Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:13 pm

1. Nije svako veče Badnje veče
Mlada žena, u jakni do pola butina i farmerkama,
žurno zaključava vrata apartmana. Vrata su bezlična, kao i
hodnik oblepljen neutralnim tapetima, bledi tapison, šatro
reprodukcije šatro apstraktnih umetnika na zidovima i
uglancana rostfraj vrata od lifta na par koraka od nje. Ama
sve je oko nje bezlično, što ona, kanda, doživljava prilično
lično, izraz lica joj je… negde između gađenja i ljutnje. Pa
prelazi u čistu ljutnju kada negde duboko iz paperja njene
jakne prigušeno zazvoni mobilni. Gura ruku u unutrašnji
džep, specijalno dizajniran baš za gorespomenutu spravu, a
njena duga, kovrdžava, raščupana kosa se pod dejstvom
statičkog elektriciteta izazvanog naglim pokretom ruke prvo
razleti u oblak, pa onda krene da se lepi. Po rukavu,
ramenima, licu, da se zapetljava u rajsferšlus, prekriva
displej telefona…
− Jebem ti plastiku! Jebem ti suv vazduh i ovo
smrdljivo grejanje! Jebem ti… − mrmlja sebi u bradu, nekako
uspeva da nabode pravo dugme za uspostavljanje veze,
prinosi telefon mestu gde joj se pod svom onom kosom
prirodno nalazi uvo, pa nastavlja jako glasno − Alo?! … Ne,
upravo izlazim … Nisam preslušavala poruke, nisam stigla
ni da jedem, samo sam se presvukla i pičim … Ma bila sam
zaglavljena sat vremena na autoputu … Kako gde ću? Ma
idem…
Uto stiže lift koji je u međuvremenu pozvala, vrata
bešumno kliznuše tamo-vamo, i ona se nađe zatvorena u
ogromnoj kutiji sardina, sama, bez ulja, bez vode i… bez
signala u telefonu.
− Jebem ti MCI! − opsova i telefonsku kompaniju,
isključi telefon i pritisnu P2. Na srpskom “Podrum 2”, na
engleskom… bog te pita šta im to znači P2.
Podrum 2 je zapravo drugi podzemni nivo ogromne
garaže ispod zgrade na uglu dve široke gradske arterije.
Zahvata gotovo četvrt bloka, po površini, a u dubinu… pet
spratova. Taman da zadovolji potrebe četvoronožnih
ljubimaca, gde su u Americi noge točkovi, stanara sa
nadzemnih dvadeset spratova. I garaža je bezlična, kao i
hodnici zgrade, makar je bez tragova lažnog luksuza. Ljuti
beton na podu i plafonu, značajno spuštenom u odnosu na
ono što bi čovek inače mogao nazvati plafonom, pa se mlada
žena, Hari, zovu je Hari, uvek kada kroči u P2 oseća
otprilike kao list dimljenog lososa u sendviču − od betona.
Danas, za promenu, ne psuje losose i betone, ni raznobojne
cevke − vodovod, kanalizacija, gas, ko zna šta, koje vise sa
tavanice P2, već hita prema uglu gde je ispod velikog natpisa
P2-13 čeka vozilo. Auto − nije. Džip − nije. Dakle − vozilo.
Visoko kao džip, ali spolja zaobljeno na svim mestima na
kojima Hari ne vidi ni jedan jedini razlog da bi trebalo da
bude. Posebno ne estetski razlog. Kao što joj nije jasno koji će
đavo njoj ovo ružno braon čudovište sa tri reda sedišta. Njoj
i njenom mužu, koga, uzgred, viđa jednom mesečno, jer…
otom-potom, i koji i sam ima jednog sličnog monstruma…
tamo. Prišavši na nekoliko metara od kola vadi iz džepa
novu spravicu, kosa joj se opet lepi po rukavu i licu,
poludeće, uperi je ka zamišljenoj tački gde stanuje “pamet”
tog čuda i pritisnu dugme. Vozilo prvo tužno pisnu po
praznoj garaži, kao da ga nešto boli, pa klik! Otključaše se
vrata. Te ona uskoči unutra i, kao i svaki put, štrecne se kada
se oko nje automatski obavio sigurnosni pojas. Kojom
prilikom joj je opet uradio “ono” sa kosom, 'Jebo te, treba da
se zaposlim ko električna centrala!', pomisli ljutito i kresnu,
bar pali iz prve, skloni kosu s lica i ubaci u rikverc.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:13 pm

Put do ulice je dug, iako je samo na P2, vijuga oko redova
parkiranih kola, automobila, vozila, najviše je “vozila”, sad
svi voze “vozila”, sporo se penjući prvo na P1, pa u krug,
oko “skvera” između dva krila ovog mastodonta od
stambene zgrade. “Skver” je, naravno, falš. Folira
saobraćajnicu, u zgradi, unutra, ima i “nebo”, ploče od
pleksiglasa, postavljene negde visoko gore, ne zbog svetla, u
ovaj svetlarnik ne dopire svetlo nikad, zgrade su previsoke,
nego da zaštite od snega automobile već na samom ulazu u
rezervat za stanovanje koji se tako prigodno zove Liberties.
U kome nisi slobodan ni da se spališ, od muke, požarnih
alarma više nego sijalica, garantovano. 'Ala ga stanujem!',
pomisli, kao što pomisli svaki put dok odmahuje debeloj
Crnkinji u uniformi, dvostruko zaštićenoj u velikom
okruglom stakleniku koji se prostire na većem delu falš
skvera. A pred oči joj opet iskrsne parking u bloku 44, na
Novom Beogradu, i njena zavejana zelena buba, i metlica,
i… kako prvo upaljačem greje ključ, ne bi li uspela da pobedi
smrznutu bravu i domogne se metlice, i… onda se pojavio
Doca. 'Doca, jebo te! Muž!', vraća se u stvarnost, dok isteruje
kola na ulicu, vadi telefon, sklanja ponovo zalepljenu kosu
sa sebe, drsko se ubacuje u desnu kolovoznu traku… MCI se
osvestio na prvom semaforu, ponovo ima signal. Vadi muža
iz memorije i zove long-distance. Ovde je sve long-distance.
− Alo, ja sam … Kako gde sam, ulazila sam u lift kad
si se javio … Znaš da ne radi, ni u liftu, ni u garaži, ni u
kupatilu, ni … Bre, Doco, ne mogu ja da visim sa prozora, sa
sedamnaestog sprata, na minus petsto, Farenhajta, čega bilo,
al’ minus petsto, dan i noć, samo da bih bila dostupna kad
tebi prdne na pamet da mi se javiš … Nisam im ja pravila
mobilnu telefoniju, ma bolje ja da sam je pravila, bolje Karići
da su je pravili, sami, lično … Kako gde sam, izlazim, rekla
sam ti … U crkvu … Otkud znam koja je, raskolnička,
komunistička, nova, ne znaju ni oni koja im je, što bih ja
znala … Ma ova bliža, ovde … Badnje veče je … Čemu se,
‛leba ti, smeješ? Ne, nisam postila. A možda i jesam. Pojela
sam danas samo jedan bagel, klot, čoveče, pita me riba hoću
li sa susamom ili sa poppy seeds? Kao, značajna je razlika,
pazimo šta jedemo. Jebo ih mak. Pa da mi se posle zavuče u
zube, da ceo dan izgledam ko da imam kvarne zube. Ili da
ovi na šljaci opet naprave neki nenajavljen test, je l’ znaš da
smo juče opet imali neko testiranje, jesam ti rekla, na primer
na drogu da nas testiraju, pa da mi nađu mak, smej … E,
volim što te zasmejavam, posebno je smešno što me od tog
buđavog bagela cepa gorušica ceo dan … Ma sve drugo je
još gore … Neću da pijem šampon! ... E, nemoj ti da brineš za
mene, ko boga te molim … Ma nisam naprasno postala
religiozna, imam posla … Zvao me pop, na šljaku … Otkud
znam kako me našao, možda mi je bivši kolega … Preko
zvučnika me prozivali nisam bila u kancelariji … Ne, tamo
moram da se isključim, kao što znaš … Pa valjda onaj Ćira,
ne drže valjda po dva popa u pet crkvi, total deset komada,
bila bi to žešća koncentracija pravoslavlja, čak i za ovu
tripizdinu … Duhovnu, Doco, duhovnu, a i geografsku,
tripizdinu kako god okreneš … Ne, ne bih se svađala, nego
smo oboje on-air. To košta. A ti me ispituješ neke gluposti …
Ne, ne znam zašto me je zvao, hoće da razgovara sa mnom,
misli da je večeras zgodno jer će tamo biti puno sveta, da se
upoznam, vidim… Pa ne znam šta treba da vidim, videću! E,
ajd zdravo, zvaću te sa fiksnog kad se vratim kući. Ma veje
ko ludo, ne vidim bre gde vozim, zdravo, čoveče, zdravo …
Ne brini, ćao!
Da se već primiče crkvi, jednoj od, samo ne zna tačno
kojoj, ovoj najbližoj, kao što je lepo rekla Doci, Hari je
ukapirala po tome što nije bilo šanse da se parkira. Taman
toliko daleko od centra da nigde unaokolo nema javne
garaže, crkva se smestila na ćošak dve ulice, taman toliko
prometne da je u njima parkiranje na kolovozu zabranjeno.
U svim pokrajnjim ulicama krkljanac. Srbi, Srpkinje i Srpčići
krenuli po badnjak, a kad kreneš po badnjak treba prvo da
se parkiraš, gde bilo… u tri reda, jedno preko drugog, na
prilazne puteve privatnih kuća, pred tuđe garaže, na vrh
hidranta… I treba požuriti, da se badnjak ne razgrabi.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:13 pm

Što stvara još veći krkljanac, nervozu, svi trube, deca ispadaju iz
kola na ulicu, pod druga kola, gospođe bogoradaju jer su ih
muževi istovarili na brdo napola zaleđenog prljavog snega, a
one, u tankim cipelama na štikle, ugazile do kolena… 'Samo
im badnjak fali, ovde, da se zakite!', pomisli Hari, provlačeći
se između njih, pa se odveze četiri bloka dalje, normalno
parkira, povuče rajsferšlus do brade, nabi kapuljaču na
glavu a ruke u džepove i krenu polako prema crkvi.
− Puši ga, majmune! Je l’ bilo veće da se kupi? − viče
Hari za najvećim vozilom koje je ikada videla, od svih
“vozila”, i koje ju je upravo zasulo gomilom vlažnog snega.
Niko je, naravno, unutra ne čuje…
Na prednjem redu sedišta smestilo se njih troje.
Čovek, žena i ogromna bunda. Čovek vozi, malo rasejano,
inače bi usporio prolazeći pored Hari, a bunda drži
monolog. Već skoro sat, prigradska naselja za upper middle
class su podaleko odavde. Drugi red sedišta je prazan, skroz
pozadi sedi devojčica. Kao i uvek kad njih dvoje
“razgovaraju”, napeto sluša, ne propušta ni jednu reč.
− I tako, razmišljala sam. Trebalo je da studiram
dizajn. Svakako je trebalo da studiram dizajn. Veseline, je l’
slušaš ti mene uopšte? Žena raskošnih talenata kao ja, pre
svega sa osećajem za lepo…
'A tek što imaš osećaj za korisno!', misli Veselin i
šacuje mesto za parkiranje.
− To se ovde plaća, osećaj za lepo, za stil. Za
perfekciju. Oni ništa svoje orginalno nemaju.
'Or-i-ginalno, a ne or-g-inalno, seljančuro!', misli
Veselin i dalje šacujući mesto za parkiranje.
− Malo evropskog šmeka, mnogo evropskog šmeka,
to je ono što im fali, mog, orginalnog…
'Or-i-ginalnog, or-i-ginalnog, reći ću joj jednom pa šta
bude!', a mesta za parkiranje ni od korova.
− Pa da me plate kol’ko vredim. A ne da se zakopam
u medecinu, ovde! Ja… ja sam u Jugoslaviji bila gospođa
doktorka, ovde sam… Dobro, uspešna sam, ali ne tol’ko, jer
sam žena. Radim u struci, ali ne vrednuju…
'U kojoj bre struci radiš, kome pričaš i šta pričaš,
poturaš babama i dedama lopate, a kad te puste da nekom
nabiješ iglu u dupe srećna si tri dana. Em si nekome legalno
nanela bol, em si u struci, pustili te da prismrdiš struci,
gospođo doktorko. Med-i-cini, a ne med-e-cini!'
− Tako da sam razmišljala da upišem neki koledž, za
dizajn. Ne mogu još da se opredelim između unutrašnje
dekoracije i mode… Svejedno je zapravo, ja ću to lako, samo
da se domognem diplomice, ima da pljušte doloresi…
− Je li, a ko će da ti plati taj koledž? − izusti konačno
promuklim glasom i Veselin.
− Pa naći će se već neko, valjda znam na koga nikad
ne mogu da računam, naći će se neko… Veseline! Mesto!
Levo!
− E, bre, ne može tu, tu je ulaz u salu, vidiš da tu svi
ulaze i izlaze, šta si ti, najpametnija, da se nacrtaš u oltar,
kolima?
− Šta me briga! Stani. Da izađem, a ti posle idi pa se
parkiraj gde ‛oćeš kad si tako... I gde sad bundu unutra da
metem? Na onaj čiviluk, bez ofingera, pa da dobije noge ili se
sva izvuče, bez ofingera.
− Pa ostani u bundi − pomirljivo mrmlja Veselin, i još
pomirljivije staje.
− Jes’, što sam se onda oblačila? Mogla sam onda i ko
Merlin Monro, tri kapi Šanela 5 i bundu, na golo telo…
− Dete, Viktorija, dete te sluša, šta pričaš?
− … ili hoćeš da se praznojim unutra? Mico, izlaz’
napolje! A ti… kako ‛oćeš! I da si mi pokupio badnjak, kako
znaš i umeš.
'Pr-e-znojiš, kravo, pr-e-znojiš, a ne pr-a-zno-jiš! Ma
svejedno, isto smrdi', pomisli Veselin i slegnu ramenima.
Na praznoj zadnjoj platformi autobusa stoji mala
debela devojka, okrenuta leđima vozaču i retkim putnicima.
Debela onako američki, junk-food-debela-cela. Od nje se vidi
samo ogroman drečavozeleni kaput, platneni, impregnirani,
pokriva je od ramena do zemlje. Na glavi joj šarena kapa,
vesela, sa čijeg vrha vise neke tanke pletenice, na krajevima
krupne srebrne perle, veoma lepe, gravirane, ručni rad reklo
bi se. Promrzlom rukom koja izviruje iz predugog rukava
drži se za šipku, cupka i peva. Prekrasnim altom:
− Bi-la-je-zii-ma-sa-puuu-no-sne-ga-čeko-sam-za-Traavnik-
vezu... Hi, hi, hi... jebo me Zdravko Čolić. Zi-ma-zi-ma-epa-
šta-je-a-koj-zi-ma-ni-je-lav-zi-ma-zi-ma-pa-ne-ka-je-ne-boji-
se-ko-je zdrav... Ve-ju-ve-ju-pa-hu-lje...
Okreće se zadnjim vratima i pritiska signal za vozača,
hoće da izađe. Okreće se i... Devojka svakako nije. Lice, ono
što se vidi ispod kape natučene na čelo, joj je izobličeno od
debljine, teško joj je odrediti godine. Ali mlada nije. Usta su
joj zamazana, baš zamazana, jarko crvenim karminom, što joj
daje izraz nekog tužnog klovna. Koji razdragano izlazi iz
autobusa, pocupkujući kreće uz ulicu i nastavlja da peva:
− Zi-ma-zi-ma-e-pa-šta-je-a-koj-zi-ma-ni-je-lav-zi-ma-zima-
pa-ne-ka-je-ne-bo-ji-se-ko-je-zdrav...
Rukama bez rukavica razgrće krupne pahulje snega
pred nosom, kao da su nekakve dosadne muve. I smeje se
dok peva. Peva i semaforu, pa joj on onda u znak
zahvalnosti uključi zeleno, prelazi ulicu i ulazi u crkvu na
ćošku.
Nošena rekom ljudi koji se besomučno guraju, Hari
pokušava da shvati gde se uopšte nalazi. Na glavna vrata je
ušla u jednu manju prostoriju, bledo okrečenih golih zidova.
Preko glava ljudi u dnu vidi neke ikone, pozlate, svećnjake…
to je valjda oltar, i to je valjda ta… crkva? Ali, malo je? Na
bočnom zidu su još jedna vrata, prolaz zapravo, za… Gde?
Pored prolaza, opet preko ljudskih glava, vidi ogromno
raščerupano suvo hrastovo drvo. To je, dakle, taj badnjak? E,
pa zakasnila si, devojko, kaže sebi veselo, i ti i onih pet
miliona Srbalja što tek pristižu. Ovde tri cela lista nije ostalo,
a kamoli neka grana. Masa je, međutim, nosi kroz taj prolaz,
u jednu mnogo veću prostoriju. Ne vidi gde ulazi, vidi samo
leđa u kaputima, ramena koja je muvaju, kape, šalove,
zajapurena lica. Dole, pod nogama, nešto krcka, patos valjda,
i tu i tamo zajauče neko ugnjavljeno dete, pa ga onda dignu
na krkače, što joj dodatno zaklanja vidik. Ipak nešto vidi,
visoko gore na zidovima okačene slike, velike fotografije,
uramljene, stare, ima i novih, neki popovi, kralj, onaj mršavi,
pa još neki ljudi… da joj je tu sad njeno blokče i da nije
ovoliki gužvanjac sve bi ona sad to popisala, ko su ti na
fotografijama, pa bi odatle možda Doca mogao da zaključi
koja je ovo crkva, od naših. Ništa od toga, guraju je dalje,
izgleda u nekom pravcu. Nije pravac, to je red, petostruki,
šestostruki, bog te, ne bi ga se ni Dafina zastidela, koji
vodi… Ne vidi. Al’ mrda. U jednom momentu neko je iskosa
gurnu i baci pravo na leđa nekog ogromnog tipa ispred nje.
Prilično žestoko, budući da se čovek okreće…
− Izvinite − rekoše Hari i grmalj u isti mah, pa se
nasmejaše, opet u isti mah ovom… šta god bilo.
− Hajde, dođite, provucite se ovde ispred mene, bolje
da ja vama čuvam leđa nego vi meni, ne ide vam baš od ruke
− muklo, ali nekako vedro kaže čovek i propušta Hari ispred
sebe.
Proćelav, prosed, godine srednje, neodređene, lica
običnog, pogleda malo tupog, pre ubijenog, ovom opisu
odgovara bar sedamdeset posto muškaraca večeras, posebno
u predelu ubijenog pogleda, ali ovaj se izdvaja veličinom i
time što je ljubazan. Pa je onda i Hari ljubazna:
− Hvala. Izvinite… a gde mi to idemo, mislim, šta
čekamo u ovom redu? Ja ne vidim ništa.
− Pa badnjak, valjda − smeh je sad postao skroz
zvonak, izgubilo se ono muklo. − Ja bar čekam badnjak. Tu
sam sa porodicom, pa da se ne guramo svi. A vi? Čekate
nešto drugo? Tramvaj? Dvojku?
− Ja čekam popa, ovaj… tražim popa. Ćiru.
Sveštenika. Oca Ćiru. Kako se to zapravo kaže, nisam
odavde?

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:14 pm

− Otac Ćirilo, ali on više voli kada ga zovete pop Ćira.
I… bez brige, onda idemo u istom pravcu, pop Ćira deli
badnjake, na kraju ovog reda.
I tako se njih dvoje, ća-ću, polako primiču niskoj bini
potpuno posutoj slamom i hrastovim lišćem. Ko li će ovo da
čisti? U jednom uglu bine brdo badnjaka povezanih
tračicama sa trobojkom, srpskom. Odatle neka dvojica
uzimaju jedan po jedan, rukuju se sa onim ko je upravo
stigao na red, pružaju badnjak, govore nešto… proizvodnja
ne sme da stoji, što propusti mali Radojica, dočekuje… Sad,
jedan je očito sveštenik, pop Ćira, pretpostavlja se, u mantiji
je, ali ko je…
− Ko mu je ovaj Lenjin? − pita Hari tiho svog novog
poznanika i nosem pokazuje na čoveka u sakou, ispod sakoa
vunena rolka, a na ramenima… Lenjinova glava!?
− Mile, aktivista. A šta kažete, kako pop Ćira liči na
Kardelja iz mlađih dana? Neverovatan su par!
Hari je imala malo problema da se opseti lika Kardelja
iz mlađih dana, ali jeste, to je to, oči, i oni smešni brčići!
Lenjin i Kardelj dele badnjake srpskoj dijaspori, stvarno
ludilo! Te smejući se pruža ruku popu Ćiri, a on joj, umesto
svoje, u ruku uturi badnjak:
− Izvolite gospođice. Ako biste želeli veći, obratite se
Miletu, njegov je veći.
− Ali… ovaj… hvala. Ja sam Hari, danas smo pričali
telefonom, zvali ste me − malo je zbunjena ovolikom
neposrednošću duhovnika, dok krajičkom oka vidi da je
“veći” od Mileta dobio njen poznanik, te se njih dvojica
upravo grle i ljube tim povodom.
− Aaa, vi ste Hari, nisam vas tako zamišljao,
devojčica. Očekivao sam neku strogu. Možemo li da
razgovaramo posle, dole, posle večere?
− Naravno − reče Hari, a otpozadi je već neko odgura
dalje, opet pravo na onog čoveka, ovaj put anfas.
On im prokrči put u stranu, što je sada još teži
zadatak jer nose ono suvo lišće po rukama, pa se nekako
smestiše uza zid. Tik pored stola prekrivenog bordo plišom,
na njemu velika kutija od providne plastike sa prorezom
odozgo, glasačka, valjda, dopola napunjena dolarima. Sa
prednje strane na kutiju selotejpom pričvršćena cedulja na
kojoj piše, ćirilicom, “Приложите за црквени паркинг”.
Hari pokušava da vidi kolike su te novčanice, 1, 5, 10... i
jedna od dvadeset... pa iz džepa izvadi dolar i spusti u
kutiju. 'Jedan buđavi bagel manje u mom životu, hvala
bogu!', pomisli. Njen se poznanik nije hvatao za džep već
nastaviše da pričaju bezveze:
− Ne znam kako vama, gužva za gužvu, ali meni
ovde svi deluju malo uvrnuto. Jeste čuli šta mi je pop Kardelj
rekao? Da je Lenjinov veći?! I šta mu je to uopšte − dole?
Gde dole? I kakva sad večera?
− Ma pop Ćira je strašan zezator, samo se zezao sa
vama, gde uvrnut. A dole vam je dole, u podrumu, svečana
sala, u njoj je večera, uvek je… Vi stvarno niste nikad ovde
bili?
− Nisam, prolazila sam ali nisam. Nisam baš naročito
religiozna, u stvari. Lažem, nisam uopšte religiozna pa ne
vidim šta bih tražila po crkvama.
− Ni ja, nego zbog deteta, da oseti srpsku tradiciju, da
se ne odrodi − a u sebi pomisli kako i on laže, nije zbog
deteta, on je ovde došao da bi video ljude, njegova žena da
bi nju videli, a dete su zapravo samo strpali u kola.
− Veeeseliiineee! Tuuu si! Tražim te već pola sata!
Gde si se izgubio?
− Pa čekao sam badnjak, do malopre…
− Dooobro, hoćeš li da me upoznaš sa gospođom? Ja
sam dr Viktorija Č.
Dve se žene dobro odmeriše.
Viktorija Č. i nije imala bog zna šta da vidi.
Raskopčanu crvenu jaknu po kojoj se rasuo oblak kovrdžave
smeđe kose. Lice bez šminke, pravilnih crta, ništa posebno. I
jedne velike, pronicljive smeđe oči. Godine… mlađa je.
Mnogo je mlađa ili se mnogo dobro drži. Istina je, kao i
obično, bila negde između. Ipak, neugledna je, nema stila,
pomisli Viktorija.
Hari je zato imala pred sobom prizor… od stila! I ova
je imala kosu. Duge, krupne blajhane lokne, savršene,
perfektne… osim što su bile strašno smešne, zbrisale iz
nekog prastarog filma. Sve jedna po jedna, a između šuplje.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:14 pm

I… gospođa je malo zakasnila sa farbanjem, nedelju-dve, ne
više, na razdeljku se vidi, jedva se vidi, ali Hari bar ume da
gleda, ona je izgleda potpuno seda. Debeo sloj finog pudera
ne može da sakrije loš ten. Onaj, oduvek-zauvek loš, sa
krupnim porama, što sija i u mraku. 'Nema tog pudera…',
pomisli Hari koja se uopšte ne puderiše. Nos, veliki i šiljat,
štrči, nekako pravo, ni prćast ni povijen, al’ štrči. Duboko
usađene i preblizu primaknute vodnjikave plave oči,
opcrtane krejonom, neznatno razmazanim. Musava albino
lisica, tako nekako. Najstrašnija su ipak bila usta. Ogromna,
u svim pravcima, zagasitoljubičasta. Ne, nisu ogromna, to su
samo jedna prevelika usta, oko kojih je radila olovka, ubila
još jedan počasni krug, onako… moćno. Viktorija Č. se tog
trenutka nasmeja, ona crvena glavica kupusa se otvori i
pokaza dva niza velikih lepih zuba, savršenih, perfektnih.
'Gospode, kako i lepo može da bude ružno, zavisi gde ga
smestiš. Čak ni mak danas nije jela', pomisli Hari. 'Riba, jebo
te! Koji je ovo cirkus!'
Cirkus, i dalje nasmejan, zabaci rukom desni komplet
lokni iza ramena, tek da pokaže težak zlatni kolut koji joj je
otegao već poveće uvo. I neko grdno prstenje na ruci, i još
pola kile zlata oko ruke zamršeno oko naoko preskupog
sata, i… i oko vrata je visilo vazdan. Provirivalo iz kratkog
perja kojim je bio obrubljen dubok dekolte na ljubičastom
džemperu. Boje njenih usana. Crveni kupus, malo bajatiji,
eto to, to je ta boja.
− Vi ste sigurno stara prijateljica moga muža? On ima
tako puno starih prijateljica. Pretpostavljam da ste bili
stjuardesa?
− Ne, ne, mi se zapravo uopšte ne poznajemo. Ja sam
Hari − reče Hari i pruži ruku prvo Viktoriji, koja joj mlitavo
uzvrati stisak, pa Veselinu, koji zbunjeno sleže ramenima,
izgleda da mu je neprijatno, samo nije jasno od koga.
− Veselin. Viktorija se već predstavila. Drago mi je.
− Aaa, nećete me prevariti, sigurno ste bili stjuardesa.
Uvek pogodim ko se čime bavi. Po stilu oblačenja, najpre.
Vidite, vi ste naglašeno ženstveni, u nečemu. Ali u garderobi
ne. To ne ide. I može da znači samo jedno, da ste nekada
morali da se doterujete, a sada vam nije do toga. Neki stres je
u pitanju, pretpostavljam? Manekenka niste mogli da
budete, nemate visinu i figuru, sekretarice se kod nas nikad
nisu nešto oblačile, prema tome, jedino stjuardesa. Drugo,
nešto ste mi poznati, nekad smo mnogo putovali po Evropi,
možda sa nekog leta? A i Veselin, on prosto ima nos za
stjuardese, ha, ha, ha…
Veselinu se na ovo zacrvene pomenuti nos i uvuče
glavu u ramena, pa poče da gleda levo-desno preko njihovih
glava, ne bi li se spasao.
− Polovično ste u pravu − Hari se već iznervirala
preko svake mere. − Neki sisar jesam, tu ste u pravu. Ali
leteći ne. I da znate, u poverenju, imam frku od aviona,
neviđenu. A sada bih stvarno morala…
− A kakvo vam je to ime, Hari? Jevrejsko? Mislim, ovo
je srpska crkva…
'Jao, ne lupaj više, idiote! Zemljo, otvori se!', pomisli
Veselin i još dublje uvuče glavu, sam bi u sebe da propadne.
− Nije mi to ime nego nadimak. Inače imam sasvim
normalno srpsko ime koje čuvam za po kući. A Viktorija je
svakako englesko ime? Ono… kraljica Viktorija … i to?
Nego, odoh ja…
− Hari! Veseline! Otkud vi ovde, zajedno?
Harijetu kad šlog nije strefio. Nju i tog Veselina grli i
cmače, čas jedno čas drugo, niko drugi nego Debejac!? Kako
li im se samo prišunjao iza leđa? Kako uopšte… Otkud!?
Kataklizma!
Debejac je ortak, kolega iz Službe… njenog Debejca.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:15 pm

Njenog bivšeg, oženjenog… Debejca. Koji je znao za njihovu
vezu, čuj, znao, bio poverenik, garde dama, svećnjak, sve što
treba. Obojicu nije ni čula ni videla, hvala na pitanju, sedam
godina. Plakala deca. Pa se vratio ženi. Eto, od tad ih nije
videla. I šta će ovaj ovde, kog đavola?
− Hari, za Veselina znam, viđam ga, ali da si ti ovde…
ovo je… neverovatno. Pokojnu kevu da sam video ne bih se
toliko iznenadio.
'Ja tvoju pokojnu kevu da sam videla više bih se
iznenadila, al’ manje neprijatno', pomisli Hari, pa… mora
ipak nešto da kaže:
− Ovde sam, već godinu i po. Nisam znala da si ti tu.
− Inače bi se javila, kad bi se zezali, ha, ha, ha… A zar
nisi beše otišla u Australiju, neko mi je pričao? Udala se za
onog doktora, mutavog, izvini, i…
− Ma jesam. Nego, tamo baš nije išlo, njemu, sa
poslom, i onda skroz bezveze, dobijemo zelenu kartu na
lutriji. I dođemo ovamo. E, da sam znala koliko je ovde
hladno, ne bi me naterao…
− Dobro, hoće li neko ovde meni konačno da objasni
ko je ko − Viktorija se raskošno smeje, tako raskošno da su
joj se i zubi već zamazali skupim karminom. − Gospođa
tvrdi da nije stjuardesa i ne poznaje Veselina, Veselin kao i
obično mudro ćuti, ti se čudiš šta oni tu rade zajedno.
Radoznala sam, prosto, imam pravo da budem radoznala.
Harijeti je već prekipelo, na stranu što je u jakni
objektivno pretoplo u svoj ovoj gužvi, i krenu da se kobelja
iz Debejčevog zagrljaja, u kome i dalje, s druge strane, stoji
Veselin i gleda ko tele u šarena vrata. Đavola, Debejac
stisnuo pa ne pušta:
− Ha, ha, ha, šta kažeš Viki, dušo? Hari stjuardesa?
Ovo je najbolji fazon koji sam čuo! Ajde, ajde, upoznajte se,
doktorka Viktorija, cvet srpske zajednice u našem gradu, i
Prljava Inspektorka Harijeta, u prevodu viši inspektor MUPa
Srbije, Odeljenje za krvne i seksualne delikte, a šta radi
ovde pitaj boga, nek nam ona kaže. A, Hari lutko? Došla da
se ispovediš? Čak ovde? Ako ti pop Ćira ne oprosti, niko
neće.
Viktoriji se u isti mah opustiše lokne i nakovrdžaše
usta. Onako, nije više kupus, pre karanfil. U sitne bore oko
usta joj se razlio karmin, strahota jedna. Sva sija, biće da se
praznojala, što kazala sama. Strelja Harijetu očima, i trepće,
trepće… ne prestaje da trepće. Veselin prvo otegnu donju
vilicu, na trenutak, pa poče da se smeje. Iz sveg glasa. A Hari
mu se pridruži.
− Eto vidite da nema šanse da poznajem od ranije
vašeg muža, ili vas. Sem ako neko od vas dvoje nije imao
dosije, kod mene. A nije. Ili sam zaboravila, što mu dođe na
isto.
Viktorija zausti da kaže nešto opako, bar sudeći po
pogledu, ali zatvori usta i razvuče ih još jednom u onaj
raskošni osmeh. Veselin se i dalje slatko smeje, ko dete.
Debejac, zvera okolo i ne pušta ih iz zagrljaja. A Hari sve ovo
stvarno ne može više da podnese:
− Ja se stvarno izvinjavam, imam dogovor, dole.
− E, slušaj Hari, ja sam ovde s prikolicom, sa Sonjom,
eno je dole, u kujni, i ne bi bilo dobro da nas vidi zajedno. U
stalnom je kontaktu sa Zorom − Sonja je Debejčeva žena a
Zora je žena onog bivšeg, oženjenog… njih dve su najbolje
drugarice i Harijeti postaje muka, zaista muka, posebno od
Viktorijinog prodornog pogleda koji procesira informacije,
ili ono što joj se tako čini. − Ako nas vidi, prepozna te, ludilo
će da krene ispočetka, a sredili su se, znaš, imaju i treće
dete… Nego, evo ti moja vizitka, javi se, pa da odemo na
piće, da se ispričamo, o starim dobrim vremenima.
− Veseline, gde ti je dete? − Viktorija se okreće mužu
koji je nešto prestao da se smeje, dok Hari lagano spušta
Debejčevu vizitkartu pored džepa, na pod, sa namerom da
više nikada ne uđe u ovu crkvu, ma u ovaj deo grada, ma…
− Otkud znam gde je, s tobom je izašla iz kola. Gde je
tebi dete?
− Pa ja sam je ostavila dole, s drugom decom.
Hajdemo i mi dole, da zauzmemo mesta za večeru, ali
propusti prvo gospođu, vidiš da žuri, ima zakazano.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:15 pm

− Vidimo se, prijatno − Hari iskliznu iz Debejčevog
zagrljaja koji je konačno popustio, očeša se o Viktorijino
perje, što joj ponovo naelektriše kosu, od čega kompletno
popizdi, izmigolji se između nje i Veselina… Koji joj ovlaš
namignu umesto pozdrava?! Svašta!
2. Mala debela žena u zelenom kaputu
Trebalo joj je pola sata da otkrije gde je to dole. Gurali
su je i muvali sa svih strana, a ona ne zna gde ide. U jednom
trenutku je čak pomislila da odustane, da jednostavno ode
kući i popa potraži sledećih dana, ali je, shvativši da ne zna
ni gde je izlaz, samo skinula jaknu, jedva je skinula, stavila
preko ruke i krenula dalje. Badnjaci su se u međuvremenu
razgrabili, kapira jer se ispred bine malo razredilo, ali se zato
opasno zgusnulo tu oko nje. I sve joj se čini da se svi kreću
kao muve bez glave, i ona s njima. Posmatra lica, muškarci
mahom neki Veselini. Žene... Pa bilo ih je i nalik Viktoriji, ne
tako drastično, ali nakinđurene, neukusno, neprimereno, ne
crkvi, bilo čemu. Većinom su to ipak bili neki ženski
Veselini, umučena, umorna lica običnih... Zaposlene žene?
Domaćice? Majke? Ljubavnice? Ili sve to? Svega im je dosta,
očito. U prolazu je čula da su neki krenuli dole i onda ih je
prosto pratila. Da bi se na kraju našla u nekom predvorju,
uskom, iz koga su na dve suprotne strane vodile strme, jako
strme, drvene stepenice u podrum. Odakle se čula neopisiva
buka. Levo stepenište bilo je zatrpano ljudima, neki su išli
nizbrdo, neki uzbrdo, jedva se mimoilazili, galamili,
pozdravljali se, smejali, neki gunđali... Harijeti se činilo da se
kroz sav taj žamor lepo razaznaje krckanje dasaka pod
njihovim nogama i da će sledećeg momenta sve to da se
raspadne i svi odu u... Pa se stresla i pogledala desno. Niz
desne stepenice, na kojima nije bilo nikog. Logično, i jedne i
druge vode u podrum, isto mu dođe, a ovi ovde levo valjda
samo vole da se druže, pa pažljivo zakorači niz desne. Ne da
krcka nego... Krcka i odozdo, prema njoj se penje Mile
Lenjin, onaj što je malopre imao veći... badnjak.
− Dobro veče. Hteli ste da vidite našu kompjutersku
salu? Ili su vam deca dole? Ne znam vas...
− Ne, ne, samo sam mislila da mogu i ovuda da
siđem, ne mogu da se probijem onuda. Dobro veče, izvinite.
− Ne možete, na žalost. Moglo je nekad, postojala su
vrata između svečane sale i učionice. Ali smo zazidali, baš
zbog ovakvih prilika. Svi prolaze, diraju... Hoćete da vidite,
da vam pokažem? Lepo smo to uradili. Niste bili ovde?
− Hvala, drugi put, kad bude manja gužva. Sad
moram da idem da se guram. Izvinite što upadam, nisam
znala. Prijatno.
'Gospode! Menza!', zgranuto je pomislila Harijeta
ušavši u donju salu. Ovaj put je imala bolji pregled, budući
da su ljudi, za promenu, mahom sedeli. Za popreko
postavljenim dugačkim stolovima od ultrapasa oko kojih su
gusto naređane male stolice sa aluminijumskim nogama. Na
podu izlizane pločice, bordo i bež, koliko se daje razaznati
kroz lokve kaljave vode, istopljenog snega zapravo,
unesenog na cipelama vernika. Po dijagonali dugačke
prostorije, u ćoškovima, šank i kujna. Šank je... šank, oko
njega su uglavnom muškarci, puše i piju pivo iz flaše,
osvrnu se levo-desno da otresu pepeo u nepostojeću pikslu,
pa onda ipak na patos, u vodu. Prepoznaje Veselina i
Debejca među njima, pričaju, u istoj pozi kao i ostali. U
drugom ćošku kujna. Nije kujna, kujna je valjda pozadi,
nego široki otvoreni šalter, kroz koji neke žene izbacuju
činije s prebrancem, druge s turšijom, i nešto treće, ne vidi
Hari dobro šta je, i plastične šarene korpe sa velikim
komadima pogače. Neke druge žene raznose te činije po
stolovima i ređaju među tanjire, takođe plastične, one za više
upotreba. Čaše su, međutim, papirne, za jednu upotrebu, i
uglavnom prazne. Preturaju se na sve strane prilikom
svakog naglog pokreta rukom, sedeći gosti se osvrću prema
šanku, to je neko tamo otišao po piće i nema ga, a i briga ga!
Studenjak, Lola... ali iz onih dana kada je Hari studirala,
sada to ipak izgleda malo drugačije. Njoj da, današnjim
studentima je verovatno isto. Jedino što odudara od slike
studentske menze iz Titove ere je sofra, postavljena pod
pravim uglom u odnosu na redove stolova od ultrapasa.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:15 pm

