Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:13 pm

First topic message reminder :

1. Nije svako veče Badnje veče
Mlada žena, u jakni do pola butina i farmerkama,
žurno zaključava vrata apartmana. Vrata su bezlična, kao i
hodnik oblepljen neutralnim tapetima, bledi tapison, šatro
reprodukcije šatro apstraktnih umetnika na zidovima i
uglancana rostfraj vrata od lifta na par koraka od nje. Ama
sve je oko nje bezlično, što ona, kanda, doživljava prilično
lično, izraz lica joj je… negde između gađenja i ljutnje. Pa
prelazi u čistu ljutnju kada negde duboko iz paperja njene
jakne prigušeno zazvoni mobilni. Gura ruku u unutrašnji
džep, specijalno dizajniran baš za gorespomenutu spravu, a
njena duga, kovrdžava, raščupana kosa se pod dejstvom
statičkog elektriciteta izazvanog naglim pokretom ruke prvo
razleti u oblak, pa onda krene da se lepi. Po rukavu,
ramenima, licu, da se zapetljava u rajsferšlus, prekriva
displej telefona…
− Jebem ti plastiku! Jebem ti suv vazduh i ovo
smrdljivo grejanje! Jebem ti… − mrmlja sebi u bradu, nekako
uspeva da nabode pravo dugme za uspostavljanje veze,
prinosi telefon mestu gde joj se pod svom onom kosom
prirodno nalazi uvo, pa nastavlja jako glasno − Alo?! … Ne,
upravo izlazim … Nisam preslušavala poruke, nisam stigla
ni da jedem, samo sam se presvukla i pičim … Ma bila sam
zaglavljena sat vremena na autoputu … Kako gde ću? Ma
idem…
Uto stiže lift koji je u međuvremenu pozvala, vrata
bešumno kliznuše tamo-vamo, i ona se nađe zatvorena u
ogromnoj kutiji sardina, sama, bez ulja, bez vode i… bez
signala u telefonu.
− Jebem ti MCI! − opsova i telefonsku kompaniju,
isključi telefon i pritisnu P2. Na srpskom “Podrum 2”, na
engleskom… bog te pita šta im to znači P2.
Podrum 2 je zapravo drugi podzemni nivo ogromne
garaže ispod zgrade na uglu dve široke gradske arterije.
Zahvata gotovo četvrt bloka, po površini, a u dubinu… pet
spratova. Taman da zadovolji potrebe četvoronožnih
ljubimaca, gde su u Americi noge točkovi, stanara sa
nadzemnih dvadeset spratova. I garaža je bezlična, kao i
hodnici zgrade, makar je bez tragova lažnog luksuza. Ljuti
beton na podu i plafonu, značajno spuštenom u odnosu na
ono što bi čovek inače mogao nazvati plafonom, pa se mlada
žena, Hari, zovu je Hari, uvek kada kroči u P2 oseća
otprilike kao list dimljenog lososa u sendviču − od betona.
Danas, za promenu, ne psuje losose i betone, ni raznobojne
cevke − vodovod, kanalizacija, gas, ko zna šta, koje vise sa
tavanice P2, već hita prema uglu gde je ispod velikog natpisa
P2-13 čeka vozilo. Auto − nije. Džip − nije. Dakle − vozilo.
Visoko kao džip, ali spolja zaobljeno na svim mestima na
kojima Hari ne vidi ni jedan jedini razlog da bi trebalo da
bude. Posebno ne estetski razlog. Kao što joj nije jasno koji će
đavo njoj ovo ružno braon čudovište sa tri reda sedišta. Njoj
i njenom mužu, koga, uzgred, viđa jednom mesečno, jer…
otom-potom, i koji i sam ima jednog sličnog monstruma…
tamo. Prišavši na nekoliko metara od kola vadi iz džepa
novu spravicu, kosa joj se opet lepi po rukavu i licu,
poludeće, uperi je ka zamišljenoj tački gde stanuje “pamet”
tog čuda i pritisnu dugme. Vozilo prvo tužno pisnu po
praznoj garaži, kao da ga nešto boli, pa klik! Otključaše se
vrata. Te ona uskoči unutra i, kao i svaki put, štrecne se kada
se oko nje automatski obavio sigurnosni pojas. Kojom
prilikom joj je opet uradio “ono” sa kosom, 'Jebo te, treba da
se zaposlim ko električna centrala!', pomisli ljutito i kresnu,
bar pali iz prve, skloni kosu s lica i ubaci u rikverc.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole


Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:49 pm

20. Život teče dalje...
Te noći otvorila je fasciklu i sredila Dudun život, po
datumima, koliko se moglo. Sve se uklapalo. Nada će njenu
umrlicu, ili se to ovde zove sertifikat o umiranju, diploma,
jebo te, dobiti valjda zvaničnim putem, mora i oko toga da se
raspita. Sve se uklapalo pa čak i njena smrt, koju će dodati
na pretposlednje mesto, ovde ispred kopije testamenta.
Jedino što ne zna je kako je Duda zaista umrla. I nikada neće
saznati. U stvari, zna i to, umrla je isto kao što je i živela,
ukoliko je to zadovoljavajući odgovor za jednog policajca.
Ne, nije to pravi odgovor, ni za policajca a i uopšte.
Umrla je prosto na stepenicama, nesrećan slučaj čist ko suza.
Na nekim beogradskim stepenicama, pre skoro trideset
godina, dva dana pre mature. Ove stepenice ovde bile su
samo predstava, još jedna Dudina cirkuska predstava koju je
priredila pravoslavnom bogu i njegovom stadu. Hari
razmišlja o svim ovim ljudima koje je ovde upoznala
poslednjih dana, i o onima koje nije upoznala, samo ih
posmatra izdaleka. Svi su oni zapravo umrli odavno, na
nekim svojim beogradskim, srpskim, kojim bilo
stepenicama, o nešto su se sapleli, fatalno, lično su se sapleli,
to nikakve veze sa ratovima, glađu, politikom... nema. To su
bile sve njihove lične smrti, prouzrokovane njihovim ličnim
pogrešnim koracima u prazno. Pomisli na trenutak na
Biljanu, Vojvotkinju od Hamiltona, rođenu na Velikim
jezerima, svako pravilo ima izuzetak... Ne. I Biljana je umrla
na nekim srpskim stepenicama, tamo daleko, još pre nego
što se i rodila.
A ona sama? Kada je nastupila njena beogradska
smrt? U kom trenutku, kako, zašto, na kojim stepenicama?
Ne može da definiše. A šta ako je bila samo teško telesno
povređena? Šta ako je pacijent još davao znake života, što
kazala ona idiotkinja Viktorija, a doktor Doca, pod uticajem
svoje sopstvene smrti i alkohola brzopleto potpisao umrlicu,
jebem ti pijanog mrtvozornika? Pa je živu sahranio?
Ne može o tome sada da razmišlja, ne može o sebi,
mnogo je komplikovano, mnogo je teško, a ona ima još neka
posla da poradi, obećala je Dudi, ne zna kad joj je obećala, u
kom trenutku, ali i ona drži reč. Samo sad prvo da se
naspava.
Mileta je pozvala sutradan sa posla, želela je da se
sastane sa njim, ali ne u crkvi. Nevoljno je prihvatio, našli su
se predveče u onom kafeu gde je pre samo par nedelja sedela
sa Biljanom.
− Šta radi Biljana? − pita ga kad je stiglo piće.
− Pravo da vam kažem, ne znam. Ne dolazi u crkvu
već neko vreme, ne drži probe. Ima suviše posla, onog od
koga živi. Ne može sve da postigne.
− To ona kaže?
− Da.
− A vi? Šta vi kažete?
− Nije to. Razgovarali smo. Strašno mi je teško, ali
morali smo, postalo je neizdrživo.
− Rekli ste joj?
− Rekao sam joj da postoji neko drugi − glupi pandur
bi sad nastavio sa 'A postoji li neko drugi?', ali Hari zna da
niko drugi ne postoji, da ništa ne postoji, i neće da soli po
tuđim ranama. − Molim vas da ne pričamo više o tome. Ako
ste me zato zvali...
− Nisam, izvinite. Htela sam da vas pitam zašto
nećete da prihvatite Gudinu... rekla bih molbu da se starate o
trošenju tog novca koji je ostavila crkvi?
Mile se tek sad smračio.
− Tek to je moja privatna stvar − ozbiljan je i odlučan.
− I tek to vas se ne tiče.
− Zar ne mislite da joj dugujete bar toliko? − Mile je
častan čovek i žao joj je što mora ovako.
− Ja odlično znam koliko joj dugujem, i mnogo više
od toga, ali kažem vam, ne tiče vas se.
− Mile, hajde da trgujemo − zbunjeno je pogledao. −
Vi meni recite zašto nećete da ispoštujete njenu poslednju
volju, a ja ću vama reći zašto je ona to od vas tražila.
Tek sad je bio zbunjen.
− Zašto?
− Hajde prvo vi, ja sam se prva setila.
− Idite dođavola. Kako da vam kažem, komplikovano
je, jednom rečju zato što nisam u stanju to da uradim kako
treba. Eto zato. Komplikovano mi je da vam objasnim.
− Hajde pokušajte, pa ako ukapiram, ukapirala sam.
Ako ne, svejedno ću vam reći. Molim vas.
− Vidite, to sa izgradnjom parkinga nije tako
jednostavno. Sakupiš prilog i... kupiš parking u radnji.
Velike su to pare da bi se tek tako... Moramo da dignemo
kredit. A mi imamo stari morgidž, od kad smo pravili dole
kompjutersku učionicu, pregrađivali, zaziđivali... Oprema je
uglavnom poklonjena, ali je tu bilo i značajnih građevinskih
radova, digli smo morgidž, kud ne sredismo i proklete
stepenice, nego sve hoćeš da uštediš...
− Dobro, razumem, ali kakve to sad veze ima?
− Ima. Ne možemo da dobijemo novi morgidž pod
elementarno prihvatljivim uslovima dok ne isplatimo stari.
Tako banka uslovljava.
− Pa i to je valjda u redu.
− Bilo bi, da imamo čime. Prosto, posao je završen,
sve se to već koristi, a ljudi ko ljudi... Polako prestali da daju
za nešto što već postoji. S druge strane to sa parkingom je
već postalo kritično, vi nemate pojma koliko je ljudi već
prešlo u novu crkvu u molu. Znate da je i Sonja prešla tamo
da drži školu srpskog? Sad, prošle nedelje. No, to nije važno.
I onda je otac Ćira došao na ideju da počnemo akciju
sakupljanja priloga za parking, to je atraktivno, ljudima se
već smučilo da se parkiraju na kilometar od crkve, posebno
sad zimi, i da od tog novca isplaćujemo stari morgidž.
Izračunao je da bi do proleća, do početka građevinske
sezone, uspeli da isplatimo stari i dobijemo novi, za parking.
Da počnemo sa radovima, to ne bi trebalo dugo da traje.
Ljudi bi dobili parking, samim tim bi više dolazili, i prilagali,
i tako bismo isplaćivali novi.
− Pa dobro, i ne zvuči tako glupo.
− Ne zvuči. Ali... ljudi već deset meseci prilažu za
parking, a od tog novca se zapravo isplaćuje stari dug, što
oni ne znaju. I onda je još počela ta krađa priloga, koja...
nećemo moći da zatvorimo finansijsku konstrukciju do
proleća! I ako pukne bruka...
− A zašto ljudima niste objasnili unapred o čemu se
radi, da treba prvo da se isplati stari?
− Ma govorio sam mu, protivio sam se, nije vredelo! −
Mile je iskreno ljut, samo Hari ne može da ukapira na koga,
na popa Ćiru ili na sebe.
− Ko još sem vas i popa Ćire zna za ovu... finansijsku
konstrukciju kako rekoste? Samo to vaše jezgro ili ceo
crkveni odbor?
− Hm... jezgro. I to... Vlaja zna ali ga se to ne tiče,
umetnik čovek. Biljana opet, ona je rasla ovde, razumete, njoj
je to normalan način poslovanja, valjda. Tek, nije se protivila.
Ja sam zapravo najupućeniji, s obzirom... arhitekta sam, rekao
sam vam, vodim sve te građevinske poslove u crkvi,
volonterski, naravno. Protivio sam se ali bez uspeha.
− A sa ovim što je Guda ostavila, da li bi bilo
dovoljno?
− Bilo bi, računao je sinoć, čak i olakšice na naslednu
taksu s obzirom da smo verska zajednica, i ako bi te krađe
nekako uspeli da sprečimo... bilo bi. Je l’ razumete sada zašto
ne mogu da prihvatim Dudin... zavet, kako da ga nazovem?
Zato što ne mogu da ga ispoštujem. Namensko trošenje
novca! Na šta? Na otplatu kredita za učionicu. I stepenice
koje nismo ni napravili, pa je ona slomila vrat na njima.
Imala je poverenja u mene i ne mogu da je izneverim. Radije
neću poštovati njenu poslednju volju, razumete! A otac Ćira
nek gleda šta će s parkingom, i ja sa njim, kad sam
dopustio...
− Razumem − reče Hari, iako je ovo bilo malo previše
pravoslavno-zapadne ekonomije za njenu pandursku pamet.
− Ajd sad ja, kao što smo se dogovorili. Prvo, krađe će
prestati, s tim možete da računate.
− Molim? − Mile Lenjin je pogledao kao da mu je
rekla da se sveti Savatije povampirio i da će lično da čuva
kutiju s prilozima.
− Ozbiljno. I... novac nije ni bio ukraden, niti je Guda
ostavila prilog crkvi, ona je, kako da kažem, pričuvala vam je
novac od parkinga za parking.
− Ma šta me zamlaćujete, opet... − Mile se ponovo
ljuti, ko ono veče, samo što se to uvek završi naopako po
njega, kad ne shvata Harijetu ozbiljno.
− Guda je uzimala novac i sklanjala ga na taj račun, za
parking. Recite mi, da li je ona mogla da zna za vaše...
finansijske konstrukcije?
− Da je htela mogla je. Imala je uši i oči za sve, ništa joj
nije promicalo što je zanima. Opet, pričate koješta, kako je
mogla...
− Ne znam da vam opišem trik, ali znam da je živela
godinama sa mađioničarem, bila je i udata za njega, samo da
znate bio je Rus a ne Amerikanac. Samo se šalila sa vama. Ili
je imao Američki pasoš. Radili su zajedno, bila mu je
pomoćnica, kažu veoma nadarena, eto tako mislim da je
mogla. Jedino logično rešenje je da je to bila ona.
Mile je pogleda prvo zapanjeno, pa mu polako lice
dobi neki zamišljeni izraz, malo tužan.
− Za ruskog mađioničara? Je l’ bila srećna sa njim?
− Valjda jeste. Na svoj način, valjda.
− Šta je bilo s njim, s njima?
− Umro je − to je sve što je Hari imala nameru da mu
kaže.
− Uh! − pa još malo ćuti. − Ali zašto, zašto bi to radila?
Ne razumem!
− Pa, ili je to bila neka njena uvrnuta šala, ili je znala
šta se radi pa je isterivala neku svoju pravdu naspram vaše...
finansijske konstrukcije. Ja najpre mislim i jedno i drugo,
zajedno. Recite mi, kada je poslednji put primećena krađa,
pre one večeri?
− Za Svetog Nikolu, devetnaestog decembra, u
međuvremenu nije bilo većih okupljanja u crkvi.
− Tako je, i to se slaže, poslednju uplatu na račun
izvršila je dvadesetog decembra − i psuje sebi sve po spisku,
u sebi, što nije fotokopirala knjižicu ili bar popisala datume
uplata, mogla bi da se kladi da su sve bile nakon velikih
praznovanja u crkvi. − Verujte mi da je ovako bilo. I molim
vas, nemojte o ovome da pričate nikome, posebno ne popu
Ćiri.
− Taman posla, na pamet mi ne pada!
− Ok, i šta ćete da uradite? Sad kada znate?
− Ne znam, stvarno ne znam.
− Zapravo, sad ni ja ne znam šta bi trebalo da uradite.
Bezveze.
Nadi je dokumenta poslala sledećeg dana. I obećala
dugačku priču o njenoj tetki koju obe nisu poznavale,
jednom. I novac će, bože zdravlja, stići pre nego što se beba
rodi, Masam zna svoj posao i pošteno ga obavlja. A ona... pa
da javi kad se porodi, obavezno. Hari joj želi jednu lepu i
zdravu devojčicu. Kraj priče.
Život teče dalje, pomislila bi Hari svakoga dana,
nošena rekom automobila autoputem prema šoping molu i
SEARS-u. Svako veče razgovara sa Docom telefonom,
uobičajena žvaka, jesi jela, piškila, kakila... Ima li nešto novo
za stan, od juna, jedino je novo pitanje koje joj postavlja.
Biće, ne brini. Kao što sam jela, piškila, kakila, naći ću i stan.
On lepo napreduje, dao je još dva ispita, još je bliže sobi u
bolničkom kompleksu i dugoočekivanom stažu, živim
pacijentima. Još malo, do maja.
A sada je već sredina aprila, polako i ovde dolazi
proleće, nije samo april u Beogradu već i na Velikim
jezerima. Hari prve znake proleća viđa retko, mnogo češće
viđa Veselina. Prosto ga zatekne u kavezu za pušenje, u
SEARS-ovom restoranu, kad izađe na pauzu. Ili zazvoni na
interfon, rano pre podne, onih nedelja kada ona popodne
radi. Ili... jednom su čak prošetali predveče pored jezera,
Viktorija je bila dežurna a Milica spavala kod drugarice, tada
je zapravo Hari i jedini put primetila da dolazi proleće, nešto
je kao ozelenilo. I, Veselin joj je prebacio ruku preko ramena
a ona se primakla bliže, i... Pričaju. Za njega posla nema pa
nema, nikakvog, bio je valjda na pedeset razgovora, deset
puta ga testirali na drogu, osam puta rešavao testove
inteligencije za debile... i ništa. Recesija. Viktorija za to vreme
troši, vrišti, razbija, optužuje... stanje redovno, samo su
situacije svakog dana nove i sve somnabulnije. Hari ga tada
uglavnom samo sluša, u ovim monolozima samo sparinguje
ponekim “Krava!”, “Seljančura!”, “Idiot!”, a šta da mu kaže?
Šta ona bilo kome da kaže kad ni sama... Igraju se u stvari
bajke “U cara Trojana kozije uši”, ona je rupa u zemlji u koju
on izgovara svoj jad. A on je rupa u zemlji u koju ona svoj
jad ćuti. Dudu više ne spominju, mada oboje često misle o
njoj.
Koliko god se trudila da je ne truju, Veselinove priče
neki put je toliko iscrpe, opterete, ubiju, da više ne može da
izdrži sama, zatvorena u Liberties. Takvih večeri se prosto
obuje i krene u šetnju. Nekako uvek u pravcu Улице
Жртава Слободана Милошевића, i uvek završi kod
Vlaje, s Pantelijom u krilu. I s njim najčešće ćuti, jedina je
razlika što tu ćute oboje. I onaj treći, Pantelija, s obzirom da
spava. Upoznala je kod Vlaje i neke ljude iz ulice. Ne uklapa
se, nikako se ona tu ne uklapa, ali dobri su ljudi, imaće
makar od koga da pozajmi pljugu kad bude frka. Vlaja joj je
zamalo našao stan, u zgradi preko puta. Stan je zapravo
odavno prazan. Lane se tu desilo neko ubistvo, tip, Iranac,
ukokao švalerkinog sina i isekao ga na parčiće u kadi, i niko
sad neće tu da stanuje. Ali je sve renovirano, komplet, i
parket su vadili, ko bombona. I praktično džabe, duplo
jeftiniji od drugih, a ako nekome neće smetati to što se tu
desilo to je ona, taman za nju... Oterala ga u pizdu materinu i
nastavila da češka Panteliju iza uveta. Sad joj traži drugi, ima
već nešto u vidu.
Da, nebitno, ali naletela je i na Debejca pre neki dan,
sasvim slučajno, na parkingu ispred supermarketa.
− Gde si lutko, nema te? − kaže kao da se ništa pod
milim bogom desilo nije.
− Marš u kurac. Skloni se da prođem. I svaki put kad
me vidiš sklanjaj se da prođem, jako daleko se sklanjaj!
− U, jebem vas klimakterične! Koji vam je svima, koji
ti je? − pita onako neznatno gasiran.
− Rekla sam ti Debejac, ozbiljna sam! − on raširi ruke,
onako kao mangupski, i pomeri se korak unazad, pa ona
produži svojim putem.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:50 pm

21. Dijasporo i Bogu si teška
Prvi maj, praznik rada, pa Hari radi. Nema frke, kao
da je pa neki Prvi maj u beogradskoj panduraciji praznovala.
Ipak čestita sebi praznik rada, u liftu, na putu za SEARS,
svrati usput u prizemlje da pokupi poštu, račune, treba to da
poplaća ovih dana. Trebi račune od džank mejla, vidi kako
su finu kantu za džank mejl stavili u Liberties, ali je
premala... I onda ugleda pismo, na svoje ime, sa zaglavljem
ćirilicom, od svetog Savatija lično. Pročitala ga je tek na
poslu, kad je sela, hvala bogu:
Поштовани народе, браћо и сестре,
Управни одбор Црквене општине “Свети Саватије”
пре свега има задовољство да вас обавести да је дошло до
потпуне елиминације остатка кредита (моргиџа), који смо
божјом вољом и уз вашу помоћ подигли преклане за изградњу
компјутерске учионице, што је био последњи корак пре
отварања новог поглавља у животу наше црквене општине.
У исто време, у широкој, свеобухватној и наменској
акцији прикупљања новчаних прилога за изградњу црквеног
паркинга сакупљено је око 20.000 долара, који су
благовремено депоновани на новоотвореном наменском
рачуну и о којима се стара Управни одбор.
Реализација будућег плана, изградња паркинга са
пратећим садржајима, свакако ће подразумевати узимање и
новог зајма из банке, али под много повољнијим условима
него када би такав зајам узимали а да садашњи није
отплаћен. Разуме се, ни уштеда у каматама није
занемарива.
Стога вас позивамо да својим присуством увеличате
културно забавне свечаности на којима ће се, после Свете
литургије, 10. маја 2003. године, на Дан спаљивања моштију
Светог Саве на Врачару, у дворишту цркве обавити
спаљивање старог моргиџа и прославити узимање новог, чију
отплату морамо да започнемо ОДМАХ кроз наставак
дародавне акције.
Премда свесни неповољности економског тренутка у
коме вам упућујемо овај хуманитарни захтев, дубоко
верујемо да ће он резултирати успешним искораком ка
нашем заједничком циљу – ка новим црквеним и пратећим
објектима који ће нам омогућити да чувамо веру, ободримо
дух и улепшамо будућност. Са таквом надом све вас
поздрављамо и од Бога вам свако добро желимо.
Управни одбор Црквене општине
“Свети Саватије”
Jebote!
Ništa joj nije jasno sem jednog, došlo je očigledno do
nekog trulog kompromisa između Lenjina i Kardelja. Koliko
trulog, to je već bilo van njene ekonomske moći rasuđivanja.
Odnosno moći ekonomskog rasuđivanja. Odnosno... Ma šta
je bre ovo? Ajd nek neko njoj objasni... Sad bi njoj to Debejac
očas posla objasnio, 'Ma pusti, Ćirino palamuđenje!', tako mi
oficijelno rešavamo odnos crkve i države. A stado, ko ga jebe
kad je stado, bilo čije. Između poriva da momentalno pozove
Mileta Lenjina da joj objasni koji su se tačno kurac nagodili i
poriva da momentalno ode i zapali popa Ćiru, deset dana
pre spaljivanja moštiju svetog Save na Vračaru, onako preko
njuške da ga zapali, pesnicom, na neviđeno... odlučila se za
nešto sasvim treće. Neće uopšte da misli na njih. Nije znala
za njih pre Gudine smrti, ne mora ni ubuduće da zna za njih.
Jes’, ko da je to najgore u životu što je uspela da zaboravi.
Nije joj baš polazilo za rukom, bar ne iz odma’, tog
dana. Vrpolji se i svako malo, između informativnih
razgovora sa SEARS-ovim lopurdama, vadi ono pismo, čita i
pokušava da ukapira šta su se ona dvojica pogodila. Ispred
sebe ga je imala i pred četiri, pred pauzu, kada se začula
neka galama iz magacina, onog kroz koji njoj sprovode
pacijente. Momci iz obezbeđenja su dobro utrenirani da ne
pokazuju osećanja, još manje da dižu glas na lopine, nikad
ne znaš s kim imaš posla. A sad čuje Džerija kako brunda
nešto, doduše u drugom planu, u prvom je neki histerični
ženski glas, riba ga vozi dvesta na sat. Izgleda prema
vratima, uto se otvaraju vrata kancelarije i...
Jebote!
U deliću sekunde Hari je pomislila da na vrata upada
neka ogromna raznobojna dlakava zver odbegla iz
zoološkog vrta, nekako na kant, da bi u sledećem trenutku
ugledala Džerijevu crnu ruku kojom drži to za mišicu i
pokušava da ga ugura u kancelariju, dok ono urla 'Majmune,
pusti me!', da bi se zatim jednim naglim pokretom glave
žute dlake razletele na jednu stranu i otkrile lice, a one
tamnije, kraće, ostale gde jesu. Na bundi, gde im je i mesto.
Jebote!
Nije ogromna dlakava zver, pred njom je stajala njena
omiljena musava albino lisica, u svojoj bundetini od ko zna
koliko sirotih malih lisica, ili već nekih drugih životinjica
koje nisu imale sreće. Izobličena od besa. Kancelarija je mala
i Džeri je Viktoriju dogurao skroz do stola, nadvila se nad
nju ušiljenog nosa i vodnjikavih očiju, opasno primaknutih,
na jednom oku krejon malo razmazan, sve joj se pore raširile
i još pulsiraju, čini se Harijeti. Pa je samo pustila da joj ruke
padnu iz krila i ostanu da vise pored stolice. Predaje se! Ovo
nije istina!
− Gospođa je zaboravila da plati − rutinirano
izgovara Džeri, držeći Viktoriju za desnu mišku dok drugom
rukom pokušava da joj skloni kosu iza uveta. Viktorija besno
cimnu ruku i oslobodi se stiska, ali prekasno, lokne su već
nestale iza leđa i Harijeti se ukaza jedno preveliko uvo, pride
istegnuto onim mamutskim zlatnim kolutom koji zna od
one večeri iz crkve. Kroz rupu na uvetu sada je, međutim,
bilo prodenuto još nešto, još neki neobičan zlatan predmet,
ne vidi ga dobro, svetlo u kancelariji je...
Džeri gura ruku u džep i vadi nešto, spušta na onu
pop Ćirinu palamuđevinu koja stoji na pisaćem stolu.
− Ova je ostala na pultu, kod prodavačice, sa drugom
je gospođa pokušala da izađe − mirno kaže, Džeri je jedan
veliki pitomi crni momak.
Hari tek sada pažljivije pogleda predmet koji stoji na
Ćirinom pismu. Minđuša, zlatna minđuša, puna, bez ukrasa,
nekog skroz blesavog oblika, kao pola malog prsta otprilike,
kao... Kurčić, zlatni kurčić, rekla bi Guda. Hari se nasmeja,
nije htela, prosto je izletelo iz nje. Pa diže pogled prema
Viktoriji. Gledaju se nekoliko trenutaka, Harijeti se čini da se
pred njenim očima celo Viktorijino lice transformiše, uvlači
nos, razmiče oči, a usta, perfektno namazana usta se razvlače
u blistavi osmeh, dva niza savršenih zuba... Čak i pore na
licu prestaju da pulsiraju, samo nikako ne uspeva da postane
mat, još sija. Možda refleks od zuba?
− Razumete... − počinje da govori potpuno
artikulisanim glasom, srpski, onako doktorski, onako
patronizing, što bi rekli Ameri.
− Razumem! − prekinu je Hari umorno.
− Razumete da je ovde došlo do velikog
nesporazuma... − počinje ispočetka, oteže.
'Razumem, naravno da razumem, ceo život je jedan
veliki nesporazum!', pomisli Hari, polako podiže slušalicu i
poče da okreće 911. Dolaze za petnaest minuta, nemaju kola
bliže, a nije hitno, darling, zar ne? Hari pogleda na sat pa se
okrenu Džeriju:
− Ostani tu sa gospođom dok ne dođe policija, meni je
sad pauza, idem.
Džeri dobroćudno klimnu glavom, vidi da je ovde
neka žešće neregularna situacija. Hari uze jaknu sa vešalice i
izađe napolje, Viktoriju nije ni pogledala. Zato je Viktorija
ponovo izdužila nos, primakla oči, pogledala za njom i ne
skidajući onaj blistavi osmeh sa lica rekla “Mrtva si, kurvo!
Za ovo si mrtva!” Džeri sleže ramenima, s obzirom da je ne
razume, ni jezik ni žene.
Hari je nije čula, ona je na pauzi. Mahinalno kreće
prema restoranu, prema svom staklenom kavezu. Izdaleka,
međutim, ugleda Veselina, sedi i puši, doneo je dve kafe,
jedna je za nju, a ona kasni, četiri i deset je, čeka je. Da joj
ispriča... Viktorija potrošila, vrisnula, razbila, optužila...
Oseti kako joj se u trenutku stomak pretvorio u kamen za
kupus. Pa se okrenu na drugu stranu, izađe pravo na glavna
vrata robne kuće, na parking, sede u kola i odveze se u
Liberties.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:51 pm

Oko crkve vlada neopisiva gungula. Posmatra sa
strane, s trotoara, kola samo pristižu i zaglavljuju se, sada su
već zakrčene i obe kolovozne trake, ljudi napuštaju vozila tu
gde su se zatekli, ostavljajući širom otvorena vrata, i žure
unutra. Pa požuri i ona, valjda počinje, ne zna tačno šta, ali
počinje. I opet ne vidi tačno kuda ide, reka ljudi je nosi, prvo
u onu prostoriju sa ikonama i oltarom, vidi ih preko glava. I
čuje glas, pojanje, prepoznaje popa Ćiru iako ga nikad nije
čula kako peva. Melodija joj je poznata, jedna od onih što
popovi pevaju, i tekst joj je poznat, odakle samo... “Свети
Саватије има задовољство да вас обавести да је дошло до
потпуне елиминације моргиџа који смо божјом вољом подигли
преклане за изградњу компјутерске учионице. Амин!” Na
“Амин!” svi vernici oko nje počinju da se krste, pretpostavlja
da bi morala i ona, ali je pritiskaju sa svih strana i ne može da
izvuče ruku iz džepa. Pop Ćira nastavlja da peva, zapravo jako
lepo peva, prijatno je iznenađena “...реализација божјег плана,
изградња паркинга са пратећим садржајима, и узимање новог
моргиџа од банке под много повољнијим условима... Амин!”
opet se svi krste, a njoj je ruka još uvek zaglavljena u džepu,
cela je zaglavljena, masa se tiska i lagano je pomera ka
bočnim vratima svečane sale. I odande se čuje neka muzika,
sasvim drugačija, harmonika, valjda kolo. Već je unutra, i
dalje ništa ne vidi sem fotografija visoko na zidovima i
nekog dima koji se vije na samoj sredini prostorije. Pokušava
da se drži zida, da ostane nekako uza zid i da se polako
primakne glavnim vratima svečane sale, odatle posle može u
hodnik, pa na ulicu. Jer ako pusti masu da je nosi, odvući će
je pravo na sredinu, u onaj dim, a tamo je sigurno zagušljivo,
i ovako je zagušljivo, ali ne od dima, prosto... Nekako je
izvukla ruku iz džepa, sad su joj obe ruke slobodne i njima
se pribila uza zid, naslanja se leđima i šakama, i mic po mic
ide ulevo, do samog ćoška prostorije, pa dalje, dok piči kolo,
ama ništa ne vidi, ni ko svira ni zašto svira, sem tog dima i
mora ljudskih glava... Prepreka! Uza zid stoji sto prekriven
bordo plišom, na njemu providna glasačka kutija, u njoj
nešto dolara, ma šta se ovde uopšte zbiva? Odluči da se
popne na sto, da odozgo vidi... Morala je prvo na kolena, sto
je visok a okolo gužva. Kleknula je jednom nogom na sto i
upiljila se u natpis selotejpom zalepljen na kutiju,
“Приложите за црквени оџак”?! Pa onda pogleda u onu
dimčinu, plafon na sredini sale već je nagaravljen, jasno je da
im treba odžak, konačno nešto jasno ovde danas. Pope se na
sto, i tek sada vidi zašto je ovolika gužva. Sredina prostorije
je zapravo prazna. Ne potpuno, tu stoje pop Ćira i Mile
Lenjin, za trenutak joj je nejasno otkud pop tu kad peva
tamo, ali nema veze. Pale neke papire, ali pažljivo, jedan po
jedan. Neko iz mase im pruži list papira, Ćira ga drži, Mile
ga zapali šibicom, Ćira sačeka da dogori do nokata pa ga
onda spusti na patos. Onda još malo sačekaju, dok se ne
ugasi, Mile malo pomogne nogama, pa tek onda uzimaju
sledeći od ljudi okolo koji se tiskaju sa svojim papirima u
rukama. Normalno, razumno, nisu valjda ludi da zapale
crkvu. Ali odakle se čuje ova muzika, ovo kolo, sve vreme,
nije odande, iz centra, negde je tu levo od nje... Aha, muzika
dolazi kroz glavna vrata, neko svira hodniku. Odjednom
masa pored vrata počinje da se razmiče, da propušta nekog,
i muzika postaje sve glasnija. Biljana s harmonikom, ide i
svira kolo, ozbiljna. Obučena u crnu plisiranu suknju i belu
košulju. Rukave na košulji je podvezala crvenim mašnama,
onim papirnim, za pakovanje poklona. Nakarminisana isto
tako crveno kao i mašne!? Za njom ide Debejac, u crnim
pantalonama i beloj košulji, zadenuo neku belu krpu za
pojas, i tu krpu i palac. Pod ruku vodi Sonju. Sonja je
obučena kao i Biljana, ali nema harmoniku. Ona pod ruku
vodi Mileta Lenjina, u crnim pantalonama i beloj košulji, koji
pod ruku vodi Viktoriju, njoj bela košulja nikako ne stoji uz
one plave lokne, ni crvena mašna od papira u kosi je ne vadi,
mada se perfektno slaže sa onima na rukavima, sa iste su
kutije skinute, i lepo joj stoji Vlaja koga vodi pod ruku. O
njega se s druge strane oklembesila ona žena što je s njom
pričala o naručivanju pica za decu, a za njom Veselin... svi
tako crno beli ko pingvini, ne računajući ženske mašne,
polako idu za Biljanom prema sredini svečane sale gde su za
njih već oslobodili prostor, binu, neko je već počistio pepeo
od onih upaljenih papira, mora da je Mile... Nameštaju se u
neki početni položaj, valjda, Biljana prvo zasvira tuš, pa
onda oplete, glasno, ko da je ceo orkestar harmonika tu a ne
ona sama, oni zaigraše, Debejac je očito kolovođa, ono
maramče je u vazduhu, vijori, ljudi se oko njih uzmuvaše,
počeše da se priključuju sa svih strana, vidi da su se u nekim
delovima prostorije već formirala i neka druga kola, muzika
je sve glasnija, i krckanje, patos krcka, Biljana cepa li cepa po
dugmetari, glave odskaču, ne vidi im noge, samo glave,
gleda ih odozgo, sto ispod njenih nogu se ljulja, krcka, kolo,
skakanje, krcka, svi već igraju, krcka... I odjednom poče da
puca. Negde oko sredine. Patos počinje da propada i guta
igrače, nasta cika i vriska, pa rupa poče da se širi prema
obodu prostorije, neravnomerno ali neumitno, ljudi nestaju,
ostaje rupa iz koje se razvija oblak prašine od maltera,
strašno se deru, svi se deru, ona pokušava da razgrne oblak
ispred sebe da vidi šta se dole događa, i vidi, ljudi su
popadali po stolovima u menzi, po postavljenim stolovima,
ruke i noge na sve strane, i neki paprikaš, pileći, prosut, svi
su crveni ali ona zna da to nije krv, to su fleke od pilećeg
paprikaša svuda po njima, deru se i pokušavaju da se
iskobeljaju, “Ala si ga zaljutila, Sido!”, dere se neki čovek sa
guzicom u čorbaluku, ona sad sedi na onoj glasačkoj kutiji s
parama i čvrsto se drži za nju, ima crnu plisiranu suknju
kojom pokriva noge, ima noge, jede joj se paprikaš...
Probudila se sklupčana, kolena obuhvaćenih rukama,
i ne zna gde je. Samo vidi plafon iznad sebe i patos ispod
sebe i dovoljno joj je. 'Jebali me i Vlaja i Kusturica! Zajedno!',
pomisli.
Prvo se istuširala. Pa je skuvala kafu. Pa je uzela telefon.
Pa je okrenula Docu:
− Ćao Doco, ja sam ... Znam da žuriš na predavanja,
samo kratko ... Da ti kažem da idem kući ... Ne, kući ...
Nisam pila u devet ujutro, obično ne pijem u devet ujutro, a
ni kasnije, nego idem kući ... Nigde nisam, ovde sam ... Kako
gde, pa ovde gde si me ostavio ... Ma nisam i ne zajebavam
se, mrtva sam ozbiljna ... Ovde ... Kući, čoveče, kući! Iz ovih
stopa, odmah. A tebi sam samo htela da kažem da ću biti
kod kuće, u bloku 44 na Novom Beogradu. Ti kako hoćeš ...
Ne, trenutno mi je odlično jer idem kući ... Ništa se nije
dogodilo, u stvari jeste, dogodilo se. Imala sam prvu noćnu
moru u životu. A znaš kako volim dobro da spavam ... E,
idem ja kući da spavam, a ti znaš gde sam, pa vidi, ćao! −
prekinula je vezu, pa isključila telefon.
Pa ga posle pet minuta ponovo uključila i okrenula
long-long distance, poslednji put.
− Ćao Laki, ja sam. Imam jednu molbu za tebe.
Okreni malu Nadu Aleksić i reci joj da joj stiže tetka iz
Amerike, prvim avionom, da mi razmesti negde da legnem.
Na kratko, samo dok mi se ne oslobodi gajba, je l’ možeš da
središ da se isele što pre? ... Ništa ne serem, a ti čik nemoj da
je zoveš, i čik nemoj da mi raseliš podstanare, kod tebe ću da
kuntam ! ... Pa sutra uveče, recimo. Ćao!
Priznanje
Za razliku od prethodnog, ovaj roman nije nastao kao
posledica neizdržive potrebe pisca da nekoga ubije. Naprotiv. Ovaj
put, izgarajući od želje da učini da žrtve ožive, pribegla je jedinom
što ume. Soljenju pameti žrtvama. I onima tamo daleko, koji se
osećaju kao žrtve jer žive kako žive, a nisu više ovde, i ovima ovde,
koji se osećaju kao žrtve jer žive kako žive, a nisu stigli do tamo.
Piscu su tom prilikom so dodavali sledeći saučesnici:
Natalija Mićunović, koja je prvo svoj život uredila vrativši se iz
emigracije, pa sad nema pametnija posla već uređuje piščeve
knjige; Eric Winter, koji sve ovo uopšte ne razume, budući da je
Englez, ali voli da crta i voli pisca, tako je nastao crtež na
koricama; Anđa Cvijić, elektronski psihoterapeut savremene srpske
književnosti a posebno piščev; Svjetlana Rašić, specijalni savetnik
za erotske efekte; Mira Ojdanić, zadužena da na piscu vežba
kritičarsku strogoću, što ona zbog nečega uopšte ne radi. I jedan
zaštićeni svedok, R.K.
Ako je to zločin, onda je ovo priznanje.
Velika jezera, januar 2003.
Beograd, maj 2003. Pisac, sr.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Wedrana taj Čet Okt 08, 2009 9:53 pm

********************************

Mirjana Đurđević rođena je i živi u znaku slobodnog Strelca, u Beogradu.
Do sada je objavila memoare (Čas anatomije na Građevinskom fakultetu, 2001), ljupku beogradsku ljubavnu priču iz oblasti nevladinog kriminala (Treći sektor ili sama žena u tranziciji, 2001, 2006, 2009), savremenu mušku melo dramu (Aždajin osmeh, 2004), istorijsku izmotaciju u deset iluminacija (Čuvari svetinje, 2007, 2008) i pet romana ins pi risanih životom i radom Prljave Inspektorke Harijete (Ubistvo u Akademiji nauka, 2002, 2007; Parking svetog Savatija, 2003, 2008; Deda Rankove riblje teorije, 2004; Jacuzzi u liftu, 2005; Prvi, drugi, treći čovek, 2006, 2008) i Čim preživim ovaj roman (2008).

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mirjana Djurdjević - Parking svetog Savatija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu