u tome što se uvek poziva na pojedinačno; sa utilitarizmom u tome što naglašava praktičnu stranu; sa pozitivizmom u njegovom preziranju verbalnih rešenja, beskorisnih pitanja i metafizičkih apstrakcija. (...)
Zasad mogu reći samo to da je istina jedna vrsta dobra, a ne, kao što se obično misli, kategorija potpuno odvojena od dobrog, i samo koordisana sa njim. Istinito je ime za sve ono što god se dokaže da je dobro u obliku verovanja, i kao dobro, takođe, iz određenih razloga koji se daju naznačiti. Zacelo morate priznati da kad ne bi bilo životnog dobra u istinitim idejam, ili kad bi njihovo saznanje bilo štetno, a lažne ideje jednako korisne, onda opšta misao da je istina božanska i dragocena, a traganje za njom dužnost, nikad ne bi moglo ponići, izrasti i postati dogma. U jednom takvom svetu, naša dužnost bi bila da se klonimo istine. Ali u ovom svetu, upravo kao što je izvesna hrana ne samo prijatna našem ukusu, već je dobra i za naše zube, naš želudac i naše tkivo; tako i izvesne ideje ne samo što su prijatne da se o njima misli, ili da su prijatne zato što podržavaju druge ideje koje su nam drage, već su takođe od pomoći i u praktičnim životnim borbama
Pragmatička metoda u prvom redu je metoda rešavanja metafizičkih sporova koji bi se, inače, mogli uvući u beskraj (...). Zapanjićete se kada vidite koliko filozofskih sporova postaju beznačajni onog časa kada ih podvrgenete prostom ispitu povlačenja konkretnih posledica. Nigde nema stvarne razlike koja ne proizvodi negde drugde neku novu razliku- nema razlike u apstraktnoj istini koja se ne bi izrazila i u nekoj razlici kako u konkretnoj činjenici tako i u ponašanju koje je posledica te činjenice i koje je nametnuto nekom, nekako, negde i nekad. Sva funkcija filozofije trebalo bi da bude u tome da pronađe kakvu to određenu razliku za vas ili za mene čini, u određenim trenucima našeg života i da li je ova ili ona svetska formula istinita. (...) "Teorije takođe postaju oruđe istraživanja, a ne odgovori na zagonetke, tj. odgovori na kojima možemo da otpočnemo." Mi se ne izležavamo na njima, mi se krećemo napred, i, povremeno, stvaramo prirodu iznova uz njihovu pomoć. Pragmatizam razrešava sve naše teorije, čini ih savitljivijim i pokreće svaku na delanje. Budući da u suštini nije ništa novo, on je u harmoniji sa mnogim antičkim filozofskim smerovima. On se, na primer, slaže sa nominalizmom u tome što se uvek poziva na pojedinačno; sa utilitarizmom u tome što naglašava praktičnu stranu; sa pozitivizmom u njegovom preziranju verbalnih rešenja, beskorisnih pitanja i metafizičkih apstrakcija. (...) "Teorije takođe postaju oruđe istraživanja, a ne odgovori na zagonetke, tj. odgovori na kojima možemo da otpočnemo." Mi se ne izležavamo na njima, mi se krećemo napred, i, povremeno, stvaramo prirodu iznova uz njihovu pomoć. Pragmatizam razrešava sve naše teorije, čini ih savitljivijim i pokreće svaku na delanje. Budući da u suštini nije ništa novo, on je u harmoniji sa mnogim antičkim filozofskim smerovima. On se, na primer, slaže sa nominalizmom u tome što se uvek poziva na pojedinačno; sa utilitarizmom u tome što naglašava praktičnu stranu; sa pozitivizmom u njegovom preziranju verbalnih rešenja, beskorisnih pitanja i metafizičkih apstrakcija. (...)
Zasad mogu reći samo to da je istina jedna vrsta dobra, a ne, kao što se obično misli, kategorija potpuno odvojena od dobrog, i samo koordisana sa njim. Istinito je ime za sve ono što god se dokaže da je dobro u obliku verovanja, i kao dobro, takođe, iz određenih razloga koji se daju naznačiti. Zacelo morate priznati da kad ne bi bilo životnog dobra u istinitim idejam, ili kad bi njihovo saznanje bilo štetno, a lažne ideje jednako korisne, onda opšta misao da je istina božanska i dragocena, a traganje za njom dužnost, nikad ne bi moglo ponići, izrasti i postati dogma. U jednom takvom svetu, naša dužnost bi bila da se klonimo istine. Ali u ovom svetu, upravo kao što je izvesna hrana ne samo prijatna našem ukusu, već je dobra i za naše zube, naš želudac i naše tkivo; tako i izvesne ideje ne samo što su prijatne da se o njima misli, ili da su prijatne zato što podržavaju druge ideje koje su nam drage, već su takođe od pomoći i u praktičnim životnim borbama
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
HERAKLIT (Fragmenti)
- Ovaj svet (kosmos) isti za sve nas, nije stvorio nijedan čovek niti bog- već je on bio, jeste, i biće večno živa vatra, koja se s merom pali i gasi.
- Priroda voli da se skriva.
- Zbog toga valja ići za onim što je zajedničko. Ali, premda je logos zajednički, ipak većina živi tako kao da svako ima svoju vlastitu pamet. UM-RAT-HARMONIJA (Logos-polemos- harmonia)
- Rat je otac svega i svega je kralj. Jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jedne je učinio robovima a druge slobodnima.
- Treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda borba i da sve nastaje kroz borbu ako je to nužno.
- Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve onda biva borbom.
- Helije neče prekoračiti svoje mere, inače će ga pronaći Erinije, pomoćnice Pravde.
UM-DUŠA (Logos- psihe)
- Granice duše nećeš naći u hodu, makar pregazio svoj put, tako dubok logos ima.
- Duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava.
- Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle.
- Suva duša jeste najmudrija i najbolja.
- Teško je boriti se protiv srca, jer što ono hoće, kupuje na štetu duše.
- Nije dobro za ljude ako im se ostvari svaka želja.
UM-ZAKON-VRLINA (Logos-nomos-arete)
- Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme.
- Javno nasilje treba gasiti pre nego gradski požar.
- Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi gledajući u nju- to je mudrost.
- Kad bi se ona (sreća) sastojala u telesnim nasladama, volove bismo nazivali srećnim kad nađu grahoricu za jelo.
- Jedan čovek za mene je kao deset hiljada samo ako je najbolji. (...)
- Ovaj svet (kosmos) isti za sve nas, nije stvorio nijedan čovek niti bog- već je on bio, jeste, i biće večno živa vatra, koja se s merom pali i gasi.
- Priroda voli da se skriva.
- Zbog toga valja ići za onim što je zajedničko. Ali, premda je logos zajednički, ipak većina živi tako kao da svako ima svoju vlastitu pamet. UM-RAT-HARMONIJA (Logos-polemos- harmonia)
- Rat je otac svega i svega je kralj. Jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jedne je učinio robovima a druge slobodnima.
- Treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda borba i da sve nastaje kroz borbu ako je to nužno.
- Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve onda biva borbom.
- Helije neče prekoračiti svoje mere, inače će ga pronaći Erinije, pomoćnice Pravde.
UM-DUŠA (Logos- psihe)
- Granice duše nećeš naći u hodu, makar pregazio svoj put, tako dubok logos ima.
- Duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava.
- Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle.
- Suva duša jeste najmudrija i najbolja.
- Teško je boriti se protiv srca, jer što ono hoće, kupuje na štetu duše.
- Nije dobro za ljude ako im se ostvari svaka želja.
UM-ZAKON-VRLINA (Logos-nomos-arete)
- Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme.
- Javno nasilje treba gasiti pre nego gradski požar.
- Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi gledajući u nju- to je mudrost.
- Kad bi se ona (sreća) sastojala u telesnim nasladama, volove bismo nazivali srećnim kad nađu grahoricu za jelo.
- Jedan čovek za mene je kao deset hiljada samo ako je najbolji. (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
NIKOLAJ BERĐAJEV (Samospoznaja, Duh i realnost)
Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam "zatočenik slobode". I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (...) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...)
Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu.
DUH I REALNOST
Duh nije moguće racionalno definisati, to je očajan pokušaj razuma. Takvom definicijom duh se usmrćuje, pretvara u objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne može načiniti pojam. Ali, moguće je uočiti znakove duha. Moguće je reći da se takvim znakovima očitiju sloboda, smisao, stvaralačka delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obećanje najvišem božanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grčke filozofije. Pošto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao nešto što je nezavisno od prirode i društvene determinacije. (...) Duh je sloboda, a sloboda seže u predbivstvenu dubinu. (...) Duh je stvaralaštvo, duh stvara novo biće. (...) No, duh ipak ne potiče samo od Boga, već i od početne, predbivstvene slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan, izvanracionalan, nadracionalan. (...)
Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam "zatočenik slobode". I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (...) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...)
Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu.
DUH I REALNOST
Duh nije moguće racionalno definisati, to je očajan pokušaj razuma. Takvom definicijom duh se usmrćuje, pretvara u objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne može načiniti pojam. Ali, moguće je uočiti znakove duha. Moguće je reći da se takvim znakovima očitiju sloboda, smisao, stvaralačka delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obećanje najvišem božanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grčke filozofije. Pošto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao nešto što je nezavisno od prirode i društvene determinacije. (...) Duh je sloboda, a sloboda seže u predbivstvenu dubinu. (...) Duh je stvaralaštvo, duh stvara novo biće. (...) No, duh ipak ne potiče samo od Boga, već i od početne, predbivstvene slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan, izvanracionalan, nadracionalan. (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
EDMUND HUSERL (Ideja fenomenologije i Kriza evropskih nauka)
Ako je dakle, kako iz ovog razmatranja postaje nesumnjivo, kritika saznanja neka nauka koja neprestano želi samo, i za sve vrste saznanja i forme saznanja, da rasvetljava, onda se ona ne može "koristiti nijednom prirodnom naukom"; ona ne treba da se nadovezuje na rezultate te nauke, na njena ustanovljena bića, jer ustanovljenja ostaju za nju sporna. Sve nauke su za nju samo "pojave nauka". (...) Radi izbegavanja tog pomeranja i radi stalnog prisećanja smisla ispitivanja te mogućnosti, potrebno je, dakle, "fenomenološko redukovanje". Ono pokazuje: sve što je transcedentno to ima indeks nuliteta, tj.njegova egzistencija, njegovo važenje, ne može se postaviti kao takvo, već u najboljem slučaju kao "pojava važenja". Ja mogu raspolagati svim naukama samo kao pojavama, a ne kao sistemima važećih istina koje bih imao da upotrebljavam kao polazište u obliku premise, čak i u obliku hipoteza, kao čitava psihologija ili prirodna nauka, na primer. Međutim, istinski "smisao principa" je stalno iziskivanje da se ostane pri stvarima koje se ovde javljaju, a ne da se mešaju sa sasvim drugim problemima (...)
Ako izuzmemo metafizičke smerove kritike saznanja, ako se držimo samo čisto njenog zadatka, da objasni "suštinu i predmetnost saznanja", onda je ona "fenomenologija saznanja i predmetnosti saznanja" i obrazuje prvi i osnovni deo fenomenologije uopšte. Fenomenologija: to označava jednu nauku, jednu vezu naučnih disciplina; ali fenomenologija istovremeno i pre svega označava metod i misaoni stav: specifični "filozofski misaoni stav", specifični "filozofski metod". (...) " Na putu fenomenološke redukcije, svakom psihičkom doživljaju odgovara neki čisti fenomen, koji svoju imanentnu suštinu (uzeto pojadinačno) izlaže kao asolutnu delaznost". Isključeno je, tj. suspendovano svako postavljanje neke ne imanentne stvarnosti, koja nije sadržana u fenomenu, mada je u njemu zamišljena, i istovremeno neke "ne date stvarnosti".
KRIZA EVROPSKIH NAUKA
Kriza naših nauka kao takvih � može li se o tome ozbiljno govoriti? Nije li, kad je posredi takva priča, koja se danas svuda čuje, reč o preterivanju? Kriza jedne nauke ne znači ništa manje nego da je postala sporna njena stvarna naučnost; celokupan način na koji je ona odredila svoj zadatak i za koji je izgradila metodiku. To možda važi za filozofiju, kojoj danas preti da podlegne skepsi, iracionalizmu, misticizmu. Isto tako može važiti za psihologiju, u onoj meri u kojoj ona još ima filozofske pretenzije ne želeći da bude samo jedna među pozitivnim naukama. Ali, kako ozbiljno možemo govoriti upravo o krizi nauke uopšte, dakle i krizi pozitivnih nauka: među njima, o krizi čiste matematike, egzaktnih prirodnih nauka, kojima ipak ne prestajemo da se divimo kao uzorima stroge i u najvećoj meri uspešne naučnosti? Neosporno je da su se one, s obzirom na celokupni stil svoje sistematske teoretike i metodike, pokazale kao promenjljive. Tek nedavno su izbegle dogmatizovanje koje im je pretilo pod nazivom "klaična fizika", i to kao tobožnje dovršenje njihovog, već vekovima, osvedočenog stila. Ali, zar pobedonosna borba protiv ideala klasične fizike, i isto tako spor oko istinskog, smislu primerenog oblika izgradnje čiste matematike koje i danas traje, znači da prethodne fizika i matematika još nisu bile naučne, ili da one, premda opterećene izvesnim nejasnoćama ili zatamnjenjima, nisu ipak na svom radnom polju postigle evidentne uvide? (...)