Uz ceo duži zid prostorije, onaj naspram stepeništa, gde Hari još
uvek stoji u čudu. Sofra je zastrta belim stolnjakom, posuđe
je pravo, čaše su staklene, piće stoji neotvoreno... čak se tu
našla i neka jeftina ikebana, sad, da li je cveće veštačko ili
pravo, Hari to stvarno odavde ne može da vidi. Za celom
tom sofrom sedi tek nekoliko muškaraca, svi u tamnim
odelima, sa kravatama, i jedna leptir mašna, i... I pop Ćira,
različito obučen od ostalih. Iznad njihovih glava opet
fotografije, kao gore, neka sveštena lica, neki kraljevi,
starinske uniforme...
I uz drugi zid, preko puta, nalaze se stolovi. Ali oni
isti, od ultrapasa, nagurani skroz, valjda su višak. Zatrpani
gomilom kaputa. Uglavnom jakne, neveselih boja, pa Hari
stisnu svoju crvenu jaknu jače uz sebe, kao da hoće da je
sakrije. A između kaputa − brdo kartonskih kutija od pice?!
Diliverovali su ih kombijem, ničim manjim, pouzdano,
koliko je tu tih kutija bilo. Pod stolovima paketi dijet pepsija,
neraspakovani. 'Šta je sad ovo? Svašta!', pomisli Hari.
− Svašta! − kaže neka žena koja stoji pored Harijete i
gleda u istom pravcu. − Opet je naručio pice za decu.
− Ko? − pita Hari, baš je zanima. Ovo je baš... smešno.
− Pop Ćira, ko bi? Kao, deca neće hteti da jedu
prebranac, naravno da neće, kao što neće ni paprikaše, kisele
čorbe... i šta se sve već ovde služi o Ćirinim svetkovinama. I
na šta matori navale ko da tri dana ništa nisu okusili. Ja lepo
kažem, zašto ne uplatimo, svako za sebe, naručimo iz nekog
našeg restorana, bar da bude pristojno, a da vidite i kako bi
manja gužva bila, kad treba da se plati. A ne ovako, svako
voli muletinu. Jok, Ćira sve to od priloga, i još skuplja te
svoje žene, da mu tu rintaju za džabe, jeste, baš ću da mu
radim džabe, dosta radim džabe za Amerikance... I pazite
sad, pošto je Badnje veče naručio je vegetarijansku picu za
decu. E, to će tek da mu jedu! Ima samo posle da skupljaju
ugažene parčiće po patosu, do sutra će da skupljaju, kad su
blesave. I dijet pepsi, kao, deca ne treba da unose toliko
šećera. Nego saharin? Ma... Nego, idem ja da pokupim moje
s kompjutera, dosta su se igrali, pa da vodim kući, da im
dam da jedu, ljudski.
'A da pokupim ja sebe, i gde da se nosim?', misli se
Hari. Da sada priđe popu Ćiri... Ne, tamo neki sinod zaseda,
za sofrom. Prijalo bi joj pivo, i pljuga, ali pomisao da se gura
s onolikim muškim bilmezima, a tamo je i Debejac s onim
veselnikom... neee. Prebranac bi joj legao na gorušicu od
bagela, samo tako! Pa reši da se promuva i vidi šta će. Daje
popu Ćiri još pola sata za ovaj performans, pa pali kući, pola
devet je, sutra se radi.
− I, gde si matori, nigde te bre nema? Nisam te video
od jesenas. − Debejac muva Veselina laktom u rebra, onako
muški, neposredno.
− Pusti me, matori, puk’o sam.
− To si isto i onda rekao. I ne vidim da ti išta fali. Nisi
kalirao s težinom. Gde sad šljakaš?
− Ma puk’o sam, kažem ti. Nigde. I dalje nigde. Jebem
ti i 11. septembar i onu budalu Bin Ladena. Ne znam, kad ga
vidim, da l’ da ga zadavim il’ da ga izljubim. Ne, prvo ću da
ga izljubim, globalno, a onda ću da ga zadavim, privatno.
Avio kompanije i dalje samo otpuštaju, nikakvih novih
poslova... Ma nema šanse.
− Zajebano. Jesi gledao nešto drugo?
− Ma tražim, čoveče, bilo šta. Bukvalno bilo šta! A ova
moja renovira kuću. U sred zime i u sred recesije. Renovira
idejno, a ja to sprovodim manuelno. Puca mi grbača, brate,
jedan drajvol sam triput rušio i nameštao, ‛oće-neće-‛oće... Za
pet kinte na sat da sam radio od kad ona renovira kuću do
sad bi se iz bule izvadio, ovako... Minus na karticama raste,
brže nego njene ideje. Dođe mi... Ne znam šta mi dođe, samo
sam puk’o, matori, načisto.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:16 pm

− Daj bre matori, nije strašno, svi kroz to ovde
prolaze, više puta. Biće bolje. Važno je da smo živi i zdravi, i
da su nam pravi, ha, ha, ha... − pa ga opet mune u rebra i
namigne saučesnički. Muško saučesnički.
− Aha, pretprošle godine jednom, prošle nešto ređe. A
ova tek počela. Što se toga tiče može i da se završi. Odmah.
− Aj’ ne kenjaj, pored onakvog ženčeta. Nije ženče,
avion, bomba, zavidi ti pola dijaspore, ceo muški deo.
− E, vodi je kući. Al’ nemoj posle da je vraćaš, je l’
važi?
− Bi’ ja matori, iz odma’, al’ ne znam šta će Sonja da
mi kaže. Zezam se, nemoj da se ljutiš. Nego, kad smo kod
toga, otkud znaš veselu detektivku, Hari? Opasan si ti
matori, samo se foliraš...
− Ma koji vam je svima, ne znam bre ženu, prvi put je
vidim. Stvarno detektivka? Nikad ne bih rekao.
− Opasna riba, opasna. Švalerisao se s njom moj dobar
ortak, odavno. Ćuti, grdne frke bile, jedva je nekako legla
stvar. Ja ga stalno zezao kako sme da fura s ribom koja nosi
utoku, kad na kraju njegova Zora vadila utoku. Mal’ i ja
nisam najebao od Sonje, zbog jatakovanja.
− Bezveze.
− Vala baš bezveze, pusti...
Sonja, Debejčeva žena, za to vreme u kujni ređa posne
kolače na tanjire. Od muke svaki treći strpa u usta. Svaki put
kad prinese pun tanjir šalteru malo se nalakti i gleda šta se
radi po sali. Ništa, kao i obično. Samo njoj je izgleda večeras
ovde različito. Ima problem, ima muku... A od kolača joj je
još više muka, oni joj neće rešiti problem. Pa otvori flašu
Knjaza Miloša i naspe sebi veliku čašu, dosta, prekida, bar s
kolačima. Sonja je profesor književnosti, u gimnaziji. Bila.
Dok Debejac, ona ga dakako ne zove Debejac već po imenu,
koje uopšte nije bitno, nije dobio posao u konzulatu.
Delovalo je bogovski. Veliki godišnji odmor, u inostranstvu,
odmor od svih onih godina štrajkovanja, štrajkbreherovanja,
redova, nestašica, uz poneku sindikalnu polutku... Platu i
tako vekovima nije primala, ne treba joj ni dolarska. Smiriće
se, čitati knjige, posvetiće se deci, završiti zbirku poezije koja
stoji veće petnaest godina... Istini za volju, nikad oni ni tamo,
u Srbiji, nisu živeli loše. Nisu bili gladni, Debejac je navlačio,
samo se ona nervirala i iscrpljivala sve više i više. Situacijom
oko sebe. Ni ovde nisu gladni, ali ne žive bolje. Službeni stan
je... pretopao. Kad joj na to još nadođu valunzi, misli da će
eksplodirati, a Debejac samo zatvara prozore, samo ide za
njom i zatvara prozore, ako mu na kraju promaja stvarno
dođe glave to će biti nekakva božja pravda. Plata mu je... ima
dobru platu, ako ona uopšte zna kolika mu je plata, ako je
ikada i znala. Ali su im i troškovi veći. Neuporedivo. I dalje
presipanje iz šupljeg u prazno. Iz američkog šupljeg, u
američko prazno, jedina je razlika. Suština je da ona i dalje,
već trinaestu godinu, nema svoj dinar. Svoj dolar. Šta bilo,
ali da može da ga potroši na sebe, na knjigu, na kartu za
koncert, na... ma na sebe! Debejac je lane došao sa pričom da
ona sada treba da drži časove srpskog u ovoj crkvi i da je to
dobrotvorni rad. Koji je bitan za njegov profesionalni rad, u
konzulatu, on treba da bude blizak sa ljudima. Nije ga
mnogo ni slušala, pristala je odmah, bar da dve večeri
nedeljno provede van kuće. Čitaće s decom knjige,
razgovaraće o njima, bar s nekim da razgovara o knjigama,
tuđa deca će morati kad već njena neće... Đavola. Ona ne zna
dovoljno engleskog da bi ovu decu mogla da uči srpskom.
Jedva komuniciraju. Baba, deda, kruška, jabuka... ponavlja
kao papagaj već godinu dana, volonterski! I sada je došla ta
ponuda, iz te druge crkve, da sve to isto radi za pare. Za
dolare. Roditelji će plaćati, debelo će plaćati, pa će i deca
morati više da se trude, tako to ovde ide, što roditelji više
plaćaju to se deca više trude, pa će... Nova crkva. Nova
učionica. Parking mesto, samo za nju. Mala biblioteka.
Kompjuter i ekran za prezentacije. Budžet, skroman ali
budžet, za nabavku novih knjiga po njenom izboru... i novac.
Plata. Platica. Njena. Problem je što ta crkva nije u
Debejčevoj nadležnosti i... i što ona ne zna kako da mu to
uopšte spomene. A mora da odluči do subote. Nastava
počinje odmah iza srpske nove...
Mehanički odnosi još jedan tanjir do pulta, nalakti
se... Debejac za šankom melje sa onim tupadžijom, onim
bivšim pilotom, šta li je. A ona njegova blajhana koza sedi
sama za stolom, oko nje prazne stolice, niko neće sa njom
iako je gužva, mnogi okolo stoje. Ova joj je nešto poznata,
ova sa crvenom jaknom preko ruke? Ma, svi su joj ovde
poznati, malo njih poznaje, nikog stvarno ne poznaje, ona
samu sebe više ne poznaje... Vidi Gudu! Na šta liči... E, blago
Gudi! Ona je bar lepo načisto odlepila i nikakvih problema
više nema.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:16 pm

− Hari! Hari! Dođite, imam mesto za vas!
Poslednje što bi Harijeta želela jeste da sedne pored
razdragane Viktorije koja joj maše, međutim u istom
momentu iz ćoška još neko maše, Debejac, šta je, popio neku
pa sad više ne cvika od Sonje?
− Hari, ajde jedna pivdža s ljudima, ‛ladna ko zmija! −
dere se Debejac preko cele menze.
Pa ipak sedne pored ove druge ‛ladne zmije,
pokazujući ramenima Debejcu da je, eto, zauzeta, baš šteta.
− I, kažete ovde ste tek godinu i po? – Viktorija se sva
topi, potpuna promena raspoloženja od onoga malopre,
gore, što Hari registruje, ali... baš je briga. − I gde ste se
smestili, sa stanom?
− Ugao Miltona i Druge, downtown.
− Liberties? Tamo? Perfektno! Pa da, muž vam je
lekar, kažete. Normalno je da možete sebi da priuštite. Imate
dece?
− Ne.
− Normalno, normalno − šta je tu normalno, pita se
Hari, ali je i dalje baš briga šta ova truća. − Zato i možete da
živite u apartmanu, u takvom apartmanu, u Liberties, mi
smo zbog deteta morali da se opredelimo za kuću, mada sam
ja više urbani tip.
'Ti si urbani tip ko što sam je veverica', pomisli Hari,
rešena da se uopšte ne nervira.
− Ma nije to naš apartman, i ne plaćamo ga mi.
Čuvam stan nekim poznanicima koji pokušavaju da se vrate
u Srbiju, da se tamo srede, a za rezervu ovde drže stan.
Godinu dana. Isteklo je već pola od toga.
− Je l’ te? A koji su ti koji se tako lepo sređuju po Srbiji
i mogu sebi to da priušte, rezervni stan ovde? Mora da ih
znam?
− Ma ne znate ih, nije važno.
− Ako, ne morate da mi kažete ako nećete, ljudi ovde
svašta kriju. I kažete, muž vam je lekar, moj kolega?
'Ne kažem ja ništa, nego Debejac sere što ga niko ne
pita...'
− Jeste, lekar.
− Gde je radio u Beogradu? Možda ga znam?
− Ne verujem, radio je u policiji.
− U vašem dispanzeru, u Durmitorskoj? Da vidimo,
tamo znam...
− Ne vredi, ne znam ja nikog iz Durmitorske −
prekida je Hari, taman sad fali da počne da objašnjava kako
je Doca bio pandurski doktor, mrtvozornik, kako je “lečio“
njene žrtve, tako su se i upoznali, pa da dobije temu za
razgovor, s ovom. Samo takvu! Za veselo veče.
− A gde ovde radi?
− Ne radi nigde. Zapravo, uopšte nije u gradu. Nije ni
daleko, tu, na državnom univerzitetu, nema dvesta
kilometara, sluša predavanja, sprema ispite, pokušava da
nostrifikuje diplomu.
− Taaako? Lepo. Da je žensko, da ima decu, nikada ne
bi mogao sebi to da priušti. To je krvav posao, posle koga
naravno sledi zaslužena nagrada. Stotine hiljada dolara
godišnje, ako se snađe. Međutim, uz obaveze prema
porodici, ako ste žena, nemoguće.
− Vi ste uspeli − nehajno kaže Hari, mada nekako
sluti da je svo ovo zlato pre rezultat nekih prethodnih
“uspeha”, po srpskom zdravstvu. Viktorija joj uputi jedan
kratak pogled pun mržnje, delić sekunde, pa se ponovo sva
istopi.
− Da, u neku ruku, ali nije to to. Ne vrednuju...
− A gde vi radite? Mislim, ako me zaboli grlo, ili tako
nešto, a muž mi nije tu, da me ne leči telefonom − Harijeti na
pamet ne pada da se ovoj obrati bilo kojim povodom, ali
radoznala je, i ona je žensko.
− Državna bolnica, to vam ne bih preporučila. Bar za
sada, dok ne otvorim praksu, a planiram.
− Šta ste specijalizirali? − prelazi Hari u kontranapad,
to joj ipak lakše pada, da ona ispituje ljude, čak i kad je
uopšte ne zanimaju. Ovo je izgleda bilo malo žešće pitanje,
jer se Viktorija sva unervozila, počela da pretura po tašni...
− Izvinite me za trenutak.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:19 pm

... vadi neku pilulicu i popije je našte srca. Pa se
zagrcne, normalno. Pa se zabezekne, širom raširenih očiju,
ovaj put bez treptanja, u nešto iza Harijetinih leđa. Pogled joj
je bio tako izbezumljen da je i Hari morala lagano da se
okrene.
Iza nje stoji mala debela žena u raskopčanom
vrisakzelenom kaputu do zemlje. Sede čiste kose, ta se
33
frizura nekad zvala bubi, valjda. Lica podbulog, sa
tragovima karmina, svuda samo ne po samim ustima, kao
da se ljubila sa četom vojnika. U jednoj ruci drži šarenu
vunenu kapu, drugu je stavila u džep. Oči joj lete u svim
pravcima, svuda po Viktoriji, gore-dole-levo-desno-bezveze.
I usta joj mrdaju neartikulisano, kao da pevuši. Pa onda
zausti:
− Bensedinuška? A? Ben-se-di-nu-š-ka? Ne valja ti
posao, djevuška maja. Ništa ti ne valja! Pet miligrama?
Deset? Ništa! Tebi doktorka Guda prepisuje jedan dobar
kurac od pola kile, ništa manje. Dok ti oči ne ispadnu.
Obavezno crn. Ali ne, ti si najpametnija, i znaš šta hoćeš, ti bi
zlatan. Zlatan je mali, glupačo! A težak, ne može da se digne,
zlato je teško, učila si, treba to bolje da znaš od doktorke
Gude, koju niko nikad ne sluša...
− Šta je ovo? Gospode, u božjem hramu! − vrlo tiho
ali vrlo histerično se rasparala Viktorija. A Harijeti se čini da
se ona uopšte nije rasparala, da je to zapravo došla k sebi, i
počela da se prenemaže. − Ko je ova žena? Kakve sve ludake
ovde ne puštaju... Molim vas, preduzmite nešto!
− Samo se vi smirite − kaže joj Hari kojoj je sve ovo...
pa, malo je zgranuta, ali zapravo počinje dobro da se
zabavlja. − A vi, gospođo, hoćete da sednete? Evo, ja sam baš
krenula.
Na ovo je Viktoriju zahvatila prava pravcata panika,
nije se više prenemagala:
− Veeeseeeliiine! Veeeseeeliiine! − ovo je prečansko
zavijanje, više ne može da ga sakrije, to je to, sinu Harijeti,
do malopre joj se činilo da je to samo prenaglašeno
beogradsko bečenje, koja ludačka kompilacija, to je to, i
nasmeja se u sebi. − Molim vas, dovedite mog muža, da me
vodi odavde, odmah! Ne mogu da dišem...
Mala debela žena, međutim, samo odmahnu rukom u
kojoj je držala kapu, nasmeja se i ode, pevušeći. Zaista
pevušeći, Hari je sada sasvim jasno čula.
− Hajde, smirite se, sirota, možda je malo popila.
Dešava se, nije to ništa.
− Kako nije ništa, ona je to... Meni svi ovde zavide,
znam, ali da jedna takva... Da mi se obrati tim tonom, tim
prostačkim rečima... Ja sam, ja sam... Dama! U božjoj kući...
Gospode!
Ovo je već ponovo prešlo u prenemaganje, što Harijeti
uopšte nije zabavno. Toliko joj nije zabavno da je bez mnogo
objašnjenja ustala:
− Sad moram da idem, vidimo se.
Hari odlučno prilazi sinodu koji mu ga daje po
prebrancu, pravo ka popu Ćiri, da ga pozdravi i da mu kaže
da će se videti... Jednom. Dosta joj je. Pop, međutim, ustaje,
klimne joj glavom i krene da obilazi sofru. Što je potrajalo.
Taman da je član sinoda koji je sedeo do njega, onaj u crnom
odelu s leptir mašnom, odmeri od glave do pete, onako...
Mangupski, al’... Nije joj čak bilo ni neprijatno, za promenu.
− Izvinite što ste me toliko čekali. Ipak, mislim da
vam nije bilo dosadno. Ako već nije bilo naročito poučno.
Idemo kod mene u kancelariju.
− Hajde, ako nećemo dugo. Nisam mislila ovoliko da
se zadržim, umorna sam, a ujutro radim.
Reč po reč, popeše se uz stepenice u pop Ćirinu
kancelariju. Koja je za razliku od ostatka crkve Harijeti
delovala manje-više prijatno. Nije kancelarija, pre radna soba.
Pisaći sto, kompjuter, faks, telefoni, fotokopir aparat, mala
kožna garnitura za sedenje, par slika a nisu sveci, poveliki
televizor, muzički stub, na podu parket, nisu proklete daske,
od kojih joj je...
− Preći ću odmah na stvar, da vas ne zadržavam više.
Vidite, imamo problem. Sa parkiranjem.
− Pa − nasmeja se Hari − ne znam kako bih ja tu
mogla da vam pomognem, nikada nisam bila saobraćajac.
− Znam, tek sam počeo, uvod...
− Ma šalim se.
− Vidim. Dakle, problem sa parkiranjem je očigledan,
i sami ko zna gde ste se parkirali. Druge crkve nam otimaju
vernike. Pomoću parkinga. Ljudima je to prosto... Crkva je
crkva, sve su im crkve iste, važno je da su pravoslavne, a nije
isto, ne razmišljaju. I odu tamo gde imaju parking! − Hari
ćuti i sluša, na sve se ovde navikla, ništa je više ne čudi. − Te
smo stoga odlučili da dobrovoljnim prilozima sagradimo
parking.
− Videla sam, kutija u sali. Ne ide vam najbolje?
Mislim... opet ja nisam prava osoba, ja radim za jedanaest
dolara na sat.
− Ne, zapravo dobro nam ide, dobro bi nam išlo.
Nego, bojim se, neko iz te kutije malo pozajmljuje. Malo više
pozajmljuje.
− Neko krade dobrovoljne priloge za crkveni
parking? Je l’ vi to mene... zasmejavate ili...
− Ozbiljan sam.
− Kako krade? Iz vaše kancelarije, fijoke, kase...
Odakle nestaje novac?
− Pa iz kutije!
− Držite stalno novac u toj kutiji, providnoj kutiji u
prolaznoj sali, praktično na ulici, i neko ga odatle krade?
Uopšte se ne čudim, kad je tako na izvol’te.
− Ne. Kutija je, doduše, stalno tu, i preko nedelje, sa
nekom manjom količinom sitnih novčanica. Da podseti one
koji dolaze... na folklor, na probe hora, dovode decu na
časove matematike i srpskog, u kompjutersku učionicu... I
tada je sve u redu. Neko ostavi dolar, dva, uvek u kutiji
nađem više, malo više nego što sam ostavio. Problem su evo
ovakve svetkovine, slave, kada se u crkvi okupi puno ljudi. I
kada ostavljaju mnogo više. Pažnju mi je skrenuo pre
nekoliko meseci jedan parohijan, Mile, videli ste ga večeras,
delio je badnjake sa mnom. Učinilo mu se da je u vreme
kada je u crkvi bilo najviše ljudi kutija bila puna. Kada smo
posle pospremali, bila je napola prazna. Otad smo počeli da
pazimo, vodimo računa. I istina je, novac nestaje.
− Jeste li... Jeste li pokušali da stavite nekog da čuva
kutiju, sve vreme?
− Pa... i jesmo i nismo. Dogovorili smo se, pogledavali
na smenu, razumete, nezgodno je sada tu staviti nekog
stražara, ipak su to dobrovoljni prilozi, a ovo je crkva. Ništa
nismo videli sumnjivo, sem što je sad nas nekoliko ubeđeno,
videlo svojim očima, da novac nestaje. Bude ga više, na kraju
manje. Situacija je jako neprijatna, i po mene, svi ti ljudi
imaju žene, počelo je da se priča... Ne bih voleo...
− Razumem, ali šta sad ja tu treba... Što ste me zvali?
Jeste li zvali policiju?
− Taman posla! Samo nam još to fali! Konkurencija bi
jedva dočekala.
− Rekli ste danas da imate neki posao za mene, šta ste
tačno mislili? Ne razumem šta bih ja... Da čuvam kutiju?
Diskretno?
− Ne, prosto kad sam čuo da u parohiji imamo
školovanog policajca, pomislio sam da biste mogli da nam
pomognete... Savetom. Ili da nas nekako organizujete.
− A bog će mi platiti?
− Pa, možda bismo mogli da izdvojimo nešto
skromno. Ako mora.
− Ne, ne, dobro, bog će mi platiti, ali stvarno ne vidim
kako... I otkud ste vi uopšte znali da sam ja školovani
policajac?
− Imamo i mi svoje kanale. Moramo da znamo ko su
nam parohijani. Dolazili u crkvu ili ne − šeretski se nasmeja
pop Ćira, a Harijeti uopšte nije smešno. − Videli ste sve ove
ljude, zato sam i insistirao da dođete večeras, da vidite kako
to izgleda kad... se to događa.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:20 pm

− Mnogo sam videla! Ma, stajala sam pored te vaše
kutije, i ja, pola sata. Ne znam... Recite mi, kako se otvara ta
kutija? Ona je sa svih strana izlivena od plastike, ako sam
dobro videla?
− Jeste, otvara se sa donje strane. Ima... Izvuče se
donja stranica.
− Znači, lopov bi trebalo da prevrne kutiju, izvuče
donju stranicu i zahvati koliko hoće, vrati stranicu i ponovo
prevrne kutiju? Malo komplikovano za izvesti pred više
stotina ljudi? Recite mi, ne postoji neko vreme između onoga
kada je crkva puna ljudi i onoga kada vi praznite kutiju...
kada je kutija sama?
− Izgleda ne. To smo prvo pomislili. Posle, kada smo
počeli da pazimo, pokazalo se da je novac već nestao u
vreme kad se narod još osipa, ima ga, ali ne toliko.
− Hmmm, moraću malo da razmislim. I o vašoj molbi
i o samom slučaju. Zapravo, nikada u životu nisam imala ni
sličan slučaj.
Ali nekakve druge jeste. Kao... U tom se momentu iz
hodnika začu vrisak. Prvo jedan, pa još jedan, isti glas, ali
kao da je malo izgubio na snazi. Hari i pop Ćira poleteše iz
kancelarije.
Na vrhu desnog stepeništa, onog što vodi prema
kompjuterskoj učionici, Mile Lenjin grlio je neku ženu. Ona
mu je nabila glavu u rame, svako malo je odmakne, pa
ispusti po jedan sve slabiji i slabiji vrisak. To je ono što Hari
vidi trčeći prema malom predvorju. Sa levog stepeništa se
čuje stampedo. Hari je bila brža.
U dnu desnog stepeništa nepomično leži mala debela
žena u zelenom kaputu. Potiljak joj je u podnožju, telo, pod
neprirodnim uglom u odnosu na glavu, na stepenicama, na
leđima. Noge raširene, uzbrdo, kaput se potpuno raskrilio, a
šarena široka suknja zadigla uz jednu butinu. Jednom rukom
čvrsto drži kapu, druga je ispružena, i ruka i prsti, kao da je
pokušala za nešto da se prihvati pri padu. Oči sklopljene,
hvala bogu. Hari žurno, ali obema rukama se pridržavajući
za naspramne zidove strmog stepeništa, silazi dole, u ušima
joj se mešaju krici, sad muški i ženski, različiti, koji dolaze
odozgo, i krckanje dasaka pod nogama. Žurno, iako tu
nikakva žurba više nije od koristi, položaj tela je takav da...
Žena je slomila vrat, bilo joj je jasno na prvi pogled.
Ne može da joj priđe, da je obiđe, telo je zauzelo celu
širinu stepeništa, pa staje nekako među njene noge, saginje
se i opipava joj puls. Ruka je još topla, ali pulsa nema.
Naginje se još unapred, nizbrdo, mal’ se nije ona prostrla
preko nje, nema ga ni na vratu, ukoliko je Hari uopšte mogla
da gurne prste dovoljno duboko ispod podvaljka, koji je
zbog položaja glave zauzeo sav prostor... ma bezveze, mrtva
je da mrtvija ne može biti. Hari se polako ispravlja i
posmatra mlohavu butinu koju dodiruje nogavicom
farmerki. Pa ova žena je bosa! Grube zimske cipele sa
pertlama, vezanim pertlama, obučene su na bose noge!? I...
Leva strana suknje podigla se skroz gore, do prepona... Ona
nema ni gaće?!
− Guda! Sirota Guda, ljudi... Guda! − čuje kroz maglu
odozgo neki usplahireni ženski glas, nepoznat glas.
To ju je prenulo. Guda, zazvučalo joj je tako ružno,
tako ponižavajuće... Delić sekunde je razmišljala, telo mora
da ostane u položaju u kakvom je zatečeno, ništa ne sme da
se dira, pomera... Ali jedan nabor suknje... Ko jebe jedan
nabor suknje... Brzo se sagla i povukla suknju malo naniže...
Kao da to može da spase ovu ženu, makar od zgađenih
pogleda, makar od dodatnog poniženja. Ponovo se ispravlja,
okreće i polako penje do pola stepeništa, gde stoji pop Ćira,
zaleđen, prebledeo, crnobela fotografija mladog Kardelja u
mantiji, zaleđena od užasa.
− Sklonite se! Ja sam doktorka! Sklonite se, imrdžnsi,
ja sam doktorka! − Viktorijin glas je potpuno kontrolisan,
odsečan, Viktorija, glavom i loknama, preuzima komandu i
tragikomično se lomata na štiklama niz stepenice.
Hari je pogleda pogledom od koga bi se i doktorka
mogla naći u dnu stepenica i pruži ruku da je zaustavi:
− Gubite se odavde − pa se okrene pop Ćiri i odlučno
nastavi − a vi idite da pozovete policiju.
− Veseline! Veeeseliiine! − sad nekontrolisano zavija
Viktorija uz stepenice. Njoj je očito dovoljno samo pokazati
sekutiće i pukne ko luftbalon.
Veselinova glava ukazuje se među onima gore, iz
gužve. Prvo glava, pa nastade neko komešanje koje Hari od
Viktorije ne vidi baš najbolje, pa se ukaza ceo Veselin.
Odjednom sam, onoliki, zaklonio ceo gornji otvor stepeništa.
Stoji, ruku opuštenih niz telo, stoji, gleda, grudi mu se
podižu i spuštaju sve brže i brže, krv mu udara u glavu,
stoji, gleda...
− Veeeseliiine, šta bleneš!? Gde ti je dete? Sklanjaj
dete odavde, momentalno − naređuje Viktorija, dok se
lomata, sad uzbrdo, gura Veselina, pa ga povuče za sobom...
Za njom se polako popeo i pop Ćira, pa Hari, koja je
ostala sedeći na gornjem stepeniku dok nije došla policija.
− Alo, ja sam ... Znam koliko ima sati, valjda učiš, ne
spavaš ... E, neverovatno, to samo meni može da se desi ...
Ne mljackam, jedem! Prvi put od jutros, od onog bagela ...
Tunjevinu. U vodi ... Dobro, bre, Doco, nisam moron,
naravno da sam ocedila vodu, uostalom tek je nešto manje
odvratno, čekaj, idem da sipam malo ulja odozgo ... Slušam,
slušam, ješću, kupiću, sve ću da kupim, jebo te Doco, je l’
mogu ja malo da pričam?
− ...kažem ti, na leđima ... Ma nije bilo šanse da se
prevrće, ni preko glave, nikako, to stepenište je tako usko a
ona tako debela da je prosto zveknula na leđa, ili je neko
gurnuo ... Neverovatno mi je da neko sam od sebe padne niz
stepenice na leđa. I, pitam se, sve da je i pala, to je osamnaest
stepenika, kako se nije zaustavila bliže, tako teška, nego do
kraja, care, do kraja ... Letelo! Ma krivo mi je što nisi video, ti
bi ... Znam da tebi nije krivo što nisi video! Pričam, Doco,
pričam ... Ne, nemam slučaj i ne tripujem ništa, pričam ...
− ...ma garant su još u crkvi ... Ja sam razgovarala s
policijom među prvima ... Ne nisam se trtila, ništa nisam
rekla šta sam po profesiji, nisu ni pitali, prosto, šef
obezbeđenja SEARS-a i vozdra, ako me pop druknuo ja
stvarno s tim nemam ništa ... Ma čoveče, tamo je bilo
najmanje dvesta ljudi, sedeće tri dana ako ih sve budu noćas
... Ostala sam još malo, pop je bio van sebe, izgleda da mu se
to retko događa ... Ne, ne smrtni slučajevi u crkvi, nego da
bude van sebe, tip je inače cool...
− ...e, i crnjak, kad sam izlazila pogledam usput tu
famoznu kutiju, jebo te crkveni parking, puna ko oko ...
Keve mi, večeras je nisu omandali ... Ma neću s tim da se
bakćem, zabole me, a ne verujem ni da će oni, posle ovoga...
− Doco, a da ja sad legnem? Dve čuke je a ujutro
radim. Ljubim te, što si dosadan.
− Hoćeš piće? Da popijemo nešto?
− Ja hoću, pivo. A otkad ti piješ piće?
− Treba mi.
Sonja odlazi u kuhinju. Dovezli su se kući ćutke,
dobro iza ponoći, Debejac je, verovatno namerno, čekao da
budu među poslednjima koje je policija ispitivala večeras.
Deca su, začudo, već bila zaspala, u stanu je vladala
neprirodna tišina. Donosi pivo, flašu, čemu čaša, i tako će
piti iz flaše. Sebi, čašicu likera od kokosa, piće prosvetnih
radnica. Ni to ona inače ne pije, to je za kolače i... Eto, kad
neko umre.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:20 pm

− Sirota Guda. Sirota, sirota, sirota Guda. Pokoj joj
duši − krene da prospe malo lepljive tečnosti na pod, pa se
predomisli i saspe je u sebe. Odvratno je slatko, čak i posle
svih onih kolača.
− Jebi ga, nesreća.
− Znaš, gledala sam je večeras, kad je ušla, onako
sva... Na trenutak sam joj pozavidela. Pomislila sam da ona
više nikakvih problema nema, zatvorena u svoj svet,
isključena iz realnosti... Iz ove realnosti, iz bilo koje, sve su
jednako...
− Daj, ne drami. Nisi na času. Nesreća je. Ne samo da
je nesreća, to može sad da postane zeznuto. I za Ćiru, a i
uopšte.
− Ne dramim. Samo sam razmišljala kako to možda
nije loše rešenje. Ne znaš gde se nalaziš i lepo ti. Ogrneš
neku krpu, ideš i pevaš. Bez problema. A sirota Guda sad
stvarno više nema baš nikakvih problema.
− Prvo, ona je odlično znala gde se nalazi, u svakom
trenutku. Drugo, možda ona više nema nikakvih problema,
ali ih je za sobom ostavila drugima.
− Na šta misliš?
− E, Sonja, idi lezi. I donesi mi još jedno pivo.
− Šta ćutiš!? Šta ćutiš!? Da nisi u žalosti!? − Viktorija je
ušiljila nosom, još više približila oči i potpuno izbezumljeno
vrišti na Veselina.
− Umukni Viktorija, imaš li ti... − čovekov glas se
lomi, okreće se i pokušava da izađe iz sobe. Raščerupano
plavo čudovište, ni traga više onoj doteranoj, na svoj način
ali doteranoj plavuši, skače i trči za njim, vuče ga za rukav,
nokte zakopava u mišicu i drmusa...
− Šta je? Jedna kurva se strmeknula niz basamake i
veliki kurvar je u žalosti? Sad nećeš imati šta da jebeš? Da
jebeš!
− Umukni, Viktorija, čuće te dete − što ona glasnije
urla Veselin je sve tiši, zvuk dolazi negde iz dubine, iz
ćoškova pluća, gde nema vazduha.
− Nek čuje! I treba da čuje ko joj je otac! Veliki kurvar!
Ti misliš mene da praviš ludom? Mene! Videla sam, sve sam
videla!
− Ma šta si videla, ućuti bre, udaviću te! Skloni se,
ostavi me, umukni...
− Videla, videla, bez gaća ti kurva u crkvu dolazi,
mene da ponižavaš, oboje da me...
− Ti si bre idiot, začepi, šta lupaš? Mrtva je, idiote! I...
I... I, ako nemaš trunke milosti prema mrtvima, prema meni,
imaj milosti prema sopstvenom detetu, ne mora da sluša ove
gadosti, ućuti ili ću te udaviti − poslednje Veselinove reči
prelaze u huk. Otima ruku iz stiska ljubičastih noktiju, otima
se ceo, ulazi u kupatilo i zaključava vrata za sobom. Pa,
naslonjen leđima na vrata, polako kliznu, onoliki, na pod,
spusti glavu na kolena i počne da jeca bez glasa.
− Zaključavaj se, zaključavaj − Viktorija lupa o vrata
pesnicama pobelelim od besa − od mene se nećeš zaključati.
Meni nećeš pobeći! Sve ja znam, oduvek znam, tebe znam,
kurvaru! Tebe! Jedna ti se kurva strmeknula niz basamake,
dok se s drugom jebavaš! Po crkvi! Crkvu poganiš! Sve si
opoganio! Sve!
Kako Veselin ne daje glasa od sebe, ona još neko
vreme stoji, ispuštajući paru na nos, pa furiozno ode u
spavaću sobu i skine lak s noktiju. Skine ljubičasti i namaže
bezbojni, za sutra, za posao. Šminku nije skidala.
U kancelariji popa Ćire, njih četvoro. Čovek u
tamnom odelu s leptir mašnom, koja je sada, dakako, u
džepu sakoa, gasi desetu cigaretu u prepunu pepeljaru i
nasipa u čašice ko zna koju po redu rakiju.
− Nemoj meni više, ne mogu − umorno mu kaže
Biljana, ona žena koja je pre više od šest sati našla telo.
Čovek preskače treću čašicu, pa ustaje i sipa u četvrtu,
popu Ćiri koji sedi za radnim stolom i ćuti.
− Pokoj joj duši − dve-tri kapi padoše na parket, Mile
Lenjin se prekrsti, pa prinese čašicu ustima.
I druga dva muškarca učiniše isto.
− Hajdemo − kaže pop Ćira i odmiče stolicu. − Idemo
polako. Ne vredi više da se iscrpljujemo, treba da
prespavamo sve ovo, razmišljaćemo sutra. Bićemo malo
pametniji, valjda.
− Biljana, odvešću te kući, dođi sutra po kola, ili ću
ja... − zapliće Mile Lenjin jezikom. − Ne možeš da voziš u
ovom stanju.
− Ne, nego ćete sve troje uzeti taksi. Poslednji ko
izađe neka uzme račun. Niko ne treba da vozi noćas. Jutros,
u stvari, samo što nije svanulo. Ajde, ajde da se razilazimo.
Videćemo se sutra uveče. Večeras. Danas je Božić, bože me
oprosti.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:20 pm

