Istorija snova

Univerzalna mentalna aktivnost tokom
spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije,
odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo
koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene
želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje
naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili
staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo
Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i
nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i
naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i
neurolozi.

Piše: Rastko Ivanović

Šta su snovi?

San je univerzalno iskustvo. Svi ljudi u svim kulturama sanjaju bez obzira
na njihovu klasu, pol, rod, uzrast, a sanjaju i oni koji se, kada se,
probude ne sećaju svojih snova. Prema istraživanjima s početka 21. veka
(Institut za tehnologiju Masačusets, 2000-2001) potvrđeno je da sanjaju
i životinje, a Čarls Darvin je, ispostaviće se pogrešno, poverovao čak
i da biljke ako već ne sanjaju onda makar spavaju.

Kako je sanjanje konstanta, psihofiziološki fenomen i deo postojanja bezmalo
svakog bića na planeti, ovaj specifičan jezik neizostavno mami na
tumačenje. Da bismo se upustili u avanturu tumačenja snova potrebno je
da zaronimo u zaboravljeni jezik snova koji, kako kaže Ana Tajlard,
predstavlja prajezik iz koga su nastajali svi jezici sveta. A kao i
svaki jezik i jezik snova ima svoju narativnu prirodu, svoju gramatiku,
sintaksu, dakle, sve ono iz čega se rađa raspričanost, tako
karakteristična za čoveka kao biće jezika. A tamo gde su san i njegova
narativnost tu je i nepresušna potreba za tumačenjem snova. Gotovo
svako ko sanja želi da zna imaju li njegovi snovi neko značenje.

Svaka kultura i svaka epoha definišu odnos prema snovima i sanjanju.
Kako je Frojd u Teoriji i praksi tumačenja snova primetio
"dobro je povremeno se setiti da su ljudi sanjali i pre nego što je
nastala psihoanaliza". Od starog Egipta, sveta u kome su nastale prve
škole tumačenja snova do postmodernog sveta u kome su granice naših
snova granice naših tekstova, ukratko, od dogmatizma i somnabulizma
preko kartezijanske drame uma i materije i eklekticizma sve do
kinematografskog prisvajanja omnipotencije sna i sajberspejsa kao
budnog sna koji nam pokazuje da uvek sanjamo čak i kad smo budni, svaka
epoha je donela svoju veliku priču o snovima, ali i činjenicu da onog
časa kada bi progovorio iracionalitet snova svaka od tih priča bi se
završavala nedovršenom rečenicom ili znakom pitanja.

Od starog Egipta do Artemidora, od Artemidora do romantizma, od romantizma
do Frojda i Junga, od Frojda i Junga preko Aserinskog i Klajtmana do
Hobsona i Solmsa, od sajberspejsa do Matriksa, od nadrealista
do filmova Dejvida Linča, tumačenje snova je beskrajno putovanje niz
izgubljeni autoput naših snova i bezobalna šetnja po opasnoj strani
naših želja, misterija, strahova i nadanja.

Prednaučna tumačenja snova
Snovi, kultura i istorija se ogledaju jedno u drugome. Kulturni obrasci i
društveni milje utiču na forme kroz koje se snovi pojavljuju i pamte.
Tako u primitivnim društvima postoje tipovi strukture sna koji zavise
od društveno prenesenog uzorka verovanja, i oni prestaju da se javljaju
kada to verovanje nije više prihvaćeno.
Ne samo simboli negoi priroda samog sna po E. R.
Dodsu saobražava se strogom tradicionalnom
uzorku. Takvi snovi su blisko povezani s mitom za koji se kaže da je
narodno mišljenje sna, kao što je san mit pojedinca. Da li će neko lik
iz sna prepoznati kao Boga ili roditelja ili će incestuozni san zbog
simboličnog potčinjavanja partnerove volje kao u Cezarovom slučaju biti
doživljen kao znak sreće pred političku kampanju preko Rubikona zavisi,
dakle, od lokalnog uzorka kulture. Kultura nam daje kontekst određujući
naš odnos prema snovima i sanjanju.

Stari narodi snovima su pridavali mistično značenje opisujući ih kao dar od bogova i
natprirodnih sila. Prvi spisi posvećeni snovima potiču iz drevnog
Egipta. Stari Eipćani su verovali da se čovekova duša u snu oslobađa
telesnih okova i da uranja u nebeski praokean da bi nakon buđenja
izronila podmlađena, osvežena i očišćena. Pomoću poruka iz snova drevni
Egipćani su nastojali da leče bolesti, ali su odlučivali i na kom mestu
će podići hram ili započeti bitku. Egipat je poznat i kao svet u kome
je tumačenje snova bilo u prisnoj vezi sa visokom politikom.
U toj plodnoj oazi između arapske i libijske pustinje oplođene Nilom,
mestu gde se fantastično susreće sa poznatim, a magijsko sa verskim
pravda je bila u moći. Tako je možda najistaknutiji vid Ozirisovog mita
u vezi Horusa bila Horusova težnja da ponovo dobije svoje kraljevstvo
od uzurpatora Seta, a ne njegova želja da osveti ubistvo svoga oca.
Kako tumačenje snova tada nije posedovalo ni najmanji trag naučne
egzaktnosti neke interpretacije snova bile su zasnovane upravo na tome
da li je snevač bio naklonjen Horusu ili simbolu podlosti i
svadljivosti Setu.

Pikasov San

U Kini, slično Egiptu, profesionalni tumači snova bili su visoki državni službenici.
U kineskom društvu, u kome je filozof Mo Ce već u 5. veku pre nove ere
raspravljao o širenju ateizma, položaj duše nije bio na zavidnom nivou.
Smatralo se da njena pozicija u podzemnom ili nebeskom carstvu zavisi
od pokojnikovog položaja u zemaljskoj hijerarhiji. Snovi su nastajali
onda kada se duša, hun, privremeno odvoji od tela i tada se
moglo razgovarati sa duhovima, dušama mrtvih ili bogovima. Budisti su,
pak, verovali da su snovi znakovi koji presecaju puteve mišljenja i da
pred osobu koja sneva oni izranjaju maglovito poput odraza u ogledalu.
U primitivnim društvima nema podele na vidljivo i nevidljivo, niti na
san i javu. Ako, recimo, neko u snu od nekog ukrade lubenicu, on će
sutra uzeti svoju lubenicu, a vratiti vlasniku onu ukradenu u snu.
Stari narodi su često i plemenski pristupali tumačenju sna kao jednom
velikom snu koji ima zajedničko značenje za sve članove plemena. Kako
oni veruju u stvarnost svojih snova podjednako koliko i u stvarnost
koja ih u budnom stanju okružuje, tako su, na primer, kod starih
Indijanaca snovi rukovodili njihovim postupcima, a neki od njih su
sledeći uputstva iz snova izvršavali i ubistva. Američki Indijanci su
verovali da postoje dobri i loši snovi. Oni su pravili zamke za snove.
Uz pomoć savitljivih grančica, konopca, probušene perlice i par šarenih
ptičjih pera pravili su obruč u koji bi čekali da se uplete noćna mora.
U jevrejskoj kulturi Talmud posebno naglašava značaj snova. U
Talmudu piše: "Svaki san je kao jedno nepročitano pismo". Na nama je da
li ćemo da ga pročitamo.
Stari zavet obiluje snovima.
U Bibliji nailazimo na interesantan faraonov san o sedam debelih krava,
koje su izašle iz reke Nil i o sedam mršavih koje su ih pojele, kao i
na jednako interesantno Josifovo simboličko tumačenje sna koje nam
otkriva poruku o sedam srećnih, plodonosnih godina tokom kojih je
trebalo spremiti hranu za narednih sedam mršavih i siromašnih godina.

Dikensov san

Hrišćanska tradicija, generalno, san smatra Božijom reči i/ili đavoljim delom.
Sveti Jovan kazivao je da se Bog otkriva u snovima, dok je Martin Luter
(1483-1546) san doživljavao kao đavolju rabotu. Sveti Jovan je govorio
i da mi nismo odgovorni za svoje snove i da ne treba da nas je zbog
njih sram, dok po Luteru samo Crkva propoveda Božje Otkrovenje, a samo
Otkrovenje u snovima za je njega dijabolično.

Snovi su dobar deo istorije Hrišćanstva bili smešteni na negativnu stranu moralno
polarizovanog univerzuma. Na crkvenom Sinodu u Ankari 314. godine Crkva
je zabranila sva tumačenja snova. Počevši od Tertulijana (oko 160-oko
225 god. pre n.e.) crkveni oci su usvojili tripartitnu klasifikaciju
snova koji dolaze od Boga, đavola i duše.
Na polju religije i mistike zanimljivo je istaći i da je švedski naučnik, teozof i mistik
Emanuel Svedenborg (1688-1771) koji je verovao da se spas i iskupljenje
sastoji u tome da se čovečanstvo iznova stvori u liku božijem kroz
obožavanje Hrista, instrukcije za nalaženje crkve Svetog Jerusalima
dobio u snovima, dok je grupa religijskih radikala iz nemačke regije
Erlangen poznata pod imenom Snevači verovala i u 16. veku da Bog sa njima direktno komunicira putem snova, glasova i vizija.
Na Istoku san se smatrao izvorom božanske inspiracije. Mohamed je
tvrdio da mu je pregršt onoga što je napisao u Kuranu saopšteno kroz
san. Ovakvi snovi u kojima se snevaču nešto poručilo, u kojima je on
nešto čuo, u Islamskoj tradiciji nazivaju se istinotosnim snovima i oni
se smatraju zrncima jednosti (tawhide) koja nam se podaruju u proplamsajima.
Najraniji i najpoznatiji arapski tumač snova Gabdorhačhamn snažno je
verovao da snovi imaju proročku dimenziju i da se u njihovu
interpretaciju jedino može upustiti osoba čistog duha i neukaljanog
morala što je tada bilo drugo ime za celibat. Gabdorhačhamn je bio
poznat po aforističkom pristupu tumačenju snova zasnovanom na njegovom
raspoloženju, a ne na pravilnom razumevanju simbola u snu pa tako onaj
kome su se u snu iznenada nepojamno skratila usta pričaće po buđenju
nerazumno i opsceno.
Kao što svedoče navedeni primeri, u većini kultura san je nekada smatran glasom samog Tvorca.
Smatralo se da su snovi poruke bogova. Od plime do kretanja zvezda sve je delovalo
kao plod duhova i beskonačne borbe ljutih bogova, sve dok se u staroj
Grčkoj nije pojavila vatra.

Grčko-rimski stil

U antičkoj Grčkoj snovi su smatrani mostom između bogova i ljudi. No,
osim što su vid opštenja sa božanstvima snovi su u antici u isti mah i
fiziologija i psihologija.
U antici se verovalo da se
tumačenje sna pojavilo u mitsko pradoba kako nam govori Eshilov
vatrodavac Prometej. Granica između stvarnosti i sna bila je tako tanka
da ljudi nisu mogli oceniti da li su i sami deo nekog sna. Ni ne
znajući Eshil (525-456. pre n.e.) je u Oslobođenom Prometeju
ovim poređenjem, opisao duševno stanje psihotičara koji više ne ume da
odvoji stvarnost od sveta fantazije. Kako je tumačenje snova tada
lebdelo u sivoj zoni između božanskog i ljudskog, u kojoj su bogovi
vodili glavnu reč, onaj ko bi se usudio da kroči u ovu zabranjenu zonu
morao je da računa da će se sukobiti sa gospodarima. Zahvaljujući svom
prkosnom buntovništvu, aktivnom suprotstavljanju i istrajnosti u
hrabrosti, Prometej se odlučio na taj korak i tako je podario ljudima
mogućnost samospoznaje, identitet, razum i govor, kao i celokupnu
kulturu, sve zanate i zemljoradnju uz sve to darujući im još i veštinu
tumačenja snova. Zbog ovog ogrešenja o "Divovu harmoniju" Prometej je
surovo kažnjen.
Od trenutka kada ljudi zahvaljujući Prometeju
poseduju veštinu tumačenja snova, bogovi više nisu superiorni u znanju,
pa zbog toga tumači snova dobijaju gotovo status božanstva. Pre ovog
preokreta, dok se Apolon smatrao začetnikom proročkog otkrovenja, u
hramovima podignutim u njegovu čast, antički čovek je imao mogućnost da
se posavetuje s bogovima i da od njih dobija božanske savete za lične,
vojne i političke probleme.
U Euripidovoj (485- 406 pre n.e.) Ifigeniji na Tauridi
dolazi do tačke preloma. Naime, kao što je heroj Prometej prekoračio
granicu obdarivši ljude božanskim preimućstvom tako i boginja Gaja čini
pometnju među bogovima kada na prevratnički način ljudima pošalje jasne
snove koji su predstavljali nepobedivu konkurenciju Apolonovim
proročištima, zbog čega joj se Apolon sveti otimanjem moći tumačenja
snova.
Naročito mesto san zauzima i u fantastičkoj geografiji Homerove zemlje snova u imaginarnim pejsažima epova Ilijada i Odiseja.
U Homerovim sapostojećim svetovima stvarnosti i sna u kojima
nesahranjeni često progone žive, posebno se po simbolici izdvaja jedan
Penelopin san o orlu i guskama u Odiseji. Penelopin san je
poseban zato što u njemu imamo jednostavan primer ispunjenja želje sa
simbolizmom i onim što Frojd naziva "zgušnjavanje" i "premeštanje":
Penelopa u snu plače jer su njene divne guske pobijene, kada orao
iznenada progovori ljudskim glasom i objasni da je on njen voljeni
Odisej. Homer ovim primerom iz uobičajnog prednaučnog posmatranja
vizije sna kao objektivne činjenice čini intelektualni skok ka mudrosti
manje-više složenog simbolizma u tumačenju snova, dajući snovima
značajno mesto u ljudskom mišljenju i osećanju.
Iz navedenih
primera postaje jasno da su u antičkom pesništvu snovi zauzimali
posebno mesto. Junak koji sanja precizno je karakterisan kroz san i
kroz suočenje sa porukom koju san nosi. Sa Agamnenonom, Ahilom,
Ifigenijom, Medejom, Didonom i Penelopom javni snovi postaju deo našeg
kulturnog pamćenja i kao takvi, kako navodi Kristina Valde, postaju
jaći inicijator tumačenja snova od bilo kog naučnog traktata.
Snovi i tumačenje snova u antici, međutim, ne igraju samo u pesništvu
veliku (mada ne uvek i centralnu) ulogu. Istovetan slučaj je u
različitim oblastima poput filozofije, religije, magije, medicine i
svakodnevnog života.
U filozofiji kod presokratovaca
nailazimo samo na pojedinačne iskaze o snovima koje je teško
rastumačiti. Prvi korak ka modernom tumačenju snova načinio je Heraklit
(oko 500. pre n.e.), sa svojim zapažanjem da u snu svako od nas odlazi
u svoj sopstveni svet. Odbacujući homerski antropomorfni politeizam u
korist svog monoteističkog viđenja sveta Ksenofon (570-47o pre n.e.) je
odbacio i sve oblike proricanja, koji moraju uključivati i san koji se
slaže sa stvarnošću. Epikurejska materijalistička slika sveta zasnovana
na premisi da je svet proizvod slučajnosti nalagala je epikurejcima da
svaki oblik mantike (proricanja) odbace kao sujeverje. Isto tako i
Demokritova (460-357 pre n.e.) atomistička teorija o snovima
predstavljala je suprotno mantici pokušaj da se proizvede
mehanicistička osnova za objektivni san. Atomisti su objašnjenje za
pojavu snova tražili u učenju o atomima iz kojih je sačinjen vidljivi
svet, i čak su zapažali blisku povezanost između telesnih nadražaja,
psihičkih stanja i snova, ali nisu ta saznanja razvili na način moderne
psihologije.
Nisko vrednovanje tumačenja snova u filozofiji
nalazimo, recimo, u Platonovoj kritici mantike, dok su za stoike
mantika i tumačenje snova sredstvo da se istraži sympatheia,
povezanost svih stvari u kosmosu. Za vrlo kontradiktornog, kada su u
pitanju komentari o snovima Platona (427-347 pre n.e.), koji nas u Fedonu
izveštava da je Sokrat počeo da se bavi muzikom i umetnošću pošto mu je
tako naloženo u snovima, tumač snova je na hijerarhijskoj lestvici
ispod filozofa. Pošto je mantiku, kao i tumačenje snova moguće
zloupotrebiti Platon te veštine zabranjuje u svojoj idealnoj državi.
U diskursu snova u vreme grčko-rimske antike stalno nalazimo blisku
povezanost snova sa stanjem tela, bilo ono zdravo ili bolesno. Na tom
modelu insistiraju naročito Aristotel i epikurejci. "Otac
nauke"Aristotel (384-322 pre n.e.) u svoja dva kratka ogleda, O snovima i O proricanju u snu
pokazuje se kao hladno racionalan, neretko na tragu sjajnih uviđanja
kao onda kada priznaje zajedničko poreklo snova, halucinacija bolesnog
i iluzija zdravog. On prilazi ovom fenomenu na racionalan način
poričući božansko poreklo snova, pretpostavljajući psihologiju
teologiji, smatrajući da bogovi ako bi želeli da prenesu ljudima
znanje, oni bi to učinili po danu, i pažljivije bi izabrali primaoce.
Kao inteligibilno pred-saznajne on prihvata dve vrste snova: snove koji
izražavaju stanje zdravlja onoga koji sanja, koji se razumno
objašnjavaju prodiranjem u svet simptoma koji su zanemareni u budnim
časovima, i one koji navode na sopstveno ispunjenje sugerisanjem toka
radnji onome koji sanja. Na taj način Aristotel je pomogao shvatanju da
snovi odražavaju čovekovo telesno zdravlje. Predlagao je da prilikom
postavljanja dijagnoze lekar obavezno sasluša pacijentov san.
Aristotel je, takođe, govorio da je snevanje razmišljanje tokom
spavanja. Hol i Domhof u 20. veku nisu mogli da se ne slože sa tim
stavom. Svojim zapažanjem Aristotel je, naime, preudicirao kognitivnu
teoriju snova koju je 1954. godine razvio Kelvin S. Hol. Bezmalo čitav
Aristotelov pristup problemu snova je naučan (osim proročkog elementa),
konstituisan psihološkim, a ne religioznim putem.

Religiozni pogled na snove oživeli su u antici stoičari a prihvatili i
peripatetičari. Po Ciceronu (106-43 pre n.e.) filozofi su ovom zaštitom
snova mnogo učinili da održe živim praznoverje čija je jedina posledica
bila povećanje čovekovog tereta strahova i strepnji.

