Zaljubljen u ljubav...

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...



Gabriel Garcia Markes

Pismo jedne žene... By: Kerolin Ris

Koračam bosa tvojim tragom!

Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu...

U tvom odelu tražim odlutalu toplotu.

Pogledom dotičem sve što si ti gledao.

Ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho,

blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje.

Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli.

Sećam se zaveta tvojih očiju,

tvoj se poslednji dodir ne odvaja od mene...

Sa svakim danom se suočavam umorna srca,

tromih nogu.

To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage.

A ostatak mi treba da bih te sačekala...

Divnooo....

Dok maestral lagano provlaci svoje njezne prste kroz moju raspustenu kosu,

a sunce svojim posljednjim zrakama daje ruzicasti odsjaj mome licu, gledam u to more koje kao da gori pod plamenom velike uzarene kugle koja se polako gasi....opet ostajem bez teksta, opet me zalazak ostavlja bez rijeci....

A more...mrzim ga.... ono je krivo za sve, za svaku moju suzu, za svaki moj bolan krik, za svaku ranu koju cu nositi na dusi dok sam ziva.......

Sve je tako mirno i tiho, samo negdje sa sredine uvale dopire zvuk motora stare barke koji ne remeti taj mir vec se tako prirodno ukalpa u kasno jesenje predvecerje......

Naizgled sve je tako savrseno, to crveno more, taj maestral koji mi mrsi kosu, taj krik galeba i muzika barke....sve je kao iz bajke, romanticno.....ali daleko je od toga....

Opet gledam u more, i opet proklinjem svu njegovu dubinu, sirinu, predivnu modru boju, svako zivo bice kojemu je more dom...iako sam sa sve cetiri strane okruzena morem, zarobljena na otoku, mrzim ga a kad se samo sjetim koliko sam ga voljela, obozavala, bila u njemo bas onako kako bi se reklo «svoj na svome».....

Ali ne...zaklela sam se sama sebi da nikada vise moja stopala nece zapljuskivati valovi, da se moje tijelo nece presijavati u moru na mjesecini....nikada vise necu zaplivati tim modrim prostranstvom....nikada.....ne mogu...more je krivo jer te vise nemam.......otelo mi te..bilo je ljubomorno na sve sto smo imali, a imali smo previse, nesto vece od prijateljstva, nesto jace od ljubavi...imali smo ono o cemu neki ljudi mogu samo sanjati....

Bio si stariji dosta od mene, ali nikada nismo dopustili da godine stanu na put nasoj sreci, nasoj ljubavi....bio si mi ljubavnik, ljubav, ali prije svega prijatelj....

Znao si svaku moju pogresku, svaku moju laz, svaku moju prevaru, svaki moj grijeh, znao si sve o meni i nikada me zbog nicega nisi osudjivao.....sve sam ti govorila...znao si da nisi jedini u mome zivotu.da imam jos nekoga, znam da se nisi s time slagao ali si me pustio da radim sta me volja i da ti se svaki put vracam kada me slome tudje lazi, kada me dotuku bolne prevare, kada mi okrenu ledja i slome krila....bio si moja sigurna, najsigurnija luka, moje nebo i moj zrak...uvijek si bio za mene tu! Kada god sam te trebala, nikada ti nije bilo tesko prevaliti ni 300 kilometara da me dodjes utjesiti, poljubiti i uspavati u svome narucju.... a sada tko ce me sada tjesiti, tko ce me sada ljubiti, uspavljivati.....kome cu sada prolaziti prstima kroz plave uvojke, kome cu sad u ocima gledati dva jezera??? Kome???? Bože, zašto????? Zašto bas ti?

Nemogu, iako sam ti tisucu puta dala obecanje da necu plakati ako ti se sto desi, znas da nemogu zaustaviti suze! Nemoj se sada ljutiti na mene.....

...Unknown...

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори



...ekvinocijum...


Posted by bolodmarcipana

Marim ja...

« Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... »

E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, djevojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih požudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smješkom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmijehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Voljela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve je do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije.

« Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... »

Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obećanja, je li više nikad neću povjerovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad neće uvući pod moju kožu. Nikome više neću predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više neću dozvoliti da mi se previše približi. Očito, to neko nije znao cijeniti...
Šta sam ja za njega? Refren jedan, tužan i tih. Jedna mala garava, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmijeh sve više rani i podsjeti na to da on više nije njen, on više nije njen...

« O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? »

Vrijeme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog života...a gdje sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negdje u prošlosti, negdje u nekoj 2004., u nekom miholjskom letu... Da, bliži se i ta naša godišnjica. 21.8., kao da je jučer bilo... Ne želim ni da mislim kakva ću biti taj dan. Sjećaš li se, pile moje, kad si mi govorio da ti je san da djevojku svog života oženiš na dan na koji si je prvi put poljubio? Mislio si na mene, bio si ubjeđen da sam ja Ta; i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vrijedi živjeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio...
Da, gdje su sada davni nemiri, vrijeme zvijezda poklonjeno...njemu? Gdje su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otužni, požutjeli dnevnik iz četvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon ljetne kiše. Eto gdje su... Negdje u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje; da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznađem konačno nađe smiraj u tvom domu... Gdje su ti dani, vrijedni zlata? Negdje u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...

Jednom svakom mali nijemi slavuj doleti na prag... Moj mali nijemi slavuju, gdje si? Doleti na moj prag... Ako u ovakvom nostalgičnom, oproštajnom trenu nije pravo vrijeme, kada jest?

« Bolje nije moglo... »

Moglo je, pile moje, moglo je mnogo bolje...



...MyLada...

Pariraju vremenu razne stvari, ali ja neću...neću, i ne umem!
Zašto bih se trkala ili slagala sa njim, kada je ovako baš lako osporiti ga, i reći da ne važi.
Neću da važi, jer je ovaj tren, naš tako važan, da nesme ga prekinuti ni jedna kazaljka, ni minut, ni sat...
Toliko mi je važan ovaj, naš tren ljubavi, da bih zauvek ostala tu i tako, u tvom zagrljaju, nežnom i jakom...zauvek sa tobom, tu u bašti naših srcem, ispisanim kutkom, zauvek...zauvek, ostani moj!

M. P.
Vedrana

I KAD NISI TU KRAJ MENE

Lako je sada. Sta cu kad dodje zima i prelijepe pahulje? Ici cu sama ulicom, pogledat cu u tvoje prozore. Svjetla ce biti pogasena. Znam, vec odavno tu nikoga nema. Samo tama. .. suze u ocima, to je sve sto ce ostati od mene i od tebe. Ti nijemi svjedoci nase nesrecne ljubavi, te suze koje nas spojise i razdvojise. Nikada ih nismo krili, pa necu ni ja tada, kad osjetim hladnocu u njedrima, tamo gdje je tvoje ime zauvijek urezano. Gledat cu zaljubljkene parove. Pomislit cu: koliko su sretni! Ja cu biti sama, sama na cijelome svijetu. Cekat cu nekoga ko mi nikada nece doci

Nekoga ko mi nanosi bol iako nije tu, neko koga cu zauvijek voljeti. Svejedno cu cekati, mada znam... s tobom sam zeljela poci u vjecnost. Ti si sve sto sam zeljela od zivota. Moja ljubav, moja jedina ljubav. Dolaze vremena osudjena na samocu a ja zelim da si tu. Ipak sam samu sebe osudila. Ti nisi tu a vladas nada mnom! Lezis tamo negdje iza hladnih zidova. Razdvojeni smo a nikada nismo ni bili spojeni. Tesko je naviknuti se na prazne ulice, prazna lica. Tesko je bez tebe... ali raduje me jedna pomisao a to je da ponekad, makar i na sekund tvoje misli dodju do mene, mozda bas u ovom trenutku setamo zajedno? Mozda nam se sada usne spajaju a pogledi miluju? Mozda sada sanjas ovaj grad i mene kako ti trcim u zagrljaj? Osjecam da me ponekad zoves, da sam malim djelicem u tvojim mislima, ja i sve ostale... nestajem polako, gubim se u tami. Osjecam miris zime u zraku. Ma ima i gorih stvari od hladnoce...

