Ovo sam ja

First topic message reminder :

Mnogo je toga bilo, što sećanja, više i ne dotiče....Trudim se, da poglede unazad zaustavim, i krenem. Znam kuda i kako..
.Kažu, da postoje stvari koje te mogu taći do dna, da izmame najtananije pretince naše duše...
Iskažem li to rečju, neće vas dirnuti kao što mene jeste...
Možda je to bio moj najtananiji pretinac duše, moj sopstveni pakao, koji je naterao sve u meni da padne, ustane i bori se..Ne dožive svi na isti način trenutke, koji vas sapletu tako jako, u zivotu, da se prosto nađete u nedoumici da li živite ili ne. Ali, svakako je istina da nas natera da doista, iskreno, duboko i sami sa sobom porazmislimo o svom daljem bivstvovanju...
Godine udaljenosti dele sve te stvari od mene. I sada, mogu da ih sagledam možda , baš onako kako su i trebale biti. Ne govori iz mene pesimizam i razočarenje, mislim da nikada i nije, ali svaka greška na svetu ima i svoju drugu stranu, onu poučnu – pozitivnu...

VERUJEM, ŽELIM I ZNAM!

Tražio sam te po celom kosmosu
medu zvezdama...
Tražio sam te i na Zemlji,
po mnogim gradovima,
ispod kamenja
i ronio u dubine mora
sa nadom da te možda tamo nadem...
Tražio sam te u bajkama
i u maštanjima,
ali ne mogoh da te nadem.
A onda sasvim slucajno
pogledah u devojku,
malu, garavu, crnih ociju
što me citav moj život gledala,
i gledao sam i ja nju
citav njen život,
i u njoj te pronadoh.

Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

O sklopi usne, ne govori, cuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje

VOLIM TE

Potrebni su mi dani,
da prihvatim istinu,
da me više ne želiš...

Potrebni su mi meseci,
da se sa tom istinom,
pomirim i izborim.

Valjda,
zato što te,
još uvek volim!

Potrebne su mi godine,
da tugu svoju prebolim.
Ali će,
bar još jedan život
biti potreban,
da prestanem da te volim...

Goran Todić

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Misao o tebi

Zažmurim... i pomislim na tebe.

Ne,
Sačekaj,
pre misao o tebi
dodje sama
Kao grlica sleti na prozor moje duše
Slobodno, lepršavo
Da se napoji mojom ljubavlju

I ogreje me sunce kad
Misao o tebi dođe
Kao grlica na prozor moje duše
I leptiri u stomaku
Drhtim od miline

Stani, ne odlazi!
I molim te, ne uzimaj moje srce
Sa sobom

... Sada si daleko
Jer neću znati kako da počnem
Bez tebe
Novi dan
Novu misao
Ako nije o tebi

Pažljivo sakupljam deliće duše
Koje si ostavio
Za sobom
Otišavši
A ja ću čekati
Kao što to uvek radim

Jer te volim

Sakrij me

Sakrij me
U čeznutljivom pogledu,
U sjaju oka kojeg ću
Samo ja prepoznati..

Nosi me u kutku
Usana u smiješku
Neizgovorenim riječima
I ja bit ću s tobom…

Sakrij me…
U mirisu ljetne oluje
Bljesku munje i
Slutnji žudnje;

Čuvaj me u snovima
Nanizanim u noćima
Krhkim od samoće…

Sakrij me…
U sjećanju na ukradene
Poljupce od kiše
U očekivanju svitanja…

Sakrij me…
U prekršenim obećanjima
U uzdahu što se otima
Samotnim satima.

Sakrij me…
U priču što ima sretan kraj…
Sakrij me u zagrljaj,

- Samo ljubav mi ne sakrivaj!

Sva neskromnost moja
i zedj nabujale mladosti
bubnjale su mi u grudima.

Jurio sam kroz vjetar
i tu proljetnu kisu,
sto dalje,
za leptirastim snovima
pruzao sam ruke...

Posustavsi,
sletjeo sam
u tvoje krilo
da bih se
tvojim plamom
ogrijao malo
i u rukama njeznim
potkrijepio zrackom
tvog pogleda,
napio vedrine
tvoga osmijeha,
pa se vinuo
u letove nove...

Ali, u sjeni tvoga oka
usidrio se oblacic
moga sna
i ostao sam
kraj ogromnog sunca,
sto u tebi sam otkrio
i ciji sam zrak i sam postao...

