Kaži mi...

First topic message reminder :

Sećate li se :
"Kaži mi, kaži
kako da te zovem,
kaži mi kakvo
ime da ti dam..."
Neverovatne jednostavnosti ali duboko mudro izrečeni, napisani stihovi Zmaja i danas vas mogu naučiti da mudrost življenja je u sveiskonskoj ljubavi.
Dakle, "Kažite " ovde i sada stihom svojim ljubavlju namenjenu misao i čar!

...pristajem....
biti Hram prijateljstva našeg
svetionik ljubavi
kiša jesenja
more kestenja
luka mira
šuma iznenađenja
cvet nadanja
put neizvesnosti
srce ludosti
oluja strasti
vetar radosti
sunce strpljivosti
jezero mudrosti
romantična žena
prijateljica draga
pomalo tajanstvena
ali... sretna

nepoznat autor

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.
Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...

M.Miljkovic

Reci mi

Kroz noc
koracam i cekam te
kao da ides iza mene
osecam te
kao da me stalno pratis
...govorim ti
neke slatke reci
al tiho
da ne cuju drugi
onako kao i ti
kad si prisao mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumela
ali sam znala
sta si mi govorio
kao i ti
kad dotakao si mi usne
i oziveo me
posle hiljada praznih zivota
vratio mi nesto
sto se zove razlog
da ne pobegnem
i ne pocnem iz pocetka
isti ovaj zivot
po ko zna koji put
sa ko zna kim
dok zivim pored
ko zna koga
dok slusam neke poznate reci
a ne razumem
njihovu smisao...
koracam
kroz noc
dok oluja se sprema
osecam oko sebe
neki cudan nemir
kao da me pratis
kao tvoje usne
kao da slutis
sta ti zelim reci...
Reci mi!


M.M.

ako bi volela!

Tako bih volela da si mi blize
tu bar u istome gradu,
tada bih barem mogla da opravdam
i suze i ovu nadu,
da opet bicemo skupa...
Bilo bi mi lakse mnogo
mnogo lakse nego li sad
mozda bi tada dopreti mogo
do tebe moj glas.
Vapaj za spas.
Mozda bi ga tada cuo
no i ako nebi
znala bih u stvari da se pravis gluv
i prestala tesiti se
da me u stvari ne cujes dobro.
Eh,da si mi samo malo blize
da se sretnemo onako slucajno
u nekim ulicama grada ovog
pa da uporedimo otkucaje srca
ja mog
a ti tvog
i vidimo kucaju li u istom taktu
a ne ovako.....
samo ispisane reci
a opisnih prideva je tako malo
u njih nece stati niti je stalo
sve ono sto reci bih htela.
I trcala bih za tobom ako treba
klecala i molila pred nogama tvojim
pogaziti ponos ni tog se ne bojim
samo da shvatis koliko mi znacis.
Samo da ti pokazem.
Samo da ti dokazem
da si mi sve,
a ne ovako,samo prazne reci
koje ti ni ne cujes
i koje ignorises znam.
Da...........
sve bi bilo drugacije
kada bi se dotakle ruke,
a pogledi sreli
shvatili bi sta hocemo,a sta smo hteli
koliko smemo i koliko smo smeli
poigrati se ljubavi ovom.....
i prepoznao bi tada
u mom oku tvoj lik,
u mom srcu tvoje ime
shvatio da te u celoj meni ima
shvatio bi neshvatljivo
ono o cem ti svo vreme pisem
shvatio bi da u stvari za tebe disem
radjam se i umirem u istom danu.

Nn

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.

Nedeljko Popadić

Usamljenje

Volim da slusam vetar i kisu i da sam
Lutam unaokolo kroz sumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tesim se kad kao putnik u neki tudji stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako zivi i srecan je i pati,
Pa, negledavsi se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`nocu, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bica i posmatram sa stravom
Tudjinu silnu i pustos sred samog srca mog

Herman Hesse

U noci zachet,rodjen u njoj,
progledah uz krik i gnev:
Bi tezi majci jauk i znoj
i crn te noci zev.

A kad se suton razredi zli,
dan tmuri razvi,o,
to klupche dosadnih delova svi' ,
bas tuzno klupche to.

Sto mora biti... to ce doc.
Iz rana bergle zja
kroz niski prozor i kroz noc,
i... postah pesnik ja.

I buknu ljubav kroz pramen zut
i oka rani jad.
U rujnom ropstvu,bezbroj put
kod zena bejah mlad.

Sve gre ko to ce doc,o,gle:
ta ljubav , stih , zal:
I primi u korito sve
te reke tihi val.

Beh slep, ko mrachna noc i glad,
o, nek sam slep i krut!...
Al' neko razbi mrachni sklad,
i reche: Hvataj put.

Led beshe kreno noci te.
jesenji puche ram.
pomislih:-Eto, i reka gre.
Pa krenuh i ja sam.

Te noci reka u magli bi,
u noci,kroz mrak gust
i ta-neznana sidje ko sni,
i na most stade pust.

Sve beshe- oganj,ziv i blag,
od vina,sneznog pra.
Ko vide njezin pogled drag,
taj znade ko je ta.

Za ruku uze sad,
pa gleda u lik moj.
I masku belu pruzi tad
i sjajni prsten svoj.

"O, mani zivot, nek je muk
ko sneg sam zvucna ja.
Zivota drugog ja znam huk.
i drukche moj plam sja."

I zove ona.mami sve.
Sneg skriva zemlju,krt.
Ko l' peva,zvoni,u case te?
Da l' drugi svet?
Il' mukla smrt?

Aleksandar Blok

Znakovi

I taman kad pomislim
da si vec izbledio,
odnekud se pojavis
kao dim iz pepela...
Uzalud ja krijem se
i od tebe sklanjam se,
prolazis kroz moje sne
prolazis kroz zidove...

Da mi srecu pokvaris
malo da se poigras,
kad na drugog pomislim
misli da mi oteras...
Bilo gde da krenem ja,
okrenes mi znakove
da ka tebi vode svi
i posle tebe,
opet ti...

I taman kad zaboravim
boju tvoga pogleda,
dodjes da me podsetis
kako tuga izgleda...

Da ti glas nepoznajem
mislila bih ljubav je,
da me bol neodaje
mislila bih vecna je...
Bilo gde da krenem ja
okrenes mi znakove
da ka tebi vode svi,
i posle tebe opet,
TI...

nepoznat autor

Ponekad pozelim

Ponekad
Ponekad pozelim da
zaspim kao more...
Ni jedan val... ni malo vjetra..
i da nikom nisam obala...
Ponekad pozelim
da se probudim kao ljetna oluja...
da se vidi kako sijeva nemir u meni...
da se cuju rijeci koje grme u meni...
Nekad,
samo nekad
pozelim biti ono sto nisam...
A sto ja to nisam?
A sto ja tek jesam?
Misao je osvojila Rijec, a
kada misao osvaja njeznoscu
onda je svaka rijec gruba..
...i suvisna...
Za sebe sam uvijek govorila
da sam slaba na njeznost, a
misao da me osvaja...
Znas,
to je ona misao
koja se tek nasluti, a
ja je slikarskim kistom ukrasavam..
kako mi godi...
Tako ukrasavam
neke moje bezbojne noci...i dane...
I vjeruj kada kazem...
Malo toga mi je svejedno, a
puno toga mi je...sve
Da, zaista...
ponekad pozelim kao svi drugi reci
da je zivot
samo nepravilna izmjena radosti i tuge....
srece i nesrece....
....Biti kao drugi!!!!
Obicna...i uvijek tudja....nikad svoja...
A ja znam tko sam....i sto sam....
Nekad sam....samo svoja....
Nekad...tudja...
A li
Nikad
Svacija...

by NANCI

ЉУБАВИ МОЈА


Љубави моја дођи, ни сада,
У овом часу, ја тебе немам.
Опрости љубави, први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то знао сам, сваки пут,
Док сам те држао у наручју.

Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обичног поподнева.
Лутала си падинама планина снова.
Била си сама, уплашена.
Бојала си се, бојала си се новог,
И понекад, тек понекад,
Очи би ти засјале,
А то, ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,
Како сам те гледао,
Како си ме гледала?

Зима је дошла.
Тек једном, моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад.
Пролазило је време,
Падаше последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти једном пољубити ?
Упитао сам те.
Пришла си, осетио сам твоје усне,
Љубила си ме, и ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао, и вратио се,
И увек сам се враћао.
И смејали смо се, и волели исте ситнице,
Волели јутарње сунце, волели ноћи,
И дуге хладне зиме.

Пролазиле су нам године,
Говорила си, једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си, ја плакао сам са тобом.