3. Revolucionarno jezgro
Nije da nije bila radoznala. Ali nije htela ni da se trti,
obećala je Doci. U pravu je, ali ne zbog njegove teorije o
“novom životu”, u kome treba da “zaborave i izbrišu sve”...
Čoveče, kako ju je nervirao kad počne tako da filozofira!
Novi, trezni Doca, trezan već pet godina, duša od čoveka,
ali... Dobro, i ona se upustila u ove prekookeanske avanture
govoreći, ma misleći, da želi da zaboravi i izbriše sve, ne baš
tim rečima, nije to njen rečnik, ni u mislima. Posle...
Ukapiraš da je život svugde i ružan i lep. Na različite načine.
Zavisi šta ti više prija, šta bolje podnosiš. Vremenom je
ukapirala da ona najteže podnosi besmisao. S te tačke
gledišta su joj beogradska ubistva početkom i sredinom
devedesetih, obračuni kriminalaca i porodična klanja, sve
ono na čemu je sa manje ili više uspeha radila tada, imalo
nekog smisla, neke svoje unutrašnje logike, makar u
okruženju u kome se događalo. Moguće da i ovdašnja
manijačenja, Piter Ložač siluje raznopolnu decu i spaljuje ih
u kotlarnici, na angro, i slične boleštine, imaju neku svoju
unutrašnju logiku, ovdašnju, logiku ovog sveta. Ona taj
smisao nije mogla da vidi. Ni kao policajac ni kao čovek. Ja
nisam odavde, zaključila je. Zbog toga su je događaji u crkvi
od pre neko veče toliko i zaintrigirali. Zaličilo joj je na nešto
poznato. Poznato ružno, doduše, ali... Policajac se probudio
u njoj.
Ali nije htela da se trti, ne zbog Docinog “novog
života” u kome više nema nasilja i leševa, već zato što je šef
obezbeđenja SEARS-a bio umoran kao pas. Na posao je
putovala ceo sat, do udaljenog šoping mola. Tu je, u
ogromnoj robnoj kući, provodila devet sati. S pauzom. S
jebenom pauzom koju bi presedela u staklenom kavezu u
uglu restorana, jedinom mestu gde je mogla da puši, dok su
kolege i mušterije prolazile sa spoljne strane i gledale u nju
kao u bolesnog majmuna. Nju i još par Crnaca tuberana, koji
su se gušili, kašljali, krkljali, ali nisu gasili... Da je bar bilo
lepo vreme, da izađe napolje, da šeta po parkingu za vreme
jebene pauze. Pauze su joj teže padale od radnih sati. Od
sedenja u maloj kancelariji pored magacina, u koju su joj
svako malo dovodili lopove. Pola od njih su bile klasične
kleptomanke, obesne do bola, a pola neka sirotinja,
belosvetska, koja ne zna kako da se dokopa ni delića
američkog sna... Pa proba da ga ukrade. Nešto bezveze,
naprimer šal. Crveni šal. Pre neki dan su doveli Poljakinju
koja je ukrala crveni šal. 'Ništa, sad ćemo da te streljamo,
tako to ide kad kradeš crvene šalove', pomislila je Hari i
počela da se smeje. Momak iz obezbeđenja koji je doveo
ženu je bio zgranut, a ona, sirota, i sama počela da se smeje,
onako nasilu, mislila valjda da će se izvući zato što se Hari
smeje. ‛Oće šipak. Politika kuće je bila da kradljivci imaju
tretman prema stanju na svojoj SEARS kreditnoj kartici. Što
više trošiš imaš pravo više i da kradeš, nekažnjeno. Onima
sa debelim minusom na kartici treba otprilike da se izviniš,
eto, samo da vrate robu koja se slučajno našla u njihovim
torbama, džepovima, i gde već oni sve to guraju, da ne
poveruješ! Poljakinja uopšte nije imala karticu, dakle, Hari je
pozvala policiju. Pa sad, ako je streljaju, takvi su im zakoni,
na zdravlje. Izlazi iz nadležnosti šefa obezbeđenja. Posle
takvog dana, i još jedne preduge vožnje nazad, bila je u
stanju samo da se istušira, umota u bade mantil i zavari se
pred televizor sa tanjirom nekakvih govana u krilu. Doca u
njihovoj kući brine o zdravoj ishrani, a Doca momentalno,
već godinu dana, nostrifikuje diplomu. Na tri sata vožnje
odavde.
Zašto joj mala debela žena u zelenom kaputu ne izlazi
iz glave? Ne zna. Tek, večeras je pri povratku s posla
skrenula sa autoputa do srpske bakalnice “Slavija”, u
predgrađu u koje inače retko zalazi. Kupila dve kutije
plazma keksa, štap sremske kobasice i novine. Dugo je
gledala u gomilu bajatih šarenih novina iz starog kraja, brate
slatki, ona više ni ove narodne pevaljke sa naslovnih strana
ne prepoznaje, rastu deca. Pa ipak uzela male, jadne
“Novine srpske”, ovdašnje, koje na lošem papiru, štampane
još gorom bojom, izlaze svakog petka.
U novinama nije bilo ničega o nesreći koja se dogodila
na Badnje veče. Zato je o Badnjoj večeri, Božiću, dva-tri
predstojeća lokalna venčanja i gostovanju monodrame
glumice za koju je mislila da je davno u staračkom domu,
pisalo sve što je uopšte nije zanimalo. Ipak, na pretposlednjoj
stranici pronalazi dve skromne čitulje. Jednu je dala crkvena
opština, tekst je... Onako, kao da ga je pisala crkvena opština,
pop Ćira, u stvari. Druga je bila topla, čak malo patetična,
potpisalo ju je nekoliko ljudi, bez imena i prezimena, sve
nadimci, obični beogradski nadimci... Cole, Daca, Roki,
Vlaja... Primećuje da je pojela celu masnu sremsku kobasicu,
izgrizla, bez hleba. Pozliće joj. A Doca će da joj kenja što ne
vodi računa o sebi. Iz kutije na stolu izvuče Cleanex papirnu
maramicu, obriše usta i ruke, zgužva je zajedno sa papirom
u koji je bila umotana kobasica, sve to baci u đubre i ode da
legne.
Pop Ćira ju je pozvao u ponedeljak, opet na šljaku,
sad je srećom bila u kancelariji pa je nisu dozivali preko
razglasa. U crkvu je otišla pravo s posla.
− Uđite, sedite − propušta je pop Ćira u svoju radnu
sobu. − Uskoro će stići i ostali, ako se složite.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:21 pm

− Sa čim treba da se složim? − pita Hari dok skida
jaknu i seda u malu kožnu fotelju.
− Da nam pomognete.
− Oko čega, oko parkinga?
− Ne, ostavimo to za sada na stranu. Nego... ono što
se desilo na Badnje veče.
− Ja? Pored sve policije? Jeste videli vi koliko ih je bilo
došlo? Najmanje pedeset. Ko da su, pribogu, teroristi oteli...
crkvu. Sa sve vernicima. A ne... − začu sebe kako izgovara
reč “pribogu”, nije to njena reč, pa pomisli kako ovo mesto
utiče na nju. Sad, da li pozitivno ili negativno... I uzdrža se
da se ne nasmeje. Samoj sebi.
− Ma...
− A sve i da hoću, vi shvatate da ja ovde nikakvih
ingerencija nemam. Private person, je l’ se tako kaže? Nisam
registrovana čak ni kao privatni istražitelj − predlagala je
Doci da uzme tu licencu, čim su stigli iz Australije,
međutim... Trebalo je platiti neke treninge, takse, rekao je da
je njegova licenca sad važnija, za njihov novi život, da to
može i posle, ako još bude želela. To posle je malo potrajalo.
Još traje, i trajaće. I koštaće, drkanja po SEARS-u. − Zapravo
i ne vidim kakva vam je pomoć potrebna, kažem, pored sve
ove policije, ovako opremljene, organizovane.
− Ta policija nas i brine. Dolaze ovde već ko zna koji
put, ispituju, preturaju po knjigama... A meni se sve čini da
oni sve to nekako olako shvataju. Olako će zaključiti da je to
bio nesrećan slučaj i pojeo vuk magarca.
− A vi mislite da to nije bio nesrećan slučaj?
− Ne znam, stvarno. Voleo bih da znam.
− Zašto?
− Šta zašto? Zašto bih voleo da znam ili zašto nisam
ubeđen, nismo ubeđeni?
− I jedno i drugo.
− Prvo zbog nje same, valjda joj dugujemo istinu. Bar
to. Drugo, to što se desilo imaće mnogo posledica po samu
crkvu.
− Kao parking?
− Gore nego parking, pustite sad parking, nije mesto
za šalu. Ako ništa drugo, navaliće nam neku građevinsku
inspekciju na vrat, triput su policajci bili i merili te stepenice,
mi smo to znate...
− Radili na divlje? − i pomisli 'Srpska posla!'
− Ako se to tako kaže. To je rađeno za službovanja
prethodnog sveštenika, preuređenje podruma u svečanu
salu, ja sam radio samo tu učionicu, kasnije, ali... ima tu
ljudi, odavno, znaju. Tek, nikakve dozvole nisu tražene, a
kako su poštovani propisi to bog sveti zna. I neki vatrogasci
su bili, i oni su nešto merili, proveravali alarme... Samo nam
sad fali da zatvore crkvu, pa da oni tamo mogu da počnu da
grade još jedan parking. A para imaju!
− Je l’ ja vas dobro razumem? Vama zapravo ne bi
odgovaralo da je to bio nesrećan slučaj? Da ne biste vi
odgovarali? I da vam vernici ne zbrišu u sigurniju crkvu?
Onu betonsku?
− Daleko bilo! Taman posla! Kako je tako je, ali da
znamo šta je. Vidite, tu ima nekih sumnjivih okolnosti,
čudnih...
− Koje ste svakako preneli policiji?
− Ne. Ne znamo ni kako bismo im to objasnili, a
verovatno tu njima ništa ne bi bilo sumnjivo. Zapravo znaju,
ali ne deluju kao da im je sumnjivo.
− A meni će biti? Kao što je vama?
− Mislim da da.
− A šta i ako otkrijemo da su... da to nije bio nesrećan
slučaj, šta onda?
− Pa onda možemo s tim da odemo u policiju −
konačno nešto razumno od Ćire.
− Dobro, već sam pomislila da ne planirate nekog da
hapsite sami. I kako ste vi to uopšte zamislili, tu moju...
istragu?
− Razgovaraćete sa ljudima, stavićemo vam na
raspolaganje sve što znamo i imamo, svaku pomoć ćete od
nas imati.
− Zašto mislite da će ljudi hteti da razgovaraju sa
mnom, posebno na tako neprijatne teme kao što je nečija
smrt? Ja sam niko...
− To je naš problem, za to ne brinite, to smatrajte
rešenim − kako, pita se Hari, ali ne pita ništa. − Mogu li da
smatram da ste pristali? Mogu li da pozovem ostale?
− Ma... pozovite − i razmišlja o tome kako će je
jednom ubiti radoznalost, i ko su mu ti ostali, i... − I samo da
znate da ništa nisam pristala, ajde videćemo kasnije.
Sa pop Ćirom se vraćaju njih troje. Mile Lenjin koji
nosi stolicu, jednu od onih malih, iz sale. Žena koju je Hari
videla ono veče u Miletovom zagrljaju, u vrhu stepenica. I
još jedan, prilično zgodan, u crnoj rolci i crnim somotskim
pantalonama, onako... intelektualac. Ovaj joj je nešto poznat?
Čovek joj klimnu glavom i odmeri je šmekerski, ništa
bezobrazno, zapravo godi. Da, to je onaj član sinoda s leptir
mašnom. Prepoznaje ga po pogledu.
− Da vas upoznam − kaže pop Ćira još pre nego što
su se novopridošli smestili. − Mileta znate, Mile je ovde moja
desna ruka. I leva i desna, nekad mi se čini. Ovo je Biljana,
vodi hor.
Žena joj pruža negovanu ruku prelepih dugih prstiju,
'Klavir, pijanistkinja, vodi hor... Nije trebalo ništa ni da ti
kaže, zarđala si, devojko, ne gledaš...', razgovara Hari sama
sa sobom. Sva je negovana, nekako fina, ne lepa, ali fina.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:22 pm

Slaže se sa svojim prstima. Bliži se četrdesetim, lice je još
mlado, u kosi poneka seda. Oči su joj umorne, kao kod svih
onih ljudi koje je videla one večeri, 'A da se i ja pogledam u
ogledalu?', pomisli Hari. Tužne i umorne, zapravo, mora da
je još pod utiskom onoga što se desilo pre neko veče. Srednje
visine, možda par santimetara viša od Hari, u štofanim
crnim pantalonama i kardiganu, i maloj beloj košulji sa
sitnim, sitnim cvetićima. Ili su neke grančice? Na nogama
ravne cipele, elegantne, gde li ih nađe ovde?
− Ja sam Vlaja − i on joj pruža ruku, desnu, dok levom
otresa pepeo u pikslu pred njom. − Pušite? To je retko danas.
I mom srcu jako drago, da vidim da nisam sam na svetu.
− A vi ste svi... − htela je da kaže sinod, al’ neće da se
zavitlava, uostalom tu je i ta Biljana, nema žena po sinodima.
− Neki crkveni odbor, ili šta?
− U neku ruku da − pop Ćira ‛ladno prelazi preko
njenog tona, nije mogla da prikrije baš svu podsmešljivost u
glasu. − Recimo da smo... jezgro.
'Revolucionarno jezgro, Lenjin, Kardelj... a ko su ovo
dvoje, Trocki i... Krupskaja?', Harijeti je uvek do zezanja u
neprijatnim situacijama, a ovde se stvarno ne oseća kao riba
u vodi.
− Istina je, svi smo članovi crkvenog odbora, ja po
službenoj dužnosti. Ima nas još, međutim ostali su porodični
ljudi, radni je dan i... Zapravo, mi smo, valjda, najbolje
obavešteni. Zato smo tu... Za početak.
− Dobro... za početak, hajdemo odmah, i meni je
danas bio radni dan. Kao i sutra. Iako sam... poluporodična,
zvaće me muž − pa pogleda u mobilni, ovde signala ima, ali
je jako slab, izeš ga, možda se ovde s bogom razgovaraju, ali
sa svetom, napolju... malo teže, pa reši da požuri. − Dakle, vi
ste, Biljana, našli telo. Recite mi gde ste bili krenuli, odakle
ste išli i gde?
− Mi smo zapravo zajedno našli telo − progovara
kompjutersku učionicu, Biljana je bila na par koraka ispred
mene, prosto, eto tako je prva videla.
Biljaninim licem prelete mali grč, valjda joj je ona slika
izašla pred oči. Pa zažmuri.
− Zašto ste krenuli tamo?
− Što je to važno? − Biljana je otvorila oči, govori
sporo, i glas joj je umoran, dubok, sanjiv, nekako kultivisan,
kao i ona cela. − Pošli smo dole. Iz sale. Popeli se uz
stepenice, ja prva, Mile za mnom. Pa ja zakoračila dole i...
− Ostavite sad to, nema tu ništa − kaže pop Ćira, on
zna da tu nema ništa, i onda “ostavite sad to”. − Nije to
bitno.
− A šta je bitno?
Verovatno je zazvučala malo preoštro. Njih troje ćute
nekoliko sekundi, pa pop Ćira nastavlja:
− Prvo, te stepenice, to da je ona pala niz stepenice,
baš ona. Bojala ih se, bila jako obazriva kada je silazila.
− Sto puta sam je molio − ubacuje se Mile Lenjin − da
ne psuje u crkvi. A ona bi, kako zakorači na njih počinjala
da... izvinite na izrazu, svi, jebe oca stepenicama, svakom
stepeniku, od prvog do poslednjeg. Silazila je uvek nekako
poprečke, s obe šake se pridržavajući za zid. Da smo bar
neki gelender postavili, ali gde ćeš, usko je... Guda je, znate,
bila debela, teška... plašila se da ne padne, jednom je lomila
skočni zglob i otad...
− Znam da je bila teška. I vi sada iz toga što je ona
uvek bila obazriva zaključujete da nije moglo da joj se
omakne, jednom?
− Ne samo to, ima nešto drugo, mnogo važnije − pop
Ćira je spustio glavu u ruke, kao da za trenutak razmišlja da
li da nastavi ili ne. Pa ipak nastavi. − Ključevi. Policija je
prekjuče donela veliki svežanj ključeva koji su našli kod nje.
Pitali da li znam od čega su. Nisam znao, naravno. Srećom,
tu se slučajno zatekao Mile i njemu se jedan ključ učino
poznat...
− Pre izvesnog vremena, kad smo sređivali
kompjutersku učionicu, zazidali onaj zid, sećate se, rekao
sam vam ono veče, na stepenicama... dođavola i stepenice,
izvinite oče, menjali smo i bravu. Stavili sigurnosnu bravu
na učionicu, ipak je tu vredna oprema, ljudi su ljudi... I, ja
sam kupovao bravu, i... ima malo drugačiji ključ. Malo duži,
širi, nema zareze. Nije to neka specijalna brava, bog zna
kakva, da ne pomislite, čisto, ključ je malo drugačiji...
− Pusti, Mile − prekide ga pop Ćira. − Tek, Miletu se
ključ učinio poznat, pa smo sišli dole, policajci su sišli,
proverili, i to je zaista bila kopija ključa od kompjuterske
sobe.
− Vi niste znali da ona ima taj ključ? − obraća se Hari
Miletu Lenjinu, ovaj pop joj već malo ide na živce, diriguje
ovde, pored žive dirigentkinje hora, koja mirno ćuti u svojoj
fotelji zagledana u sopstvene ruke na krilu.
− Nisam. Koristila je kompjuter, e-mail, povremeno,
nije imala svoj. Ali da ima ključ... ta brava se prodaje sa dva
ključa, jedan je kod mene drugi kod oca Ćire. I... otac nije
završio, prekinuli smo ga.
− I onda je, posle toga, policija počela da proverava i
ostale ključeve na vezi. Imala je ključ od svih brava u crkvi!
Pod milim bogom svih, ulaznih, stražnjih, požarnih, od moje
kancelarije... Čak i od neke ostave, klozeta, šta li je, koji je
zaključan od kad sam ja došao sa službom, a nemamo ključa.
Baš smo se spremali to da obijemo i sredimo, čim skupimo
pare za nova vrata i za sređivanje toga unutra, da napravimo
garderobu.
'U, jebo te, ključarka Bogorodičine crkve, ne, to je bio
zvonar, i, ja uopšte ne znam kog je sveca ova crkva, ajde
raspitaću se, diskretno, da ne ispadnem...', pomisli Hari, pa
priznade glasno:
− Zeznuto. Stvarno zeznuto. Dobro, odnekud
moramo da počnemo. S kim je živela? Gde je radila? S kim se
družila?
− Živela je sama − progovara Vlaja iz oblaka dima. −
Nije radila. Bar otkad je mi ovde znamo. Ona je ovde... bila...
duže od nas, ali znaće neko od starih. A družila se... Guda se
družila sa svima i ni sa kim. Ljudi su je voleli. I nisu je voleli.
Dešavalo se da je ponekad ne vole i oni koji je vole, pa
oproste, posle izvesnog vremena. Bila je neverovatna osoba.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:23 pm