Puke činjeničke nauke stvaraju puke činjeničke ljude. Preokret javnog vrednovanja bio je neizbežan naročito posle rata, i on se, kao što znamo, kod mlade generacije, malo-pomalo pretvorio u neprijateljsko raspoloženje. Ova nauka nam u našoj životnoj ugroženosti- tako čujemo- nema šta da kaže. Ona principijalno isključuje upravo ona pitanja koja su od gorućeg značaja za čoveka, izručenog najsudbonosnijim prevratima u našim zlosrećnim vremenima: pitanja o smislu ili besmislenosti čitave ove ljudske egzistencije. Ne zahtevaju li ona u svojoj opštosti i nužnosti da svi ljudi to opšte takođe promišljaju i da na osnovu racionalnog uvida odgovaraju na njih? Ona se, konačno, tiču čoveka kao onog ko se slobodno odlučuje u svom ponašanju prema ljudskom i vanljudskom okolnom svetu, kao slobodnog u svojim mogućnostima da oblikuje sebe i svoj okolni svet. Šta nauka može da kaže o umnosti i neumnosti, a šta o nama, ljudima, kao subjektima ove slobode? Puka nauka o fizičkom telu ne može reći ništa, pošto ona apstrahuje od svega subjektivnog. S druge strane, što se duhovnih nauka tiče, koje u svim posebnim i opštim disciplinama ipak posmatraju čoveka u njegovoj duhovnoj egzistenciji, dakle u horizontu njegove istoričnosti, njegova stroga naučnost, kaže se, zahteva da istraživač brižljivo isključuje sva vrednosna stanovišta, sva pitanja o umnosti i neumnosti tematskog humaniteta i njihovih kulturnih tvorevina. Naučna, objektivna istina sastoji se isključivo u tome da utvrdi đšta svet, kako fizički tako i duhovni, stvarno jeste. Mogu li, međutim, svet i ljudka egzistencija u njemu usitinu imati smisla ako za nauke važi istinito samo ono što se na ovaj način objektivno može utvrditi, ako istorija nema ničemu drugom da poučava nego da se svi oblici duhovnog sveta, sve životne okolnosti u kojima su ljudi ikad nalazili oslonac, ideali, norme, formiraju i ponovo raspadaju kao nestalni talasi, da je oduvek tako bilo i da će tako biti, da se um iznova mora pretvarati u besmisao, dobročinstvo u muku? Možemo li se pomiriti s tim, možemo li živeti u onom svetu čije istorijsko događanje nije ništra drugo do neprekidan splet iluzornih poleta i gorkih razočaranja?
Ako je dakle, kako iz ovog razmatranja postaje nesumnjivo, kritika saznanja neka nauka koja neprestano želi samo, i za sve vrste saznanja i forme saznanja, da rasvetljava, onda se ona ne može "koristiti nijednom prirodnom naukom"; ona ne treba da se nadovezuje na rezultate te nauke, na njena ustanovljena bića, jer ustanovljenja ostaju za nju sporna. Sve nauke su za nju samo "pojave nauka". (...) Radi izbegavanja tog pomeranja i radi stalnog prisećanja smisla ispitivanja te mogućnosti, potrebno je, dakle, "fenomenološko redukovanje". Ono pokazuje: sve što je transcedentno to ima indeks nuliteta, tj.njegova egzistencija, njegovo važenje, ne može se postaviti kao takvo, već u najboljem slučaju kao "pojava važenja". Ja mogu raspolagati svim naukama samo kao pojavama, a ne kao sistemima važećih istina koje bih imao da upotrebljavam kao polazište u obliku premise, čak i u obliku hipoteza, kao čitava psihologija ili prirodna nauka, na primer. Međutim, istinski "smisao principa" je stalno iziskivanje da se ostane pri stvarima koje se ovde javljaju, a ne da se mešaju sa sasvim drugim problemima (...)
Ako izuzmemo metafizičke smerove kritike saznanja, ako se držimo samo čisto njenog zadatka, da objasni "suštinu i predmetnost saznanja", onda je ona "fenomenologija saznanja i predmetnosti saznanja" i obrazuje prvi i osnovni deo fenomenologije uopšte. Fenomenologija: to označava jednu nauku, jednu vezu naučnih disciplina; ali fenomenologija istovremeno i pre svega označava metod i misaoni stav: specifični "filozofski misaoni stav", specifični "filozofski metod". (...) " Na putu fenomenološke redukcije, svakom psihičkom doživljaju odgovara neki čisti fenomen, koji svoju imanentnu suštinu (uzeto pojadinačno) izlaže kao asolutnu delaznost". Isključeno je, tj. suspendovano svako postavljanje neke ne imanentne stvarnosti, koja nije sadržana u fenomenu, mada je u njemu zamišljena, i istovremeno neke "ne date stvarnosti".
KRIZA EVROPSKIH NAUKA
Kriza naših nauka kao takvih � može li se o tome ozbiljno govoriti? Nije li, kad je posredi takva priča, koja se danas svuda čuje, reč o preterivanju? Kriza jedne nauke ne znači ništa manje nego da je postala sporna njena stvarna naučnost; celokupan način na koji je ona odredila svoj zadatak i za koji je izgradila metodiku. To možda važi za filozofiju, kojoj danas preti da podlegne skepsi, iracionalizmu, misticizmu. Isto tako može važiti za psihologiju, u onoj meri u kojoj ona još ima filozofske pretenzije ne želeći da bude samo jedna među pozitivnim naukama. Ali, kako ozbiljno možemo govoriti upravo o krizi nauke uopšte, dakle i krizi pozitivnih nauka: među njima, o krizi čiste matematike, egzaktnih prirodnih nauka, kojima ipak ne prestajemo da se divimo kao uzorima stroge i u najvećoj meri uspešne naučnosti? Neosporno je da su se one, s obzirom na celokupni stil svoje sistematske teoretike i metodike, pokazale kao promenjljive. Tek nedavno su izbegle dogmatizovanje koje im je pretilo pod nazivom "klaična fizika", i to kao tobožnje dovršenje njihovog, već vekovima, osvedočenog stila. Ali, zar pobedonosna borba protiv ideala klasične fizike, i isto tako spor oko istinskog, smislu primerenog oblika izgradnje čiste matematike koje i danas traje, znači da prethodne fizika i matematika još nisu bile naučne, ili da one, premda opterećene izvesnim nejasnoćama ili zatamnjenjima, nisu ipak na svom radnom polju postigle evidentne uvide? (...)