Lepi snovi
Posebno
mesto u istoriji religioznog antičkog tumačenja snova zauzima
grčko-rimski bog medicine i heroj proročišta Asklepije. On je od
kentaura Hirona naučio umeće isceljenja. U strahu da će učiniti ljude
besmrtnim Zevs ga je ubio gromom. Ono po čemu se Asklepije izdvaja
jeste njegova onirička terapija. Kako se pričalo Asklepije je svojom
oniričkom terapijom lečio bolesne u snu, a spavanje u njegovim
hramovima je postalo uobičajena pojava. Bolesnik bi u hramu bio
podvrgnut različitim ceremonijama. Prvo bi ga okupali, zatim okadili,
doveli do egzaltacije i položili na kožu jednog ovna prinetog na žrtvu.
On bi, potom, zaspao i sanjao o lekovima koji su mu pokazani u
prirodnom obliku, ili u simbolima i slikama koji su mu sveštenici
kasnije protumačili. Ovakvo obredno spavanje u hramu imalo je za cilj
ozdravljenje tela, a to je prema antičkom shvatanju o jedinstvu duha i
tela podrazumevalo i ozdravljenje duše. Zbog jake duhovne strane kojom
je odisalo tumačenje snova u Asklepijevim medicinskim inkubatorima
Majerova je pedesetih godina 20. veka antičku praksu obrednog spavanja
u hramovima videla kao prethodnicu moderne psihoterapije. Utoliko nije
nimalo neobično što je Asklepije kao oličenje božanske praslike lekara
koji istovremeno i istražuje i leči postao poznat kao zaštitnik
medicine i što je sve do danas Asklepijev štap njen zaštitni znak. Iako
se u konkretnim slučajevima Asklepijevih hramova radilo o
autosugestiji, slučaju i manipulaciji koju su vršili sveštenici, ovaj
imaginarni iscelitelj se nametnuo kao "produktivni fenotip čak i u
našem 'prosvećenom' dobu".
Kao antidot magluštini praznoverja
u tumačenju snova izdvaja se Hipokratov racionalniji stav prema
iskustvu sna. Na polju medicine Hipokratova rasprava O dijeti
iz sredine 4. veka zanimljiv je pokušaj da se na tragu Aristotela
racionalizuje oneirokritika povezivanjem velikog korpusa snova s
psihološkim stanjem onog koji sanja i posmatranjem snova kao simptoma
važnog za lekara. Prema Hipokratu (oko 460 – oko 370. god. pre n.e.)
snovi najavljuju bolest, a nesanica i dugo spavanje predstavljaju
bolesna stanja. Utemeljivač grčke medicine kaže još i da su snovi
prerušena ispunjenja želja. On pravi maštovite analogije između
spoljašnjeg sveta i ljudskog tela, makrokosmosa i mikrokosmosa, pa tako
sanjati zemljotres je simptom fiziološke promene. On na taj načlin
nagoveštava Frojdov princip da je san uvek egocentričan.
I pored neretko relativno racionalnog pristupa u tumačenju snova,
tradicija proricanja putem snova u grčko-rimskoj starini preovlađuje u
epskoj poeziji, istoriji, tragediji, sekularnim i nesekularnim
pristupima medicini, u filozofiji i prirodnoj nauci. Platon i Aristotel
daju psihofizička objašnjenja snova, ali ni za jednog od njih takvo
objašnjenje nije kompletno, ni jedan od njih ne raskida sa božanskim
elementom u svom razlaganju o proročkim snovima. I Demokrit i Epikur iz
Lukrecije (341 – 270 pre n.e.) i pored atomističkog opisa nastajanja i
nestajanja vidljivih stvari dopuštaju proročke snove.
Rimski pesnik i filozof koji je odigrao veliku ulogu u približavanju grčkih
filozofskih ideja Rimljanima i izgradnji latinskog filozofskog
vokabulara, Tit Lukrecije Kar (94-49 pre n.e.), s druge strane, nudi
svoj psihofizički prikaz snova u velikom delu rane materijalističke
misli, didaktičko-filozofskom epu O prirodi (De Rerum Natura).
Ovaj spis zasnovan je na naturalističkom prikazu sanjanja kojim se
posredno ili neposredno potpuno eliminiše interakcija i komunikacija sa
bogovima putem snova i ne ostavlja se prostor za snove koji predviđaju
buduća dešavanja. Po Lukreciju, svi snovi kada se razumeju na pravi
način jedva da su više od odraza naših svakodnevnih zaokupljenosti.
Njegova namera jeste da oslanjajući se na principe epikurejske fizike i
epistemologije svest ljudi oslobodi od strahova koji su uzrokovani
religijom, praznoverjem i najvećim od svih strahova - strahom od smrti.
Kao i za Aristotela u raspravi O snovima, tako i za Lukrecija
snove konstruiše snevač. Snovi su dakle konstruisani zato što se mi
ponekad varamo: procenjujemo da "vidimo" nešto što je drugačije od
stvarnih sirovih podataka sna. Prema Lukrecijevom modelu san nije samo
niz slika, to je niz slika zajedno sa mnenjima neposredno posle buđenja
što je anticipacija Frojdove koncepcije sekundarne prerade. Ovaj
mislilac, čiji se rukopis oseća i u Vergilijevom delu, pokazuje se kao
pronicljiv posmatrač snova svojim zapažanjem da su ljudi skloni tome da
sanjaju o svojim dnevnim poslovima i razmišljanjima. Advokati sanjaju o
zakonu, a mornari kako se bore sa vetrom. Drugi snovi ukazuju na
ispunjenje snevačevih neposrednih želja i potreba. Žedni snevač ispija
skoro čitav potok vode što podseća na Frojdovu tezu o ispunjenju želje,
po čemu je Lukrecije jedinstven u čitavoj grčko-romanskoj starini.
Kao što smo videli u grčko-rimskoj antici snovi su bili čvrsto usađeni
u čovekovu svest. Primeri Heraklita, Aristotela, Lukrecija i naročito
Artemidora (videti naredno poglavlje Tumačenje snova u srednjem veku i renesansi),
čije će delo tek eksplodirati u svesti renesanse, pokazatelj su da su u
antici raznovrsne prakse tumačenja snova bile kompleksne misaone
tvorevine kojima se ne može tek tako prilepiti etiketa iracionalnosti.
Stoga je grčko-rimska baština zbog svoje raznovrsnosti izuzetno
značajan dokument u istoriji istraživanja snova. Međutim, modernom
čoveku oslonjenom na spoznaje eksperimentalnog proučavanja snova kojem
čak i Frojdovo seminalno delo Tumačenje snova deluje
prevaziđeno, celokupno grčko-rimsko bavljenje snovima i njihovim
značenjima može delovati u najmanju ruku naivno i neozbiljno.
Snovi, ipak, nisu samo bio-neurtološki fakti već i poseban tip
hermeneutičke veštine koji nikada neće biti iskorenjen, jer gotovo
svako ko sanja želi da zna imaju li snovi neko značenje

Srednji vek i Renesansa

Kao što je mnogim modernim teorijama tumačenja snova u suštini vladala frojdovska paradigma, tako je i rana moderna Evropa imala vlastitu paradigmu sna, čije poreklo seže sve do klasičnih vremena. Iako je u periodu nakon pada Zapadnog rimskog carstva kontinent u velikoj meri bio podeljen religijskim ratovima, postojalo je ono što bi se po Ričardu L. Kegenu moglo nazvati međunarodna kultura sna. I katolicima i kalvinistima i Nemcima i Špancima svima su bile zajedničke suštinski slične ili istovetne ideje o snovima.

Tumačenje snova u tom periodu raspetom između uticaja hemije i alhemije, fizike i egzorcizma, astrologije i astronomije, mističnih kultova i telepatije, somnabulizma i proročanskih zanosa kreće se između prirodnog i natprirodnog uzroka, između aristotelovskih i nearistotelovskih teza, a posebno se ističe medicinska primena sna.

Kao što moderni psihoanalitičari primenjuju analizu snova kao neku vrstu vodiča za potisnute misli pacijenta, i kao ono što bi moglo da bude pokazatelj ličnosti, tako su i renesansni lekari upotrebljavali snove pri dijagnozi bolesti. Teorijski osnov za ovakvu postavku vraća nas na Hipokrata koji je snove smatrao pokazateljem fizičkog zdravlja. Oko pet vekova kasnije grčki lekar, pisac, filozof, pionir estetskih operacija i Hipokratov sledbenik Galen (129-216) je otišao korak dalje uspostavljajući dijagnostičku vrednost snova, verujući da većina bolesti proističe iz neravnoteže različitih tečnosti koje kruže telom. Po ovoj teoriji, koja se kao i glavnina njegovih primamljivih fizioloških teorija smatrala relevantnom sve do 16. veka, većina snova ima svoju osnovu u tečnostima, te se njihovim analizama može doći do rešenja za većinu bolesti.

Osim kao na instrument u dijagnostikovanju bolesti u renesansnoj teoriji snova, na snove se gledalo i kao na sredstvo predskazivanja. Ova forma tumačenja snova nastala je na drevnom Srednjem Istoku i tu se do helenističkog doba uspostavio korpus oneiromanta poput najvećeg autoriteta među antičkim tumačima snova Artemidora iz Daldisa (134-200) koji je ponudio jednu sasvim razrađenu pred-naučnu tipologiju snova.

Sačuvano iz paganskih vremena Artemidorovo delo će preko vizantijskih manuskripta i arapskih prevoda doživeti istinski procvat u renesansi u latinskom prevodu objavljenom 1518. godine, kao egzemplaran primer naučne studije snova. Svojevrsni erudita svog doba Artemidor je posrednik između klasičnog, srednjovekovnog i modernog istraživanja snova. Artemidorov pre-strukturalistički metod interpretacije se ne fokusira na poreklo snova već na sociološko-kulturni kontekst svakog pojedinačnog sna i na mogučnosti unutar datog konteksta. Njegov metod podrazumeva prelom iskustva i emocija klijenata, činjenice i koncepte prirodnih nauka, lingvistiku (san kao "pismo" koje traga za svojom "gramatikom" kako bi se usidrio u razumljivi sistem komunikacije) i literaturu. Artemidorov, za svoje vreme, visoko sekularni pristup nije zasnovan isključivo na kosmičkom determinizmu već i na jedinstvenosti svakog pojedinačnog sna kao i na posebnosti ličnosti, života, obrazovanja, društvenog statusa i zdravlja svakog snevača ponaosob (isti elementi sna za bogataša ili oženjenog čoveka imaju drugo značenje nego za siromaha ili neoženjenog čoveka). Na primeru tri sna o gubitku nosa jednog trgovca parfemima Artemidor je pokazao da nos ne mora uvek podrazumevati isključivo seksualni simbol kako to kasnije mahom smatraju psihoanalitičari (Frojdov prisni prijatelj, psihoanalitičar Vilhelm Flis smatrao je da su bolesti povezane sa seksualnošću izazvane poremećajima sluzokože nosa, a čak je tvrdio da je nagomilavanje sluzi u nosu ekvivalent menstrualnom odlivu).

Prvi put kada je parfimer sanjao san o gubitku nosa propala mu je radnja što Artemidor objašnjava time da gubitkom nosa trgovac gubi i instrument pomoću koga je procenjivao svoje parfeme. Drugi put neposredno po snevanju istog sna parfimer je optužen zbog falsifikata i morao je pobeći iz svoje domovine, te je ovoga puta gubitak nosa bio lozinka za gubitak časti. Kada je pred kraj života sanjao isti san, on se uplašio od toga šta će mu se sada desiti. I zaista parfimer je ubrzo umro, jer kako komentariše Artemidor: Lobanja mrtvog nema nos.

Sve do 16. veka Artemidorov spis Oneirocritica bio je najpopularniji priručnik za tumačenje snova u Evropi. Bio je izvor za gomilu sanovnika koji su nudili pregršt tumačenja za slike kojima su dominirale voda, vatra i krv. Renesansni pisci građu za svoje priče nalaze upravo kod Artemidora u njegovoj šestoj knjizi koja opisuje devedeset pet snova i načine na koji su se oni obistinili, a čija sadržina budi opipljive paralele sa Frojdom. U tim snovima reflektuje se čitav jedan svet želja i strahova sa posebnim akcentom stavljenim na one najveće strahove – strahove od bolesti, smrti i samoće. Neizbežno je zapaziti da se Artemidorove metafore i metonimije mogu povezati sa Frojdovim teorijskim vokabularom kondenzacije i premeštanja u snu. Sve to ovog jedinstvenog tumača snova (čije će delo Mišel Fuko isticati kao prvi primer socijalne konstrukcije seksualnosti u poznoj antici) čini svojevrsnim intelektualnim kuriozitetom jednog vremena.

Snovi i Inkvizicija


Inkvizicija

Tokomsrednjeg veka i renesanse većina autora, osim Artemidoru, priklonila se
i petostrukoj podeli proročkih i neproročkih snova rimskog
neoplatonističkog filozofa Makrobija (4. vek pre n.e.) koji je ostao
upamćen kao jedan od poslednjih paganskih pisaca starog Rima i autor
koji je opisao svet sa stoičke i neoplatonističke tačke gledišta
govoreći naizmenično o numerologiji, solarnom sistemu i stanju duše u
snovima. Verovanje u proroćke snove bilo je pojačano i hrišćanskom
teologijom. S druge strane Avgustin i Toma Akvinski (1225-1274) bili su
skeptični u pogledu snova kao oruđa proricanja.
Prelomnu tačku pravi Žan Žerson (1363-1429), učitelj, pesnik i teolog koga
istorija pamti kao zastupnika teorije o superiornosti sabora nad Papom
u hijerarhiji Rimokatoličke crkve. U svojem spisu De probatione spireitum
Žerson je uspostavio pravila za razlučivanje vizija od proročkih snova.
Njegova dela su nudeći načine za razaznavanje svesnog ili nesvesnog
fabrikovanja vizija postala vremenom obavezan priručnik za svakog
ispovednika ili inkvizitora. U 17. veku, Žersonova pravila za
razlučivanje pravih od lažnih vizija izrastaju u skup uputstava koje je
Španska Inkvizicija podelila svim sudijama. Posle Žersona, učeno
mišljenje o snovima dugo vremena nije bilo naročito inventivno niti
originalno.
Stvari se menjaju sa Pedrom Sirueljom (1470-1548), humanistom koji je predavao i filozofiju i matematiku na univerzitetu Alsalu de Henares.
On je verovao da snovi imaju tri izvora: prirodni, moralni i teološki,
od kojih je posebno zanimljiv moralni uzrok koji u grubim crtama
podseća na Frojdovu teoriju snova po tome što duh u snu ponovo iznosi
iskustva iz prethodnog dana. Ovi moralni snovi, prema Siruelju,
naročito se dešavaju "ljudima koji se bave poslovima i obrazovanjem",
koji po "čitav dan troše veliku količinu duševne snage na svoje
zanimanje". Njihova uobrazilja je jednako obuzeta njihovim poslovima,
ne samo dok su budni, već i dok spavaju. Noću, uobrazilja nastavlja da
se bavi dnevnim zaokupljenjostima. Tako se događa da pojedinci, koji su
snažno zauzeti trgovačkim, pravnim, ili intelektualnim teškoćama često
sanjaju o rešenjima svojih teškoća, ili prave bolje odluke nego kada su
budni i izmoreni stalnim razmišljanjima o svojim problemima.
U renesansi nije bilo mnogo autora koji su beležili svoje snove. U
najvećem broju slučajeva autori su zapisivali samo one snove koje su
oni smatrali neobičnim i uznemirujućim. Uobičajeni snovi, vezani za
događaje od prethodnih dana, i oni koji su se ticali seksualnih
fantazija i ličnih strepnji, smatrani su manje važnim i, uopšte uzev,
nisu beleženi osim u slučaju Lukrecije De Leon - žene koja je u vremenu
kada bi se zatvarali svi koji bi rekli ono što ne sme da se kaže, kroz
hiljade svojih snova uspela da na mikroplanu formira političko
podzemlje Španije 16. veka. No, to je bio primer fikcijskih snova, u
kojima individua upotrebljava formu sna kako bi saopštila ideje koje bi
se, ako bi bile izražene drugim sredstvima, mogle pokazati opasnim. Kao
što su se i pokazale.
U konkretnom slučaju Lukrecijinog anarhoidnog čina odbacivanja autoritarne vlastodržačke doktrine snovi
su predstavljali španskog kralja Filipa Drugog kao monarha koji je
izneverio Boga, svoje kraljevstvo i svoju porodicu, i stoga neće nikada
steći slavu bilo na zemlji bilo na nebu. Anatemišući je kao "zlu
snevačicu" Inkvizicija je Lukreciju osudila kao izdajicu zbog akta
pobune protiv kralja u snovima.
Ova neobična žrena za koju je jedan od inkvizitora rekao da je toliko lepa da bi zbog nje i mrtvac
ustao iz groba i načinio je trudnom, kroz istoriju je proglašavana
šarlatanom i proročicom, zarobljavana u klišeiziranu žensku bivalenciju
svetice i grešnice, ali ono što je ostalo kao neosporno jeste činjenica
da je Lukrecija svojim unikatnim primerom pokazala kako žena može da
ostvari indirektan politički uticaj u ranoj fazi modernih vremena.

Na polju umetničkog delovanja krajem 15. i početkom 16. veka kod
istaknutih teoretičara poput Molinea Lemera i Bušea san postaje okvir u
koji se mogu smestiti sve vrste tema od tragične sudbine čuvenih
ličnosti do opisa alegorijskih putovanja. Tragičko osečanje
nepostojanosti svih stvari na ovom svetu nastanjuje onirične pesme
Forkadela iz 1551. i Di Bela iz 1550. godine. Svi ti poetski i
vizionarski snovi razlikuju se od onih srednjevekovnih. Srednjevekovni
pisci su često koristili jezik snova da bi opisali onostrani svet – na
pimer u snu o paklu Raula od Udenka (krajem 12. i početkom 13. veka),
jednom od dela koja su možda poslužila kao inspiracija Danteu. Snevači
iz perioda renesanse, međutim kreću na alegorijska putešestvija koja se
odvijaju u znaku fortune ili nekog moralnog imperativa, ne zalazeći u
zagrobni svet. Pa, ipak pesnici neće zakoračiti u predele snova samo
posredstvom svojih vizija, već prvenstveno i u najvećoj meri preko
fantazma. Pesme o snu isprva se rađaju iz žudnje. Dok je na početku
srednjeg veka žena bila kodifikovana kao đavolji mamac i otrov za mušku
dušu, sa poezijom provansalskih trubadura u 11. veku, viteškim romanima
Bretonskog ciklusa i italijanskom stilnovističkom poezijom žena u
vrtlogu idealizovane seksualne strasti biva postavljena na oltar
idolopoklonstva. Kao predmet čedne i oplemenjene ljubavi, žena je ona
za kojom se žudi i ona koja je nedostižna, a željena je najčešće baš
zato što je nedostižna. Stoga, čovek renesanse posredstvom ljubavne
žudnje zakoračuje u predele snova težeći ka zaboravu u nostalgiji za
prvobitnim utočištem.
San je u renesansi neka vrsta azila u kome ljudska bića nalaze utočište, a poetska vrednost ovih tekstova
bazira se na bekstvu od opterećujuće stvarnosti, jer renesansni pesnik
obeležen predstavom nemoguće ljubavi u vidu udaljene gospe je često
"saturnijalac", melanholik čije duboko nezadovoljstvo nalazi
kompenzaciju u noćnom životu, dok se u baroku pod uticajem Grifijusovih
morbidnih snatrenja o lešu voljene već nazire veza između Erosa i
Tanatosa, a sam san se kao u Žodelovoj Zatočenoj Kleopatri poistovećuje sa "mračnom dolinom" i "večitom noći".
Na tom prelazu dve epohe, postojeće obrise renesansnog duha i
pomaljanje novog baroknog tipa čoveka zadubljenog u knjigu najbolje je
obuhvatio Albreht Direr (1471-1528) u izvanrednoj slici Melanholija (1514) koja prožimanjem melanholičnog karaktera sa geometrijom ispisuje melanholiju kao konačnu sudbinu čoveka od nauke.
Nezavisno od toga da li je u pitanju bilo vreme kada se verovalo da je
svet knjiga ispisana Božijom rukom ili vreme renesansnog haj-teka i
baroka nešto je po pitanju snova bilo zajedničko i teoretičarima i
umetnicima: i jedni i drugi su shvatili da san predstavlja oslobođenje
i jedino mesto u kome je čoveku dopušteno da bude ono što jeste.

Širom zatvorenih očiju

Nakon što je kopernikanska revolucija ostavila neizbrisiv ožiljak na
narcističkom Egu, u vreme potonjih dramatičnih istorijskih promena kada
industrija i trgovina postaju pokretačke snage društva, a napredak
nauke menja shvatanje života, romantičari će prokrčiti put novom načinu
življenja i poimanja sveta i novom pogledu na svet snova, održavajući
živom potrebu da se veruje u nešto drugo, a ne isključivo u
prosvetiteljske vrednosti logike i naučnog optimizma.
Tako se javilo verovanje u subjektivna osećanja pojedinca koje je u Francuskoj podstakao Ruso (1772-1778), a u Nemačkoj pokret Sturm und Drung.
Kult pojedinca jačala je romantičarska očaranost kako jakim osećanjima
iracionalnog i neobjašnjivog, tako i snažnim prirodnim silama koje
pojedinca približavaju "neizrecivom". Povod za ovakve romantičarske
postulate, pored filozofske podloge u vidu Kanta (1724-1804), Fihtea
(1762-1814), Šelinga (1775-1854) i introspektivnog, radikalno
simboličkog, mitskog jezika hermetične filozofije svih epoha, dobrim
delom je bila i zapadna alhemija koja je protutnjala Evropom krajem
renesanse tokom osamnaestog veka kao rezultat nekompatibilnosti sa
hipertrofijom racionalnosti koja karakteriše duh Prosvetiteljstva.
Romantizam se otud nameće i kao produžetak ali i kao reakcija protiv
pragmatičkog univerzuma Prosvetiteljstva, kao ona metaracionalna
reakcija na empirizam povezana sa arhetipskim svetom alhemijskih tema i
simbola. To je odraz onog nepoznatog sveta kojim dominira sklonost ka
egzotičnom, nedokučivom, tajanstvenom, čudnom, okultnom i čudovišnom.
Kako bi se približili izvoru tog nepoznatog sveta romantičari brišu
granice između sna i zbilje uspostavljajući veze između razuma i
osećanja, misaonosti i nagona, realnosti i iluzije, umetnosti i života
u kojima se ne isključuju suprotnosti i ne razrešuju antiteze već se
sakupljaju u istovremeno prisustvo.
Takvim prožimanjem stvara se onaj, kako bi to Ruso rekao neodređeni i neodredivi ("je ne sais
quoi") ambijent podesan za noćne vizije naseljene utvarama. To osobeno
romantičarsko stremljenje (sehnsuchtza) ka svemu što je
daleko, čarobno, nepoznato srećemo u punom sjaju u nemačkom romantizmu
koji dobrim delom potiče i od "naučnih" okultnih doktrina Antona
Mesmera (1734-1815) i njegove ideje magnetske unije duše, zbog koje su
nemački romantičari bili tako fascinirani pojavama kao što su animalni
magnetizam i višestruka ličnost. Sa tim stremljenjem ka neobjašnjivom i
nepredvidivom išlo je i interesovanje za snove, kao još jedan
romantičarski kanal za opštenje sa spiritualnim svetom. Kroz
imaginaciju i snove oni istražuju pitanje dvojnosti, amblematsku
nemačku opsesiju koja će se iz romantičarske tradicije dvojnika kao
figure pisca, chauerromana kao nemačkog odgovora na engleski
gotik s kraja 18. veka i fantastičnih priča E.T.A. Hofmana u prvoj
polovini 19. veka izliti i u 20. vek u film kao svet dvojnika, sa čim
se susrećemo i u prvom zaokruženom narativnom delu koje napušta
pozorišne konvencije, filmu Praški student (Der Student von Prag/The student of Prague,
1913), faustovskom pričom o mladom studentu koji prodaje svoj odraz u
ogledalu, a samim tim i svoju dušu vešcu koji čini da taj odraz postane
ubilačka inkarnacija studentovog zlog Drugog Ja.
Daleko pre pojave filma romantičari su se fokusirali na pitanje dvojnika kao na
mračno naličje agresivnog racionalizma epohe Prosvetiteljstva
nastavljajući da istražuju ono nepoznato, skriveno, tajanstveno,
"obezdomljeno" pokrećući rad sablasti, čineći od naše svesti jednu
vrstu teksta u neprekidnom prevodu. Teksta koji se čita u snovima širom
zatvorenih očiju (osamnaestovekovni izum nepoznatog se u braku sa novim
tehnologijama izlio i u 21. vek nastavljajući da uvećava moć sablasti
širenjem virusa nelagode o čemu više reči ima u poglavlju Snovi i simulacije).
Usmeravajući na ovom tragu svoj pogled ka nepoznatom, ka Šelingovom
univerzalnom simbolizmu, prema arhetipskim slikama bogatog
asocijativnog spektra, nemački doktor Gotlif Hajnrih Fon Šubert
(1780-1860) je napisao dve veoma uticajne knjige – jednu o noćnoj
strani nauke i jednu o simbolizmu snova u kojima jezik snova naziva
hijeroglifskim jezikom. Romantičarski pisci su znali kako da koriste
ovaj hijeroglifski jezik da bi otkrili mračne sile nastanjene u čoveku.
Oni su se fokusirali na nesvesno uz čiju pomoć iskazuju čežnju za nečim
dalekim i nedostižnim, dotičući se tema kojima će se lekari po
Frojdovom priznanju znatno kasnije pozabaviti.
Tako nemački romantičarski pesnik i teoretičar Novalis (1772-1801), jedan od mladih
genija, govori da "se svet pretvara u san, a san u zbilju". On je
napisao roman o mladom Hajnrihu koji traga za "plavim cvetom", što ga
je jednom video u snu i za kojim otad čezne. Okružen snovima, duhovima,
vizijama na opijumu engleski romantičar Samjuel Tejlor Kolridž
(1772-1834) istu misao je izrekao ovako: "Šta ako si samo sanjao? I ako
si u snu bio na nebu i tamo ubrao čudesan i prekrasan cvet? I šta ako
si, probudivši se, zatekao cvet u svojoj ruci? Ali, šta tada?".
Kolridž pesnik, filozof i zavisnik od opijuma pravi je profil snevača
kao čoveka čija poezija je zadubljena u misteriju. U njegovoj organskoj
filozofiji snovi su telesno iskustvo ali i okidač moćne poetske
idealističke transcedentne imaginacije. Kolridžova vitalistička,
organska filozofija stvorila je fragmentarnu teoriju snova jedinstveno
slikovitog jezika i u neku ruku je anticipirala psihoanalizu. Ali, kada
je naučno istraživanje snova otpočelo, oko 1850 godine, ono se odvijalo
odvojeno od, za romantičare, karakteristične književne i mističke
eksploatacije te teme. Došlo je do medikalizacije imaginacije.