''I kad nisi tu kraj mene, da znas da me bolis, i nocas ja cu da te cuvam dok spavas, i ljubim tamo gdje najvise volis dok sanjas...''

Da li se secas, sada kada te nema ili se samo ja secam svega,naseg prvog susreta u noci.Kada je mesec obasjavao nase
selo,da li se secas tog brda "Kadijevca" ili samo tvoje telo lezi na groblju naseg sela...Da li se ja sama prisecam tih noci,
kada si mi obecao da ces me nauciti da hodam po mesecu,dotaknem zvezde i da svaki novi dan bude srecan.Da se budim
kao da sam sisla sa meseca,da mi se zvezde smeju.Rekao si: "Svaki strah devojcice,koji imas ove noci nestace sa prvim
poljubcom sto ce doci".I stvarno je nestao, ali samo te noci sam osetila kako je to dohvatiti zvezde,hodati po mesecu.
Bila je to duga setnja po oblacima,dok smo se jurili mokrom travom na koju je rosa pala,te kapljice nove noci,
budile su u meni zelju, da me te tvoje najlepse plave oci cuvaju od zla.I da me nauce da hodam po zemlji a,ne po nebu.
Tada si rekao:" A,sutra kada izadje sunce opet ce mo doci na ovo brdo,tada cu ti pokazati devojcice kako se gleda u sat,
tacno ces po suncu i ovom brdu znati koliko je sati".Nije bilo tog sutrasnjeg dana,nije bilo nista od tvojih obecanja,ja sam
se probudila kao i svakog jutra sto sam se budila pre.Dosli su po mene,da krenem kuci bila sam tuzna
jer sam znala, da sam za tebe samo mala devojcica koju treba nauciti nekim stvarima.Odvojili su nas ja sam otisla,ti si
ostao u selu, da nekoj drugoj predajes casove hodanja po mesecu,i da je naucis da gleda u sat bez sata.Ti si po
meni tada bio lopov uvlacio si se u misli iz njih krao, sve sto je do tada vredelo i ubacivao sebe.Prosla sam to brdo,
pogledala sunce,senku,i nisam znala da odredim koliko je sati,ali sam jasno citala poruku u telefonu: "Slusaj mala
znam cuo sam odlazis,raspust je prosao,nisam ispinio obecanje,ali cu sledeceg leta te nauciti da gledas u sat.A
da hodas po mesecu i dohvatis zvezde to cu jos sutra uraditi.Vidimo se CMOKK"! I vec sutra uvece,ti si se posvadjao
sa tom tvojom guskom koju si trpeo pet godina, i posvetio si paznju devojcici da je naucis nekim stvarima.Jos sam
te samo jednu noc videla,posle toga i moram da ti priznam sada, uzivala sam u setnji po mesecu,zvezde su me dodirivale,
i ta tvoja dva oka plava bila su zvede, te letnje noci."Cekacu da izadje sunce i tada cu znati koliko ima sati,a probudicu
se kao da sam setala po mesecu,dohvatila zvezde i poljubila tebe".Osmeh i te reci su te pratile do duse sa moje kapije,
ali nisam znala da ce te i te reci ispratiti,verovala sam u tebe beskrajno,ali si me ti izneverio sam si otisao da hodas
po mesecu,dodirujes zvezde.Poginu si,sahranjen si na Kadijevcu,sada svakog jutra znas koliko ima sati.Ja to jos uvek
nisam naucila,iako sam probala mnogo puta da sve sisteme suncevog sata primenim na to brdo.I po senkama i po
oblacima i po mesecu sam shvatila koliko ima sati ali za mene i tebe.Da li ti sada jos uvek znas sta si obecao,nakon
susreta u noci.Ili ti ja uzalud sada sedim ovde pokraj tebe i crtam sunceve sate,izvodim teorije sve do noci,i pisem
ti price i citam ih.Kao da sam sigurna da ti to cujes. "Slusaj decaku, sinoc sam setala po mesecu,dodirivala zvezde,
trazila tebe i mesec mi se osmehnuo u snu a, ujutru sam videla koliko ima sati na ovom brdu". Da znam mastam ali ne
obecavam kao ti,pa bezim.Ma videla sam samo ovo ispred cega sedim,videla sam tvoje oci,tvoju sliku i tvoj grob,
i znala sam koliko je sati ali ne po vremenu, nego za mene i tebe........
Sucev sat,kuca sada u mom srcu u mojoj glavi
nema te,gde te je nekada bilo,
samo vosak razliven stoji
i jedna suza u oku devojcice
koja uzalud na grobu sedi...
probudi se...probudi se...
ustani......ustani...
ona te moli...
nemozes...
necujes...
neces...
doci...
ove...
NOCI..