Puke činjeničke nauke stvaraju puke činjeničke ljude. Preokret javnog vrednovanja bio je neizbežan naročito posle rata, i on se, kao što znamo, kod mlade generacije, malo-pomalo pretvorio u neprijateljsko raspoloženje. Ova nauka nam u našoj životnoj ugroženosti- tako čujemo- nema šta da kaže. Ona principijalno isključuje upravo ona pitanja koja su od gorućeg značaja za čoveka, izručenog najsudbonosnijim prevratima u našim zlosrećnim vremenima: pitanja o smislu ili besmislenosti čitave ove ljudske egzistencije. Ne zahtevaju li ona u svojoj opštosti i nužnosti da svi ljudi to opšte takođe promišljaju i da na osnovu racionalnog uvida odgovaraju na njih? Ona se, konačno, tiču čoveka kao onog ko se slobodno odlučuje u svom ponašanju prema ljudskom i vanljudskom okolnom svetu, kao slobodnog u svojim mogućnostima da oblikuje sebe i svoj okolni svet. Šta nauka može da kaže o umnosti i neumnosti, a šta o nama, ljudima, kao subjektima ove slobode? Puka nauka o fizičkom telu ne može reći ništa, pošto ona apstrahuje od svega subjektivnog. S druge strane, što se duhovnih nauka tiče, koje u svim posebnim i opštim disciplinama ipak posmatraju čoveka u njegovoj duhovnoj egzistenciji, dakle u horizontu njegove istoričnosti, njegova stroga naučnost, kaže se, zahteva da istraživač brižljivo isključuje sva vrednosna stanovišta, sva pitanja o umnosti i neumnosti tematskog humaniteta i njihovih kulturnih tvorevina. Naučna, objektivna istina sastoji se isključivo u tome da utvrdi đšta svet, kako fizički tako i duhovni, stvarno jeste. Mogu li, međutim, svet i ljudka egzistencija u njemu usitinu imati smisla ako za nauke važi istinito samo ono što se na ovaj način objektivno može utvrditi, ako istorija nema ničemu drugom da poučava nego da se svi oblici duhovnog sveta, sve životne okolnosti u kojima su ljudi ikad nalazili oslonac, ideali, norme, formiraju i ponovo raspadaju kao nestalni talasi, da je oduvek tako bilo i da će tako biti, da se um iznova mora pretvarati u besmisao, dobročinstvo u muku? Možemo li se pomiriti s tim, možemo li živeti u onom svetu čije istorijsko događanje nije ništra drugo do neprekidan splet iluzornih poleta i gorkih razočaranja?
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
GEORG VILHEM FRIDRIH HEGEL (Odabrani tesktovi)
Istorija filozofije jeste istorija otkrivanja "misli" o apsolutu, koji je njen predmet. Tako je, na primer, Sokrat, može se reći, otkrio odredbu "cilja", koju će razviti i definisati Platon, a naročito Aristotel. (...) Hrabrost istine, vera u moć duha jeste prvi uslov filozofskih studija; čovek treba da poštuje sam sebe i da smatra sebe dostojnim onoga što je najviše. O veličini i moći duha ne može on dovoljno krupno misliti. Zatvorena suština vasione nema sile u sebi, koja bi se mogla odupreti hrabrosti saznanja, pa se ova zatvorena suština vasione mora pred saznanjem otvoriti i svoje bogatstvo i svoju dubinu mu pred oči izneti i uživanju prineti. "Osnovne crte filozofije prava"
Pojmiti ono "što jeste" zadatak je filozofije, jer ono "što jeste"- jeste um. Što se tiče individua, to je ionako individua "čedo svog vremena"; tako je filozofija "svoje vreme mislima obuhvaćeno." Isto tako je ludo misliti da neka filozofija prelazi preko svog sadašnjeg sveta, kao što je ludo misliti da neka individua preskače svoje vreme, da skače preko Roda. Ako njegova teorija doista ide preko njegova vremena, ako on sebi gradi neki svet kakav ovaj treba da bude, onda on, doduše, egzistira, ali samo u njegovom mnjenju- nekom elementu u koji se dade utisnuti što god mu drago. (...) Da o pručavanju kakav treba da bude svet kažemo još jednu reč, filozofija ionako dolazi uvek prekasno do toga. Kao misao sveta javlja se ona tek u vreme pošto je zbiljnost ispunila svoj proces razvoja i dovršila se. To što uči pojam, pokazuje nužno isto tako i povest- da se tek u zrelosti zbilje ono idealno javlja nasuprot realnome i da ono idealno sebi u liku intelektualnog carstva gradi isti svet, shvaćen u njegovoj supstanciji. Kad filozofija svojim sivilom slika na sivome, onda je jedan lik života ostario, a sivilom na sivome ne može se pomladiti, nego samo spoznati; Minervina sova počinje svoj let tek u suton.
"Filozofija istorije"
Svetska istorija je napredovanje u svesti o slobodi,- napredovanje koje imamo da spoznamo u njegovoj nužnosti. (...) Sloboda kao idealitet neposrednoga i prirodnoga ne postoji kao nešto neposredno i prirodno, nego se naprotiv mora steći i tek zadobiti, i to pomoću beskonačnoga posredovanja u negovanju znanja i htenja. (...) Svetska istorija, znamo dakle, jeste prema tome uopšte izlaganje duha u vremenu kao što sebe ideja kao priroda izlaže u prostoru. Ako, dakle, bacimo pogled na svetsku istoriju uopšte, onda vidimo neizmernu sliku promena i dela, beskonačno raznolikih oblikovanja naroda, država, individuuma u neumornom sledovanju. Sve to može ući u dušu čoveka i interesovati ga, svaki osećaj dobra, lepoga, velikoga iskorišćuju se, posvuda se stvaraju, provode svrhe, koje mi priznajemo, kojih izvršenje mi želimo; mi se nadamo i bojimo se za njih.
"Fenomenologija duha"
Mi smo, dakle, sa samosvešću ušli u carstvo koje predstavlja postojbinu istine. Treba da vidimo u kom obliku se samosvest najpre pojavljuje. Ako taj novi oblik znanja, naime "znanje o samom znanju", posmatramo u odnosu prema onome što je prethodilo, prema znanju o nečem drugom, onda vidimo da je to znanje o drugome zaista iščezlo; ali u isto vreme mi vidimo da su se njegovi momenti isto tako sačuvali; i gubitak se sastoji u tome što se oni ovde nalazi onakvi kakvi su po sebi. (...) Samosvest postiže svoje zadovoljenje jedino u nekoj drugoj samosvesti. (...) Gospodar je svest koja postoji za sebe, ali ne više samo pojam te svesti, već sa sebe postojeća svest koja je posredovana sa sobom pomoću jedne druge svesti, naime, pomoću takve jedne svesti u čiju suštinu spada to da je ona sintetizovana sa samostalnim bitstvom ili sa stvarstvom uopšte. Gospodar stoji u vezi sa oba ta elementa, sa stvari kao takvom, sa predmetom požude, i sa svešću, za koju stvarnost jeste ono šta je suštinsko; i pošto gospodar a) kao pojam samosvesti predstavlja neposredni odnos bitstva za sebe, a b) sada i usto vreme kao posredovanje ili kao neko bitstvo za sebe, koje postoje za sebe samo blagodareći nekom drugom bitstvu za sebe, to gospodar stoji u vezi sa a) neposredno sa oba momenta i b) posredno sa svakim od njih posredstvom onog drugog. Gospodar stoji u vezi sa robom posredno, posredstvom samostalnog bitstva, jer rob je upravo na to obavezan; samostalno je bitstvo njegov okov, od kojeg on u borbi nije mogao da apstrahuje, i zbog toga se pokazao kao nesamostalan, da bi u stvarnosti posedovao svoju samostalnost. Gospodar, pak, jeste vlast nad bitstvom, jer on je u borbi dokazao da bitstvo za nj važi samo kao nešto negativno; pošto je gospodar vlast nad bitstvom, a to bitstvo vlast nad drugim, to gospodar po tom zaključku ima tog drugog pod sobom. Gospodar isto tako stoji posredstvom roba zu vezi sa stvari; rob, kao samosvest uopšte, odnosi se na stvar takođe negativno, i ukida je; ali ona je za nj u isto vreme samostalna, i zbog toga on nije u stanju da svojim negiranjem izađe sa njom na kraj uništivši je, ili, on je samo "obrađuje". Naprotiv, za gospodara postaje putem tog posredovanja neposredan odnos kao čista negacija te stvari, ili "uživanje"; ono što nije pošlo za rukom požudi, polazi za rukom gospodaru- da sa tom stvari izađe na kraj i da se zadovolji ta se robovska svest pojavljuje najpre izvan sebe i ne kao istina samosvesti. Međutim, kao što je gospodarenje pokozalo da njegova suština predstavlja suprotnost onoga što ono želi da je, tako će se i robovanje u svom dovršenju pretvoriti u suprotnost onoga što ono neposredno jeste; robovanje će ući u sebe kao u sebe potisnuta svest i preobrnuće se u pravu nezavisnost.