...zadnja tuga


Dani su mi jos dugi
hladni
a miris proljeca
se lagano siri zrakom...
Dani su mi isti
jednolicni...
Trebam
ono nesto...
Da mi probudi
srce
dusu
da poletim
i da letim s pticama...
Trebam ono nesto
da mi oboji
ovaj svijet
crno bijeli...
Da otvorim srce
da spektar boja
zasja iz njega...
Trebam tebe
kraj sebe!
Da te ljubim
u zore sutrasnje
u veceri sadasnje...
Da te milujem
u predvecerja
u smiraj dana...
Osjetiti stisak
tvoje ruke
zelim...
Milo moje
trebam te
kao sto sunce ljubi mjesec
i mjesec cuva zvijezde...
Nema te kraj mene...
I sta mi preostaje
nego da te sanjam
da te ljubim
u snovima
i mrsim ti kosu
u jutarnjim maglama...
Nada mi ostaje
da ce me sutrasnja zora
dovesti blize tebi...
Znam da cemo zajedno
dotaknuti dugu
i zvijezde...
Doci ce i nase vrijeme
zasplesat cemo
samo nas ples ljubavni...

Nikad me nemoj uciti
Kuda ti usne prijaju
I koliko vlazan jezik
Godi tvojim bedrima
Mozda zaboravish dushu
Negdje na mom stomaku
Ili ti srce ostane
U mojim njedrima....

Otkrij ljubav..


Uzmi osmeh i
daruj ga onome ko ga nikad nije imao.

Uzmi zraku sunca i
učini da odleti onamo gde vlada noć.

Otkrij izvor i
okupaj onoga ko živi u blatu.

Uzmi suzu i
položi je na lice onoga koji nikad nije plakao.

Uzmi hrabrost i
stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti.

Otkrij život i
pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti.

Uzmi nadu i
živi u njezinu svetlu.

Uzmi dobrotu i
daruj je onome ko ne zna darivati.

Otkrij ljubav i
pokaži je citavom svetu.."

Mahatma Gandi

VOLIM TE

Ne samo zbog toga što ti jesi
Nego i zbog toga što sam ja
Kad sam s tobom

Volim te

Ne samo zbog onog
Što si učinila od sebe.
Nego i zbog toga
Što činis od mene.

Volim te

Zbog onog dela mene
koji ti iznosiš na videlo;

Volim te

Jer stavljaš ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
i prelaziš preko svih
ludosti i slabosti
Kojima ne možes pomoći,
A came onde u magli,
Pa ih izvodiš
Na svetlo.
Sva ta moja predivna imovina
u koju se niko pre nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronađe.

Volim te

Jer mi pomažeš
Da iz nabacane hrpe svojeg života
Izgradim
Ne krčmu,
Već hram;
Da u delima svakodnevnim
Ne slušam prekor
Već pesmu.

Volim te

Jer si učinila više
No što bi me ikoji credo
Ikada mogao
Učiniti dobrim,
Više, nego što bi me koji usud
Mogao usrećiti.

Bez reči,
Bez dodira,
Bez znaka.
Učinila si sve
Naprosto,
Bivajući onim sto jesi.
Mozda to, na kraju,
I jeste ono
Što znači-biti prijatelj.

Roy Croft

Previse ljubavi???
.

Nije ovo pesma…
Ne može biti,
kad mi srce ne peva,
kad ga je tuga slomila…
Suze se slivaju kao reka,
prsti drhte sa svakim slovom…
Još jedno proljeće je stiglo…
Htela sam ga sačekat
u tvojim zenama,
poljubit u tvojoj kosi,
mirisat u tvojim dlanovima…
Ali, nema više one radosti
u mojoj duši
od prije tri dana,
dok smo sedili za ovim stolom,
zagledani u predivnu reku…
Smrvljena je i unakažena
ponovnom surovošću reči…
Nikada neću postati
tvoja princeza,
jer ne umijem manje voleti.
Tebi je ovo, kažeš,
previše…
Zar ljubavi moze biti previse???

I nigde ja ne odlazim,
Mene su Vile do Tebe dovele
Tajnim putevima ljubavi
Da Ti budem inspiracija
A Ti si me u poetske crtice obukao
Na kozi si mi ih ispisao
Duboko si ih noktima urezao
I svaku potpisao
Vrhom svog vlaznog jezika
Ispod koga mi je krv kljucala
I uzavrela ostala.

...I nigde ja ne odlazim
Po meni su svuda Tvoji tragovi
U Tebi su sve moje potrebe
U mojoj krvi su Tvoji soneti
U srcu elegije
Na kozi su Tvoje crtice
Koje si jutrima pisao
Noæimapotpisivao
I kad bih hteo otici
Morala bih iz vlastite koze izaci
A iz koze se ne može
I zato…
Ostajem uz Tebe
Meni si potreban
Jer samo sa tobom sam savrsena.

Ponovo imam potrebu da ćutim

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

Deset obraćanja
Bogorodici Trojeručici -Ljubomir Simović



Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!