LEONORA

Da li je ovo moj zivot ili zivot drugih ljudi

“Jutro je tek pocelo svitati,na krovovima kuca mogao si vec prepoznati dan,grad se polako budio i obecavao jos
jedan dan u nizu mnogih.Za mnoge nije bio poseban ni taj dan ni to jutro sto je sa petlovima dolazilo ali za mene jeste” Kaze jedna teta i nastavlja svoju pricu: “Bila sam trudna vec usla u deveti mesec a tog jutra su me probudili bolovi znala sam da je doslo vreme da na svet donesem jos jedno bice,i molila boga da bude sve u redu.I bas tog lepog letnjeg jutra 1985-te rodilo se jedno malo blesavo dete.” Kroz osmeh nastavlja dalje: “bilo je to malo stvorenje sa plavim ocima vec kada sam ga uzela prvi put u ruke shvatila sam da te plave oci obecavaju zivot ali kakav to ne znam,moje je bilo da ga donesem na svet i vaspitam kako ja znam i umem da bude to fina devojcica sutra majka i zena kao i ja.” Zacutala jet u kao da nastavak nije znala a mozda i jeste mada ga ne bi opisala ni delic slicno kako cu vam ja opisati i ispricati jednu zivotnu pricu svoju ne do kraja jer je kraj suvise daleko.

Detinjstva koliko se ja secam, bilo je dobro kao i svako srecno,sa puno osmeha,malo suza i dosta igre ali je brzo proletelo,to doba kada sam na prozoru cekala deda-mraza da dodje na sankama i donese lutku za cas je nestalo i dosao je dan kada sam posla u prvi razred osnovne skole.Secam se kao da je juce bilo tog jutra sam ustala dva sata ranije da ne zakasnim prvi dan skolske godine bio je posvecen nama prvacima.Sa tatom sam krenula u taj prvi dan i pesmom u nove pobede,sve mi je izgledalo tako lako.Bila sam ponosna sto odrastam jer nisam znala sta me ceka.Kao mala i u to vreme ja sam gradila svoj svet bila sa princeza svoga carstva i bilo je to najlepse carstvo sastavljeno od zvezdica,srece i zivota.I ako vise nije bilo deda-mraza i ako sam prestala daverujem u vestice u svoje carstvo nisam.U njega niko nije mogao uci jer je bilo zakljucano duboko u mom srcu mojoj glavi a cuvale su ga najlepse misli i najbolja moja mastanja o princu koji ce to carstvo ulepsati.I kroz mastarije,smeh i igre prodje osam godina tada sam trebala napustiti svoju O.S “Jovan Popovic” i krenuti drugim putom koji ce sada biti jos trnovitiji.Srednja skola oko mene bezbroj ljudi nista poznato gomile narogusenih profesora u mojoj glavi vise mi nista nije jasno sve se iskrivilo, otislo putom u nedogled,nepovratan mi je tada bio svaki trenutak svoje srece, gubila sam u toj ogromnoj skoli,danima sam dolazila kuci i u mraku svoje sobe plakala,zelela sam da zivim u svom svetu da budem srecna i nasmejana a,drugi mi to nisu dozvoljavali.Svatila sam da svojom mastom ne mogu pobediti stvarnost i da moram ziveti po zemaljskim pravilima da se moram pridrzavati zemlj i stvarnosti.Ali svoj svet nisam zaboravila svaki put kada bi se vratila kuci u polumraku svoje sobe ja bi dogradivala svoj svet i on je svakom danom bio veci,cvrsci,sigurniji a, ja sam u njemu bivala sve vise bitnija ja sam bila mala PRINCEZA iz zaboravljnene zemlje,zemlje snova.Pocela sam da zivim taj stvaran zivot da se upoznajem i stapam sa ljudima,da izlazim i zabavljam se ali opet nisam bila srecna jer nisam imala potpunu sliku u glavi ko sam u stvari ja.Da li sam samo bozija lutka jos jedna njegova figura u nizu drugih kojoj je zapisan rok trajanja i koja ce zavrsiti u zemlji kroz godine, i umreti kao i svako a ne znajuci da li sam u stvari dozivela, dotakla taj smisao zivota.Ili sam zivela zivot drugih ljudi?

Autorica: Slavica Ivanović

JEDINA LJUBAV

Prije dvije godine pocela je nasa veza. Pocetak je bio tezak i izgledao je kao da je nas veza nema buducnost, kao da se samo ceka dan kad ce jedno od nas dvoje reci "Ovo vise ne ide, sto da smetamo jedno drugom ako nema nista izmedju nas dvoje". Ali to se nije desilo, i zato smo zajedno dvije godine.
To su godine ljubavi, srece, zadovoljstva, strasti....
Bio si uvijek samnom, i kada sam bila tuzna i kada su suze tekle, i kada sam bila najsrecnija djevojka. Ali bez tebe ja ne bih mogla biti najsrecnija djevojka. Ti meni dajes snagu i volju za zivot. I sve sto je lijepo cinis jos ljepsim, ono ruzno ucinis lijepim.... Ti si jedno najdivnije bice koje mi je poslao Bog, i hvala Mu na tome....
Medju nama jeste bilo i svadja i nesuglasica, ali nista nije bilo toliko jako da prekine nit nase veze i da nas razdvoji. Nas dvoje smo stjena koju ni vrijeme, ni voda ne moze da razori. Volimo se cijelim bicem, cijelim tijelom....
Bili smo i razdvojeni na duzi period, i to nas je jos vise zblizilo, nasu ljubav ucinilo jos jacom...
Prvi na koga pomislim kad se probudim si ti i tako ostaje cijeli dan dok ne zaspim, onda te sanjam.... Po cijeli noc i dan si mi u glavi, i samo ti i niko drugi...
Znam da se sve ovo i tebi desava da i ti mislis na mene, da i ti volis mene.... vidim ti to u ocima....
Mnogi su pokusali da nas razdvoje, ali im to nije uspjelo, JER MI SMO SAVRSEN PAR...
........................od kad te sretoh ja nemam
mira.............................

Autorica: voljena djevojka

Da li je ljubav jača?

Halo, ti si ..Da, ja jesam koga trebate...Tebe trebam ...A ko me to treba...
Treba te ljeto 2002 , onaj tvoj kamen na zidu marine, na kome si zaspao sam a budeci se tek oko deset uvece...možda nekad...

Dan kao i mnogi drugi od onih ljetnih, julskih ili srpanjskih dana kako ih u tom kraju zovu, vruc...prevruc...
Kamen u zidu koji malu marinu stiti od naleta visokih morskih talasa van turisticke sezone godinama je moj, skoro da je postao moj vlastiti...i kada god tu dodjem on me ceka. Gromada sa Biokova precizno uglavljena među bjelicastu sabracu okrenuta bas po mjeri, malo ukoso sa blagim padom prema Italiji.

