Antologije srpskog ljubavnog pesništva- Zoran Gavrilović

"Ljubavna lirika je najpotpuniji izraz poetskog senzibiliteta i njegove potrebe da izrasta i da uvire u sama vrela života, da se vezuje za suštinsku čovekovu potrebu i glad za ljubavlju, koja je najdublja humanizacija sveta i trajanja. "

Zoran Gavrilović, autor "Antologije srpskog ljubavnog pesništva"

Napravimo naš izbor...

PESN PRI PODNESENIJU ZLATNOGA PERSTENA


Primi ovaj zlatan persten, Ančice,
S njim ti dajem dušu moju i serdce,
Koje će ti verno biti
I do groba teb' ljubiti
Mračnoga.

Zlatan persten jeste darak maleni,
Al' ga derži kao zalog zakoni
Krepke k tebi ljubve moje,
Dok nas sudba obadvoje
Rastavlja.

Cvet plavetan nek te, dušo, uveri
Da mi serdce od ljubovi sve gori;
Nek te silno opomene
Da se sećaš bednog mene
Počesto.

Kol'ko dana u godini osvane,
Toliko je teških muka za mene
Što ne mogu s tobom biti,
Čarne tvoje i ljubiti
Očice.

Neka duva hladni vetar severni,
Ja ću opet svagda biti tvoj verni,
Ti si mene baš do groba
Učinila sužnog roba
Tvog lica.

Želio bih da ti mogu svaki dan
Učiniti mali darak bar jedan,
Jer si srebra, zlata vredna,
Serdcu mome ti si jedna
Uteha.

Velikim je carskim dušam' prirodno
Da primaju i dar malen usrdno;
Ljubezno će tvoje lice
Primit pregršt i vodice
Od mene.

Jeftimije Jovanović
(1802-1854)

TUGA ZA LJUBICOM


Ja na nebo previsoko
Slezno moje dižem oko;
Mesec, zvezde molim sjajne
Da uslišu želje tajne,
Skorb, i tugu vozopitu,
A zataju slezu lijtu
Za Ljubicom.

Potok bistri, čuvstvujuvšči
Mom u serdcu bol vrijušti,
Tiho beži pod ternjište;
Da obide pozorište
Beskonačnog plača moga,
Ljubovnika preskorbnoga
Za Ljubicom.

Obraz moj da skorb'ju bledi
Lug zeleni ne ugledi,
Sav u maglu seb' uvija,
Kao i šuma zelenija,
Da ne sluša uzdisanje,
Gorko serdca mog jecanje
Za Ljubicom.

Pokrila je zemlju tama
Nemi pusta nrav, i sama;
Otziv tokmo vesma smutnji
Molčanije to protutnji,
Jek, uzdanke natrag daje
Znajušt: Tuga kolika je
Za Ljubicom.

O! vozdusi, druzi moji,
Znate gdi mi Ljuba stoji,
Njoj odnes'te moje želje:
Ti, Zefire, prijatelje!
Glas izvoli njoj odneti
Da ću jadan ja umreti
Za Ljubicom.





PONUD


Ljubo! da se milujemo,
Ljubimo i radujemo
Lepom, cvetnom ljubve dobu
Čas kog niko ne dostiže,
Svaki dan nas vodi bliže
Neizbežimomu grobu.

Vedro nam dok nebo plavi,
Cvet nevene i na glavi,
Hajde! da se mi gerlimo;
Jer kad vesna ljubve projde,
Doba jesen, zima dojde:
Svaku radost izgubimo.

Izgubit ćeš ružičicu,
Preseći će parka žicu,
Pasti ćemo u zabvenje;
Ne polzovat život naši,
Od čeg zloba nas tek plaši:
Bilo b' krajno zabluždenje.

Zlobu, zavist koji vozbudi,
Tog za srećom alču ljudi,
Nju slađe taj uživa;
Čto nenavist viče bolje
To mi s' bolje ljub'mo volje:
Kao čto mudrost iziskiva.


Jovan Pačić
(1771-1849)

Milo ropstvo
(Zemni raj)

Zivi oganj, tugu moju raspali,
Glas iz mene kukavicu izmami,
Dosadasnju m'k slavi volju ugasi;
Danica mi vece srcu ne sjaje,
Ne peva mi rasjski slavuj dusici.
Javor grane neka siri kome zna;-
Mjesta meni ni pod njime ne ima,
A kamoli uvrh bora zelena.
Lastavica, slavi-tica, drugoga
Neka djela pjesmom javlja svijetu,
Nek se glava drugog dici zvjezdicam',
Grdna smrca nek se kiti kime ce;
Moje prsi zauzeo Koledo,
Smedju kos raspauno Vinko mi,
Ljubica mi drazi krvcu ispila,
Roba sebi zadobila vjecnoga.
Junacke mi ostrigla brkove:
Njoj ti zivim, njoj cu mrijet sobom svim,
Talog vinka biti ce mi pokrovom,
Stirkinje li bela dojka uzglavak,
Raj nasavsi, sto ce meni para-raj?
Ax!
Rujno vince i ljubavna strelico,
Vami s' jedva svjetske brige izbavi,
Vasa radost mnome pjeva mahnito.
Jos me samo ovjencite ocicam-
To je slava nemarnome za bolje:
Kad lastarom loza svojim uvehne,
Odmah slava poklonika iscezne:-
Sto li ce mi, kad me vece nestane!

Sima Milutinovic Sarajlija
1791-1847

LJUBOVI

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju propra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim do svih strana:
Sam sam, nit' me kogod dira,
Al' ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serdce pišti,
i ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serdce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al' sve vsuje, ne da ljubve sila.

Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri sastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj' u ljubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al' ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju sojuz veže.

Ljubi, terpi, serdce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s' tavni pelen, ah, zeleni.

Mihailo Vitković
(1778-1829)

MILOVAN VIDAKOVIĆ
(1780-1841)


U MESTU PRIJATNOM, TIHOJ PUSTINJI

U mestu prijatnom, tihoj pustinji,
Gdi slavuji poju, šuma zeleni.
U žalost pogružen i sveta udaljen
Suze prolivam.

Ujedinjenije pita moju žalost,
Niti serce moje zna za drugu radost,
Oko mene sad svi predmeti veseli
Sa mnom tuguju.

Oni isti ptični glasi umilni
S kojima se svaki srećan veseli
Nisu za mene; jer mi srce vene
Za mojom ljubeznom.

Na pervom stepenu moga života
Žalost me poseti, i baš do groba
Hoće da me prati, dok ne preda smerti
U ruke hladne.

SPIRIDON JOVIĆ
(1801-1836)


SPOMEN

Sećaš li se onog sata
Kad si meni oko vrata
Bele ruke savila,
I krijući svoje lice
Meni pone nehotice
Tvoju ljubav otkrila?

Sećaš li se onog jada
Kad glas dođe iznenada,
Ko iz vedra neba grom,
Da ja moram odlaziti,
Tebe, dragu, ostaviti,
I moj vozljubljeni dom?

Suza zasja u tvom oku
I vozbudi preduboku
Ranu tužnu srca mog;
Reći ništa ti ne mogoh,
Žalost nema reči mlogo,
Pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih,
Odrekoh se sve radosti,
Prazan mi je ceo svet,
Jer bez tebe nema mene,
Ka'no što bez rose vene
U livadi mladi cvet.

Kad će opet danak doći
Da će moji jadi proći,
Skopnit moga srca led!
Kad ću opet sretan biti,
S nežnostju te zagrliti,
Srkat s tvojih usta med!

JOVAN SUBOTIĆ
(1817-1886)


ŽELJA LJUBOVNIKA


Kad bi mene moćna sila
Lakim sanom stvorila,
I volšebstva tajna vrata
Želji mi otvorila,
Pod laku bi' ja se potkrao
Mile moje zavesu,
Il' bi' s grane njoj sletio
Kad bi legla u lesu.
Na velike trepavice
Ljuljkajuć se seo bi'
I obraze umiljate
Iz raja joj sveo bi'
Čas bi' sebe ljubičicom
Mirisavom stvorio,
I za kosom kovrčavom
S Laorom se borio;
Čas bi' golub nestašnij joj
Sladka usta ljubio,
I crvenim purpurne joj
Ustne kljunom dubio;
Čas slavujak u bela bi'
Nedra joj se krao,
I po mekim holmićima
Malom nogom igrao;
Najposle bi stvorio se
Silne ljubve malij Bog,
Najoštrijom ranio b' joj
Srce strelom luka mog.
Kazao bi' joj, čije srce
U golubu oseća,
Kog slavujem tužećim je
Pretvorila nesreća;
Kazao bi' joj, čiju dušu
ljubičica izliva,
Čije oko reku suza
Dan noć za njom proliva.
Rekao bi' joj da pređe
Stub se s neba srušiti,
Da će pređe jarost Boga
Milu dušu skrušiti;
Da će pređe leto sledit
Mlake volne Dunava,
Da će pređe vratiti se
istočniku svom Sava;
Nego što će srce moje
nju želiti prestati,
I plamena silne ljubve
U grudi mi nestati.
Pa kad ona umoljena
Oko vrata padne mi,
Kad poljupci goreći joj
Dne nagrade jadne mi:
Ja ću onda na srcu joj
Srećne suze plakati,
I kao jagnje oko ovce
Od radosti skakati;
Sa njenog ću gledat krila
Kako sunce ustaje,
Sa njenog ću gledat nedra
Kako Lune nestaje.
Ah! a zar će ona večno
pod drvetom spavati,
Zar će ovo srećno stanje
Meni večno trajati? -
Zato stvor' me, moćna silo,
Njenog tela senčicom,
Da je lakom svuda pratim,
Kud se makne nožicom.
Pa kad sija jarko sunce
Verno ću je pratiti,
I za njom ću sa stidljivim
Okom svuda slediti:
A kad oblak prijateljski
Sunca pogled sakrije,
Kad na oko zavidljivca
Noć mrak crnij prolije;
Onda ću sa derskim srcem
Stasu joj prikučiti,
I neviđen neprimetno
Lepij obraz ljubiti.

DRAGA


Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu

Dođem, opružim se pored nje i čekam
Da i u moje oči uđe parče leta
Čekam čitavu večnost i više

Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjašnjivog

Kad zaželi zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina


DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim

Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.


OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA


Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja

Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih

Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo

ZVEZDE NA UZGLAVLJU


Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju

Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku

Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu

Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem

Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju

MALA USTA

Mala usta koja svet potamneo
Otvaraju i zatvaraju mirno

Ne iščezava bol, ništa
Ćute mnogo, ćute noć svoju
Ono što se godinama skupljalo

Jedna večnost, cela večnost prođe
Od reči do reči

Pre će se sunce otkinuti
Od krune neba nego što ću
Slast malih usta osetiti


JOVICA ĐURĐIĆ