Наједном, морала си поћи,
На растанку ти рекла си, јавићу се,
Рекла си, доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави, једном,
Сад’ морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима, сретао у мислима,
И љубио сам те, и чувао те,
У сећању, у сновима,
И нисам дао да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех, твоје руке,
Твоје пољубце, тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи, без тебе,
Још памтим, памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,
Памтим јутра,
И сунце, које милова ти лице.

Ево чекам љубави, чекам да дођеш,
Опет је обично поподне, желим да те видим,
Још једном, да осетим додир твојих руку.
Желим да кажем оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио лице, усне.

Једина, љубио сам те, држао у наручју,
Шаптао, смејао се, понекад плакао,
И увек волео.

Зоран Матић

Из Данкина
05.09.2003. године

Rabindranat Tagore -Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Svaki čovjek pati

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
»Čitav svijet je sretan, osim mene«.
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.


Autor :

André Chenier

ИЗАШЛА СИ


Изашла си на прстима,
Са још понеком,
Подигнутом ствари са пода,
Са капутом,
Само пребаченим преко рамена.

Изашла си на прстима,
Из малене собе,
Са старим изломљеним прозорима,
И прљавим стаклима,
На чађавој таваници.

Изашла си на прстима,
Пресачући оне степенике,
Оне, за које сам ти говоро да шкрипе.

Изашла си на прстима,
После пољупца,
Који си оставила у мојој коси,
Пољупца који није смео да ме буди.

И чуо сам твоје кораке,
Кораке који одлазе,
Са првим сунцем,
Које је кидало јесење магле,
Пале по углачаним тротоарима,
По тротоарима,
Који памте хиљаде корака,
Али само твој корак,
Сада за мене љубе.

И нисам плакао.
По први пут нисам плакао,
Јер знао сам да рекла си:
“ Вратићу се !”
Знам, јер нисам спавао.

И окренуо сам се у разбијеној тами,
Сред малене собе,
Где у постељи на узглављу,
Твој мирс још је био,
И њега тада уместо тебе,
Уснама тужним ја сам љубио.

Зоран Матић
03.10.2005. године

DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic

******
Prvi je o tebi, ali nedoredjen.
Ono čega nema ostaje i peče.

Drugi je o tebi. Jabuke i voda
drhte u daljini dok uza me hodaš.

Treći je o tebi. Ne poznam ga više.
Samo svjetlo munje, vedro crne kiše.

Cetvrti je o tebi. Ne vidim ti oči.
Tragovi u blatu, koraci u noći.

Peti je o tebi, a ti si daleko
do mrtvoga mora otišla si rijekom.

Šesti je o tebi, kao da te ima,
kao da si ovdje. Veče je, i zima.

Sedmi je o tebi, jedva da ga čujem.
Pod grlom u mesu skriva se. I ruje.

Osmi je o tebi. Govori i ćuti.
Ponavlja ga ptica. Ti ga nećeš čuti.

{zvonimir golob}
******
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje onjašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima
Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolace ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete
Koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice
Nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati
Pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud
Uzalud je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da je kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
Ako nije tako odsecite mi ruku
I pretvorite me u kamen

Autor: Branko Miljkovic

Poznata ulica mi korake broji.
Hodam lagano, a kao da me nema,
Kisa se prosipa, asfalt tugom boji
Dok oluja nemira u meni se sprema.

Sve je isto drvoredi , kuce.
Ista lica sto prolaze kraj mene,
Srce kao ludo u grudima tuce
Uzdah u grudima ko lavina krene.

Godine otisle u neka vremena
Koja nikad vise vratiti se nece
Zabluda da sam cvrsta ko stena.
Jer secanje u meni ponovo krece.

Prolece nase ovo sad nije
Druge ljubavi cvetaju u njemu
U meni se tajna i dalje krije
Zaboravljena negde u vremenu.

Sa procvalih krosnji miris opija
Okupan kisom prolecnoga jutra
Ovaj trenutak je samo kopija
Jer juce nije nikad kao sutra.

Ponekad seta ozivi u dusi
Na neko vreme za kojim se zali
U trenu kao da svet nam se rusi
A onda krenemo, tu gde smo stali.

Zivot je bitka bez zavrsetka rata
I u njemu pobednik ne postoji
I kad otkuca vreme sa njegovog sata
Shvatis da neko drugi za nas ga kroji.

Zato ne krivim ni mene , ni tebe,
Sto nas jedino jos secanje spaja.
Sacuvacu ovo jutro za sebe
U ovom trenu bez pocetka i kraja.

nep. autor

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.
Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac
__________________