Ovo sam ja

Mnogo je toga bilo, što sećanja, više i ne dotiče....Trudim se, da poglede unazad zaustavim, i krenem. Znam kuda i kako..
.Kažu, da postoje stvari koje te mogu taći do dna, da izmame najtananije pretince naše duše...
Iskažem li to rečju, neće vas dirnuti kao što mene jeste...
Možda je to bio moj najtananiji pretinac duše, moj sopstveni pakao, koji je naterao sve u meni da padne, ustane i bori se..Ne dožive svi na isti način trenutke, koji vas sapletu tako jako, u zivotu, da se prosto nađete u nedoumici da li živite ili ne. Ali, svakako je istina da nas natera da doista, iskreno, duboko i sami sa sobom porazmislimo o svom daljem bivstvovanju...
Godine udaljenosti dele sve te stvari od mene. I sada, mogu da ih sagledam možda , baš onako kako su i trebale biti. Ne govori iz mene pesimizam i razočarenje, mislim da nikada i nije, ali svaka greška na svetu ima i svoju drugu stranu, onu poučnu – pozitivnu...

VERUJEM, ŽELIM I ZNAM!

Premišljam da li da još uvek zadržim urlik u sebi ili da ga oslobodim.. Da oslobodim, otičićeš skroz iz mene, biće to zadnja senka koja je od tebe ostala.
Da...
Da oslobodim, da ispustim to , nekada suštinsko a sada, da li da kažem- nebitno ?
Nije nebitno, ali ni važno, prosto je prošlost.
Znaš li kako se osećam? Kao da treba pobacati istrošene , stare stvari iz podruma.. ne mogu da verujem, a tako je.
Ti se nikada nećeš protiv toga pobuniti, i nikada neću više ti čuti glas, ni oči videti, znam jer ne želim to...srećno

Pogledom uprtim u sebe, tražim odgovor. Ne u liku, ne u oku, ni šakama - u srce, tu...gledam. Čujem kako kucanjem šalje impulse, zasvetle, pa se izgube...hvatam im krajeve...
Gledam .. vidim te, opet : zasjajiš sa otkucajem.
Da, dileme stvaramo sami, ali srce zna, šta ste već odavno odabrali i ukrilili u bitno...ono čuva sve i zna. Zato, pitam te i sada, srce moje, da li si to ti?

Danas, na vetru i slaboj kiši, zaigra tek ispupelo lišće, pijući žedno ljubav darivanu im... Gledam i kao da čujem : " Mora biti mraka, da bi svanulo".
Buđenje prirode je tako slično buđenju čoveka, ili je buđenje čoveka slično prirodi?
Da li vidim ono što želim ili što osećam...varaju, znam, s vremena na vreme osećaji, rime i ljudi..varam li ja?
Nadlaktim se nad tobom, dok spavaš i razmišljam da li si svestan , da još uvek živimo za tren?
Spavaš...možda me i ne sanjaš, ne vidiš koliko bdijem nad tobom.
Spavaš...a ja te poznajem od iskona, takvog i još boljeg i nasmejanijeg, znam te...
Spavaš ...a ja sanjam.

Vidiš, razilaze se oblaci, kao kada kiša opere ulice, pa sunce , nekako jače zasija.
Prođu dani, ostanu sećanja, koja nisu vredna življenja za njih.
Postoji budućnost, koja zbog svoje neizvesnosti, nije ni vredna misliti o njoj.
Ovde. Sada, tu gde smo , u ovom trenu, vredno je mišljenja, emocija, ljubavi...
Koristim, ovaj dugi minut sreće, da te volim, zagrlim, upijem u sebe zauvek...
Da, želja je moja, i htenje, i volja, i ljubav...možda je i tvoja, htela bih da jeste...
Želim ti u ovom sekundu, reći : Volim te! A posle toga neka se ruše svetovi, nosiću te u sebi, čak i kada porasteš, dečače moj.

Pogledom se prikradam tvojim usnama, polu otvorenim, polu obasjanim mesečinom, čiste noći, dunavske.
Nežno spusth svoje tek ovlaš, mazim te latice tvojih prelepih reči.
Želim da uronim u njih, dugim najlepšim poljupcem, da me vrtoglavo poneseš talasima ljubavi, ovako nespretnu i tek prohodalu.
Zatvaram oči, ljubim te najbolje što znam, i prestaju misli, svet da postoji, prestajem ja, prestaješ ti...počinje, ono najlepše : MI.

Reči, šta mogu reči, kada mi nisi na rukohvatu..
Kažeš-mnogo. da, kada si tu i kada poluglasno progovoriš mojim imenom, a ja tvojim, da, kada se strast pročita u svakom pokretu, a ljubav u očima, kada najlepše stihove izgovore usne u poljupcu i nežan stisak naših tela , obasja prostor...
Reči...nekada su bespotrebne, kada sami značimo više od njih i pretimo da im ukinemo važnost.
Šta će mi reči kada VOLIM TE, nisu više one, nego cela ja!

Pružam ti ruke, srce, usne...sve.
Taj dodir, najdraži na svetu, kada usnama mi usnama priđeš...osetim u letu sve vrhove, sunčane bljeske, plave dubine...
Spoj usana naših, kao neizreciva poezija ninfi, duga reka ljubavi i strasti, sinfonija boja, milovanja blagosti Boga......
Poljubi me.
Poljubi me, sada tako da zastane dah u najlepšem trenutku tom, da prodišemo istim vazduhom voljenja našeg, da beskraj duše obasjaš, skoro ugaslim svetlom, svetlom ljubavi!

Veruješ li u sebe, želje i dobrotu koju gajiš, veruješ li, još?!
Praviš li razliku između prevare i straha?
Znaš li koja je granica ne prelaziva, a koj most ne premostiv?
Osećaš li još uvek, tu glad za znanjem?
Da li je tvoja ljubav još toliko velika i da li je nesebično data?
Ispevaj pesmu, dušom svojom, odgovorima svojim, iskrenošću- širom otvorenih očiju- ti!
Odgovore znamo, samo ih se trebamo setiti...

Nocas htedoh biti sjenka,
tiha i prozirna
da me ne vidis ali da cujes
kad te dozivam

Nocas hjedoh biti svijetlost
obojeno ljubavlju
da te obasjam i da se smjestim
na tvom ramenu

Nocas hjedoh biti zrak
da me udahnes
da ti svezinom izmamim osmijeh
kada ustanes

Nocas htedoh biti san
da me zapamtis
i da ti se ostvarim
kad se probudis

Tvoje usne


Kradom uzimam
Tvoje usne
Kada se najmanje nadas
I stavljam ljubav
Na tvoje celo
Ponosno uzdignuto
Iznad moje nade

Nikada
Nemoj dozvoliti
Da umrem
U tvom sjecanju
Da bude
Kao da sam
Otisao davno

A zaboravis li
Ja cu ti oprostiti
Jer znam
Da nisi kriva
Kriv je njegov pogled
Sto te odvaja od mene
I cini da zadrhtis

Njemu za ljubav
Raspleti svoje kose
Crne kao zivot
I hodi ponosno
Jer tebe su
Voljeli svi
Koje znas

Stidljivo
Iz kutije svoga srca
Pustit cu
Malo ljubavi
Da osjetis ukus
Romanse i poraza
Sestre i brata
Koji su mojom sjenkom
Od kad te znam

Slatko izgleda
Kisleo voce tvojih usana
Meni sudjeno
Njemu pisano
Sudbinom receno
Da mi je
Da me volis

Neznosti

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
lepotom neizgovorenog

sustina kazivanja samo je tisina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti

da li je vaznije kako TE reci
ili kako precutati

Uvek smo
samo ono sto nam nedostaje
ali
moze li ista
tako da se razlikuje od nas
kao mi sami

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla
ono malo beskraja
izmedju nenadjenog i trazenog
neka najcudnija pogodba
UZROKA i POSLEDICE
u izazivanju postojanja
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog
da li je sreca - ne znati mnogo

Nista nije slucajno ili je slucajno sve
covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak
ili pravilo

Umetnost vode nije u izvoru
vec u zedji
mudrost hleba nije u psenici
nego u gladi

(lepota razumevanja pociva u sumnji)

opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju necega sto je najvise TI

da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja

da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost
vec trenutak

lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju

da li je sramota biti nesrecan

Znam:
najepse JA nikada nece biti i jedino ja
najlepse OVDE nikada nece biti
i jedino ovde
i TAMO je ovde
sve
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno

da li je postojanje - mudrost moguceg
da li je sreca - voleti mnogo.

Ponekad poželim

Ponekad poželim da moje misli budu knjiga,
A ti bi mogla da je čitas;
U šta verujem, šta mislim, šta pokušavam da uradim...
Beše li to ispravno, ili ne?
Mogla bi je listati i u njoj videti sebe.
Pričaće ti, red po red,
Misli koje sa tobom delim,
A da im izgovorena reč ne promeni smisao.

Ponekad poželim da moje misli budu knjiga,
Ali, u međuvremenu,
Dok prave reči za nju tražim,
Ona već postaje deo zaborava.

Ponekad poželim da je moje vreme kao led,
I da ne otiče samo od sebe.
Samo ako mi od njega zatreba parče,
Dao bih da se otopi i istekne.
Uzeo bih ga i pretopio u vreme,
A tamo, možda, naisao na
Neispunjena, stara obećanja,
I pružio im priliku da se ostvare.

Ponekad poželim da je moje vreme kao led,
Onda bih ga imao na pretek.
I dok pratim svojih misli sled,
Tiho se okrunio jos jedan deo nas.

Poekad poželim da je moja ljubav kuća,
Svetlih prozora i visokih vrata,
A ti bi videla krov i lukove kako ka nebu streme,
Mogla bi ih videti i dotaći rukom...
Imala bi ključ za kapiju,
Ključeve za sve sobe i skrinje.
A svojoj slobodi
Jedina ti mogla bi staviti rezu.

Ponekad poželim da je moja ljubav kuća,
Sa lukovima koji ka nebu teže.
Ako ti svoju ljubav slikam, a da ne lazem,
Želim da ti je bar nekako kažem...

Reinhard May

Vreme...ljudi su izmislili vreme, da bi merili godine, dane sate, da bi li nakačili ručne, zglobne, zidne časovnike, da bi ograničili događaje u životu, da omeđali dokle i koliko...Ljudi su izmislili tu meru, kojom smo , u mnogo čemu, sputani ali i rasterećeni..
Ako pogledate, malo dublje shvatićete da je to bila čista potreba čoveka i ništa više.
Vreme je beskonačno, veliko, malo, blisko i neblislo..ne poznaje ograničenja, ne leti, hoda niti dolazi i odlazi.
Vreme je ne merljiva stvar, neuhvatljiva, nevidljiva
Vreme je ništa drugo do mi sami, i zato, kako ga shvatimo i prihvatimo tako će nam prolaziti!
Mirjana

"Lepota"- Milan Rakic


Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV

- Djordje Balašević -

Na jastuku
bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik,
kom svaki put
od riznice neba jedva zapadne Mesečev zlatnik.
Pod oklopom
drhti košuta plaha, večno gonjena
tamnim obrisima straha, koja strepi
i od mirnih obronaka sna.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
bez nje se život kruni uzalud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije valjalo.

Kad potražim
put u središte sebe staze bivaju tešnje i tešnje
i skrijem se
u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje,
al uspevam
da još jednom odolim da prošapućem
da te noćas ruski volim,
šta su reči - kremen što se izliže kad tad.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
a bez nje ovaj kurjak menja ćud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomračilo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije značilo.

Ponekad još
u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin
i tad sam svoj
jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin.
Ponekad još
suza razmaže tintu i ko domina
padne zid u lavirintu tako prosto
ponekad još stignemo do nas.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
bez nje uz moje vene puže stud
nedostaješ mi ti kakva si bila
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam što bi nas poštedelo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije vredelo.

Kratke su crte, dugi dani, usnula jutra, srca , stegnute noći, čekam........... a, ishod kao da znam.
Plašim se! Nikada ti nisam rekla to...Plašim se da ne pobeli, sećanje i slika moja u tvom oku, moja ruka na tvome golom ramenu, dodir mojih usana, koje govorahu : "Volim te!"
još jedan krug zatvoriće i ovaj dan...nema te i nema nas.
Plašim se, zar ne čuješ kako snažno udara i zove ovo srce, koje ti se nevino darivalo samo.....
Plašim se.........dođi, samo da te osetim pod usnama, kao slepi, stari, iznemogli prosjak, kada oseti vode mlaz u svojim ustima.
Kao dete kada ga majka snažno zagrli i poljubi.
Kao mornar, kada napokon na tlo sigurno stane, srećan...
Dođi......
Dođi, jer plašim se, da nema više nas....

Mirjana

"Želeo bih, pesmom da ti kažem
koliko te srce moje, voli.
Kao bolan, zoru
kao cveće rosu,
kao oči svoje,
toliko te voli srce moje.."

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Nepoznati autor

Ljubavno prostranstvo

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović

OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA


Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja

Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih

Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo

JOVICA ĐURĐIĆ

Noćas sam te sanjao
i sa rukama svojim
tvoje prekrasno lice milovao
i govorio ti da se bojim...

Ti nikada nećeš shvatiti
šta to znači voleti,
ja ti to sad ne mogu reći
jer će me strašno boleti...

Ali moram ti reći čega se bojim
i šta u meni stvara strah,
moraš znati na čemu stojiš
jer izgovor neće biti lak...

Ja se bojim tvog odlaska
jer znam da nikada nećeš moći,
ja se bojim tvog nepovratnog dolaska
jer znam da nikada nećeš doći...

Ja sam svestan toga
da između nas sve se ruši,
ostaće samo bleda sećanja
i crne rane na mojoj duši...

Arsić Marko

Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt, a ljubavna sumnnja tvrda kao grob; žar je njezin kao žar ognjen, plamen Božji.

Biblija: Pjesma nad pjesmama, 8.6

Zagrli me

Ne trebaš mi ništa reći,
svoju prošlost, svoje ime...
Ako će ti biti lakše,
zagrli me, zagrli me...

Uzeću te u naručje
da te čuvam usred zime,
grijaće te moje tijelo,
zagrli me, zagrli me...

Zagrli me oko vrata
oluja se diže,
ne može ti vjetar ništa,
ako priđes bliže,
ako priđes bliže...

Ukrao bih sreću za nas,
kupio bih, nemam čime,
jedino si moje blago,
zagrli me, zagrli me...

Ne trebaju tebi draga
ove pjesme, ove rime,
najviše je sto se može,
zagrli me, zagrli me...

Arsen Dedić

Pesma za Jovanu

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...
Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...
Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...
Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.
Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...