Kroz pukotinu koja je namjerno ostavljena spustao sam u onoj običnoj najlonskoj kesi osvjezavajuca pica kojima bi se naprtio već oko 10 ujutru dole pravo u more. To mi je bio frizider. Sa druge strane bilo je dovoljno mjesta za slaganje iscitanih svakojakih novina i casopisa, prava biblioteka. I ono najljepse...opruzen sa pogledom koji razara plavetnilo i neba i vode sve do Italije provodio sam svoj ljetno odmor sasvim sam van guzve i prica o visokim cijenama i lošim politicarima.
Samo ponekad bi neka znatizeljna osoba naisla, malo zastala pored svetionika i ponovo odlazila tamo gdje je ljeto bilo gusce. Moj stari znanac i već dobar prijatelj Vili mi je jutros dok smo ispijali kavicu rekao da danas dodjem na moje omiljeno jelo musule pa onako na uho mi još dosapnuo...Bit će i prstaca ali moras doći sa one strane da rucamo u basti jer je zabranjen ulov i prodaja...
Bilo je bas dobro, nešto zbog gladi, nešto zbog obicaja a ponajvise zbog ukusa.
Bravo majstore, rekao sam mu dok sam ispijao casu hladnog bijelog vina...vracajuci se na svoje odrediste...onu gromadu sa Biokova...
Sunce je još dobro zarilo ogoljeni okolni kamenjar i još golija tijela kroz koja sam prolazio do svog zemaljskog raja...iako su kazaljke na satu već bile vertikalno opruzene.
Otvorena knjiga me sacekala tačno na stranici na kojoj sam je i ostavio...ni daska vjetra...Iscitavao sam po ko zna koji puta poslednje stranice Danilovog CASA ANATOMIJE ali nisam uspio doći do one poslednje recenice u kojoj veliki Danilo konstatuje da za pisanje nisu dovoljna samo „m” ...San obično naidje kada se najmanje nadamo...
Kisa, ...oluja...sanjam da mi neko na grudi stavlja santu leda...i snijeg pocinje da pada...i sve to se lako podnese dok negdje u blizini ne udari grom...trgao sam se...dole na zemlji posvuda mrak...ne vidi se ništa tamo prema Italiji gdje se uvijek vidi il nešto il ništa...ali se vidi...vraski hladno...a nebo poput stabla narance okiceno zvijezdama...
Uzivao sam u toj beskrajno ljepoti...razmišljajuci kako je lijepo biti u drustvu mora i zvijezda ... i taman kada pokusah da se okrenem na drugu stranu iznenada osjetih ruku na svom hladnom ramenu...Njezan dodir unese neku cudnu toplinu koja prođe cijelim tijelom...Budan si...prepoznah njen glas...
Da, jesam...nije skidala ruku sa mog ramena...nagnula se i...njezno, sasvim njezno i polako me poljubila...Ne, rekao sam...nemoj...to nije dobro za nas...godinama se znamo i nasi se znaju...nemoj...znaš i sama...pa prijatelji smo.
Znam, rekla je tiho...sve znam ali vise nisam mogla...Cekala sam da dodjes u nas restoran veceras ali te nije bilo...cekala sam, cekala...i odlucila da dodjem ovdje. Muž je tamo a i nije velika guzva. Znam gdje ti provodis ljeto...znam za ovaj kamen... Ja ga i zovem po tvom imenu...kada svi odu i kada mi koji ovdje živimo ostanemo sami... Dvije krupne suze su joj se skotrljale niz lice. Bila je cudno lijepa...Ustao sam, obukao majicu bez rukava...Stajali smo jedno ispred drugoga... Propela se na prste da bi me zagrlila...snažno me zagrlila i plakala...plakala...onako lijepoj i suze su joj pristajale.
Ne, rekao sam ...možda nekada drugi puta... Poljubio sam je u obraz...mekan kao djeciji jastucic...to ne smijemo sada... Otici ću rece...a ti podji kasnije...i dodji, spremila sam za nas sve skoljke koje sam danas mogla naći...ima ih pet sest vrsta...dodji...i persun je svjez...i maslinovo, ono tvoje koje volis...djevicansko...i da znaš... ja ću dolaziti na ovaj kamen kada ti odes i kada svi odavde odu... i cekati to tvoje ...možda nekad...i nadam se da ću docekati pa koliko god da traje...

Hej, cao...kako si...upitam iznenadjen
Hajde dodji, nema turista ali ja stojim na tvom kamenu i samo još falis ti da nastavimo tvoje možda nekad...odatle te zovem...kada dolazis kod nas, pa posle krace pauze tiho dodade... i mene...
Drugi vikend Januara...rekao sam tiho...
I ova decembarska noć 005 polagano trosi i svoje i moje vrijeme dok me ona i more zapljuskuju julskom iliti srpanjskom noći 2002, i svim onim zvijezdama, maslinovim uljem, skoljkama...i samo jednim pitanjem, pitanjem koje se samo od sebe ponavlja do u nedogled...šta ...šta...sta da se radi…

Autor: Nord - Amsterdam