− Vlaja vam je tu najpogodniji sagovornik, za početak
− sad njega prekida pop Ćira, a Hari se ne da, obraća se
Vlaji, pravi se da ga ne čuje.
− Kažete sama? Gde je živela? Kad bismo mogli...
− Pa kažem vam − zna se ovde ko je gazda, pop Ćira i
niko drugi − Vlaja je prava osoba. Vlaja je superintendant
zgrade u kojoj je živela. Ima ključ od njenog stana.
'U, čoveče, sve ključar do ključara!', pomisli Hari
pažljivo posmatrajući Vlaju. Na sve joj liči samo ne na... Ono
veče, s leptir mašnom, na nekog novokomponovanog
pravoslavca, ono, puno love pa da okajemo. Danas, s crnom
rolkom i pljugom... kako se ono kaže... egzistencijalista? A
preko dana hauzmajstor? Dr Džekil i Mr. Hajd, i... kamarad
superintendant. Plava kragna. Luda kuća. Ajd što ovde svi
imaju ludu kuću u glavi, nego je prave od celog života. Pa se
seti da je Doca do sada zvao već sigurno pet puta i da hitno
mora da izađe bar negde gde ima pristojan signal, izem im
MCI.
− Možete da mi pokažete njen stan?
− Mogu − i dogovoriše se za prekosutra pre podne,
kad je Harijeti odgovaralo zbog smena na poslu.
− Ok, pričaćemo više onda − i pakosno pomisli 'Bez
pop Ćire, horovođe', pa se seti Biljane, okrene se... − A vi,
jeste li se vi družili sa njom? Jeste li bile bliske?
− Ja pre spadam u one − lagano odgovara, kao da čita
nemam šta posebno da vam kažem, razgovaraćemo kad
budete hteli, ali ne vidim šta bih ja... Ja sam zapravo večeras
ovde relativno slučajno, mislim u ovoj sobi, proba hora je
otkazana, zbog... Ali sam mislila da je red da bar ja dođem,
ako se pojavi još neko, ko ne zna, ko nije čuo... Evo vam moj
telefon, kad god budete hteli...
Hari pogleda u vizit kartu, decentnu, kao i vlasnica,
Biljana Maletić, pijanistkinja, pogodila je, telefon... I adresa
negde u tri lepe, bar četrdeset pet minuta vožnje odavde.
Zaklopača, tako nešto, američka Zaklopača.
− Hvala, javiću vam se. A vi − obraća se Miletu
Lenjinu − vi ste stalno u crkvi? Ovde da vas potražim?
− Skoro stalno. Svako veče. I vikendom.
− Odlično.
Pa se nečega seti:
− E, samo nešto da se dogovorimo. Ako ja pristanem
ovim da se bavim onda među nama nema nikakvih tajni?
Važi? − njihovo ćutanje je valjda značilo da. − Za početak,
hoću da čujem ko vam je uopšte rekao za mene? Mislim oko
one kutije i love. Ko vas je uputio?
Pop Ćira na trenutak zastade, kao da premišlja da l’
da gukne il’ ne gukne. Pa gukne:
− Konzul.
− Koji konzul? Kakav crni konzul?!
− Uh, nije pravi konzul. Mi pravog konzula i ne
viđamo, taj je... u onoj drugoj crkvi, s parkingom. Nego...
jedan tu visoki službenik konzulata, zadužen za kulturu. Pa
ga mi zato od milošte zovemo Konzul, nije konzul.
− I dalje ne kapiram?
− Ma znate ga − Vlaja gasi cigaretu i vadi novu. −
Sigurno ga znate. Domahivali ste se s njim preko sale, ono
veče, video sam vas.
Te Hari ukapira. U pizdu lepu materinu! Debejac!
Koji se iznenadio što je vidi ko pokojnu kevu da je video!
Đubre! Zaduženo za kulturu! Zemljo Srbijo! Imaš đubreta za
izvoz. U pizdu lepu materinu! A ovaj... Vlaja, on je nju
merkao još pre nego... Ajd o‛ladi devojko, nisi ni ti od juče.
− Aha, on. Dobro. Pošto smo se već dogovorili da
budemo iskreni, onda... Ajde da ga više ne zovete Konzul.
Makar preda mnom. Zovite ga... Debejac. Važi? Jeste
razumeli šta sam htela da kažem?
Izgleda da su razumeli, i da nešto i nisu bili preterano
iznenađeni. Ćutali su nekako... sa dubokim razumevanjem.
− A on vam je predložio i da me sada zovete? Oko...
nesreće?
− Ne − reče pop odmahujući glavom. − Ne.
− Dobro onda. Onda idem ja − kaže i ustaje. Pa se
okrene popu Ćiri i nasmeja, možda je večeras ipak bila malo
pregruba. − A vi, ako me muž ostavi zbog vaših angažmana,
ima vi da me razvodite, da znate. I to fraj.
− Važi − nasmeja se i pop. − Jeste li venčani u crkvi?
− Bože me sačuvaj! − i otperja smejući se, mada ovde
baš ništa nije smešno.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:23 pm

4. Улица Жртава Слободана
Милошевића
Sa Vlajom se dogovorila da je u sredu, u deset ujutro,
sačeka na customers parkingu male samoposluge na uglu
Ulice Dejton, da ne komplikuju. Stvari su se, međutim, na
drugoj strani u međuvremenu zakomplikovale. Već dve
večeri za redom vodi kilometarske razgovore sa Docom,
kakve razgovore, to su skoro svađe, on nikako nema
razumevanja za njen “dobrotvorni rad” u crkvi. Smatra da
joj to nije potrebno, da je to povratak u staro, u noćne more
kojih je uspela da se reši odlaskom iz Srbije...
− Ama čoveče, ja nisam imala nikakve noćne more,
ako si ih ti imao! Otišla sam jer mi se u trenutku bilo
smučilo, ali to nisu bile noćne more. Posebno ne moje! Da
nisam ja i šikala? − shvativši da je preterala pokušala je da
okrene na šalu. − Ajde bre Doco, završavaj više s tom
nostrifikacijom, pa ti da mi budeš dr Skarpeta, a ja da ti
budem... ajd već neki od njenih švalera, stalno ih menja,
recimo onaj inspektor Marino, on mi je simpatičan.
Tek od zezanja nije bilo vajde. Doca je sve ovo
shvatao kao ličnu uvredu. On se trudi da im stvori ganc novi
život, uči noću, u nekom studenjaku, da bi ona bila gospođa
od gospodina doktora s američkom šarom, a ona sve to
obezvređuje petljanjem u neke poluumišljene prljave zločine
u srpskoj zajednici. Ali se nije setio da kaže da ona to
“obezvređuje” u slobodno vreme, a u radno obezbeđuje,
materijalno obezbeđuje, to njegovo stvaranje ganc novog
života, sve jureći sitne lopove po SEARS-u. Kao, lopovi su
ok, ubice nisu ok. Od lopova te glava ne boli, nemaš noćne
more. Ma jebe joj se što je on namislio da postane američki
doktor, nek postane šta hoće, ali nek pusti nju da ostane šta
hoće! I tako se ona još uvek svađa sa Docom, u glavi, dok
pokušava da parkira ono čudo na customers parkingu
samoposluge.
− Zdravo, tačna si − kaže joj Vlaja i lupi čvrgu
neugašenom pikavcu koji odleti na sred uske Ulice Dejton.
− Zdravo, tačna sam. A mi smo na ti?
− Može?
− Što da ne može, samo pitam.
− Onda dobro, i dobrodošla u najveću srpsku
umetničku koloniju zapadno od Beograda. I istočno.
− Ma idi!
Ako je očekivala da treće Vlajino izdanje, Vlaja
hauzmajstor, bude nešto nalik kanadskom drvoseči,
farmerke i postavljena flanelska karo košulja, kožne bisage
oko stomaka iz kojih vire čekići i ekseri... zeznula se. Vlaja
hauzmajstor i dalje je bio u svom egzistencijalističkom
autfitu, čovek u crnom, samo je preko leđa nabacio neki
jagnjeći gunj, pastirski, uspomena na dedu, reklo bi se. Izlaze
sa parkinga na onaj izlaz prema samom ćošku... Molim?!
− Šta? Šta je ovo?! − zabezeknu se Hari i poče da se
smeje ko šašava.
Na banderi na uglu stoji standardna plava oznaka
ulice, Dayton St. Ispod nje, naoko identična, malo duža, na
kojoj istim slovima, ali ćirilicom, piše Улица Жртава
Слободана Милошевића?!
− Tabla sa imenom ulice, šta bi bilo? Ako Grci mogu
da imaju dvojezične nazive ulica, ako Kinezima kače po
banderama njihove karakuke, zašto mi ne bi mogli? I šta njih
boli kurac kako mi prevodimo na svoj jezik?
Hari malo bolje zagleda tablu i primećuje da je ipak
ručni rad.
− Je li, a da nije ovo projekat te srpske umetničke
kolonije, mislim na tablu, hand-made, art-craft?
− Delimično. Projekat je zapravo to što smo sakupili
potpise, podnosimo peticiju gradskim vlastima, da se ulici
zvanično promeni ime. Ovaj prevod ni formalno a ni
suštinski nije sasvim tačan, pa onda... da ne bude zabune.
− U Slobodan Milosevich’s Victims St., nemoj da
pričaš?! Ludilo! Da im vidim face kad im odnesete...
− Ne mora, može i samo Victims’ St. Nisu baš svi Srbi
u ovoj ulici, ima nas raznih, zajedničko nam je samo to što
smo svi nečije žrtve, čim smo ovde dopali. A face ćeš moći
da im vidiš, slikaćemo predaju peticije, biće na sajtu, i to je
deo projekta. Ej, hajdemo ovuda, bliže je.
I povede Harijetu preko travnjaka pod snegom,
stazica je dobro ugažena, do požarnog izlaza na bočnoj
stranici dugačke, dugačke zgrade, najbliže od tri identične
koje su činile desnu stranu Dayton St. Pardon, Улице
Жртава Слободана Милошевића. Žrtve na levoj strani
ulice živele su u manjim zgradama, petospratnicama
kvadratne osnove. 'Miljakovac 3, onako… američki kabastiji',
pomisli Hari, dok je Vlaja iz gunja vadio svežanj ključeva.
Bez greške bira pravi i otključava neugledni požarni izlaz:
− Idemo stepenicama, ja sam na prvom spratu, bliže
je. A lift bazdi ko tvor. Doselili se skoro i neki Indijci, pa kad
se kari pomeša s mirisom kiselog kupusa, a Kinezi sa trećeg i
šestog mu ga daju po đumbiru… Strahota. Na požarnim
stepenicama je bar stalno promaja, pa koristim njih. U lift
ulazim samo s nogom u gipsu.
− A ti si na kiselom kupusu? Gde nabavljaš?
− Gde nabavljam? Kiselim. Videćeš, daću ti posle
glavicu.
Hari pomisli kako bi se Doca radovao da zavije jednu
dobru sarmu, ali Doca dolazi tek onog tamo vikenda pa… I
krene prva uz metalne stepenice. Propisnog nagiba, za
promenu, i sa propisnim gelenderom. Možda Vlaja stalno
ovuda prolazi, ali sa metlom jok.
− Treba uvek da nosiš suknju. Može još kraću. Imaš
mnogo dobre noge. Voliš crvene kocke?
Hari zakoči u mestu, malo raširi noge i podboči se
obema rukama, zine da mu se majke majčine… Pa ostade
tako otvorenih ustiju, leđima okrenuta. Nikad joj u životu
niko nije rekao da ima dobre noge. Čoveče, pa ona je i sama
zaboravila da uopšte ima noge, bilo kakve!
− Ne, nego sam sinoć zaboravila farmerke u drajeru, a
jutros je bilo kasno da ih sušim, prekasno sam ustala. I ne, ne
volim crvene kocke nego se ova suknja jedina elementarno
slaže sa jaknom, a mrzelo me je da vadim stvari iz džepova,
da tražim neku drugu. Ne nosim ni tašnu, ako primećuješ, a
ne samo suknje. Ej, i jebi se!
− Ha, ha, volim žene koje elementarno slažu boje,
makar i crvene. Čekaj da prođem, da ti otvorim vrata od
hodnika, zaglavljuju.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:27 pm

Hodnik je bio uzan, dugačak, kao hotelski, kao i svi
hodnici u zgradurinama za izdavanje… ovde. Hari ih je u
prvoj godini u Americi izmenjala tri. Ni jedan od njih nije,
doduše, kao ovaj bio zastrt tako ružnim cvetnim tapisonom,
tako flekavim. Tapeti su se zato ljuštili svuda, pa čak i u
njenom Liberties rezervatu, spoj se na jednom mestu malko
rascvetao, primetila je pakosno neki dan čekajući lift. 'Za
hiljadu šesto kinte mesečno!', pomislila je, iako te pare ne
daje ona, već ti poznanici koji pokušavaju da se snađu u
Srbiji. Ajd, valjda će se snaći, i tamo. Vlaja otključava vrata
na samom kraju hodnika, tik uz ova od požarnog stepeništa.
Apartman 101, mesingana pločica na kojoj piše
Superintendant, ispod nje nožićem urezano “Влаја”, blago
vlasniku zgrade.
Hari upada za njim pravo u dnevnu sobu, koja soba,
to je magacin najneverovatnijeg polovnog nameštaja ikad
viđenog. Ona je sve te gadne stvari, dakako, ovde već imala
prilike da vidi, ali spoj, spoj je bio neverovatan. Futon na
podu, dobro, svi imaju futone, prvi emigrantski krevet, futon
ti dođe ko dobrodošlica na severnoamerički kontinent. Ovaj
je imao presvlaku u zebra šari. Ispred njega stakleni stočić sa
oguljenim “zlatnim” nogama, stočić se zapravo i ne vidi od
hrpe knjiga, papira, tu su i jedne naočari od dolar, prazna
kutija cigara i pepeljara, puna, velika kao omanji lavor. U
uglu šank, pravi pravcati kućni šank. S prednje strane
oblepljen bordo tapisonom, pozadina mu je polica sa
ogledalima, u kojima se ogledaju flaše, desetak običnih flaša
sa žućkastom tečnošću, na svakoj mala papirna nalepnica
ispisana rukom, razne domaće rakije. I samo jedna barska
stolica, sa sedištem od bordo skaja. Trontava fotelja sa
cvetnim dezenom. Televizor na podu, veliki kao zamrzivač
sandučar, drveni, u duborezu, ovo ipak nikad nije videla?!
Nekoliko rasparenih stolica iz IKEA-e. Stotine knjiga,
poređanih u gomile različitih visina po pocrnelom parketu.
Ništa tepisi, prostirke. Na jednom zidu slike, razne, samo ih
ovlaš prelazi pogledom, preko celog drugog, onog iza
televizora sandučara… Ovo je valjda freska?! Ili mural?
Kako se to zove? Neke isprepletane životinje i biljke, ludačke
boje…
− Imam ja toga još, dole, pokazaću ti − dovikuje Vlaja
iz kuhinje, gde je otišao da stavi za kafu. − Stanari, kad
odlaze, ostavljaju svašta. Povremeno ovde menjam
postavku, kad mi dosadi. Videćeš, ako ti se nešto dopada
organizovaću ti i prevoz. Snabdevam nameštajem celu ulicu.
− Neka hvala. Nisam neki ljubitelj nameštaja. I… tako
ti je neko ostavio ceo zid? − pita Hari još uvek pred onom
čudesnom slikom. Čudesnih boja.
− Ne, to mi je poklon od komšinice, iz zgrade preko
puta. Neverovatna slikarka, ovi govnari i ne sanjaju šta ovde
imaju. A ovo ovde je Fića − pokazuje platno na suprotnom
zidu. Na njemu neke odrane ljudske figure u pokretu, splet
mišića i krvnih sudova, i pacovčine, svuda oko njih.
− Daj, nemoj da pričaš, ovo je poznato, ovo je onaj
poznati… kako se zvaše? Otkud ti ovo?
− To je Fića, kažem ti, ne znaš Fiću? Vlada je od njega
skinuo tu foru i prodao u Parizu. Original Fića, dobio sam ga
na kartama, od njega lično, plakao je tri dana. Sedi negde.
Hari se odlučuje za cvetnu fotelju i zamalo ne sedne
na ogromnog tigrastog mačka, nije ga ni primetila u svom
ovom šarenišu. Mačak otvori jedno oko, drugo izgleda
nema, jedno mu uvo svo u fronclama, drugo dopola… Ma
nema šanse da se mrdne.
− To je Pantelija − predstavlja ga Vlaja.
− Malo je mator − iz čega detektivka zaključuje − ti si
ovde jako dugo?
− Misliš zbog Pantelije? − nije ni Vlaja glup. − Ne,
našao sam ga prošle zime u kotlarnici, svog izranjavljenog,
jedva sam ga oporavio. Od onda je ovde. Verovatno je jako
mator. Ne znam samo kako je uspeo da preživi toliko na
ulici, neuštrojen. Izgleda da je bio opasan borac. Ovde kod
mene je sad u penziji, konvertovao se u pravoslavlje pa samo
čmava, je l’ da matori? − Dupetom izgurava mačka sa fotelje,
ovaj se samo malo mrdne i premesti kod Vlaje u krilo. Bez
mjau da kaže.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:27 pm

