Vera

Osnovno značenje


"Temelj, izvesnost, onoga čemu se nadamo, dokaz stvari nevidljivih" (Jevr. 11,1), ili predokusno dobijanje dobara budućega veka, poznavanje stvari zasad neobjavljenih. Za Apostola Pavla vera je delanje blagodati Božije koja palog čoveka privodi u stanje spasenja: "A pravednik će od vjere živjeti" (Rim. 1,17). "Mislimo dakle da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona" (Rim. 3,28; Gal. 3, 24). Za Jevanđelistu Jovana, vera je otvaranje duha, silom blagodati, radi priziva i prisustva Boga ljubavi koji se otkrio u Hristu Raspetom i Vaskrslom (1. Jn. 5,1-2). Po Svetom Vasiliju, Duh daje svetlost koja omogućuje otkrivanje istine u srazmeri sa verom; a po Svetom Jovanu Zlatoustom, vera je temelj na kojem stoji Crkva, zato Crkva ne potvrđuje veru - istinu, nego vera potvrđuje Crkvu.

Eshatološko utemeljenje vere


To posedovanje nevidljivoga i približavanje budućega temelji se na očiglednosti, na izvesnosti jednoga događaja, a on je: manifestovanje Boga u ličnosti Njegovog Ovaploćenog Sina. Vaskrsenje Hristovo jeste "temelj" vere. "Jer ako ispovijediš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen" (Rim. 10,9). Zato vera dolazi od propovedanja ili neposrednog svedočenja onih koji su videli Logosa (1. Jn. 1,1-3); ona se ne izmišlja (Rim. 8,14-17).

Glavni aspekti


Ovde se mogu primetiti dva glavna aspekta vere: a) vera - kao način života, odnosno "vera koja kroz ljubav dela" (Gal.5,6), koja ima sotiriološki karakter: "Vera tvoja spase te" (Mt. 9,12); b) vera - kao način saznanja, temelj Istine, sa epistemološkim karakterom: "I ovo je obećanje koje smo čuli od njega javljamo vama, da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve" (1. Jn. 1,5). Vera je dar milosti Božije. Zato ona pretpostavlja dijalog ljubavi, lični odnos sa Bogom. Pod ličnim odnosom sa Bogom ne misli se na intelektualno pristupanje egzistenciji Božijoj; u tom smislu i demoni veruju (Jak. 2,19). Lični odnos sa Bogom jeste prihvatanje, sažaljenjem u srcu (Dela 2,37), obećanjem Božjim, koje se manifestuje u Hristovom prisustvu, prihvatanje koje omogućuje ne samo novi način života, promenu duha kroz pokajanje (Dela 2,3, nego i određuje večnu sudbinu (2. Kor. 5,1). Crkveni oci se ne ustručavaju da dokažu da je početak vere strah Božiji, jer ona oslobađa dušu od strahote greha i smrti, pomažući joj da uđe pod okrilje blagodati (Lk. 12,5; Mt. 10,2. Spasenje počinje od vere i završava se verom: "A bez vere nije moguće ugoditi Bogu" (Jevr. 11,7). Vera je put poznanja kroz lično iskustvo, a ne kroz pokušaje. Po Apostolu Pavlu, ovde na zemlji nemamo jasno i konačno znanje, nego delimično i "kao kroz ogledalo" (1. Kor. 13,12).
Apostol Jovan više voli da veri da značenje "viđenja (gledanja)", otkrivanja Istine; stoga su njeni sinonimi svetlost (Jn. 3,20-21), sud, rasuđivanje. Isak Sirijanac razlikuje veru koja dolazi od onoga što se čulo, primljenu na osnovu reči, od vere zasnovane na ipostasi, primljene kroz kontemplativno viđenje stvarnosti u koju se veruje: "Jedna je vera opšta pravovernih, to jest dogmati o Bogu i o Njegovim inteligibilnim i čulnim tvarima, kao što ih je po blagodati Božijoj primila Sveta Saborna Crkva, a druga jeste vera viđenja, to jest znanja, koja se ne protivi onoj koja ga rađa, nego ga čini još izvesnijim. Jer smo o prvoj naučili iz čuvenja, nasledivši je od blagočestivih roditelja i od učitelja pravoslavne vere, a druga dolazi kroz to što pravilno verujemo i bojimo se Gospoda, u Kojega smo poverovali" (navedeno po Petru Damaskinu, Duhovne iouke).

Vera i razum


Pravoslavna tradicija nije ostala ravnodušna prema epistemološkom karakteru vere, odnosno intelektualnim implikacijama čina vere. Već Sveti Jovan Damaskin govori o veri koja potrebuje moć razuma; Anselmo Kenterberijski to naziva "vera u potražnji za razumevanjem"; a Sveti Maksim Ispovednik veli da svi sveti ištu prosvećenje ili logosnosti otkrivenih stvari: "Jer nije dopušteno reći da samo blagodat od sebe obdelava poznanje tajni, bez moći koje primaju znanje po prirodi. Jer, onda smatramo da sveti proroci ne razumevahu prosvećenja koja im je dao Presveti Duh. Ali, u tom slučaju, kako bi mogla biti istinita reč koja govori: "Mudri razume ono što izlazi iz usta njegovih" (Priče 16, 25). S druge strane, nisu ni primili pravo poznanje stvari samo tražeći ga po moći prirode, bez blagodati Svetoga Duha. Jer bi se tada pokazalo suvišno useljenje Duha u svete, ne pomažući im uopšte u otkrivanju istine" (Odgovori Talasiju, 59, Rum. f-lok., tom 3, str. 311).
Dok je rimokatolicizam, primenjujući načelo: vera podrazumeva racionalnu refleksiju, težio da u sistematizaciji doktrine Otkrivenje stavi u filosofske termine, Pravoslavlje nije insistiralo na artikulisanju tajne vere, nego je veru smatralo neodvojivom od bogosluženja i duhovnosti, od obožavanja tajne Boga i doživljavanja te tajne.Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%B0"

" Istina je ono u šta veruješ" Odvajkada, ova rečenica je karakterna svim religijama sveta. Svakako , neosporivo je pravo svakoga da veruje u ono u šta smatra ispravnim, ali isto tako, da treba verovati ali, ponekad biti na oprezu, pitati se gde je greška a gde istina. Vrlo teško , zar ne?
Ničemu ne vodi slepo sleđenje mišljenja, i da li u opšte pravilno se tumače i slede te mude misli, koje zaista to jesu, ali u sebi kriju toliko toga da bi svaki čovek, iole intaligentan mogao na razne načine da ih protumači.
Kada neko kaše da sanjamo budni, mislim da se u prenesenom značenju poziva na neke stvari, koje govore o moći racionalizacije i socijalizacije, koje nas teraju da naučimo kako izgleda materijalni svet : da je stolica-stolica. da je drvo - drvo, itd. Ovde, mada ne bih to htela, moram reći da me sve ovo podseća na K. Kastanedu- o Tonalu i Nagalu. Pa, možda svakako postoji, ko je spreman da ga istraži, bez uticaja sa strane, samo svojim srcem.
Što se tiče Bude, tu se ne slažemo, jer Buda beše običan čovek, koji je uspeo da na sebi svijstven način, dostigne neverovatno stanje svesti. Mislite li da je to danas ne uzvodljivo?
Opet ću vam reći da je istina ono u šta veruješ, zato verujte u sebe, jer mudrost svog sveta je u čoveku , ane van njega, iskra Boga, Spasitelja, Stvaraoca, Alaha, Univerzalne intaligencije, Univerzuma je u nama, zato počnite da verujete u sebe ! :

"Temelj, izvesnost, onoga čemu se nadamo, dokaz stvari nevidljivih" (Jevr. 11,1), ili predokusno dobijanje dobara budućega veka, poznavanje stvari zasad neobjavljenih. Za Apostola Pavla vera je delanje blagodati Božije koja palog čoveka privodi u stanje spasenja: "A pravednik će od vjere živjeti" (Rim. 1,17). "Mislimo dakle da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona" (Rim. 3,28; Gal. 3, 24). Za Jevanđelistu Jovana, vera je otvaranje duha, silom blagodati, radi priziva i prisustva Boga ljubavi koji se otkrio u Hristu Raspetom i Vaskrslom (1. Jn. 5,1-2). Po Svetom Vasiliju, Duh daje svetlost koja omogućuje otkrivanje istine u srazmeri sa verom; a po Svetom Jovanu Zlatoustom, vera je temelj na kojem stoji Crkva, zato Crkva ne potvrđuje veru - istinu, nego vera potvrđuje Crkvu.

Eshatološko utemeljenje vere


To posedovanje nevidljivoga i približavanje budućega temelji se na očiglednosti, na izvesnosti jednoga događaja, a on je: manifestovanje Boga u ličnosti Njegovog Ovaploćenog Sina. Vaskrsenje Hristovo jeste "temelj" vere. "Jer ako ispovijediš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen" (Rim. 10,9). Zato vera dolazi od propovedanja ili neposrednog svedočenja onih koji su videli Logosa (1. Jn. 1,1-3); ona se ne izmišlja (Rim. 8,14-17).

Glavni aspekti


Ovde se mogu primetiti dva glavna aspekta vere: a) vera - kao način života, odnosno "vera koja kroz ljubav dela" (Gal.5,6), koja ima sotiriološki karakter: "Vera tvoja spase te" (Mt. 9,12); b) vera - kao način saznanja, temelj Istine, sa epistemološkim karakterom: "I ovo je obećanje koje smo čuli od njega javljamo vama, da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve" (1. Jn. 1,5). Vera je dar milosti Božije. Zato ona pretpostavlja dijalog ljubavi, lični odnos sa Bogom. Pod ličnim odnosom sa Bogom ne misli se na intelektualno pristupanje egzistenciji Božijoj; u tom smislu i demoni veruju (Jak. 2,19). Lični odnos sa Bogom jeste prihvatanje, sažaljenjem u srcu (Dela 2,37), obećanjem Božjim, koje se manifestuje u Hristovom prisustvu, prihvatanje koje omogućuje ne samo novi način života, promenu duha kroz pokajanje (Dela 2,3, nego i određuje večnu sudbinu (2. Kor. 5,1). Crkveni oci se ne ustručavaju da dokažu da je početak vere strah Božiji, jer ona oslobađa dušu od strahote greha i smrti, pomažući joj da uđe pod okrilje blagodati (Lk. 12,5; Mt. 10,2. Spasenje počinje od vere i završava se verom: "A bez vere nije moguće ugoditi Bogu" (Jevr. 11,7). Vera je put poznanja kroz lično iskustvo, a ne kroz pokušaje. Po Apostolu Pavlu, ovde na zemlji nemamo jasno i konačno znanje, nego delimično i "kao kroz ogledalo" (1. Kor. 13,12).
Apostol Jovan više voli da veri da značenje "viđenja (gledanja)", otkrivanja Istine; stoga su njeni sinonimi svetlost (Jn. 3,20-21), sud, rasuđivanje. Isak Sirijanac razlikuje veru koja dolazi od onoga što se čulo, primljenu na osnovu reči, od vere zasnovane na ipostasi, primljene kroz kontemplativno viđenje stvarnosti u koju se veruje: "Jedna je vera opšta pravovernih, to jest dogmati o Bogu i o Njegovim inteligibilnim i čulnim tvarima, kao što ih je po blagodati Božijoj primila Sveta Saborna Crkva, a druga jeste vera viđenja, to jest znanja, koja se ne protivi onoj koja ga rađa, nego ga čini još izvesnijim. Jer smo o prvoj naučili iz čuvenja, nasledivši je od blagočestivih roditelja i od učitelja pravoslavne vere, a druga dolazi kroz to što pravilno verujemo i bojimo se Gospoda, u Kojega smo poverovali" (navedeno po Petru Damaskinu, Duhovne iouke).

Vera i razum


Pravoslavna tradicija nije ostala ravnodušna prema epistemološkom karakteru vere, odnosno intelektualnim implikacijama čina vere. Već Sveti Jovan Damaskin govori o veri koja potrebuje moć razuma; Anselmo Kenterberijski to naziva "vera u potražnji za razumevanjem"; a Sveti Maksim Ispovednik veli da svi sveti ištu prosvećenje ili logosnosti otkrivenih stvari: "Jer nije dopušteno reći da samo blagodat od sebe obdelava poznanje tajni, bez moći koje primaju znanje po prirodi. Jer, onda smatramo da sveti proroci ne razumevahu prosvećenja koja im je dao Presveti Duh. Ali, u tom slučaju, kako bi mogla biti istinita reč koja govori: "Mudri razume ono što izlazi iz usta njegovih" (Priče 16, 25). S druge strane, nisu ni primili pravo poznanje stvari samo tražeći ga po moći prirode, bez blagodati Svetoga Duha. Jer bi se tada pokazalo suvišno useljenje Duha u svete, ne pomažući im uopšte u otkrivanju istine" (Odgovori Talasiju, 59, Rum. f-lok., tom 3, str. 311).
Dok je rimokatolicizam, primenjujući načelo: vera podrazumeva racionalnu refleksiju, težio da u sistematizaciji doktrine Otkrivenje stavi u filosofske termine, Pravoslavlje nije insistiralo na artikulisanju tajne vere, nego je veru smatralo neodvojivom od bogosluženja i duhovnosti, od obožavanja tajne Boga i doživljavanja te tajne.
Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%B0"

Владета Јеротић

Шта је Вера

У свакој прилици човековог свакодневног живота, оној наизглед најбезначајнијој, као и оној у којој се од човека траже крупне одлуке, вера човекова одлучује. Вера је у само језгро човекове личности усађена већ рођењем, а за религиозне људе од када је човека Бог створио. У мајчиној утроби дете верује да га мајка воли и да ће му пружити сву потребну душевну и телесну храну да би мо-гло да се здраво роди. Одојче верује мајци да ће га нежношћу и љубављу, наравно и млеком и другом хрансш довести до хода и говора. Дете које је проговорило и про-ходало верује мајци и оцу да ће га они у љубави даље хра-нити душевном и телесном храном, како би порасло, постало самостално биће које ће вером рађати иста таква људска бића, намењена од Бога да духовно расту и у дру-гим људима јачају веру.
Вера нам помаже и када смо одрасли и већ изабрали животно занимање да га вредно и савесно обављамо, у нади да ће нам такав рад донети плода а другим људима радост. Када заволимо жену или мушкарца и једног дана се оженимо, опет је вера та која држи брак хармоничним и срећним. Када се разболимо, останемо без посла, осиро-машимо, вером се спасавамо од очајања и самоубиства. Када смо смртно болесни или стари, пред смрћу и страхом од смрти, вера нас заштићује од ништавила.
Намерно не говорим сада ο вери религиозних бића и православно верујућих, већ ο вери апсолутно свих људи на Земљи, и оних који верују у Бога, и оних који сумњају или су равнодушни према питањима вере, као и оних који мисле или тврде да не верују у Бога. Нико не може да оспори да сваки човек живи захваљујући вери која је, као клица, биолошки усађена у људско биће, од самог његовог зачетка, не само рођења. Ко је усадио ову клицу људима? Зар је довољно ову веру објаснити нагоном самоодржања који имају и животиње? Човек не живи ннстиктима, већ најпре разумом, свешћу и самосвешћу које немају животиње.
Човек, дакле, живи Богом, јер и вером, а да то многи људи не знају, мада cлутe. Неки људи свесно не желе да изједначе веру са Богом. Зашто? Свака клица, свако семе природно тежи да се развије, и узрасте у плод. Плод вере као клице, свесна је вера човека у Бога. Ако је нема у човеку, онда су криви рђави услови земљишта у које је семе бачено. Тачно је да семе пада на различито тле, али Бог даје сунце и кишу сваком тлу, јер како би оно без Бога донело плода у земљама света у којим у току године киша ретко пада, или тамо где нема довољно сунчеве топлоте? Бог је зато и дао човеку разум да њиме поправи рђаве природне услове за раст семена. Човек је, дакле, својом слободом, добијеном такође од Бога, одговоран да ли ће се и како семе, она клица вере у новорођеном детету, развити. Велика је, отуд, одговорност родитеља за раст вере у детету, а не само за његов физички и ментални раст. Нере-лигиозни, нехатни, равнодушни, некад и беспризорни ро-дитељи не пружају прилику детету да његова природна вера постане у њему натприродна, значи свесна, религиозна. Због оваквих родитеља, којих је све више у данашњем свету, никада не смемо осуђивати њихову децу која када одрасту нису религиозна; не би требало осуђивати ни родитеље, јер су, вероватно, и сами расли у породици без љубави и освешћене вере.

Хришћанска црква и њени мисионари добро знају: никада није касно, ни за одрасле, па и за остареле људе без освешћене вере. Могуће је пробудити их за веру и учинити их, некад, ревноснијим верницима него пгго су то они који су носили у себи веру од детињства. Пастир тражи ону једну изгубљену овцу, у деведесет девет сачуваних, и када је нађе њој се више радује него свим осталим овцама. Отац је Бога прославио великим молитвослављем када му се изгублљени, блудни син покајнички вратио кући. Нема ништа необичног у овој познатој јеванђелској причи! Ако је сваки човек биће вере, ако је клица вере у њему остала неразвијена, покривена прашином и песком, то не значи да се чист зрак Божјег сунца (препознат у лику човека Βере, наде и љубави) неће брзо и успешно пробудити и подстаћи на раст.
Данашње обнављање православља у српском народу, по моме мишљењу и искуству, напредује добро. за неке изненађујуће брзо. Нема места изненађењу! Светосавска клица православља усађена је у српску душу пре скоро хиљаду година. Турско ропство је успорило или и привремено зауставило њен раст. Четрдесет година атеизма после Другог свгтског рата, по неким мишљењима, више су допринете искорењивању православне вере у народу, него неколико стотина година турское опсаде. Ηе знам да ли је тако али мислим да када густи облаци и после дужег трајања нестану са неба и појави се Сунце, свако биље и живи створ, и када је изгледао умртвљено или мртво, ρелативно брзо оживи, почне да расте и доноси плод. Српски народ се природно враћа своме православном корену. На православној је Српској цркви и њеним мисионарима да ново узрастањг православне вере не застане, Ηе умори се, не дозволи да га нова светска прашина покопа. Жетва је богата, жетеоца никада није било много, али их данас има и биће их и више.
Тако је могуће очгкивати идућих година, слутим, прилив мушког и женског монаштва у српској цркви, што се већ у неким манастирима (нарочито мушким) остварило. Свг теже економско стање у Србији, изгубљен рат, неизвесна политичка будућност, растављање сваког другог-тргћег брака у Србији (и у западном свету, укључујући и православне земље), опадање воље за рађањем и браком уопште (доста је младог свега оба пола у Србији који и после тридесете године не заснивају брак), утиче на младе, осетљиве и религиозне православне младиће и девојке да се не усуђују да склапају брак из страха од разочарења и могуђе раставе. Управо овакви млади православни људи (међу њима има и девствгника) све се випше занимају за манастире и манастирски живот, посећују их и у њима проводе, као гости, краће или дуже време. Ηеки од њих одлучују се да остану у манастиру као искушеници, да би се у току идуће три године одлучили, и они и њихови духовници у манастиру, за трајан монашки живот. Није добро једнострано мислити да већина оваквих младих људи "бежи"' из живота у манастир (мада сигурно има и таквих), плашећи се одговорности и обавеза које захтевају брак, породица и професионална делатност. Један наш угледни епископ рекао је, истина, једном, да је данас већи подвиг засновати брак и трајно остати у породици, у међусобној љубави мужа и жене и православном одгоју деце, него подвиг који чека младог човека у манастиру. Било како било, манастирских молитвеника и нарочито међу њима обдарених и способних православних мисионара, никада није било довољно. Отуд могуће попуњавање многих испражњених православних манастира у Србији ревносним и здравим младим православним молитвеницима може да буде само Божија благодат и дар Ср-бији, од нових настављача светог Саве.

