Četiri jezika čuju gluvi, ćaknuti i nacionalisti

Knjiga profesora Riđanovića

Srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski nisu četiri različita jezika. Ko želi da čuje razlike, često ima politički problem, ocenjuju vodeći bosanski lingvisti. Nažalost, jezik je često u službi politike.

„Svako normiranje jezika je glupost jer jezik postoji i funkcioniše zahvaljujući jezičkom genu. Svako petljanje u rad tog gena jednako je glupo kao i petljanje u rad gena koji, naprimer, upravlja funkcijom jetre ili slezine. To je jedan od razloga zašto je normiranje glupo, a drugi je taj što se proglasi jezičkih normativa jednostavno, ne primaju u narodu“, kaže Midhat Riđanović, profesor engleskog jezika i lingvistike, nešto kao enciklopedija Britanika koja se sama od sebe lista, tu pred vama.

Narod gradi jezik

Više od 60 godina on osluškuje i čita jezik svoje sredine. „Govor – običan, svakodnevni govor – je najkreativniji vid ljudske komunikacije. Govorom, na neki način, ulazite u mozak drugih ljudi. Ja ne tvrdim da svi ljudi govore na kreativan način, ali govorni jezik u sebi nosi potencijal koji nema nijedan drugi lingvistički medij. Vešte i darovite osobe taj potencijal mogu iskoristiti da stvore fantastične efekte“, kaže sarajevski lingvista i dodaje da je pojam „pravilnog“ u modernoj lingvistici izbačen.

„U svaki društveni segment se ide preko jezika, a svaki segment ima svoje specifičnosti. Naprimer, ako ne znate jezik podzemlja, jezik mafije – ne možete ući u podzemlje, ne možete postati mafija“, objašnjava profesor i naglašava da samo ono što je suprotno jezičkom osećanju, nije pravilno.

Zatim daje primjer: „Kad pričamo vic o Muji koga su pitali da li je čitao 'Na Drini ćupriju', mi ćemo obavezno Mujin odgovor citirati riječima: 'Šta ba ćit'o, hod'o po njoj'. Ako biste ovo preveli na 'književni jezik' pa rekli: 'Ne samo čitao nego i hodao po njoj', vic bi izgubio ono što je u njemu najsmešnije. Ili, zar je išta bolje reći za nešto što se dobro prodaje, nego: 'Ide k'o halva?' Došlo je do prave revolucije u lingvistici, koja je totalno nepoznata ovde“, kaže Riđanović.

Kojim se jezikom govori u Bosni?


Midhat Riđanović
Na pitanje, kojim jezikom se govori u BiH, Riđanović odgovara: „Ne vodite psa veterinaru da mu nadene ime, pa nećete ni lingvisti dovesti jezik da mu nadene ime. Ime jezika nema veze sa suštinom. On je jedan, mnogo više jedan nego britanski i američki engleski. Često sam bio svedok nesporazuma između Britanaca i Amerikanaca“, smatra ovaj lingvista i nastavlja:

„Ime ne bira lingvista, jer nema pravo na to. Meni bi bilo logično, pošto se govori na teritoriji Bosne, da se zove 'bosanski'. Naziv 'Hercegovina' dodali su nam okupatori, prvo Turska, a zatim i Austrija. Iako sam Hercegovac, ja taj deo naziva zemlje – odbacujem. Ovo je zemlja Bosna u kojoj žive Bosanci koji govore bosanski jezik“, kaže Riđanović i dodaje da se u jezičkoj nauci smatra da ljudi koji se bez teškoća sporazumevaju, govore jedan jezik.

Prema tome, današnji srpski, bosanski, crnogorski, hrvatski čine jedan jezik sa četiri naziva. „Ko god tvrdi da su u pitanju četiri razna jezika, ili je gluv, ili ćaknut, ili – što je gore nego biti gluv i ćaknut – ekstremni nacionalista“, kaže poznati bosanski lingvista.

Samo se političari „ne razumeju“

Samo se političari „ne razumeju“

„Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bošnjaci imaju jedan jezik. Reč je o četiri južnoslavenska standardna jezika, potpuno ravnopravna kao sociolingvističke činjenice“, saglasan je i profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, lingvista Senahid Halilović. „Dakle, mi u BiH govorimo jednim jezikom, pa, ipak, zastupnici u Parlamentu BiH traže da im se dokumenti za sednice prevode sa srpskog na bosanski, bosanskog na hrvatski i tako dalje i tako gluplje.“


Senahid Halilović
„Bio sam u jednoj komisiji koja je predložila rešenje, koje eto, nažalost, nije prihvaćeno... Hteli smo malo da relaksiramo situaciju i sugerisali smo mogućnost da se svi dokumenti za sednice štampaju jedanput na jednom, drugi put na drugom, a treći put na trećem standardnom jeziku, ali to nije prihvaćeno. Time bi se smanjili troškovi štampanja, a i odaslala bi se poruka da se odlično možemo razumeti ako ima dobre volje, da možemo jeftinije da praktikujemo tu svoju ustavnu kategoriju ravnopravnosti jezika u BiH“, kaže profesor Halilović.

On dodaje da danas u BiH postoji i getoiziranje mladih na osnovu jezika u segregacijskom projektu „Dvije škole pod jednim krovom“. „Ako kažeš 'tko' ideš na jedan ulaz škole, a ako kažeš 'ko', ideš na drugi. Mi nažalost, ne učimo mlade da je to jedan jezik. Ne insistiramo na sličnostima, nego na razlikama“, kaže Halilović.

Uvek u službi politike


Josip Baotić
„Prema jeziku postoje tri odnosa. Jedan je njegova struktura, drugi je njegova funkcija u društvenoj zajednici, a treći je emotivni odnos svakog govornika. Kad govorimo o jeziku kojim govore Srbi, Bošnjaci, Hrvati i Crnogorci, kao strukturi, onda je to jedan jezik standardne forme, koja je stvarana od 1850. godine, pa sve do devedesetih godina prošloga stoljeća“, kaže poznati bosanski lingvista Josip Baotić, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu.

„Drugo je pitanje, naravno, kada jeziku pristupamo sa funkcionalnog aspekta i kada se ostane u okviru njegove standardne forme, da li je ta standardna forma unificirana do kraja, da u njoj nisu prepoznatljivi nacionalni izbori i nacionale realizacije? Kada je u pitanju jezik bilo koje višenacionalne zajednice, onda u njemu nije teško prepoznati jezik realizacije u okviru bilo kojeg nacionalnog korpusa“, primećuje profesor Baotić i podvlači da je jezička politika uvek odraz nacionalne politike.

Ako je cilj nacionalne politike integracija društva, onda će se i jezik staviti u funkciju integracije društva i obratno. „U ovom našem vremenu koje je karakteristično po dezintegraciji društva, jezik je razbijen do tog nivoa da imamo 'dve škole pod jednim krovom' i to da učenici jedne nacionalnosti ne mogu slušati nastavu na jeziku druge nacionalnosti, iako je to isti jezik“, kaže profesor Baotić.

Autorka: Ljiljana Pirolić
Odg. urednik: Nemanja Rujević