Razvoj
tehnika proučavanja nečijih snova bio je jedan od krupnijih doprinosa
druge polovine 19. veka. Francuski istraživači, Mori i Erve De
Sent-Deni odigrali su odlučujuću ulogu na tom polju. Markiz Erve De
Sent-Deni (1823-1892) za cilj je imao u potpunosti da ovlada svojim
snovima (dok je Robert Luis Stivenson /1850-1894/ koristeći njegovu
tehniku od likova iz svojih snova koje je zvao patuljci tražio pomoć u
pisanju knjiga, a na ideju za pisanje romana Doktor Džekil i Mister Hajd
došao je prilikom jednog grozničavog sna koji je imao posle krvarenja)
i u toj želji uspeo je i da najavi Frojda tvrdeći kako se u snovima
reprodukuju tzv. "delići sećanja" za koje se misli da su zaboravljeni.
No, kreativna imaginacija nastavlja da funkcioniše i rešava probleme,
te postoji fenomen koji on naziva "apstrakcija" i "superpozicija", a
koji nalikuje onome za šta je Frojd, kasnije, koristio termine
premeštanje i sažimanje.
Jedan nemački istraživač snova
Robert je tvrdio kako je cilj "rada snova" izraza koji je kasnije
preuzeo Frojd bio da se mozak oslobodi slika koje su ga opterećivale.
Na Frojda su takođe uticala i Šernerova interpretiranja slika viđenih u
snu kao reprezentacija mentalnog stanja snevača i njegov rad u kome je
izložio teoriju po kojoj su svetlo i tama u snovima bili povezani sa
stepenom jasnoće ili zbrkanosti misli i osećanja.
No, kada je Frojd započeo ispitivanja vlastitih snova, on se u svom radu nije
rukovodio intelektualističkim ili spiritualističkim parametrima
uobičajenim za psihologe njegovog vremena. Njegovo polazište je bio
romantizam. Romantičarski metod da se živi spontanitet nesvesnog
prevede u realnost stimulusanjem individualne imaginacije, iskazivanjem
naklonosti za nepoznato bio je Frojdova polazna tačka. Naslanjajući se
na romantičarsku glad za nejasno, neugodno, zagonetno, koristeći
"gotske" situacije (otkinuti udovi, odsečene glave, odrezana stopala
koja sama plešu) i Šelingovu definiciju uznemirujućeg kao nečeg što je
trebalo da ostane skriveno, ali je izbilo na površinu, Frojd 1919. piše
esej o korenu nepoznatog (unheimliche) ilustrujući svoje teorije o vraćanju potisnutog Hofmanovom pričom Zandman (Der Sandmann/The Sand Man),
o vešcu iz dečijih košmara koji se ponavljaju iz noći u noć. Ova
fascinantna teorija o nepoznatom koja sa svakim novim čitanjem nedri
neka nova pitanja ostaje aktuelna sve do danas prevahodno kroz
fotografiju i film kao svet fantazmatskih dvojnika, no dvadesetak
godina pre ovog poduhvata Frojd je već otvorio veliku teoriju snova.
Snovi su pred kraj 19. veka dospeli u središte psiholoških, medicinskih
i književnih traganja. Frojd prateći postoječe medicinske, psihološke i
književne tragove pravi epistemološki rez dovodeći snove u vezu sa
unutrašnjim, a ne spoljašnjim nadražajima proučavajući sopstvene snove
ne zbog ovladavanja njima, već kako bi dozvolio da u njima progovori
želja. Konceptualizaciju svog modela sna kao ispunjenja želje Frojd je
zasnovao na svom snu poznatom kao Irmina injekcija.
Sa dolaskom 20. veka Frojd će sve sigurnije početi da istražuje lavirinte snova koji vode u daleke i sukobljene svetove.

Naučna tumačenja snova

Vek koji će nam, između ostalog, doneti otkriće genoma, Specijalnu teoriju
relativnosti, dva Velika rata i pad Berlinskog zida otvorio je Zigmund
Frojd (1856-1939) prvim sistematičnim remek-delom psihoanalitičke
revolucije, knjigom Tumačenje snova (Die Traumdeutung). Zanimljivo je,
da je Frojd delo napisao 1899. godine, ali je tražio da bude štampano
1900. kako bi otvorio 20. vek u sam osvit herojskog doba psihoanalize
(ispostaviće se da je tih godina rođen i Žak Lakan). Za prvih šest
godina Tumačenje snova je prodato u svega 600 primeraka, ali posle
njega više ništa neće biti isto.

Piše: Rastko Ivanović

Frojd

Te 1900. godine počinje naučno tumačenje snova postavljanjem osnova za
dubinsku psihologiju ustanovljenu Frojdovom psihoanalizom i analizom
individualno nesvesnog iz čega proishodi i dinamika sna. U
intelektualnu avanturu razvijanja svoje teorije Frojd je krenuo
analizom vlastitih snova za šta mu je poseban podsticaj predstavljalo
osećanje tragičke krivice prema ocu Jakobu, koje je ostalo od najranije
mladosti, a koje će ga svojim nepodnošljivim nabojem dovesti i do prvog
nagoveštaja oceubilačke dimenzije edipalne organizacije koju će
izložiti u Tumačenju snova.

Frojd se vremenom pored vlastitih snova koje je do tančina opisivao svojoj supruzi Marti,
zainteresovao i za snove svojih neurotičnih pacijenata, koji su onog
časa kada je prestao da deluje pritiskom ili sugestijom na njih, kada
im je dozvolio da se slobodno izražavaju, počeli spontano da mu opisuju
svoje snove. Stekao je utisak da su snovi značajni, te je počeo i da ih
beleži. Frojd polako postaje psihoanalitičar koji "vlastito nesvesno
povija kao receptivni organ ka pacijentovom nesvesnom koje se lagano
pomalja". Na tom putu u pacijentovo nesvesno najviše mu je pomogla Fani
Mozer koja mu je tokom seanse ponavljala: "Ne govorite mi, ne dodirujte
me samo me slušajte". To je predstavljalo začetak slobodnih
asocijacija.
Uvođenje slobodnih asocijacija predstavlja
najodlučniji momenat u istoriji psihoanalize. Pošto se pacijent opustio
fizički i mentalno Frojd od njega ne traži da se seti izvora svojih
nevolja, nego mu pomaže da pusti misli na volju ne sputavajući ga
svojom kontrolom. Metodom slobodnih asocijacija Frojd je otkrio i
manifestni (svesno iskustvo tokom sna) i latentni (ono skriveno u
nesvesnom) sadržaj sna. Time je ovaj strastveni kolekcionar egipatskih
i klasičnih antikviteta poput arheologa počeo da dešifruje nepoznati
jezik snova polako sve više otvarajući podzemne odaje bolnog i
skrivenog pamćenja.

Frojdovo tumačenje snova

Odlazeći na spavanje čovek svake noći na isti način na koji skida svoje odelo
svlači i svoju psihu, odriče se svojih psihičkih tekovina te se u oba
aspekta i fizičkom i psihičkom približava situaciji sa samog početka
životnog razvoja. Somatski posmatrano, spavanje je, po Frojdu,
reaktiviranje boravka u majčinoj utrobi. O tome svedoče stanje
mirovanja, toplota, odsutnost nadražaja i fetusni položaj u kome ljudi
spavaju. Najviše odmora donose oni snovi za vreme kojih je um najmanje
aktivan, pa stoga snovi imaju po Frojdu imaju zadatak da utišaju svest
i očuvaju proces spavanja što nije baš lak zadatak.
Kako u toku spavanja slabi budnost našeg unutrašnjeg policajca Superega koji
nam nameće zakone suprotstavljene našim željama, u snovima stvaranjem
kompletne narcističke situacije dobijamo pravu priliku za ispunjenje
potisnutih želja, agresivnih poriva i seksualnih nagona koji se nisu
mogli ostvariti, već su ostali zakopani u dubini podsvesti. Problem se,
međutim, javlja zbog toga što se sudbina potiskivanja za pojedini nagon
sastoji u nemogućnosti olakog prelaska iz sistema nesvesnoga u sistem
predsvesnoga. Sam materijal nesvesnog je potisnut sadržaj.
Um, naime, u sebi krije dve odaje: svesno i nesvesno i njihove želje se
često razlikuju. Kada su svesno i nesvesno saglasni oko onoga što žele,
onda je san ispunjenje želje (dok je išao u školu Frojdu se često
dešavalo da prečuje buku budilnika sanjajući sebe kako leži na
osunčanoj poljani u švajcarskim brdima što na najplastičniji način
ilustruje dvostruku funkciju sna da bude čuvar spavanja, koji nas štiti
od spoljašnjih nadražaja /budilnik/ i da ispunjava želju /nastavak
spavanja/). Međutim, kada su želje nesvesnog uma drugačije, onda je
"san prerušeno ispunjenje potisnute želje". Na taj način, san kao
kombinacija dnevnih ostataka (pojedinih dnevnih sećanja) i energije
sadržane u nesvesnoj potisnutoj želji predstavlja suočavanje s
neželjenim nagonskim impulsima.
Frojdova teorija smatra da kod svakog čoveka postoje želje za koje ne bi voleo da drugi znaju, kao
i želje za koje on sam ne bi želeo da zna, pa su zato te želje
maskirane, a latentne misli potisnute, što se postiže cenzurom koja
propušta samo ono što je njoj prijatno, dok u nesvesno potiskuje te
nedozvoljene želje (ukoliko san probudi snevača znači da cenzura nije
bila efikasna).
Dakle, kada čuvar vrata ili cenzor radi, san
tada deluje drugačije od originalne želje, a želje se pojavljuju u
izopačenoj formi, kako ne bi bile prepoznate od svesnog dela ličnosti,
za šta je dobar primer pisac koji u strahu od cenzure ublažava i
izopačuje izražavanje svog mišljenja, pa stoga počinje da govori u
aluzijama u prerušenom obliku koji deluje bezazleno. Govoreći šta se
desilo između dva mandarina u Kini on, zapravo, govori o činovnicima u
svojoj domovini (nešto slično srećemo u holivudskoj "dramaturgiji
termita" Manija Farbera po kojoj je priča samo osnov da bi se ispod nje
sabijala značenja a ispred nje nudile alegorije).

Hvatač snova

Da bi se otkrile te skrivene misli sna prekrivene aluzijama potrebno je
njihovo pretvaranje u latentni sadržaj sna, tj. tumačenje manifestnog
sadržaja sna. U tom slučaju prvo se mora napraviti razlika između
"ispoljenih sadržaja" (koji se pojavljuju u snu) i "latentnih sadržaja"
sna (nesakrivenih podsvesnih želja koje su stvorile san) koji skrivaju
smisao sna ili ono što je neprihvatljivo za svestan deo ličnosti i onda
u saradnji snevača i tumača putem slobodnih asocijacija ti sadržaji se
moraju dovesti u svest.
Kao što vidimo jasno je da san nikada
ne ponavlja verno podatak iz stvarnosti, već pravi aluziju koju treba
odgonetnuti kako bi se otkrilo šta ona skriva i šta san poručuje. Kako
se često u tumačenju snova previđa postojanje novih misli koje se kao u
kakvom rebusu kriju iza sna, a koje smo zanemarili misleći da smo
rešili zagonetku sna da bi se otkrila potisnuta želja ili dinamičko
jezgro sna, da bi se prokrčio put do prave prirode sna potrebno je
proniknuti do latentne misli sistematskim odmotavanjem iskrivljavanja u
"radu sna". Da bi se to postiglo moraju se protumačiti četiri faze kroz
koje prolazimo tokom snevanja: sažimanje, premeštanje, predstavljanje i
sekundarna revizija.
Sažimanje je zamena celine jednim delom kada sadržaj manifestovanog sna
ima manje sadržaja od latentne misli. Kada je uloga sažimanja
najizraženija moguće je potpuno izostavljanje određenihi latentnih
elemenata. Premeštanje je proces prilikom koga se latentni element
zamenjuje aluzijom. Ekstreman oblik premeštanja je totalna inverzija,
tj. zamena nečega njegovom suprotnošću (odeća npr. simbolizuje nagost).
Predstavljanje je proces uz pomoć kojeg se apstraktne ideje
manifestuju konkretno ili grafički. Krajnja aktivnost procesa sanjanja,
"sekundarna revizija", samo je kombinacija neposrednih rezultata
prethodnog rada sna i njihovo uobličavanje u jedinstvenu, razumnu i
koherentnu priču.
Frojd snove objašnjava individualno
nesvesniim, a to su sadržaji sna koji su u vezi sa ličnim doživljajima
individualnog porekla. Na primeru jednog Frojdovog sna u formi želje u
prerušenom obliku to bi izgledalo ovako: "Kada mi je bilo četiri
godine, tokom putovanja vozom iz Lajpciga video sam svoju majku nagu.
Par godina kasnije sanjao sam san pun anksioznosti... Moju majku, koja
izgleda neobično mirno, kao da je u snu, unose u sobu neki ljudi sa
ptičjim glavama i spuštaju je na krevet. U tom trenutku se budim i
trčim ka svojim roditeljima". Frojd potom tumači svoj san: "Video sam
te bogove sa ptičjim glavama na egipatskom pogrebnom spomeniku u
Filipsonovoj Bibliji. A dečak po imenu Filip mi je otkrio kako se u
slengu kaže seks. Nemačka reč Vogeln, koja u slengu znači
seks, takođe znači ptica. "Mirni" izraz lica moje majke preneo sam sa
lika svog dede koga sam video na samrti. Moja anksioznost zbog njene
"smrti" prikriva želju uperenu protiv oca".
Ovaj san sadrži tipičnu želju iz detinjstva: Želju za smrću usmerenu na oca i seksualnu
želju usmerenu na majku. Ovakvu seksualnu simboliku Frojdovog tumačenja
snova kao ispunjenja želje osporiče i nastavljači i revizionisti
njegovog dela.

Frojd i Lakan

Frojdova teorija o delovanju cenzure u snovima bila je u suštini retorička i kao takva bila je vrlo privlačna kasnijim (post)strukturalistima koji su, sledeći De Sosirovu lingvistiku, u suštini um doživljavali kao jezičku konstrukciju. Oni na čelu sa Žakom Lakanom (1901-1981) ipak preispituju Frojdovu teoriju da je san ispunjenje želje postavljajući pitanje: Da li jedan san ima samo jedno pravo tumačenje ili više paralelnih, alternativnih i ravnopravnih? Svoju hipotezu da san ostvaruje želju da bi se spavanje održalo, a koja implikuje dve pretpostavke: da je san čuvar spavanja i da nesvesna želja remeti san, Frojd je najpre argumentovao na jednostavnim snovima.

On povodom toga navodi kako se obično posle slane večeri budi žedan usred noći. Tako je jednom prilikom sanjao kako pije vodu iz etrurske urne, ali je voda bila toliko slana očigledno zbog pepela da nije mogao utoliti žeđ. Nakon toga se probudio i uvideo da je želja, u ovom slučaju biološka potreba produkovala san koji je trebalo da je zadovolji. Međutim, kako se tako snažna potreba ne može zavarati jednim snom došlo je do buđenja.

Odnos između biološke potrebe, sna i buđenja, Frojd generalizuje, po principu analogije, na odnos između psihičke želje, sna i buđenja. Kao prvu kariku u toj generalizaciji, Frojd navodi dečije snove, takođe vezane za biološke potrebe, ali koje bi mogle biti zadovoljene alternativnim objektom. Tako, na primer, dečak koji je morao da preda korpu trešanja jednom oficiru, sledeće noći sanja da je pojeo sve trešnje. Dečaku san ispunjava želju na vrlo direktan način. Svakako ovo nije potreba koja bi se morala zadovoljiti da ne bi inače došlo do buđenja. Naime, dečak nije bio gladan. Reč je o finijoj potrebi – želji koja je usmerena na specifični objekt na trešnje. U tom smislu, u poređenju sa nagonskom potrebom, želja je finija, nalik "luksuzu".

Na Frojdovo geslo sna kao interpretacije želje Lakan dodaje da san uvek krije neispunjenje želje. Da bi pokazao da se želja uvek referiše na neku novu želju Lakan kao paradigmatičan primer navodi poznati primer sna o prelepoj mesarevoj ženi.

Jedna snevačica je želela da svakog dana za doručak pojede zemičku sa kavijarom.

Njen muž je mesar tako da je mogao da joj zadovolji razne želje, do detalja. Takođe, on je i genitalni karakter, čime Lakan pravi aluziju da je mogao da zadovolji snevačicine potrebe vezane za seksualni odnos. Međutim, ona je morala da ima i druge specifične želje koje da bi ostale želje moraju ostati nezadovoljene. Pomalo šaljivo, na pitanje šta hoće mesareva žena, Lakan odgovara - kavijar, uz komentar da je to ujedno i ono što ona neće. Nesretna snevačica je molila svog muža da joj ne poklanja nikakav kavijar.

Može se primetiti da se ovaj komentar razlikuje od Frojdovog - O čemu sanja guska?- O kukuruzu. Želja je luksuzna, lukava, varljiva, dovitljiva i da bi ostala želja, po Lakanovom mišljenju, ona mora ostati nezadovoljena (za razliku od potrebe). Biti to znači želeti, a najveća želja je da uvek želimo.

Na ovom primeru vidimo da želje koje se ostvaruju u manifestnom sadržaju sna, indirektno ostaju nezadovoljene, potisnute, latentne misli koje ukazuju na nesvesni subjekt. Subjekt snevanja zna za prevaru, jer dok se želja u usnulom Egu zadovoljava haluciniranjem kroz san, latentne misli nesvesnog subjekta znaju da ta želja ukazuje na mesto manjka, a taj manjak je ono što preostaje nakon buđenja.

Gde je želja tu je i nedostatak. Želja kao rana stvarnosti rascepljuje subjekta i onemogućuje mu da bude potpun, baš stoga što mu uvek nešto nedostaje.

Jungovo tumačenje snova



Za razliku od nesigurnog, papirnatog, rastočenog, rastrojenog postmodernog
subjekta i njegovog lakanovskog, protejskog Ja kod koga je i nesvesno
strukturisano kao jezik, New Age obrt ističe Karla Gustava
Junga (1875-1961) i njegovu teoriju snova koja pokušava da reanimira
ono egzotično i barokno što je nemerljivo u čoveku.
U ranoj fazi svoje karijere Jung je opčinjen Frojdovim Tumačenjem snova
stupio u prepisku sa njim, da bi ga 1907. godine i posetio u Beču.
Nakon intenzivne saradnje do prekida je zbog nepomirljivih razlika po
pitanju shvatanja prirode libida i koncepta nesvesnog došlo sedam
godina kasnije.
Jung je 1913. godine doživeo izvanredno
snažnu viziju. Imao je seriju snova u kojima čudovišan potop prekriva
sve severne zemlje i nizije između severnog mora i stepa. Na kraju se
celo more pretvara u krv. Ta vizija se ponavlja u snovima nekoliko
nedelja kasnije praćena glasom koji je rekao da je sve to "sasvim
stvarno i da će tako biti". Usledio je niz sličnih zloslutnih snova
koji se završio u junu 1914. godine. Kada je u avgustu 1914. izbio
Veliki rat , Jung je shvatio da njegovi snovi nisu bili lični i poželeo
je da razume mehanizme u kojima se njegovo lično iskustvo podudaralo s
iskustvom čovečanstva u celini. Analizirajući kako svoje, tako i tuđe
snove Jung je 1917. godine došao do rešenja u vidu ideje o postojanju
nadličnog nesvesnog.
Kolektivno nesvesno predstavlja riznicu
sveukupnog ljudskog iskustva, trezor u kome su pohranjena duhovna
iskustva hiljada generacija naših predaka koja se prenose sa generacije
na generaciju. Ovim otkrićem Jung vraća čoveka carstvu mita kao onoj
jedinstvenoj prapostojbini skrivenoj pod suncem kolektivnog nesvesnog,
kao onom mestu koje je ljudskom biću dostupno u snovima i mašti.
Kolektivno nesvesno je kreator sna, a sam san je kao neko mitsko biće –
polusvesno, polunesvesno – u kome se Ja sreće sa arhetipskim
predstavama i simbolima kolektivnog nesvesnog. U snovima Ja se
približava nečem univerzalnom, istinskom, većem čemu čovek neumitno
stremi u tami primordijalne kosmičke noći. Modernim rečnikom govoreći,
san je kao veliki kompjuter koji integriše naše mikrokosmičko self sa makrokosmosom i potom štampa podatke.
Zašto? Pa, zato što je istorija, po Jungu, pokazala da u pojedinim
životnim situacijama čoveku vrlo često individualno iskustvo sadržano u
individualno nesvesnom ne doprinosi u razrešenju nekih njegovih dilema.
Stoga se u tim graničnim situacijama javljaju arhetipski simboli
sadržani u kolektivnom nesvesnom (Jung) i "figure predaka" iz
familijarnog nesvesnog (Leopold Sondi, 1937) koji pomažu da se lično
utopi u kolektivnom da bi se potom otkrilo u ličnom.

Arhetipski san

U kolektivnom nesvesnom nisu prisutna potiskivanja, već sadržaji prisutni
pre svakog individualnog iskustva. Te arhaične ostatke snova predaka
sadržane u kolektivnom nesvesnom Jung naziva arhetipovima i to su u
svakom od nas pohranjene "mudrosti iskustava bezbrojnih milenijuma"
(Arhetipovi kao animus, anima, senka se manifestuju u snovima u vidu
simbola ili figura starca, mladića, đinovskog pauka u zavisnosti od
situacije do situacije). Kada snovi imaju arhetipski kontekst pre
arhetipskih paralela tumač snova mora da iscrpi sve mogućnosti iz
ličnih asocijacija snevača kako bi se saznalo šta taj simbol znači za
osobu koja ga je sanjala. Tek potom posežemo za opštom arhetipskom
simbolikom, to jest metodom objektivne amplifikacije.

U suprotnom ako bismo prilikom tumačenja nekog simbola zanemarili lične
asocijacije snevača interpretacije bi bile neadekvatne (jer zmija u snu
za svakog ima različito značenje). Na nivou amplifikacije bitne su
informacije iz okoline koje su nepoznanica za snevača. Ako se pokaže
potrebnim nakon toga se ide na amplifikaciju u mitologiji, arheologiji,
ritualima praljudi, hemijskim eksperimentima i naravno nauci čime se
otkriva arhetipski smisao datog simbola. Metodom objektivne
amplifikacije otkriva se, dakle, arhetipski smisao sna. Ali čist
arhetipski san je redak. On se javlja samo u "prelaznim situacijama"
našeg života – u ranom detinjstvu, pubertetu, srednjem dobu i pre smrti
"kada postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može, ili ono što
se samo sluti i oseća" i u naročito kritičnim trenucima, kada
arhetipska mudrost treba da pomogne tamo gde individualna zakazuje.

Rezultat tumačenja arhetipskog sna je poput gledanja autoportreta u simboličkoj formi, a

dva osnovna cilja arhetipskih snova su uvećanje svesnosti koje je
dovedeno u harmoniju sa prirodom čoveka, tj. ucelovljenje duše i osećaj
manje izolovanosti od drugih ljudi.


Plod ovakvog tumačenja vidimo u snu jednog Jungovog pacijenta, armijskog
oficira koji je imao bol u levoj peti, a u čijem snu se pojavljuje
zmija koja ga ujeda. Jung je pretpostavio da je on možda načuo ili
pročitao negde u Bibliji priču o zmiji koja je postala neprijatelj žene
i njenog potomstva praćenu izjavom da moraš da udariš njegovu petu, ne
smeš da ga razmaziš jer mora da oseti nešto što nije prijatno u procesu
osamostaljenja i kasnije separacije. Ispostavlja se da paralele postoje
i u Knjizi postanja i u pacijentovoj istoriji. Pacijent je zaista
razmažen majčinim odnosom. Paralele se takođe pronalaze i u staroj
egipatskoj pesmi koja ima isti smisao, a u kojoj je žena uzrok
paralize.
Interesantno je videti i kako posmatrano iz
frojdovske perspektive Jung greši u tumačenju snova na primeru jednog
svog slikovitog sna. Sanjajući jednom prilikom kako ubija velikog
nemačkog mitskog heroja Zigfrida Jung nalazi da je došlo vreme da
napusti svoj herojski idealizam. Iz ugla frojdovske psihoanalize
Zigfrid zapravo predstavlja Zigmunda oca psihoanalize. On je ubijen
nesvesnom agresijom izazvanom megalomanijom Junga koji je želeo da
zauzme Zigfridovo, odnosno, Zigmundovo mesto.
Koren sukoba Frojd-Jung je bio obostran. Kao što se Frojd plašio da će njegova mila
majka psihoanaliza sa Jungom zaglibiti u okultno, mračno i
spekulativno, tako se i Jung, koji je svoju ličnost klesao u snovima i
vizijama, plašio da će se sa Frojdovim psihoseksualnim redukcionizmom
(Frojdov sledbenik Šarp će tvrditi da muzika u snu predstavlja
sublimiranu oralnu želju, dok broj pet predstavlja pet prstiju i
infantilnu masturbaciju) predstava o snovima svesti na reprezentaciju
neispunjene želje, po njemu isuviše jednostavnu i naivnu teoriju, i
stoga je odbacivši Frojdove koncepte manifestnog i latentnog sadržaja,
cenzure sna i rada sna, ne praktikujući kauč (talking cure)
nego dijalog, unoseći prospektivnu funkciju kao anticipaciju budućnosti
proširio polje tumačenja snova, praveći distinkciju u odnosu na Frojda.
U neku ruku Jung je od bludnog sina postao Frojdov Trocki, s tom bitnom razlikom što se Jung za razliku od Trockog vratio.

Jung i Frojd

Prema Jungu Frojdova "besmrtna zasluga" jeste otimanje snova iz gatanja o snovima i iz snova. Brojni sanovnici poput Rečnika snova Madam Voozel bili su aktuelni do pojave Frojdovog Tumačenja snova.
U sanovnicima je sve uniformno i jedan simbol ima isto značenje za
svakog bez ikakvog individualnog izraza. Anđeo predstavlja sreću u snu,
a ljuljaška dobru vest. Sanjate vatru i onda očekujete da će vam se
desiti nešto loše, sanjate mutnu vodu razbolećete se, sanjate konja –
idete na put. Ljudi su se umesto da se bave sobom bavili Sanovnikom. A snovi nisu isti za sve.
San je ograničen kontekstom, dok je kontekst neograničen fiksnim
simbolima. Kontekst sna može biti politički, istorijski, kulturni... To
vidimo i na primeru jednog sna iz vremena Drugog svetskog rata: Jedan
doktor nakon napornog radnog dana se vraća kući i odlučuje da prilegne
i odmori se uz knjigu o slikarstvu Matijasa Grinevalda kada iznenada
zidovi njegove sobe, a potom i čitav njegov apartman nestaju. Svet bez
zidova u ovom snu smeštenom u kontekst razaranja iz perioda Drugog
svetskog rata je snažna metafora kako su nacisti kolonizovali naše
nesvesno, uništavajući ljudima privatnost.

Kao što vidimo na
ovom primeru snovi, naprosto, nisu isti za sve ljude u svim epohama, a
to je prvi na osnovu proteklih epoha, na skali od Artemidora do Alfreda
Morija, nedvosmisleno markirao Frojd.
I pored neospornog
priznanja Frojdu zbog produktivnog naučnog modela tumačenja snova Jung,
ipak, raskida sa konkretnom Frojdovom perspektivom postulirajući
simboličku interpretaciju i presecajući vezu sa frojdističkim
paradigmama biologističke postavke i kartezijanskog materijalizma.
Dok su za Frojda snovi Via regia
u nesvesno, za Junga je osećajno obojeni kompleks put u nesvesno. Jung
simbole za razliku od Frojda ne redukuje na nivo seksualno obojemog
znaka, već ih shvata kao sastavni deo nesvesnog, ("moćno i beskrajno
kao zvezde") koje je baza njegovog učenja. Jung je Frojdov metod
slobodnih asocijacija bitno modifikovao svojim metodom asocijacija. On
je tražio od onoga ko je sanjao da kaže šta ti snovi za njega znače,
umesto da se, često bez tumačenja, proglašavaju seksualnim simbolima.

Iz Jungove perspektive Frojd je zamenio znak i simbol ne uspevajući da ih razlikuje.
To svođenje simbola na znak velikim delom je dovelo do toga da se
bezmalo svi simboli u snu posmatraju kao seksualni, a svaki san kao
koktel neuroza u režiji Vudija Alena.
Sve izdužene stvari
poput visokih zgrada, ruku, prstiju, jezika, drveća, ptica, mačeva,
noževa, pištolja i topova Frojd je označavao kao falusne, a sve okrugle
i šuplje poput vaze kao obeležje za ženske genitalije. Za razliku od
Frojda, Jung je imao sasvim drugačije shvatanje simbola uošte, a
posebno u snovima. Ne samo da ih nije poput Frojda ograničio na nivo
običnog znaka, već je simbole posmatrao kao sastavni i neotuđivi deo
nesvesnog života u celosti, a pogotovo snova. Zato simbol nije znak
nego psihološka mašina koja oslobađa energiju, tako da, na primer, rupa
u zemlji Vičendija nije nužno znak za ženske genitalije već simbol koji
upućuje na ideju žene-zemlje koju treba oploditi, dok falus nije nužno
oličenje seksualne energije, već može da bude i izraz snage duha i
besmrtnosti kao u slučaju mita o Ozirisu i Izidi.

Jung

Jung,
takođe, smatra da za snove ne važi samo teorija ispunjenja potisnutih
nesvesnih želja deformisanih cenzurom, kao što to kaže Frojd, već
postoji i teorija kompenzacija, po kojoj snovi imaju funkciju održanja
psihičke ravnoteže. Naime, funkcija snova je da kompenzuju one delove
ljudske psihe koji se nisu dovoljno razvili tokom budnog stanja. Po
Jungu uvek se moramo pitati šta nesvesno želi da kompenzuje, odnosno da
koriguje? Tako na primer neko ko je malog rasta može u snu videti sebe
kao vrlo visoku i snažnu odsobu. Jung ističe i negativnokompenzatornu
odnosno reduktivnu funkciju sna koja svedoči da kod ljudi koji nisu
intimno dorasli svojoj spoljašnjoj visini nesvesno vrši kompenzatornu
funkciju (čovek s izuzetno visokim mišljenjem osebi bez podrške o
realitetu za takav stav zbog svoje nedoraslosti sanja da je portir u
velikoj ustanovi u kojoj je bio direktor).
Jungova teorija se razlikuje od Frojdove i po tome što u njegovoj analitičkoj psihologiji
simboli iz snova predstavljaju ključ za razumevanje snevačevog
sadašnjeg i budućeg života, a ne prošlih konflikata kako je smatrao
Frojd. Dok je za Frojda nesvesno instrument želje, seksa gladno
postojanje, pa je i rezultat celokupne ljudske kulture nusprodukt
seksualne funkcije i devijacija libida (simptom), za Junga je nesvesno
izvorište celokupne kreacije. Jung kaže da svest može biti dresirana
kao papagaj, ali ne i nesvesno. Stoga nesvesno za razliku od svesti
vidi celinu, a osluškujući snove mi osluškujemo i nesvesno.

Jung je svojim stavovima u neku ruku saglasan sa Talmudom – San je
vlastita interpretacija. Drugim rečima san je ono što jeste. U Jungovoj
teoriji nesvesno poseže za vlastitim simboličkim jezikom, pre-logičnim
i alegorijskim. Oslanjajući se na svoj jezik nesvesno nema razloga da
distorzira, zakrivljuje bilo šta. Ono samo izražava sebe (ovaj koncept
je opozit represiji u snovima). Konačno san je naš unutarnji glas.
Prirodni izraz nesvesnih psihičkih procesa. Rendgenski zrak nesvesnog i
vrelo simbola. Sam glas nesvesnog u nama. Jedna od pritoka u reci
individuacije.
Danas je uobičajeno mišljenje da je Jung
ovakvim stavovima oživeo slikovito mišljenje i simbole, doprinoseći
prepoznavanju dinamizma i fluidnosti koji postoje između simbola i
njihovih značenja, ali se isto tako smatra i da je platio dug
metafizičkoj tradiciji koja se nalazila njemu kao prethodnica (Neher mu
zamera nenaučni pristup, a Kalvin S. Hol hipotezi kompenzacije i stavu
da mi sanjamo ono o čemu ne mislimo suprotstavlja hipotezu kontinuiteta
navodeći primer kako u snovima najviše agresije iskazujemo prema
ljudima sa kojima smo u konfliktu i tokom budnih časova). Čemerna,
teška, supstancijalizujuća, esencijalistička, metafizička tradicija
koja nastoji da svakom životu prethodi kao jedna jedina izvesnost i da
određuje njegov tok u obliku one čuvene zmije, uniboros, koja se sama
sebi vraća simbolično proždirući sebi rep, Jungova je determinanta.
No, Jung i Frojd, nisu ni imali isti cilj kada su tumačili snove i
utoliko su po Kristini Valde neke šizme između te dve škole besmislene.
Uostalom, zajedno Frojdov jezik simptoma, Jungov jezik simbola i
Sondijev jezik izbora (švajcarski psihijatar, osnivač šikzal-analize
Leopold Sondi je 1937. oslanjajući se na genetiku, velikom analizom
genealoških stabala otkrio novu dimenziju nesvesnog – familijarno
nesvesno, koje se ispoljava između ostalog i u formi specifičnih snova
koje Sondi naziva "snovi predaka". Oni u nama i dalje žive u formi
latentnih recesivnih gena i teže da se izraze i determinišu izbor
ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, vrste
bolesti i smrti i na taj način upravljaju našim životom) u pojedinim
savremenim teorijama čine trodimenzionalni sintezu u tumačenju snova.
Jedna od teorija u interpretaciji snova nastala na temeljima braka
Frojda i Junga je i ona koja dolazi iz geštalt psihoterapije.
Dekomponujući preko Vilhelma Rajha Frojdov metod u koncepciju jedinstva
duha i tela, Fric Perls je od 1940-ih godina u duhu nove sinteze
Frojda, Junga, humanističke psihologije, egzistencijalizma i
istočnjačkie tehnike predstavio svoju teoriju snova kao deo holističke
prirode geštalt terapije, koja podjednako uvažava um, telo, emociju i
duh. Tako je san od "kraljevskog puta u nesvesno" prerastao u
"kraljevski put do integracije". Tokom 1970-ih dodatni vetar u leđa
tumačenju snova pružila je En Faradej koja je pomogla da se tumačenje
snova uvede u glavni tok (van)naučne misli objavljivanjem knjiga sa
ovom tematikom i osnivanjem grupa za analizu snova.
Time se, uz otkriće REM faze sna sredinom 20. veka, otvorio prostor za
preplitanje, sudaranje, konfrontiranje, poništavanje i umnožavanje
gomile različitih psihoanalitičkih, kognitivnih i neuronaučnih teorija
u tumačenju snova.

Put u nesvesno

Snovi su put ka nečemu što svako od nas ne želi, ne može, ili, pak, suviše
želi da vidi. Oni pokazuju ono što ne vidi čovek, ali vidi njegova
zvezda.


Snovi su oduvek bili obavijeni velom mistike i od najstarijih vremena
čovek im je pridavao značaj. Kult sna i njegovo tumačenje bili su
ugrađeni u sve važne forme privatnog, ali i javnog života. Najstariji
otkriveni spisi posvećeni snovima potiču iz drevnog Egipta. Stari
Egipćani su verovali da čovekova duša u snu biva oslobođena telesnih
okova i uranja u nebeski praokean da bi, nakon buđenja, izronila
podmlađena. Praokean je simbolizovao carstvo mrtvih. Poput starih
Egipćana i stari Grci su verovali da su snovi poruke bogova, ali u
staroj Grčkoj nisu svi snovi bili dostojni tumačenja, već samo oni koji
su se tretirali kao poslati od bogova, demona ili heroja. I u Bibliji
se snu pridaje važnost, jer anđeo Gospodnji se upravo u snu javlja
Mariji i Josifu, prenoseći poruku Božiju.
U mnogim starim društvima snove su koristili vračevi da bi
postavili dijagnozu bolesti ili predkazali budućnost. Najpoznatiji
teoretičar snova modernog doba jeste svakako Sigmund Frojd. Frojd je
verovao da je shvatanje suštine snova „kraljevski put u nesvesno",
odnosno da je analizom snova omogućen pristup podsvesnom. San ne
ponavlja verno podatak iz stvarnosti, već ga prerađuje tj. pravi
aluziju iz stvarnosti. I tu aluziju, po Frojdu, treba odgonetnuti i
otkriti šta ona skriva, a šta san poručuje. Tumačenje sna zapravo znači
dati snu njegov smisao.
Rani Frojdov sledbenik, Karl Justav Jung, smatrao je da je funkcija snova da kompenzuju one delove
ljudske psihe koji se nisu dovoljno razvili tokom budnog stanja. No,
studije Kalvina Hala ukazuju da sadržaj snova predstavlja kontinuitet
sa ponašanjem u budnom stanju, odnosno da ako smo aktivni i društveni u
budnom stanju, bićemo takvi i u svojim snovima. Obradivši deset hiljada
snova prikupljenih od običnih ljudi, Hal je zaključio da se većina
snova odnosi na svakodnevne situacije i probleme. Ovaj psiholog je
smatrao da je san „slika onoga o čemu duh misli" i predlagao je da se
ljudi bave prisećanjem i interpretiranjem svojih snova, kao sredstvom
samosaznavanja i rešavanja problema. Takođe, ispitujući snove Hal je
zajedno sa svojim saradnikom otkrio da se radnja ženskih snova odvija u
dobro poznatim, zatvorenim prostorijama, a muških na nepoznatim mestima
i na otvorenom. Muškarci češće sanjaju o grupama ljudi, žene o
pojedincima koji si im dobro poznati.
Pored poznatih teorija tumačenja snova postoje i takoreći
„opšti tumač" snova, odnosno sanovnik. U sanovniku svaka stvar ima
svoje značenje, tako na primer sanjati mirno more znači mirno životno
razdoblje. No, pored tumačenja sna, postoji i pitanje da li će se san
ostvariti. Na to pitanje, smatra se, da ogovor dobijamo na osnovu
lunarnog kalendara i Mesečevih mena. Po, ovom kalendaru, ako npr. san
sanjamo 26. noći u mesecu, san je istinit. A da li će se san ispuniti
otkrivamo na osnovu podatka o satu tj. vremenu kada se sanja. Tako, ako
se na primer sanja od ponoći do 03h, san će se ispuniti za tri, četiri
ili pet dana.
Činjenica je da svi sanjaju, jer to što čovek se nekad ne seća
svojih snova ne znači da nije sanjao. No, postoji verovanje da zaista
snovi nekih ljudi predkazuju budućnost. Snovi tih ljudi su sasvim
„jasni" i nemaju potrebu za dubljim tumacenjem.

U spavanju provedemo trećinu života, odnosno oko šest godina čovek
provede sanjajući. Bili snovi neki „treći svet" ili ne, naučnici
smatraju da su nam snovi neophodni, jer odsustvo snova može da znači
nedostatak proteina ili poremećaj ličnosti. Naučne studije takođe su
pokazale da su nam moždani talasi aktivniji kad sanjamo nego kada smo
budni.

Sanjam mesec i svoje oči kako ga gledaju.
Sanjao sam veče i jutro prvoga dana.
Sanjao sam Kartaginu i legije kako je razaraju.
Sanjao sam Lukana.
Sanjao sam brdo Golgotu i rimske krstove.
Sanjao sam geometriju.
Sanjao sam tačku, pravu, ravan i zapreminu.
Sanjao sam zuto, crveno i plavo.
Sanjao sam kartu sveta, i crstva i crninu u osvit dana.
Sanjao sam neizmerne boli.
Sanjao sam sumnju i sigurnost.
Sanjao sam jučerašnji dan.
Ali možda za mene juče ne postoji, možda nisam ni rođen.
Ko zna, možda sanjam da sam sanjao.
( Odlomak pesme Luisa Horhea Borhesa )