Да се вратим још једном на веру. Дубоко сам уверен у њену неисцрпну снагу, јаку као сваки други нагон у нама, у њену лековитост. У јеванђељима (а већ довољно и у Старом завету) Христос нас непрестано упућује на веру показујући на бројним примерима њену чудотворну моћ. Вера и јесте чудо, јер покреће "брда и градове", лечи умируће, васкрсава мртве, преобраћа разбојнике у свеце, спасава од изненадне смртне опасносги. Не смемо се према вери односити равнодушно и немарно, слегати раменима и рећи: Ти имаш веру, благо теби, а ја је немам, шта се ту може! Није тако. Сваки човек, као што сам рекао, рођен је са клицом вере; ако и није имао повољне породичне и животне услове да је даље развије, сам је позван да развије веру. Вера није уметнички таленат који један има, а други нема; а и сваки таленат у човеку мора се трудом и радом развијати.
За веру у Бога нема доказа! Смешно је, па и апсурдно, тражити опипљиве доказе Божјег посгојања. Веруј, па ћеш се уверити; за верујућег човека сваки дан његовог живота доказ је постојања Бога.
Велики философ XX века Мартин Хајдегер добро је написао: "Доказ ο Божјем постојању може бити изграђен са свим средствима најстроже логике, упркос томе што ништа не доказује, јер Бог који мора допусгити да се докаже његово постојање, на крају је један небожански бог, па доказивање његовог посгојања може бити једино богохуљење". Сви "докази" за постојање Бога које су западни схоластичари износили вековима пред свет, појачавали су сумњу у мислећих људи и на крају еу се сасвим распршили као мехур од сапунице. Данас нико више од учених теолога у хришђанству и не покушава да обнови или изнесе некакав нов доказ ο Божјем постојању. Очисти себе од злих осећања и помисли, покај се за рђава учињена дела у прошлосги и брзо ћеш поверовати Христовим речима да ће "чисти срцем Бога угледати"!
Као што нема доказа за постојање Бога, нема их ни за бесмртносг људске душе. Свегоотачка литература, додуше, пружа изобилно примере за јављање људске душе после смрти светитељима и људима "чисга срца". Али сва причања ο оваквим јављањима ломе се ο зид неверовања, сумње и недосгатка личног искуства већине људи. Ако знамо да се демони могу појављивати људима одевени у светлосне одоре доводећи пред њих душе умрлих (преко спиритисгичких сеанси, црномагијским путем, најразличитијим окултним "операцијама"), сумње људи постају чак и оправдане. Остављам по страни нека психолошка и психопатолошка тумачења оваквих појава које негирају било какав натприродан утицај у оваквим догађајима и објашњавајући их једино болесним сплетом маштања, жеља, искривљених свесних мисли, збрком бројних несвесних слојева и садржаја у сложеном људском бићу и њего-вој филогенетски старој души. Прелазне облике оваквих збивања, од болесних, преко абнормалних до здравих, проучавају парапсихолози.
Α "докази" за реинкарнације којн се све чешће објављују у окултним часописима света и код нас? И ови "докази" који се истичу као сигуран знак да је душа људска бесмртна и да се много пута отеловљује на земљи, траже од човека веровање. Никада, дакле, није у питању чињеница постојања вере код човека, већ веома значајно разликовање објекта вере у њему.
Каквом су се објекту своје вере окретала, на пример, успламтела срца младих комуниста пред Други светски рат у Србији? Очевидно погрешном, али нагласак је сада на силној вери ових младих људи у Идеју за коју су без страха одлазили у смрт. Написах реч идеја великим словом јер је идеја у Платоновој философији, с правом узимана као "праузрок ствари", па је тако Идеја - Бог! Сви они млади комунисти, дакле, који су искрено поверовали у идеју и који нису упрљали руке манииулишући њоме, на трагичан начин заменилк су идеју идејом ! И не знајући, сваки је човек у току свога живога једино тражи Бога!
Док су људи десетинама хиљада година живели у свету политеистичког веровања у миого богова, у душе својих предака које их на различит начин посећују, у звезде које одређују судбину човека и народа, користећи много начина како да сазнају вољу 6οгова (гатањем y плећку убијене животиње, уз помоћ дроге итд.), вера у човеку још је била на ступњу сујеверја. Сви су људи, у далекој прошлости, веровали, али не у Бога, већ у добре и зле невидљиве силе природе. Ми не знамо како се и да ли се Бог откривао људима пре појаве Мојсија. у релгијама Кине или Индије, на нример. Зато добро знамо, али и верујемо да се Бог открио Мојсију предавши му Таблице Закона, а онда је сам изволео да се оваплоти у лику Богочовека Исуса Христа. Појавом јудео-хришћанске монотеистичке религије, означен је крај пантеистичким религијама, сује-верје (као негативан вид вере "палог човека") је замењено вером у једног Бога и у Исуса Христа као Бога. Сви данас знамо да без обзира што близу три милијарде сгановника земље себе сматра монотеистима, још је увек, не само већи део светског сгановништва припадник различитих политеисгичких религија, већ је и међу народима монотеизма само мањи део у свесној, истинској вери у једнога Бога, у слободи воље изабраној и на делу прнмењеној вери. Отуд је проблем хришћанизације народа, и оних народа који су давно примили хришћанство (међу њима и српског народа) увек изнова актуелан, јер се ни за један народ не може тврдити да је до краја свога постојања укоренио хришћанску веру. Мисионарење правих хришћана међу народима, православних мисионара у православним народима (и у спрском), никада до краја осдобођених магијско-паганских cлојевa у своме духовном бићу - тpajahe до краја све та и века. Само захваљујући оваквим будућим прегаоцима и подвижницима православне вере које ће нам Бог и даље слати (ако Га будемо довољно за овакав подвиг ширења православља искрено молили), путоказ праве вере нашем човеку биће тачно указан и показан. То може бити само личност Богочовека Исуса Христа.


*Текст преузет из књиге: Владета Јеротић, Свети Марко Подвижник и други огледи, Београд 1998.