− I, onda ste svi ovde neki umetnici? − pita Hari
sedajući ipak na futon, skoro na patos, i ne zna šta će s
nogama.
− Ne svi. U ovih osam zgrada, u ulici, živi dvestotinak
naših ljudi. Od toga su sedamdeset umetnici. Pokazaću ti na
sajtu…
− Ma na kakvom bre sajtu?
− Imamo svoj sajt.
− Ulični ili umetnički?
− I jedno i drugo. Imamo sedamnaest slikara, trinaest
pisaca, dva vajara, tridesetak muzičara…
− A šta si ti, od toga?
− Filmski reditelj. I scenarista. I pišem.
Hari je htela da upita šta piše, natpise ulica ili… ali se
uzdržala.
− Pravi reditelj? Gde si završio?
− Ovde sam završio, kao što vidiš. U Улици
Жртава…
− Ozbiljno te pitam.
− Zajebi.
− Dobro, zajebala sam. A gde se u toj vašoj
umetničkoj koloniji nalazila Guda?
− Ona je bila umetnica opšte prakse, u penziji, kao
Pantelija.
− E, ozbiljno te pitam, ako hoćemo nešto da
uradimo…
− Po predanju, nekada je bila balerina. I pevala je.
Pevala je uvek… do pre neki dan. Zapravo ne znam. Ne
znam ni kada je došla u Ameriku, jako davno. Ja sam došao
devedeset sedme. Tada još nije živela ovde, u ulici, došla je
pre dve godine, izgubila staru gajbu, neki su je preporučili
od ovih mojih, pa sam je primio.
− Ti mu ovde dođeš kao neki šef ulice?
− Aha. Idem da zakuvam kafu, ‛oćeš Panteliju? − i
pruža joj mačora koji nema nameru da se probudi, iako visi
u njegovim rukama.
− Neću, ne masiraj tu mačku. A i nisam sigurna
koliko volim mačke.
− Kako hoćeš − i spusti uspavanog Panteliju nazad u
fotelju.
− Dobro, a od čega je živela? − pita pošto se Vlaja
vratio s kafom, turskom.
− Pravo da ti kažem, to niko ne zna. Imala je neku
malu penziju, par stotina dolara, to znam, ali to nije ništa.
Gajbu je plaćala petsto pedeset, i to uredno. Relativno
uredno. Manje problema je bilo s njom nego s većinom ovde,
u ulici. I nije bila bez love. Mogao si od nje da pozajmiš lovu
za pljuge, kad je frka. Imala je klopu u frižideru, klopu,
pravu, normalnu. Ne znam, stvarno mi nije jasno. Nikad o
tome nisam ranije razmišljao, mi, bar mi ovde u ulici ne
zagledamo jedni drugima u novčanike.
− Da joj nisu slali od kuće? − pita Hari, pošto je i za
takve idiotluke ovde čula. Za socijalnu pomoć iz Srbije.
− Ne bih rekao, nikada nije pomenula nikoga… tamo.
Ni prijatelje, a kamoli rodbinu. Opet predanje, ko zna da li je
istina, kaže da je na početku, kad je došla, pevala po srpskim
kafanama. Tada ih je bilo samo nekoliko. I da je to išlo ko
ludo. Međutim, nije joj se dopadao repertoar. Pa onda na
pola večeri izvadi svoj honorar, podeli muzičarima i opali po
džezijani. Ko je prati − prati. Mogla je i sama. I onda naravno
nikada više ne dobije tezgu u toj kafani. Ili krene po
izvornim, padne u sevdah i polomi kafanu za sve pare. Pitaj
boga da l’ je istina.
− Možda je i ono veče bila toliko pijana da je pala.
− Pijana? Guda uopšte nije pila. Bar ove poslednje dve
godine, koliko je ja znam. Ni kapi. Zezali smo je oko toga,
zapravo nije pila ništa sem kafe i česmovače.
− Meni je, bogami, delovala.
− To kako je ona delovala, kako se ponašala,
izgledala, to je druga priča. Ali pila nije, pouzdano. Ja pijem.
Hoćeš jednu domaću?
− Neću − i pogleda na sat, trebalo je da požure do tog
stana, ako ona misli da stigne na posao u podne. − Ajdemo
do njenog stana. Pričaćemo usput.
Požarnim stepenicama su se spustili do garaže.
Garaža je sasvim nalik na onu u Liberties, tek za nijansu
zapuštenija, ulje iz kola po betonu tu i tamo. 'Automobili
ovde izgleda žive u komunizmu, jednako za sve, bez obzira
na standard vlasnika, gore, u zgradi', pomisli Hari pa se
doseti da neki imaju i kuće, sopstvene garaže, gde možda
svojim ljubimcima prostiru perzijanere. Glupo razmišljanje.
Iz garaže su se spustili u podrum, još jedan nivo niže, neke
katakombe, Hari ništa ne pita, u društvu je šefa ulice. Prošli
kroz kotlarnicu, kroz Vlajin magacin starog nameštaja, pored
perionice, pa opet kroz neke prostorije prepune stareži… Idu
već deset minuta.
− Gde smo, ‛leba ti? Gde me vodiš?
− Njen stan je u srednjoj zgradi, idemo ispod zemlje,
bliže je.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:27 pm

− A ti od svega toga imaš ključeve? Pa da, zaboravila
sam, ti si šef ulice. I nadzemlja i podzemlja?
− Ma nisam šef ulice, nego sam ostalu sedmoricu
superintendanata doveo ja. Tako im nekako dođem šef,
nezvanično. Sad ćemo od Sime da uzmemo ključ.
Na kraju su ipak morali da uđu u jedan smrdljivi lift, i
Sima je izgleda neki umetnik, Hari je držala vrata na prvom
spratu dok je Vlaja uzimao ključeve.
− Čekaj − kaže mu dok se voze na osmi − je l’ policija
bila u njenom stanu? Ne bismo smeli… ako nije.
− Bila je, odmah sutradan, rekao mi je Sima. On ih je
uveo.
− I?
− I ništa. Ništa mi drugo nije rekao, nismo ni pričali,
samo u prolazu.
Vlaja i Hari nekako zajedno, jednovremeno, on je
propustio da prođe ali se nije dovoljno odmakao, morala je
da se očeše o njega, ulaze u stan mrtve žene. I ostaju
zatečeni. Stan je bio potpuno prazan! Vlaja brzim korakom
odlazi do vrata spavaće sobe, otvara ih:
− U, jebo te, ona je mislila ozbiljno!
− Ko? Šta? − sad je na Hari red da se dodatno zbuni.
− Ma Guda. Pre tri nedelje me startovala da joj
okrečim gajbu. Kao, platiće. Ma gde ćeš ti da mi plaćaš… a i
koji će joj krečenje, okrečeno je kad se uselila, vidiš da je
čisto. Bila je malo dosadna pa sam joj obećao da ću… za dan75
dva. Nisam imao nameru, rekao sam samo da je skinem. A
ona stvarno pripremila!
I zaista, na sredini povelike spavaće sobe, pod belim
krevetskim čaršavima pažljivo naslagana sva Gudina
pokretna imovina. Nigde ništa drugo, ni papirića po podu
dnevne sobe, kuhinje, trpezarije. Goli zidovi, go patos, fišeci
od novina preko lustera.
− Bila je jako uredna. Da ne poveruješ prema njenom
spoljašnjem izgledu… Ni to, i to je bilo uvek uredno, samo
eto tako… videla si je uostalom. Samo mi nije jasno kako je
sve ovo odgurala sama?
Hari zadiže čaršave, sa raznih strana, nije tu bilo puno
nameštaja. Nekoliko stolica, sto, par fotelja, neke police,
kutije, par grafika, velika komoda, madrac postavljen
uspravno, muzički stub… Sve je to isto neki polovan
nameštaj, kao kod Vlaje, ali nekako drugačiji, sve umerenije,
skladnije i… Uredno, lepo kaže čovek. Razmišlja odakle da
počne, od kutija ili…
− Ej, dođi da mi pomogneš da okrenemo ovu
komodu, da pokušam da otvorim fijoke − zove Vlaju koji
nešto gleda po kupatilu.
− Čekaj, ja ću.
Ništa. Jedna obična komoda u kojoj je naslagan, opran
i ispeglan, ženski veš. Malo većeg broja. Prva, druga, treća…
u trećoj fijoci ispod spavaćica Hari napipava nešto što ovde
ne pripada. Veliki zeleni kožni album. Star, veoma star. Seda
na pod, Vlaja pored nje. Pa skupi noge u jednu stranu, onu
dalje od njega. Sve fotografije su crnobele, većina sa tankim
belim okvirom, reckavo isečenim. Na njima ljudi, žene, deca,
na letovanju, u parku, na ulici... Već na drugoj strani počinje
da se izdvaja jedna krhka smeđa devojčica, sa stranice na
stranicu da raste, u devojčurka, sa slika polako nestaju
odrasli, sad su na njima devojčice i dečaci sami, u šumi,
školskom dvorištu, deca krenula u život, sa njima i
smeđokosa, onda jedna slika fali, istrgnuta, na sledećoj strani
četiri vezane fotografije iz automata. Iz onog prastarog
automata iz koga su sve slike sive i svi liče na kretene. Slika
je, međutim, makazama isečena uzduž napola, na svakoj
fotografiji jedva prepoznatljivo lice smeđokose, u četiri
smešne poze, fali joj po delić lica, ali je tu delić nečijeg
drugog lica, onog sa isečenog dela.
− Toliko puta sam kopala po stvarima mrtvih ljudi,
svašta sam tom prilikom videla, ovo mi je nekako… − Vlaja
ćuti. Prelistavaju još par stranica, smeđokosa sad ima možda
sedamnaest, osamnaest, teško je reći, i dalje… prazno. Ostale
stranice su prazne. Nisu bile prazne, iz njih su fotografije
iscepane, lepo se vidi.
− Hoćeš da poneseš album? − pita je.
− Ne. Nema tu… Ne.
− Daj onda, uzeću ga ja. Nek stoji kod mene, za sada,
sigurnije je.
Ništa nisu našli ni u plakarima, samo odeća, velika
odeća jarkih boja, sve čisto, visi na vešalicama. Nit pisma, nit
razglednice, nit sveske, nit…
− Da te pitam, za one ključeve. Šta ti misliš?
− Ne znam zašto bi joj trebali ključevi crkve. Mislim…
da je ona prosto našla te ključeve, ceo svežanj, nekad, i da ih
je tako vukla sa sobom. Šta bi inače s njima?
− Ključ od učionice je nov, znači to nije bilo nekad. A
da je bilo skoro, valjda bi primetili da im fale.
− Da, u pravu si, nisam o tome razmišljao.
− Idemo?
− Čekaj malo − ode u kuhinju, traži tamo nešto,
čangrlja, i vraća se s dve najlon kese. − Za kupus, obećao
sam ti kupus.
Vraćali su se istim putem, ispod zemlje. Negde
između zgrada, Hari pokušava da se orijentiše, Vlaja
otključava jedna teška metalna vrata i pali svetlo. Zove je da
uđe.
− Šta je bre ovo?
Nalaze se u ogromnom podzemnom hangaru,
prostoriji sličnoj onima kroz koje su prolazili, ali mnogo
većoj. Go beton. Ali… u jednom uglu je kafana. Tri kafanska
stola zastrta kariranim stolnjacima. Čaše, flaše, sve tu. Na
sredini je nečija spavaća soba, stoji ko luda. Levo od vrata je
bakalnica, prava pravcata bakalnica sa policama prepunim
šarenih konzervi, kutija… Desno je neki krš. Pa kada,
starinska kada s onim izuvijanim nožicama…
− Šta je bre ovo?
− Studio. Tu snimamo film, tek se spremamo zapravo.
Hari ne zna da l’ da počne da plače il’ da se smeje, pa
se nasmeje:
− Snimate film!? “Andergraund 2”? Ekipa iz ulice?
− Aha. Hm, Kusturica. Što, imaš nešto protiv?
− Ma ne, nego… ajd nema veze. Ovo je stvarno lud
dan, odavno nisam imala ovakav.

− A tek kad vidiš kako mi je lud kupus. Ovde ga
držim, prava temperatura… − ode u neki budžak, zadrži se
malo dok je Hari gledala, i gledala, i gledala, i svojim očima
nije verovala da gleda u to što gleda, pa se vrati s punom
kesom. Kesom u kesi. − Nosi, videćeš kakav je.
− E, samo još nešto mi kaži − pita dok ulazi u kola. −
Ko je od tih tvojih iz ulice bio ono veče u crkvi?
− Niko. Samo Guda i ja. Pouzdano, niko od njih tamo
ne zalazi.
− A… − zausti, pa se predomisli. − Čućemo se,
moram da pičim.
− Čekaj, evo ti kartica za ulazak u garažu. Ako
svraćaš, uđi pravo u garažu. Da ne moraš na customers
parking. Bliže je.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:28 pm

5. Službe
Tog dana bi, prolazeći SEARS-om, svaki put kad vidi
neko veliko ogledalo zastala i pogledala... svoje noge. U
vunenim crnim čarapama. Da li je ova suknja prekratka?
Kupila je na nekoj božićnoj rasprodaji, lane, obukla je danas
možda drugi put. Obična ravna suknja, škotski karo, crveni,
dugačka... kratka... par santimetara iznad kolena. 'Ma šta
onaj folirant... Koje noge... Noge?!', pomisli i produži, pa
zastane kod sledećeg ogledala. Par momaka iz obezbeđenja
danas nije došlo na posao, pa je radila duplo, i njihov posao,
da šeta okolo i pazi, gotovo da nije bila u kancelariji. Zato su
opet morali da je traže preko razglasa, kada je pred kraj
radnog vremena, oko osam, pozvao pop Ćira. Da čuje
izveštaj sa susreta sa Vlajom. Izem ti život, stalno mora
nekom da podnosi neke izveštaje, kao nekada Tati, svom
načelniku, zvali su ga Tata. Ovaj ovde je sad Otac, otac Ćira,
smešno. Ispričala mu je sve. Sve što se ticalo Gude.
− Znači, u stanu niste našli ništa?
− Ništa sem potvrde da je jednom bila devojčica,
devojka, što su sve žene jednom bile, i nije nam neko otkriće.
Vlaja zapravo o njoj ne zna mnogo. Ili generalno ne priča
mnogo, ćutljiv neki čovek.
− Kako kad − da li joj se čini da se pop Ćira tamo
smejulji ili šta? − Nego, mi ovde imamo problem. Možda i
više problema, zavisi.
'Pucaj pope!', htela je da kaže, umesto toga rekla je
samo:
− Slušam.
− Prvo, javljali su se iz policije. Prekosutra možemo da
dobijemo telo, tako su nam rekli. Obdukcija će biti završena i
sirotica će moći da bude sahranjena.
− I? Šta je problem?
− Pa to što mi zapravo ne znamo, niko ne zna, ko je
zapravo ona. Znamo, ime, prezime, valjda ima i neke
američke papire, mora da ima.
− Ima, Vlaja kaže da je primala nekakvu penziju.
− Ali da li je imala rodbinu, da li mi nekoga treba da
obavestimo, da li... Ko zapravo treba nju da sahranjuje?
− Pa dobro, majku mu − iznervira se u trenutku Hari,
pošto joj je ovo zazvučalo... − najmanje što možete da uradite
je da je sahranite, u vašoj se crkvi slomatala!
− Ne, ne, to ne dolazi u pitanje, ali... u svoj ovoj gužvi
nismo ni razmišljali, prosto, niko je nije znao od pre, niko ne
zna... Imamo li mi pravo tu tek tako...
Nije joj delovao potpuno iskreno. I dalje joj je zvučalo
kao da pop celim ovom muljanjem želi da izbegne trošak, da
mu ne ode još jedno parking mesto... na Gudu. Pa besni
dalje:
− Uostalom imate Debejca, za šta vam inače služi? Za
šta vam konzulat služi, to je njihov posao! Oni moraju
svojim kanalima da provere, da vam dostave podatke... Ma
oni treba sami, sve to, koja crkva, kakvi bakrači... Izvinite,
iznervirala sam se!
− Znam, zvao sam ga, još pre neki dan, odmah posle...
I juče, ponovo. I... bojim se, tu ćemo možda imati još jedan
problem.
− Kakav?
− Prvo, rekao mi je da on ne može ništa da uradi po
tom pitanju, nije u njegovoj nadležnosti, on je nadležan za
kulturu, a konzul je u Beogradu, na odmoru, vraća se tek za
dve nedelje.
− Laže, đubre pandursko. On i kultura to vam je... ko
ja i kultura!
− Znam, ali ne mogu da mu kažem da laže.
− Ja ću da mu kažem! − pa se seti kako je bacila
njegovu vizit kartu, glupača. − Dajte mi njegov broj telefona,
kuća, konzulat, mobilni, sve što imate, pizda li mu materina.
Izvinite što psujem, stvarno, besna sam ko ris.
− Ništa, i ja isto mislim, tim rečima − nasmeja se pop
Ćira i izdiktira joj brojeve telefona.
− A šta je drugi problem?
− Možda je problem a možda i nije, ako jeste, ja sam
ga napravio. Vidite, ja sam juče, kad sam ga zvao... rekao
sam mu da smo vas angažovali. Mislio sam da će to biti neka
preporuka, veza, da će ga to možda umilostiviti − e mnogo
si pametan pope, ili si mnogo kvaran, Hari hoće iz kože da
iskoči. − Nije mu se dopalo, uopšte mu se nije dopalo. Prvo
je rekao da je to glupo, pa da nipošto nije trebalo, pa na kraju
i da je opasno. Pitao sam ga zašto, a onda je on počeo da
priča kako smo svi mi u stranoj državi, kako ovde postoji
policija, mi smo samo stranci, i da je mešanje u rad policije
opasno.
− Jednom rečju počeo je da lupa?
− Ako se to tako kaže.
− Dobro, i o tome ću da razgovaram sa njim, mislim
da neće praviti problem. Jedino... Nemojte više ništa da mu
pričate o tome, baš ništa. Sve ostaje među nama... U jezgru.
Ili još uže, kako bude. I, kad spomenuste tu policiju, kad bih
ikako mogla da dođem do toga šta su oni... Ne, nema šanse,
zaboravite. Ništa, idem da ga zovem, čućemo se sutra. Laku
noć.
− Laku noć.
Baš je laka, misli Hari i nervozno lupka prstima po
onoj cedulji sa Debejčevim brojevima telefona. Pa je strpa u
džep. Prvo će... Prvo će naravno da ode kući, istušira se,
pojede nešto, ima vremena, jer je u Beogradu šest sati više,
moraće da čeka bar do dva po ponoći, osam ujutro, ne može
sada, bog sveti zna ko je noćas dežuran, a izmenjali se, samo
tako.
83
Uradila je sve što je naumila. Pa i ono što nije, da
zaspi s mokrom kosom sklupčana na dvosedu. Sva se
polomila, glava joj je pucala, noge su joj bile ledene... u tri
ujutro kada je od nekog turiranja na raskrsnici, sedamnaest
spratova niže, otvorila oči. Proteglila se, mnogo voli da se
tegli, i zaključila da je... odlično! Devet ujutro u Beogradu.
Uzela telefon i okrenula long distance. Long, long, long
distans.
− Beograde dobro jutro, je l’ to moj tupavi pomoćnik
Laki? Hari na telefonu, overseas, nemoj da se pališ.
− Ameriko, laku noć, gde si da si, je li bre, što ti ne
spavaš? I nije tvoj tupavi pomoćnik Laki, nego Tata Laki,
načelnik Odeljenja za krvne i seksualne delikte.
− Znaš šta, znala sam ja da će policija da ode u
majčinu bez mene, al’ da će tako nisko da padne?!