Istorija filozofije jeste istorija otkrivanja "misli" o apsolutu, koji je njen predmet. Tako je, na primer, Sokrat, može se reći, otkrio odredbu "cilja", koju će razviti i definisati Platon, a naročito Aristotel. (...) Hrabrost istine, vera u moć duha jeste prvi uslov filozofskih studija; čovek treba da poštuje sam sebe i da smatra sebe dostojnim onoga što je najviše. O veličini i moći duha ne može on dovoljno krupno misliti. Zatvorena suština vasione nema sile u sebi, koja bi se mogla odupreti hrabrosti saznanja, pa se ova zatvorena suština vasione mora pred saznanjem otvoriti i svoje bogatstvo i svoju dubinu mu pred oči izneti i uživanju prineti. "Osnovne crte filozofije prava"
Pojmiti ono "što jeste" zadatak je filozofije, jer ono "što jeste"- jeste um. Što se tiče individua, to je ionako individua "čedo svog vremena"; tako je filozofija "svoje vreme mislima obuhvaćeno." Isto tako je ludo misliti da neka filozofija prelazi preko svog sadašnjeg sveta, kao što je ludo misliti da neka individua preskače svoje vreme, da skače preko Roda. Ako njegova teorija doista ide preko njegova vremena, ako on sebi gradi neki svet kakav ovaj treba da bude, onda on, doduše, egzistira, ali samo u njegovom mnjenju- nekom elementu u koji se dade utisnuti što god mu drago. (...) Da o pručavanju kakav treba da bude svet kažemo još jednu reč, filozofija ionako dolazi uvek prekasno do toga. Kao misao sveta javlja se ona tek u vreme pošto je zbiljnost ispunila svoj proces razvoja i dovršila se. To što uči pojam, pokazuje nužno isto tako i povest- da se tek u zrelosti zbilje ono idealno javlja nasuprot realnome i da ono idealno sebi u liku intelektualnog carstva gradi isti svet, shvaćen u njegovoj supstanciji. Kad filozofija svojim sivilom slika na sivome, onda je jedan lik života ostario, a sivilom na sivome ne može se pomladiti, nego samo spoznati; Minervina sova počinje svoj let tek u suton.
"Filozofija istorije"
Svetska istorija je napredovanje u svesti o slobodi,- napredovanje koje imamo da spoznamo u njegovoj nužnosti. (...) Sloboda kao idealitet neposrednoga i prirodnoga ne postoji kao nešto neposredno i prirodno, nego se naprotiv mora steći i tek zadobiti, i to pomoću beskonačnoga posredovanja u negovanju znanja i htenja. (...) Svetska istorija, znamo dakle, jeste prema tome uopšte izlaganje duha u vremenu kao što sebe ideja kao priroda izlaže u prostoru. Ako, dakle, bacimo pogled na svetsku istoriju uopšte, onda vidimo neizmernu sliku promena i dela, beskonačno raznolikih oblikovanja naroda, država, individuuma u neumornom sledovanju. Sve to može ući u dušu čoveka i interesovati ga, svaki osećaj dobra, lepoga, velikoga iskorišćuju se, posvuda se stvaraju, provode svrhe, koje mi priznajemo, kojih izvršenje mi želimo; mi se nadamo i bojimo se za njih.
"Fenomenologija duha"
Mi smo, dakle, sa samosvešću ušli u carstvo koje predstavlja postojbinu istine. Treba da vidimo u kom obliku se samosvest najpre pojavljuje. Ako taj novi oblik znanja, naime "znanje o samom znanju", posmatramo u odnosu prema onome što je prethodilo, prema znanju o nečem drugom, onda vidimo da je to znanje o drugome zaista iščezlo; ali u isto vreme mi vidimo da su se njegovi momenti isto tako sačuvali; i gubitak se sastoji u tome što se oni ovde nalazi onakvi kakvi su po sebi. (...) Samosvest postiže svoje zadovoljenje jedino u nekoj drugoj samosvesti. (...) Gospodar je svest koja postoji za sebe, ali ne više samo pojam te svesti, već sa sebe postojeća svest koja je posredovana sa sobom pomoću jedne druge svesti, naime, pomoću takve jedne svesti u čiju suštinu spada to da je ona sintetizovana sa samostalnim bitstvom ili sa stvarstvom uopšte. Gospodar stoji u vezi sa oba ta elementa, sa stvari kao takvom, sa predmetom požude, i sa svešću, za koju stvarnost jeste ono šta je suštinsko; i pošto gospodar a) kao pojam samosvesti predstavlja neposredni odnos bitstva za sebe, a b) sada i usto vreme kao posredovanje ili kao neko bitstvo za sebe, koje postoje za sebe samo blagodareći nekom drugom bitstvu za sebe, to gospodar stoji u vezi sa a) neposredno sa oba momenta i b) posredno sa svakim od njih posredstvom onog drugog. Gospodar stoji u vezi sa robom posredno, posredstvom samostalnog bitstva, jer rob je upravo na to obavezan; samostalno je bitstvo njegov okov, od kojeg on u borbi nije mogao da apstrahuje, i zbog toga se pokazao kao nesamostalan, da bi u stvarnosti posedovao svoju samostalnost. Gospodar, pak, jeste vlast nad bitstvom, jer on je u borbi dokazao da bitstvo za nj važi samo kao nešto negativno; pošto je gospodar vlast nad bitstvom, a to bitstvo vlast nad drugim, to gospodar po tom zaključku ima tog drugog pod sobom. Gospodar isto tako stoji posredstvom roba zu vezi sa stvari; rob, kao samosvest uopšte, odnosi se na stvar takođe negativno, i ukida je; ali ona je za nj u isto vreme samostalna, i zbog toga on nije u stanju da svojim negiranjem izađe sa njom na kraj uništivši je, ili, on je samo "obrađuje". Naprotiv, za gospodara postaje putem tog posredovanja neposredan odnos kao čista negacija te stvari, ili "uživanje"; ono što nije pošlo za rukom požudi, polazi za rukom gospodaru- da sa tom stvari izađe na kraj i da se zadovolji ta se robovska svest pojavljuje najpre izvan sebe i ne kao istina samosvesti. Međutim, kao što je gospodarenje pokozalo da njegova suština predstavlja suprotnost onoga što ono želi da je, tako će se i robovanje u svom dovršenju pretvoriti u suprotnost onoga što ono neposredno jeste; robovanje će ući u sebe kao u sebe potisnuta svest i preobrnuće se u pravu nezavisnost.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
FRIDRIH VILHEM JOZEF ŠELING (Forma i princip filozofije i sistem transcendentalnog idealizma)
Krajnji temelj sve realnosti jeste Nešto što se može misliti samo pomoću sebe samog, tj. pomoću svog bistva, o čemu se misli samo utoliko ukoliko ono jeste, ukratko, "kod kojeg se poklapaju princip bistva i mišljenja." (...) Krajnja tačka od koje zavisi čitavo naše znanje i ceo niz onoga što je uslovljeno, apsolutno ne sme biti uslovljena ničim drugim. Celina našeg znanja ne može se održati ako se ne održava nečim što sebe nosi sopstvenom snagom, a to nije ništa drugo do ono što je pomoću slobode stvarno. Početak i kraj sve filozofije jeste- sloboda! (...) "Budi"!- u najvišem smislu reči, prestani da sam budeš pojava; teži za tim da postaneš biće po sebi!- to je najviši zahtev celokupne praktične filozofije. Ta zapovest je "bezuslovna", jer zahteva ono što je bezuslovno. Prema tome, težnja koja to zahteva takođe mora biti bezuslovna, tj. mora biti zavisna samo od sebe i nikakvim tuđim zakonom odredljiva. (...) Forma opšte volje jeste "sloboda" uopšte, a njena materija jeste "moralitet. Dakle, sloboda nije zavisna od moraliteta, nego je moralitet zavisan od slobode. Ne zato što i ukoliko sam moralan, jesam slobodan, nego zato što i ukoliko hoću da budem slobodan, treba da budem moralan."
"Sistem transcendalnog idealizma"
Ako je transcendentalnoj filozofiji ono subjektivno- "prvo" i jedini osnov svaklog realiteta, jedini princip razjašnjenja svega drugog, onda ona nužno počinje s opštom sumnjom u ralitet objektivnoga. (...) Ako za transcendentalnog filozofa samo ono subjektivno ima prvobitan realitet, onda će on sebi u znanju takođe samo ono subjektivno neposredno učiniti objektom, a umesto da se u običnom znanju " samo znanje" izgubi povrh objekta, u transcendentalnom će se obratno povrh akta znanja izgubiti objekt kao takav. Dakle, transcendentalno znanje je znanje znanja, ukoliko je čisto subjektivno. (...) Transcendetnalna filozofija ima da razjasni kako je znanje uopšte moguće, pretpostavljajući da se ono subjektivno u njemu prihvata kao ono vladajuće ili prvo. Priroda, kako kao celina, tako i u svojim pojedinim produktima, moraće se pojaviti kao delo proizvedeno sa svešću, a ipak ujedno kao delo najslepljeg mehanizma; "ona je svršna, a da nije svršno razjašnjiva."- Filozofija " prirodnih svrha" ili teologija je, dakle, ona tačka sjedinjavanja teorijske i praktične filozofije. (...) Objektivni svet samo je prvobitna, još besvesna pojezija duha; opšti organon filozofije- i završni kamen njenog celog svoda- filozofa umetnosti!
Krajnji temelj sve realnosti jeste Nešto što se može misliti samo pomoću sebe samog, tj. pomoću svog bistva, o čemu se misli samo utoliko ukoliko ono jeste, ukratko, "kod kojeg se poklapaju princip bistva i mišljenja." (...) Krajnja tačka od koje zavisi čitavo naše znanje i ceo niz onoga što je uslovljeno, apsolutno ne sme biti uslovljena ničim drugim. Celina našeg znanja ne može se održati ako se ne održava nečim što sebe nosi sopstvenom snagom, a to nije ništa drugo do ono što je pomoću slobode stvarno. Početak i kraj sve filozofije jeste- sloboda! (...) "Budi"!- u najvišem smislu reči, prestani da sam budeš pojava; teži za tim da postaneš biće po sebi!- to je najviši zahtev celokupne praktične filozofije. Ta zapovest je "bezuslovna", jer zahteva ono što je bezuslovno. Prema tome, težnja koja to zahteva takođe mora biti bezuslovna, tj. mora biti zavisna samo od sebe i nikakvim tuđim zakonom odredljiva. (...) Forma opšte volje jeste "sloboda" uopšte, a njena materija jeste "moralitet. Dakle, sloboda nije zavisna od moraliteta, nego je moralitet zavisan od slobode. Ne zato što i ukoliko sam moralan, jesam slobodan, nego zato što i ukoliko hoću da budem slobodan, treba da budem moralan."
"Sistem transcendalnog idealizma"
Ako je transcendentalnoj filozofiji ono subjektivno- "prvo" i jedini osnov svaklog realiteta, jedini princip razjašnjenja svega drugog, onda ona nužno počinje s opštom sumnjom u ralitet objektivnoga. (...) Ako za transcendentalnog filozofa samo ono subjektivno ima prvobitan realitet, onda će on sebi u znanju takođe samo ono subjektivno neposredno učiniti objektom, a umesto da se u običnom znanju " samo znanje" izgubi povrh objekta, u transcendentalnom će se obratno povrh akta znanja izgubiti objekt kao takav. Dakle, transcendentalno znanje je znanje znanja, ukoliko je čisto subjektivno. (...) Transcendetnalna filozofija ima da razjasni kako je znanje uopšte moguće, pretpostavljajući da se ono subjektivno u njemu prihvata kao ono vladajuće ili prvo. Priroda, kako kao celina, tako i u svojim pojedinim produktima, moraće se pojaviti kao delo proizvedeno sa svešću, a ipak ujedno kao delo najslepljeg mehanizma; "ona je svršna, a da nije svršno razjašnjiva."- Filozofija " prirodnih svrha" ili teologija je, dakle, ona tačka sjedinjavanja teorijske i praktične filozofije. (...) Objektivni svet samo je prvobitna, još besvesna pojezija duha; opšti organon filozofije- i završni kamen njenog celog svoda- filozofa umetnosti!
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
PLATON (Razne filozofske ideje)
Dok sam posmatrao ljude koji su vodili državne poslove, što sam više razmišljao o zakonima i običajima i postajao stariji, činilo mi se valjanim vođenje državnih poslova. Video sam da se to ne može ostavriti bez prijatelja i pouzdanih pristalica. Njih nije bilo lako naći, ako ih je i bilo, jer našu državu nisu upravljali po običajima i zakonima predaka, a nemoguće je bilo naći neke druge nove. Pritom su se kvarili pisani zakoni i običaji i to se neobično brzo širilo. Iako sam isprva bio ispunjen težnjom za političkim delom u vezi sa državom, kada sam promatrao to stanje i video opšti metež, od toga mi se konačno zavrtelo u glavi. Nisam, doduše, prestao da razmišljam kako bi mogle da se poprave te prilike i čitavo državno uređenje, ali za vlastito delovanje u njoj čekao sam pogodan čas. Na kraju sam se uverio da sve današnje države imaju lošu upravu, jer je njihovo zakonodastvo skoro nepopravljivo I tako sam na pohvalu prave filozofije bio prisiljen da tvrdim da se njome može spoznati sve pravedno u životu države i pojedinca; stoga da se ljudski rod neće osloboditi nevolja pre nego što predstavnici prave i valjane filozofije ne dođu do državne vlasti ili, pak, da vladari u državama kakvom božanskom providnošću prionu uz samu filozofiju. PRAVEDNOST
- Zaista smo i od mnogih drugih čuli a i sami često govorili da je pravednost raditi svoj posao, a ne raditi mnoge druge (...).
- Dakle, mnogostruki rad i međusobno zamenjivanje tri staleža najveća je šteta za državu i sa najviše prava se moža nazvati zločinom.
- Sigurno.
- A nećeš li najveći zločin prema svojoj državi nazvati nepravdom?
- Kako da ne.
- To je, dakle, nepravednost. A opet možemo da kažemo da rad tri staleža u državi i nije loš; oni obavljaju svoje poslove i zadatke. To je onda pravednost.
DRŽAVA
IDEJE I POJAVE
Te ideje o kojima govorimo jesu paradigme u večnosti prirode; a druge stvari su im slične (predmeti) kao i kopije (reprodukcije). Učestvovanje drugih stvari u idejama sastoji se u tome što su to njihove ideje.
Dok sam posmatrao ljude koji su vodili državne poslove, što sam više razmišljao o zakonima i običajima i postajao stariji, činilo mi se valjanim vođenje državnih poslova. Video sam da se to ne može ostavriti bez prijatelja i pouzdanih pristalica. Njih nije bilo lako naći, ako ih je i bilo, jer našu državu nisu upravljali po običajima i zakonima predaka, a nemoguće je bilo naći neke druge nove. Pritom su se kvarili pisani zakoni i običaji i to se neobično brzo širilo. Iako sam isprva bio ispunjen težnjom za političkim delom u vezi sa državom, kada sam promatrao to stanje i video opšti metež, od toga mi se konačno zavrtelo u glavi. Nisam, doduše, prestao da razmišljam kako bi mogle da se poprave te prilike i čitavo državno uređenje, ali za vlastito delovanje u njoj čekao sam pogodan čas. Na kraju sam se uverio da sve današnje države imaju lošu upravu, jer je njihovo zakonodastvo skoro nepopravljivo I tako sam na pohvalu prave filozofije bio prisiljen da tvrdim da se njome može spoznati sve pravedno u životu države i pojedinca; stoga da se ljudski rod neće osloboditi nevolja pre nego što predstavnici prave i valjane filozofije ne dođu do državne vlasti ili, pak, da vladari u državama kakvom božanskom providnošću prionu uz samu filozofiju. PRAVEDNOST
- Zaista smo i od mnogih drugih čuli a i sami često govorili da je pravednost raditi svoj posao, a ne raditi mnoge druge (...).
- Dakle, mnogostruki rad i međusobno zamenjivanje tri staleža najveća je šteta za državu i sa najviše prava se moža nazvati zločinom.
- Sigurno.
- A nećeš li najveći zločin prema svojoj državi nazvati nepravdom?
- Kako da ne.
- To je, dakle, nepravednost. A opet možemo da kažemo da rad tri staleža u državi i nije loš; oni obavljaju svoje poslove i zadatke. To je onda pravednost.
DRŽAVA
IDEJE I POJAVE
Te ideje o kojima govorimo jesu paradigme u večnosti prirode; a druge stvari su im slične (predmeti) kao i kopije (reprodukcije). Učestvovanje drugih stvari u idejama sastoji se u tome što su to njihove ideje.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Filozofski tekstovi
ARISTOTEL (Supstancije, duševne sposobnosti i težnja za spoznajom)
Svi ljudi po prirodi teže za znanjem. Dokaz je zadovoljstvo u osetljivim percepcijama. Pri tim, naime, percepcijama- i to zbog njih samih nezavisno od koristi- ljudi osećaju zadovoljstvo, a najviše od svih pri onoj koja se spoznaje očima. Jer, ne samo da bi smo mogli da radimo, nego i onda kad ne nameravamo ništa da radimo čulo vida, kako da kažem, cenimo najviše od svih ostalih. Razlog je, pak, tome što od svih čula oči nam najviše pomažu da nešto spoznamo i uočima neke razlike. Po prirodi, dakle, živa bića imaju moć percepcije. Međutim, iz te moći u nekima od njih ne nastaje sećanje, a u drugima nastaje. Stoga su poslednja bića inteligentija i više razborita od onih koji nemaju sposobnost sećanja. Sva ona bića koja ne mogu da čuju zvukove- pčele, na primer ili druge vrste takvih bića- razborita su, ali nesposobna za učenje. Uče, ipak, ona živa bića koja uz sećanje imaju i čula. Zato ljudski rod živi još umećem i razboritim mišljenjem.
Iz sećanja ljudi steču iskustvo, pa mnoga sećanja o jednoj stvari dobivaju moć iskustva. Stoga se čini da je iskustvo gotovo slično znanju i umeću, a ljudi znanje i umeće steču iskustvom.
Graditelje i rukovodioce (na primer) u svakom poslu više cenimo i smatramo da više znaju nego manualni radnici i da su mudriji jer znaju uzroke onoga što rade dok ovi, kao nešto neduhovno, rade i ne znajući šta rade kao što i vatra gori, a ne zna da gori. Neduhovna bića, po svojoj prirodi rade u svojoj vrsti, a manualni radnici po navici, pritom da neko nije mudriji po tome koliko je vešt u praktičnom poslu, nego po tome koliko ima pojma o nečemu i zna za uzroke. Od tih iskustava i spoznaji postavljani su kroz istoriju, temelji mnogim naukama ali i matematici. Očito je, dakle, da je mudrost nauka koja se bavi određenim uzrocima i principima.
REDOSLED DUŠEVNIH SPOSOBNOSTI
Od duševnih sposobnosti jednim bićima pripadaju sva, nekima par njih a nekima samo jedna. Među te sposobnosti ubrojili smo sposobnost hranjenja, opažanja, kretanja u mestu i razmišljanja. Biljke imaju samo sposobnost hranjenja, a druga bića i sposobnost opažanja. Ako, ipak, imaju sposobnost opažanja imaju i sposobnost požude je prohtev, želja i volja. Sve životinje imaju bar jedno čulo- čulo dodira. Onome kome pripada bar jedno čulo, pripada i bol, ugodne i neugodne situacije, a ko ima to, ima i prohtev, jer prohtev je želja za ugodnim. Jasno je da o duši možemo imati jedan isti pojam kao i o geometrijskom liku. Jer, niti u geometriji ima lika osim trougla i od njega izvedenih likova niti ovde ima duše bez duševnih sposobnosti. I kod likova se može naći opšti pojam koji će pristajati svima, ali neće biti svojstven nijednom pojedinačnom liku. Isto tako je i kod duša. Stoga treba istraživati kakve duše pripadaju različitim bićima; kakva biljci, kakva čoveku i životinji.
Treba da razmotrimo zašto je takav odnos u redosledu duša. Bez sposobnosti hranjenja nema sposobnosti opažanja, ali kod biljaka postoji sposobnost hranjenja bez sposobnosti opažanja. Mnoge životinje nemaju čulo vida, sluha pa ni mirisa. Vrlo malo ima životinja koje mogu da rasuđuju i da misle. Jer onim bićima koja znaju da rasuđuji i da misle njima pripadaju i ostale sposobnosti.
(...) Čovek poseduje znanje ako poznaje alfabet. Tu sposobnost čitanja i pisanja alfabeta nemaju baš svi ljudi. A oni koji imaju takvu sposobnost, oni mogu na svoje načine da uče alfabet, da ga pišu i o njemu raspravljaju. Neki postuži i veće delatnosti (računanje, pisanje).
KATEGORIJA ,,SUPSTANCIJE"
Supstancija ima najveću delatnost u prvom i glavnom smislu kao i u izricanju u nekom subjektu; na primer neki određen čovek ili neki određen konj. Supstancije spadaju u supstancije grupa u koje spadaju, zavisno, različita živa bića. Tako će biti, na primer, neki određen čovek tj. Njegova supstancija spada u supstanciju čoveka uopšte a njena supstancija u supstanciju roda te vrste-živo biće. Vrste rodova takođe se nazivaju supstancijama. Te supstancije se dele na određene stvari, iako sve pojmimo pod živim bićem. Ako postoji neko određeno drvo biće shvatljivije reći da je to drvo uopšte umesto-biljka zato što postoji mnogo drveća-biljaka sa stablom. (...)
Svi ljudi po prirodi teže za znanjem. Dokaz je zadovoljstvo u osetljivim percepcijama. Pri tim, naime, percepcijama- i to zbog njih samih nezavisno od koristi- ljudi osećaju zadovoljstvo, a najviše od svih pri onoj koja se spoznaje očima. Jer, ne samo da bi smo mogli da radimo, nego i onda kad ne nameravamo ništa da radimo čulo vida, kako da kažem, cenimo najviše od svih ostalih. Razlog je, pak, tome što od svih čula oči nam najviše pomažu da nešto spoznamo i uočima neke razlike. Po prirodi, dakle, živa bića imaju moć percepcije. Međutim, iz te moći u nekima od njih ne nastaje sećanje, a u drugima nastaje. Stoga su poslednja bića inteligentija i više razborita od onih koji nemaju sposobnost sećanja. Sva ona bića koja ne mogu da čuju zvukove- pčele, na primer ili druge vrste takvih bića- razborita su, ali nesposobna za učenje. Uče, ipak, ona živa bića koja uz sećanje imaju i čula. Zato ljudski rod živi još umećem i razboritim mišljenjem.
Iz sećanja ljudi steču iskustvo, pa mnoga sećanja o jednoj stvari dobivaju moć iskustva. Stoga se čini da je iskustvo gotovo slično znanju i umeću, a ljudi znanje i umeće steču iskustvom.
Graditelje i rukovodioce (na primer) u svakom poslu više cenimo i smatramo da više znaju nego manualni radnici i da su mudriji jer znaju uzroke onoga što rade dok ovi, kao nešto neduhovno, rade i ne znajući šta rade kao što i vatra gori, a ne zna da gori. Neduhovna bića, po svojoj prirodi rade u svojoj vrsti, a manualni radnici po navici, pritom da neko nije mudriji po tome koliko je vešt u praktičnom poslu, nego po tome koliko ima pojma o nečemu i zna za uzroke. Od tih iskustava i spoznaji postavljani su kroz istoriju, temelji mnogim naukama ali i matematici. Očito je, dakle, da je mudrost nauka koja se bavi određenim uzrocima i principima.
REDOSLED DUŠEVNIH SPOSOBNOSTI
Od duševnih sposobnosti jednim bićima pripadaju sva, nekima par njih a nekima samo jedna. Među te sposobnosti ubrojili smo sposobnost hranjenja, opažanja, kretanja u mestu i razmišljanja. Biljke imaju samo sposobnost hranjenja, a druga bića i sposobnost opažanja. Ako, ipak, imaju sposobnost opažanja imaju i sposobnost požude je prohtev, želja i volja. Sve životinje imaju bar jedno čulo- čulo dodira. Onome kome pripada bar jedno čulo, pripada i bol, ugodne i neugodne situacije, a ko ima to, ima i prohtev, jer prohtev je želja za ugodnim. Jasno je da o duši možemo imati jedan isti pojam kao i o geometrijskom liku. Jer, niti u geometriji ima lika osim trougla i od njega izvedenih likova niti ovde ima duše bez duševnih sposobnosti. I kod likova se može naći opšti pojam koji će pristajati svima, ali neće biti svojstven nijednom pojedinačnom liku. Isto tako je i kod duša. Stoga treba istraživati kakve duše pripadaju različitim bićima; kakva biljci, kakva čoveku i životinji.
Treba da razmotrimo zašto je takav odnos u redosledu duša. Bez sposobnosti hranjenja nema sposobnosti opažanja, ali kod biljaka postoji sposobnost hranjenja bez sposobnosti opažanja. Mnoge životinje nemaju čulo vida, sluha pa ni mirisa. Vrlo malo ima životinja koje mogu da rasuđuju i da misle. Jer onim bićima koja znaju da rasuđuji i da misle njima pripadaju i ostale sposobnosti.
(...) Čovek poseduje znanje ako poznaje alfabet. Tu sposobnost čitanja i pisanja alfabeta nemaju baš svi ljudi. A oni koji imaju takvu sposobnost, oni mogu na svoje načine da uče alfabet, da ga pišu i o njemu raspravljaju. Neki postuži i veće delatnosti (računanje, pisanje).
KATEGORIJA ,,SUPSTANCIJE"
Supstancija ima najveću delatnost u prvom i glavnom smislu kao i u izricanju u nekom subjektu; na primer neki određen čovek ili neki određen konj. Supstancije spadaju u supstancije grupa u koje spadaju, zavisno, različita živa bića. Tako će biti, na primer, neki određen čovek tj. Njegova supstancija spada u supstanciju čoveka uopšte a njena supstancija u supstanciju roda te vrste-živo biće. Vrste rodova takođe se nazivaju supstancijama. Te supstancije se dele na određene stvari, iako sve pojmimo pod živim bićem. Ako postoji neko određeno drvo biće shvatljivije reći da je to drvo uopšte umesto-biljka zato što postoji mnogo drveća-biljaka sa stablom. (...)
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Vremenska Zona :: Razgovori :: Laganica :: Doskočice :: Razmišljanja :: Književnost :: Muzika :: Filozofija
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu