Miroslav, Mika Antić

First topic message reminder :

Svakog jutra po jedna odlicna biografija
Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić

Čitanje iz latica

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izaiđu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živis ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.

Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

AUTOBIOGRAFIJA

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

USPOMENA

Razisli smo se
al nase detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo zivot dosta je
to malo nicega
cim sam ti najvise rekla.

Nase su oci
tad pomesale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i trsavi

I jos ce dugo
na usni da ti postoje
sapati oni
daleki,
meki,
leprsavi

I ja, kad grickam
bombone ili zvaku,
il lizem kornet,
il nesto luckasto usnim,

il se bez veze
isplazim nekom decaku,
osecam ukus
osmeha tvog na usni.

Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.

Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti...

Usne


Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.


Kad dlanovima pritisnes celo
tu
gde su vrele slepoocnice,
necu da izgledas neveselo,
vici,
raduj se,
popusti kocnice!


Kad jedno leto
u pege
celo
oko nosa se zgusne,
sav svet nek sazna sta se to srelo,
- sto su ti toplije usne.


Usne su da se nesto sapne.
Usne su da se nesto nasluti.
Usne su da zvezda na njih kapne
i da se prvi poljubac nikom,
nikada nikom ne precuti.


Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.

Zadihana Pesma

Devojcica mnogo znam.
Ako neka bude htela,
ceo svet cu da joj dam,
i dalje do kraja sveta
na pedeset puskometa:
bar jos dva-tri sela.

Kupicu joj sal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomicu je kroz aprile
rukom oko pasa.

Ja sam vasar.Eto sta !
Ja sam tristo cuda.
Muzika sam. Guzva. Smeh.
Vrteska. I luda.

Sve cu zbog nje da procerdam.
Sto ce meni svet na dar.
Kupicu joj jeftin djerdan
i mindjusa par.

Bice jutra mokra,rosna,
opecena od proleca.
Na dlan njiva zut i pljosnat
prosuce se sreca.

Pa cu tako lud da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja.

Pronadjes ljude nalik na sebe

i stanes tako

i neverujes

da ima neko kao ti â€" isti ,

bas isti na ovom drugacijem svetu .

I nista ne moras da im kazes .

Sve se unapred zna i razume .

I ne znas koliko kao ti â€" istih

za susret sa tobom bas sada se spremaju .

I ne znas ko su to , kao ti â€" divni .

I sto su jastuke suzama vlazili .

A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potrazili .

I prodjes kroz zivot s pogresnim nekim.

S drukcijim nekim

S nekim dalekim .

platiti izlaz

hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
način kretanja tvrdih i sporih stvari.

grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

ekspres za sever


mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al' sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Oči


U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako

počinju da se sapliću. Primetiš to po iskraćalom odelu, koje

ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve

manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane

svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on

gleda iz svog sveta. Ne veruj

ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe

kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji

shvataju slobodu granice. »Ne

zidaj vrata veća od kuće«, kažu Eskimi. To isto znači što i

zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti

kako padaju uvis krovovi kuća i

reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema

pojma šta su ribe na drveću«.

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u

sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na

svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se

uspravlja nad zemljom i razgranava

u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice

blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i

paraš se, baš kao što i ove reči

ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i

nadvisuju nebo i rastu u jednu

predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog

septembra.

Posle ljubavi

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise ,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog
cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.

Izgleda, prestao sam da te volim

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Mostovi

U meni veceras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muci se,
urlice,
razmice klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce
i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ista reka
cudno je meka.
Sva je od mleka.
I cas je srebrna.
I cas je plava.
U njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su nase srece i tuge
uvek drukcije istovetne.

...zasivacu te vetrom. posle cu, znam,
pobrkati moju kozu sa tvojom.
ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
to je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim.
ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama.
tetoviranje mastom.

Posle detinjstva

Možda je to zbog sunca,
a možda i nije zato
ove hiljade ruku
ove hiljade lica
- sve mi to jutros odjednom
izgleda nepoznato
kao da nema u gradu
dečaka i devojčica.

Odjednom: ko da su prešli
preko velikog mosta
izvijenog i lepog
što podseća na dugu..

u neki novi život
na neku obalu drugu.

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo čeka?
Za njima trake ptica
i trake vetra se vuku.

A oni trče
i mašu
i drže se za ruku..

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo zove?
Za njima gradovi plove,
za njima prostranstva plove
i sve je nalik na snove
kad ih prelije zlato.

Možda je,
kažem,
zbog sunca.
A možda i nije zato..

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi..
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

A jednom, kad godine minu
u beskraj - u daljinu,
i prođu šareni dani
kao da nisu bili
i umore se sve šetnje
i posive aprili
i lepi plavi čuperak
nad okom nam osedi
- videćeš da ta mrva,
majušna mrva detinjstva
nov neki život vredi:
kao da raste u srcu
velika zvezdana priča,
bezbrižna,
zlatnožuta,
pa živiš još mnogo puta,
još nebrojeno puta.

Gde je sve tvoje...

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

autobigorafija

u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.

mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.

ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

carolija

nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste

ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.

mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.

i sme se vise od svega!

jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

....
sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne kozhe.

sad i sam umem da se pruzim.
da sebe ucinim za osmeh duzim.
da sebe ucinim za pamet duzim.
da srce svoje van sebe drzim.

srce se nema da se ima.
srce se ima da ga das svima....

Kad smo bili veliki

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca,
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom,
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

Ljubav

Da li je istina ono sto piše Kalevali:

"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono što govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okreneš leda pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male krade i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kicica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobiceš jednog dana dublji glas. Poceceš da se briješ.
Oženiceš se i zaposliti.Imaceš svoju decu i pricaceš im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaceš me po tome kako naivno verujem da cu vecito živeti,
opcinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Nicemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kicica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ceš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bila bi zvezda.

zmurke

1.
postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom misli
nekakva
groznica uobrazilje.
carolija.
trag koji se vec dogodio unapred.

secam se svoje prve skolske torbe.
nisam zurio da je otvorim.
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobinih stvari.

i danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja.

2.
jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci.
i sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.

mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
a unutra, u nama, kipe orijaska sunca.
sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca.

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli.
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.

3.
kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi.
ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima.
samo zatvori oci.
bar ti znas da se igras zmurke.

uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati.

zazelis li se mora ili severnih snegova,
zazelis li se planina, jezera ili pustinja,
samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.