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:28 pm

To su se njih dvoje samo tako zezali, stalno, overseas,
Hari od '97 nije bila kod kuće. Šesta će godina... Laki jeste bio
njen potčinjeni, svojevremeno. Kao što sada jeste načelnik,
novi Tata, umesto... dve-tri Tate koje je oduvao vetar
demokratskih promena i još neki međuvetrovi. A Laki je,
stalno ga je zezala Hari, na jednim demonstracijama, na
kojima je bio službeno, fasovao grip, i to je tako dobro stajalo
u njegovom rezimeu da ovi novi, kad su došli, prosto nisu
mogli da odole takvom heroju ulice. Samo ga je zezala,
dobar je Laki. I... ona ga nikada, onda, nije zvala “moj tupavi
pomoćnik”, čak ni kada je tako mislila. Novi nadimak mu
nekako ide... uz vlast.
− Slušaj, trebaš mi ko ‛leba.
I ispriča mu sve, što će da bude račun za telefon,
blago MCI-u. I zamoli ga da joj da sve što ima o Dubravki
Aleksić, rođenoj pedeset i neke, valjda u Beogradu. Laki je
imao mnogo više razumevanja od Doce, čuj, razumevanja,
Laki se obradovao, Hari ponovo jaše!
− Važi devojko, već kucam, tražim, dok pričaš,
igramo se Interpola u senci, što da ne. E, super, da znaš. Da
znaš kako si odvratno zvučala poslednjih meseci, rešavao
sam da nekog ubijem i ostavim ti leš pred vrata, da se malo
trgneš. Al’ gde da cimam leš preko okeana, u‛vatili bi me,
garant. Što bi bio blam, ipak sam Tata, srpski al’ Tata. Pa
sam onda mislio da pošaljem službeno neki leš. Pa da
dođem i tamo nekog ubijem, al’ ne znam ljude...
− E, Laki, ne lupetaj, ovo je long distans, na telefonu
smo!
− Pa tražim, ženo, tražim, i zabavljam te, da ne
dangubimo... Evo ga, biće da je ovo. Pazi...
Ukratko, Dubravka Aleksić rođena je 15. novembra
1955, u Beogradu. Od oca i majke, nije bitno, mrtvi su. Kao i
sestra. Poslednja adresa, po Lakiju, ne postoji, tu je sad neki
tržni centar. Ima srpsko državljanstvo, imala pasoš, istekao
pre dvadeset i jedne godine. Da upari neke potencijalne
sestričine i sestriće ne može odmah, trebaće mu par dana,
imali su tender za nabavku novog softvera, al’ je propao, i
eto...
− Dobro Laki, dobro, ovo sve mi nije ništa, al’ srce si.
Zvaću te onda recimo prekosutra. Slušaj, ako nađeš neke
rođake, obavesti ih i odmah izvrši redirekciju na mene, da ne
gubimo vreme, već se dobro o‛ladila.
− Si, šefe. Bivši, hvala bogu. Samo... ja to mogu samo
nezvanično, za sve drugo ćeš ipak morati da potegneš
Debejca.
− Jok, a ja sam mislila da im pošalješ interventnu
brigadu, da interveniše ako se neko šlogira jer mu je riknula
tetka iz Amerike. Ajd da prekidamo.
− Važi. Nego, kako je Doca?
− Dobro je, uči. I... ajde i ja tebe malo da zabavim,
izgleda da imam udvarača.
− Nemoj da pričaš! Pa je l’ taj normalan? I šta kaže
Doca na to?
− Doca ne kaže ništa, ne zna. Tebi kažem, jesi ti moja
najbolja drugarica ili ne. Ajde ćao, pričaćemo prekosutra.
− Ajd ćao, sad neću moći da spavam, do prekosutra.
− Ćao!
Posle joj se malo plakalo, ali je ipak uspela da zaspi.
Probudio je telefon. Vlaja. U osam ujutro, a mislila je
da će se naspavati, opet danas radi od podne. Dobro jutro −
dobro jutro. Spavaš − sad više ne. I tako... malo lake
konverzacije.
− Nego, saznao sam juče nešto. Možda će te zanimati.
Bila sinoć neka sedeljka, u komšiluku − u šta Hari uopšte i
ne sumnja − pa se potegla priča o Gudi. I onda jedan ortak,
onako usput, kaže kako je video, ne seća se tačno kad, pre
par nedelja, negde pred samu Novu godinu, u kafeu pored
konzulata, u Starbucks-u, sa Debejcem. I da su se izgleda
svađali. On je mahao rukama.
− On? Mahao rukama?
− Tako kaže. Možda mu se samo učinilo, prolazio je,
video ih kroz izlog.
− Sve bolje od boljeg. I je l’ se još nešto zanimljivo
pričalo na sedeljki? Mislim o njoj, nešto što bi moglo biti od
nekog interesa?
− Ne, ne bih rekao. Evocirali uspomene, ove
skorašnje.
− Dobro, a da te pitam nešto drugo, kopka me to od
one večeri, možda ti znaš. U kakvoj je vezi bila Guda sa
doktorkom Viktorijom?
− S kim?
− Ma s bivšom plavušom, i sadašnjom. Znaš je. Ako si
ono veče registrovao da se domunđavam s Debejcem preko
sale, onda si sigurno i video s kim sam posle sedela.
− A, ono?! Doktorka?! Ne zezaš?! − prvi put ga čuje
kako se smeje, dobro zvuči. − Nemam pojma. A ne znam ni
nju. Odnosno, viđam je u crkvi, godinama, ali nemam pojma
ko je. Nisam ja hrabar ko vi policajci, ne prilazim takvim
likovima. Mada, sad kad razmislim, ako je ti znaš, možda
možeš da mi uhvatiš vezu, za film, bila bi prizor... Al’ ako
pristane, morala bi da me čuvaš, ono, profesionalno, tezga,
kapiraš.
I Hari se smeje, i panduri imaju mašte. Zamišlja
Viktoriju u Vlajinom podrumu, obasjanu reflektorima. Ne
zna baš da l’ da je metne na kafanski sto, u bakalnicu, u
spavaću sobu ili u onu kadu? Najbolje u kadu, da se plakne...
Iskreno, Vlajina reakcija na gospođa ribu učinila je da joj
dođe nešto toplo oko srca. Ženski toplo.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:29 pm

− Važi, imamo dil. Za honorar samo tražim da me
pustiš da pišem njene dijaloge. Je l’ se to tako kaže?
− Ma kakvi dijalozi, to je samo za slikanje!
− Grešiš, užasno grešiš. Dobro, sad bez zezanja, ja bih
trebalo da stupim u kontakt sa njom.
− E, stvarno si neustrašiva. Pitaj Ćiru, on sigurno ima
telefon, redovna je u crkvi.
− Neću.
− Što?
− Imam razloga. Proveri mi ti, al’ nemoj da pričaš za
šta ti treba.
− Šta sam sad ja? Dam ti jednu malu informaciju i
odmah me proizvedeš u svog tupavog pomoćnika −
spominjanje tupavog pomoćnika je opet je nasmejalo Hari,
setila se Lakija.
− Nemoj, nemoj to da budeš, nikad. Inače ćeš daleko
da doguraš. Samo ti meni nabavi telefon doktorke Viktorije i
pevaj dalje. Pardon, snimaj dalje.
− Ok, zovem te za petnaest minuta. Zdravo.
− Vozdra, umetnik.
Da li da sad čeka Vlaju da se javi ili da zove Debejca
odmah? Što izbegava od sinoć, vidiš, ispalo je dobro, ovo,
što je Vlaja zvao jutros... Ipak, mora prvo da se skoncentriše,
da razmisli. Pa ode u kuhinju, otvori frižider, jebo te kako se
usmrdeo, i otfikari dobar komad od one glavice kiselog
kupusa. Naseče na krupne kocke, pospe alevom paprikom,
malo ulja... 'Ala mi je doručak', pomisli, 'ima da me cepa
želudac ceo dan.' Pa stavi tanjir u krilo i sedne da se
koncentriše. Na predstojeći razgovor.
− Halo, konzulat, izvolite.
− Alo, Hari je − telefon koji joj je dao pop Ćira očito je
bio direktan.
− O, gde si luče? Javljaš se, mislio sam da nećeš,
mnogo si se nešto...
− Mislim da si mislio da hoću. Da si znao da hoću.
Nemoj sa mnom te fore!
− A, misliš na Ćirine istrage? A ja reko’ ti bi da se
ispričaš sa starim drugom. I, šta sad, glumiš crkvenog
detektiva, ha, ha, ha? Za svakakve sam gluposti čuo, za
hotelske detektive, brodske detektive... al’ za crkvene! Alal
vera, uvek moraš da budeš prva u svemu.
− Ne nego si mi ti slabo obrazovan, slabo čitaš...
literaturu. Svaki rimski papa je imao svog detektiva, pa šta je
onda pop Ćira gori? Ili ti je krivo što ulazim u tvoj obor,
pošto mu ti dođeš kao službeni crkveni detektiv? Državni, sa
murom. E, i ne bih ti zalazila u obor kad bi ti radio svoj
posao. Nije mi uopšte do zezanja, htela sam samo da ti
kažem da ne zajebavaš, nego da radiš svoj posao. Ta žena
treba da se sahranjuje.
− Ne mogu sestro, kunem ti se. I njemu sam rekao. Ti
ne razumeš, vremena su se promenila...
− Vremena su se promenila do te mere da si se ti u
međuvremenu toliko kultivisao da si postao zadužen za
kulturu? Idi!
− Ne zajebavaj. Ne razumeš. Nemamo resurse.
Imamo posla preko glave, važnog posla. Da bih sad ja
sahranjivao neku anonimnu emigrantkinju.
− Toliko nemate resurse da ti imaš direktan telefon...
na telefonsku govornicu? A nemaš ni kancelariju nego
stranke moraš da primaš na ulici?
− Šta kenjaš bre?
− Kenjam da ona za tebe nije bila anonimna
emigrantkinja, budući da sediš sa njom po kafanama. I
raspravljaš se.
Muk. Potrajao je.
− Slušaj, ovo jeste direktan telefon konzulata i ne
mogu više da držim liniju. Moraćemo ipak da se vidimo,
koliko ti god to bilo mrsko, negde napolju.
− Nažalost, da.
− I, ‛leba ti, reci mi još samo šta si se ti tako
uskopistila? Šta će ti sve ovo? Imaš dobar posao − e, još
samo da je rekao “u struci” pa da ga pljune kroz telefon −
sredila si se, koji će ti da se zamajavaš s ovim?
− Možda mi je bila sestra od tetke.
− Pa je l’ bila?
− Proveri pa mi kaži.

Dogovorili su se da se nađu u ponedeljak uveče, ne
pre, nema se kad, diplomatija je jako zahtevna, okupira celog
čoveka. U Starbucks-u, pored konzulata.
Još samo Docu da reguliše, nisu se čuli od preksinoć,
što nije baš uobičajeno.
− Ćao, ja sam ... Pa mogao si ti mene da zoveš ako ja
nisam tebe, isti je đavo, ista smo kasa. Bila sam celo veče kod
kuće ... Ne, nisam njuškala okolo. Njuškala sam doduše po
frižideru, smrdi na prazno, mogao bi već da se pojaviš i
preduzmeš nešto ... Ma zezam se, i jela sam, samo se zezam
... Pre podne? Možda sam bila u podzemlju, ono,
andergraund ... Ne, nisam imala propušten poziv, znaš da
radi ko do mojega ... Ma pričaću ti kad dođeš, ludilo, čoveče,
da ti nisi tako na kraj srca još bih se luđe zabavljala. Šta sve
raste u ovom gradu, da ne poveruješ ... Ma ništa nije opasno,
gde opasno, ima doduše jedna mala neprijatnost, koja bi mi
se svakako desila, i ovako i onako, srela sam Debejca, ovde
živi, radi u konzulatu ... Ma ne! Ne moj Debejac, jezik
pregrizao, nego njegov ortak Debejac II ... Jeste, on ... Ništa,
kažem ti, živi ovde, to je sve ... Neću, ne brini ... Ej! Nemam
bre nikakve noćne more, nikad nisam imala, čoveče! ... Jeste
govnar, bio i ostao, ko da je jedini ... Slušaj bre Doco, ti si car,
i ja tebe mnogo volim, i samo kad bi mogao malo manje da
mi se ponašaš ko keva. Ma kakva keva, moja keva nikad nije
... Pa brini kad nemaš druga posla ... Ne, ova priča nema
nikakvog smisla, a pri tom smo on-air, ti si. Čućemo se
doveče, fiksni na fiksni ... Biću kod kuće, biću, posle deset,
treba i da stignem iz one majčine. Ćao, ljubim te.
Oseća da je bole vilice, celo pre podne je na telefonu.
Ovde se tako malo priča, tako se retko otvaraju usta, da je,
eto, bole vilice od tri-četiri telefonska razgovora. A sad
polako da se sprema za posao. Da osuši farmerke... Joooj,
mora da su se ubuđale u drajeru, dva dana, baš je kreten.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:29 pm

6. Lošija kuća u boljem kraju
Doktorku Viktoriju pozvala je tek kasno popodne, s
posla, dotle joj se uopšte nije pričalo, ma ni tad joj se nije
pričalo. Srećom, danas je narod bio neraspoložen za sitne
krađe, pa su joj doveli samo neko dvoje klinaca, tinejdžera
koji su se “branili ćutanjem”, ne zna, doduše, ni kako bi
objasnili za šta im treba perika, dečak je na glavu stavio
plavu periku i pokušali su s njom da izađu iz robne kuće.
Uzgred, odvratno mu je stajala. Oni su se, dakle, branili
ćutanjem, na njeno intimno zadovoljstvo, pa je samo pozvala
policiju, nek im oni traže roditelje, nema ona ta prava, a i
zabole je. Viktoriju je pozvala negde posle pet.
− Da? − ovo je bilo jedno muklo da, ovo mora da je
onaj veseli Veselin, taj čovek očito pati od hroničnog
nedostatka životne radosti, kako ljudi mogu tako da zvuče,
sami sebi, non-stop?
− Hari je na telefonu. Upoznali smo se za Badnje veče,
u crkvi. I sad...
− Znam, javljao se pop Ćira, u redu je, ne morate da
objašnjavate − Harijeti u trenutku skoči žila ludača, toliko o
Vlaji, od koga je tražila da popu ne govori za šta će mu
telefon. Ipak...
− Kad vam se javljao?
− Pre par dana. I nije on lično, Mile je zvao, Lenjin,
sećate ga se? Da zamoli u pop Ćirino ime, ako se budete
javljali...
− Dobro − i stvarno, dobro je, nije Vlajino maslo. Nije
to ni preterano važno, da li mu je rekao ili ne, čisto, volela bi
da zna u koga može da ima bar malo poverenja.
− Kad hoćete da se vidimo, da razgovaramo? Kad
vam odgovara, da uklopimo? Mislim da ipak nije za
telefon...
− Vidite, ja sam zapravo htela da razgovaram sa
vašom suprugom. Ili sa oboje, ali mi je ona trenutno važnija.
− Moja supruga? Viktorija? − Viktorija iz bureta.
Zvučalo je nekako... iz bureta.
− Da. Zapravo, možda ste i čuli od nje, njih dve su
ono veče imale malu razmiricu, ne razmiricu, manji eksces
koji je napravila... preminula. Oko toga sam htela da
razgovaram sa vašom suprugom, izgleda da su se poznavale
i... − ćutanje. S one strane ćutanje, Hari bi se opkladila da je
muklo. Trajalo je bar desetak sekundi.
− Mislim da biste ipak prethodno trebali da
razgovarate sa mnom − sad je na Hari bio red da malo
odćuti. Kraće nego on, doduše.
− Dobro, kako kažete. Kad, gde?
Onda su se malo dogovarali. Ispostavilo se da je on
slobodan pre podne, Hari cele nedelje radi popodnevnu
smenu, to njihovo kvazi Dedinje joj je relativno usput kad
krene na posao, i tako... Navratiće sutra, oko deset.
Doca je uveče nije zvao. Ni ona njega. Legla je rano,
da se konačno naspava, sve ovo je malo previše aktivnosti
čak i za nju. Nije u formi. Ostavila je odškrinut prozor u
dnevnoj sobi, ovi ludaci greju ko da im idu izbori, po vascelu
noć.
Telefon je zazvonio u pola četiri, šta je sad, majku mu!?
− Ameriko dobro jutro. Malo izranije, mislio sam da
će te zanimati.
− Idi bre Lazo, da l’ si normalan, mislila sam... Čekaj,
polako, imaš nešto?
− Imam. Sestričinu original. Brat radi, ne ‛ladi ko neki.
Bivši.
− E, čekaj, idem po vodu, ajde pričaj. Ne znam bre
gde se nalazim, pola četiri! Manijače!
− Evo ovako. Mala je ćerka te njene pokojne sestre.
Našao sam je relativno lako jer su sve tri Aleksić, i ono,
matični brojevi i to. Keva joj je umrla na porođaju, odgajila je
baba, pa je i ona umrla, kad je mala imala devetnaest.
Izgleda da je mala vanbračna, to, zbog prezimena, i baba,
ćale se ne spominje. Nisam mogao da je ispitujem ko policija,
nezvanično, kapiraš. Ja sam kao prijatelj od prijatelja, što je u
neku ruku tačno, i te fore. E, sad, ona tetku nije poznavala,
nikad je nije videla. Znala je da ima tetku u Americi i to je
sve. Onda joj se ova javila pre nekoliko godina, i-mejlom,
bog sveti zna kako je našla, i tako su uspostavile kontakt.
Ponekad bi joj slala neku kintu. Dopisivale se retko,
elektronski, nije imala tetkinu adresu, telefon, ništa. Zvuči
kao neko fino i pametno dete.
− Koliko dete, Laki, jebo te, pričaš ko da prevrćemo
šolju, imaš ti neki podatak?
− Nada Aleksić, ima dvadeset i šest godina. I treba da
se porodi za mesec dana. Ne znam da l’ je udata, nisam
pitao, kapiraš...
− Ma kapiram, sve kapiram, nego šta je rekla, hoće li
da sahranjuje tetku ili šta?

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu