Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Slavko Mihalic - Priblizavanje oluje

Pogledaj one oblake, Vera, zašto šutiš
Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše
Kako je naglo zahIadnjeIo
DaIeko smo od grada
U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi darovala
Mi smo sada jedno i čemu govoriti
Žuti oblaci obično donesu tuču
Sve je već nijemo, zrikavci i žito
Ako ti želiš, možemo i ostati
Bojim se za tebe, za mene je svejedno
Gromovi su opasni u poljima
A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)
Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim iz klasja
Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o mijenama
Ne plači, Vera, to su samo živci
I oni slute oluju
Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji
Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes
Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara
Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi
Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati sveto
Moilim te brže koračaj i nemoj se osvrtati

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…
Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…
Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…
U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.
U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.
Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti? Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.
Dragana Konstantinović

Dante Gabriel Rossetti
Iznenadno svetlo

Bio sam ovde ranije,
Ali ne znam kada i kako:
Poznajem travu iza kapije,
Što miriše slatko i jako,
Zvuk kao uzdah, svetlo što se pored obale vije.
Bila si moja ranije –
Ne sećam se pre koliko vremena:
Ali kad lasta jedna uzletela je
Pogledala si iza ramena,
I jedan veo je pao – sve poznato bilo mi je.
Je li bilo tako ranije?
I neće li vreme što se u krug vrti
Za našeg života ljubav opet da otkrije,
Uprkos i u inat smrti,
Da nas noć strašću i slašću još jednom opije?

Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor,
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
U treznoj groznici isčekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
I snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Izmedju crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne stvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorima nade.
A nesreća -
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka previdjenog poraza, možda;
Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Ništa ne može nas da zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božijom utrnulom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši;
Crno mastilo gusne u infarkt
Na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi,
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi.
Smisao krio se u prekidu, u zjapu
Beline, u porazu
Započetog poteza -
Kada bih mogao da ti napišem pismo
Od takvih belina, od objasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi, nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
Stane pored tebe s kapuljačom i zvečkom.
Moža bih umeo da ti iskažem
Zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
Sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
Smisao svog imena, uzroke svog trajanja -
Ovako, mogu samo da opisujem:
Kao da neko voljeno lice učim i pamtim
Dodirom, kao slepac.
Hoćeš li da me prepoznaš, kada se oboje nadjemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
Koji sam nekada zvao i zavičajem
Labudova? Duborez bora oko očiju
Koje ćeš prepoznati, možda, izvela je
Nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
Neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
Sa praznim godinama. Inače sam sličan
Dvojniku koji ostane u ogledalu
Kada mu okrenem ledja, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
U neku od mogućih budućnosti; prebrojati
Ožiljke, osposobiti satni mehanizam
Uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
Prestrojavanju, pročitati sve izmedju redova
Pisma nenapisana i naučiti napamet
Tu opasnu šifru
radost naučiti
Da raste na kamenu, kao mahovina -
Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
Ako ga ispravno imenuješ.
Gledaš kroz prozor
Plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

I.V.L.

Alan Boske
Pesnik umro na vesalima
Pesnik umro probodenih ociju
Pesnik umro u dvoboju
Pesnik umro jer je voleo ovaj svet
Pesnik umro jer je kritikovao ovaj svet
Pesnik umro za otadzbinu
Pesnik umro za otadzbinu drugih
Pesnik umro zbog ljubavi
Pesnik umro zbog nedostatka ljubavi
Pesnik umro za nasu slobodu
Pesnik umro za nas zanos
Pesnik umro iz deset hiljada razloga
Pesnik umro bez ikakvog razloga
Pesnik umro kao jorgovan, to je odvec glupo
Pesnik umro kao zimovka, ne placite
Pesnik umro obesili ga
Pesnik umro nisu ga razumeli
Pesnik umro pod teretom svojih reci
Pesnik umro jer nije nasao svoje reci
Pesnik umro jer je sebe upoznao
Pesnik umro jer je rdjavo poznavao sebe
Pesnik umro da bi nacinio mesto izvesnostima
Pesnik umro da bi ulepsao sve nase sumnje
Pesnik umro kao sto padaju stabla
Pesnik umro da ravnodusnost
ne bi bila poremecena...

Prijatelju

- Šta radiš, Prijatelju?
dodirom pitam umrlog druga
- Ponešto, Poništa,
Ovudam, Onudam,
Budem pa odem... ko snega gruda,
Svetom vrludam.
A kuda? Ne znam. Načujem
Posvuda zvuke pristaništa

Dotičem sreću. I trave.
Pogledam nebo i zvezde,
Pa tamo odem. Iz glave.
Tuga mi ništa ne sme
Kada se radosti jave.
Poljubim jutro u blato
Sunce u odsjaju kapi
Cakli se kao zlato
A moje reči, sve veće,
Poznaju šta me tišti
Svaka mi grlu sleće
Slavuj što umorno vrišti
Gleda u moje lice:
Zaborav prekriva čelo
Obraze bleđe i bleđe
Trepavice
Kosu
Usne crveno-smeđe

Sada nemam ni straha
Nemam ni tuge. Ni ničeg.
Života niti smrti
Tek načas došapnem sebi
- I ti me ostavi više...

- Šta radite, Saputnici?
Posvuda presrećem ljude
Svaki mi kaže – Ništa
Budem na Zemlji
Pa zemlja budem

Ne,ni od čega neću polovine!
Daj mi celo nebo,zemlju celu,
mora,reke i gorske lavine-
ne priznajem nikakavu podelu.
Ne,moj život ništa krnje neće.
Samo celo na bujna ramena!
Ja ne želim polovinu sreće,
ne treba mi tuga podeljena!
Samo hoću polovinu tog jastuka
gde čarobno ispod tvoga lica
cveta prsten i divna ti ruka
kao zvezda,zvezda padalica...
Evgenij Jevtušenko

Ne treba se nadati,
izneveri svaka nada.
Vec iza devete neke krleti,
cvetnoga polja ili sela,
secati se covek jedva je kadar
i onog zbog cega je jednom hteo umreti.
Ne verovati u casne reci,
u vrline,
ni da vecno traju bol i ushicenje,
vec iza devete neke reke i planine
da s podsmehom sto o tebi rekne
i prijatelj dodje u iskusenje.
Ne treba se nadati u ljubav,
verovati da nas moze iko
voleti do poslednjeg casa zemna.
Srca ljudska su za ravnodusnost,
za zaborav,
uvek spremna.

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

Dusan Matic

Na stolu dan zapecacen sutnjom
Debela knjiga teska od neprocitanih stihova
Dvije ruke - pacijenti
Manje poznate klinike za lijecenje
Svih vrsta zavisnosti
(ukljucujuci i pisanje)
Postanska marka zalijepljena na oko
Pogled upucen tamo
Gdje me cekas
Mozda vec i umorna
Ali spremna da ponudis
secer
So
carsaf
Komad duse natopljen bijelim vinom
I da me odvedes
Daleko odavde
Enes Kurtovic

Lotova zena

Osvrnula sam se toboze iz radoznolosti,
ali sem radoznalosti mogla sam imati i drugih
pobuda.
osvrnula sam se iz zalosti za zdelom od srebra.
iz nepaznje - vezujuci kaisic sandale.
da ne bih vise gledala pravednicki vrat
svoga muza lota.
iz nagle sigurnosti da kad bih umrla
on ne bi cak ni zastao.
iz neposlusnosti pokornih.
u osluskivanju potere.
pogodjena tisinom, u nadi da se bog predomislio.
nase dve kcerke vec su nestajale iz vrha
brezuljka.
osetila sam u sebi starost. udaljenost.
jalovost putovanja. sanjivost.
osvrnula sam se spustajuci na zemlju tobolac.
osvrnula sam se iz plasnje, na koju stranu da
stupim.
na moju srecu pojavise se zmije,
paukovi, misevi i mladuncad supova.
ne vise ni dobro ni zlo - vec naprosto sve sto je
zivelo,
puzalo i skakalo u sveukupnoj plasnji.
osvrnula sam se zbog usamljenosti.
zbog stida sto bezim krisom.
iz zelje da kriknem, da se vratim.
ili tek tada kad se digao vetar,
razvezao mi kosu i zadigao mi suknju.
cinilo mi se da to vide oni sa zidina sodome,
i praskaju u glasan smeh, jednom i jos jednom.
osvrnula sam se u gnevu.
da bih uzivala u njihovoj propasti.
osvrnula sam se zbog svih navedenih pobuda.
osvrnula sam se bez sopstvene volje.
to se samo kamen okrenuo, krckajuci poda mnom.
to mi je pukotina odjednom presekla put.
na rubu je tapkao hrcak, uspravljen na dve noge.
i tada oboje pogledasmo unatrag.
ne, ne. ja sam trcala dalje,
vukla se i uzletala,
sve dok se tama ne strovali s neba,
a s njom i usijan sljunak i mrtve ptice.
vise puta okrenula sam se zbog ponestalog daha.
ko bi to video pomislio bi da igram.
nije iskljuceno da sam imala oci otvorene.
moguce je da sam pala licem prema gradu.
Vislava Simbrska

ČEKANJE

Za pola sata
Vrhove Atlantide slomio je okean
Za pola sata
Vezuv je stanovnike Pompeje
zarazio večnošću
Za pola sata
Dinosaurusi postadoše kameni
bogovi jure
Dodo je nestao za još manje
A ja, ja te čekam bar toliko...
Andrej Kislovski

KRITIKA METAFORE

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun svoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

Branko Miljković

Onda zbogom.
Ništa nećeš zaboraviti.
U redu. Idi.
Više nema šta da se kaže, treba se rastati...
Možeš otići.
Ali pričekaj, vidi! Pada kiša.
Pričekaj još, možda će prestati.
Obuci se dobro,
Napolju je vrlo hladno.
Trebalo je, ipak, da uzmeš nešto toplije...
Ja sam ti sve vratio.
Uzela si svoja pisma, svoje fotografije.
Hajde poljedaj me, pošto se rastajemo.
Ali molim te bez suza...
To bi bilo glupo.
Treba učiniti napor, zar ne
Da se desi čudo.
I da za trenutak bar, postanemo oni od nekad.
Naša dva života, bila su data jedno drugom zauvek.
A sada ih prisvajamo ponovo.
I odlazimo svako na svoju stranu.
Svako sa svojim imenom.
Da ponovo započnemo, lutamo...
O sigurno,
Biće mi teško neko vreme.
A onda, doći će zaborav, koji razrešava sve tegobe.
I postojaćeš ti.
I postojaću ja.
Bićemo među mnogima. Dve osobe.
I tako, uskoro, postaćeš deo moje prošlosti.
Sretaćemo se ponekad, slučajno na ulicama.
Gledaću te izdaleka, ne prilazeći...
A ti ćeš prolaziti u nepoznatim haljinama,
A zatim, se nećemo viđati dugo vremena
I moji prijatelji će te obaveštavati o meni.
A ja ću pitati, za tebe
Koja si bila život moj,
Lepota i nežnost moja:
-Kako je njoj?

Louis Aragon

O KAPETANE! MOJ KAPETANE!

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona cujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oci prate cvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Cuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube jece i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijece, i ljudi što se sticu
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno klicu.
O kapetane! Oce!
Ko u snu nekom gledam
U narucju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne cuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Walt Whitman

PRE IGRE
Zažmuri se, na jedno oko.
Zaviri se, u sebe u svaki ugao.
Pogleda se, da nema eksera, da nema lopova.
Da nema kukavicijih jaja
Zažmuri se i na drugo oko.
Čučne se, pa se skoči.
Skoči se, visoko, visoko, visoko...
Do na vrh, samoga sebe.
A odatle se padne, svom težinom.
Danima se pada, duboko, duboko, duboko...
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad,
Ko ostane čitav i čitav ustane.
Taj igra...

***
KLINA (Majstorska igra...)
Jedan bude klin, drugi klešta.
Ostali su majstori...
Klešta uhvate klin za glavu,
Zubima ga, rukama ga dohvate.
I vuku ga, vuku...
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu.
Teško je izvaditi iz patosa klin.
Majstori onda kažu:
Ne valjaju klešta!
Razvale im vilice, polome im ruke
I bace kroz prozor.
Neko drugi, zatim bude klin.
Neko drugi klešta.
Ostali su majstori...

***
POSLE IGRE
Najzad se ruke uhvate za trbuh,
Da trbuh od smeha ne pukne.
Kad tamo trbuha nema...
Jedna se ruka jedva podigne,
Da hladan znoj sa čela obriše.
Ni čela nema...
Druga se ruka maši za srce,
Da srce iz grudi ne iskoči.
Nema ni srca...
Ruke obe padnu,
Besposlene padnu u krilo.
Ni krila nema...
Na jedan dlan sad kiša pada,
Iz drugog trava raste.
Sta da ti pričam...
Vasko Popa

TUPA PESMA
Ana Ristović

»Šta ti je? Neraspoložena si?«, pitaš.
- »Ne. Samo sam tupa, sasvim tupa, danas. Komplikovan mi je čak i
ljubavni dijalog u tom filmu.«
-»Onda napiši tupu pesmu.«, kažeš.

Ima dana
kada ti se čini
da si toliko tup
da ne možeš sastaviti
ni dve reči što imaju smisla.
I kao da je neko spustio zavesu
između tvojih očiju
i malog krematorijuma tvoje glave
u čijem pepelu oživljavaju
još samo navitalnije muve.
Iz filmova pamtiš samo da behu u boji.
Iz pozorišnih predstava
samo gomilu lica
koja se, pre paljenja svetla,
na pozornici drže za ruke.
Iz svega viđenog na platnu sveta
sve što možeš da zaključiš je
da li je u pitanju akt
ili mrtva priroda. Trećeg nema.
Ni osmeha Mona Lize
ni dame sa hermelinom:
oblici isuviše nedokučivi umu.
Unutra ne ostade ništa,
čak ni Foknerov Bendži
da sastavi nepovezane senzacije
u pristojan roman toka svesti.
Ne bi se moglo reći
ni da ima svesti.
I kao da ništa video nisi. Ništa čuo.
Od početka bio idiot
na programu za osposobljavanje,
prikačen za elektrode
od kojih je kroz jednu prodirala u telo
beskrajna ljubav,
kroz drugu beskrajan bol,
kroz treću beskrajna, ali jalova
radoznalost, uzalud
jer na kraju sve ispade samo razlika
između Rubensovog akta
i mrtve prirode, koliko svačije
toliko i ničije.
Ima dana,
koji kao tup nož što uranja u meso
jasnije prizivaju oštrinu,
ili su tu samo zbog toga
da podsete.

Zaljubio sam se.
I nije mi do opisivanja.
Jebo predele i pejsaže i
jebo ljudske osobine i
pisanje o tome.

U koga?
Ne znaš je.
Kad?
Sinoc.

I kako si?
Stalno sam žedan,
pijem kiselu vodu
i život mi nije bogznašta
i ocajavam al' ne brine me neizvesnost,
jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju,
sve životinje ocajavaju,
to se mora,
znam to,
ne znam samo za biljke.
Valjarević

" Jutro je ovde nekako neobicno,mirno
Cuje se cvrkut nervoznih ptica i penzionera
Jedna zena brise klupe na terasi nekog restorana
Oblaci vuku vlagu sa Donjeg Kalemegdana
Teski se miris poraza siri oko Srbije
Covek razmislja da li da ode
ili da se ubije
A ja, naprotiv, imam samo jednu,
malu filozofsku misao
Ozbiljniju od svega sto sam do sada napisao:
da li si se probudila?
Kako izgleda tvoja soba u ovo tiho, neocekivano jutro
nevino u odnosu na prethodne dogadjaje
Carsav na tvome krevetu govori da smo sanjali isto
Iako, po obicaju , to nikad neces priznati
Jastuk ulubljen sa jedne strane kao folsvagen
zali boze svih tih gusaka, pataka i ocerupane zivine
Jorgan silazi sa tebe kao sa neke planine
Kroz prozor ulazi vetar umoran od geografije
Prizor: kombinacija poezije i pornografije...

Divno izgleda trenutak kad, u
potpunoj tisini otvoris oci
a na plafonu, kao freska,
zalutala moja najlepsa misao
Zbog koje sam ,evo, citavu pesmu napisao
kao ispovest, kao potsetnik
kao dokaz opstini
Da te nisam voleo uzalud.

Stigla sam

Stigla sam
Do samog dna tvojih zenica
I to što tamo vidim
Nimalo me ne ohrabruje

Stigla sam
I do linije srca na tvom dlanu
I to što tamo vidim
Nimalo mi se ne dopada

Stigla sam
Prekasno za sebe
I prerano za tebe
U neki međuprostor nestvarnog

Lebdim
Između razuma i želja
Iznad pučine mesecom okupane
Ispod zvezda
Smušena
Gotovo poražena
Borim se
Da te zaboravim

Biljana Petrović

Hej dete zvezdanog svoda,

Koju planetu sada mazis svojim obrazom što se smeši,
povijenim od slatkoće i sočnim od ženstvenosti?

Kojem suncu sada letiš, lagana detetom u sebi,
nošena smejuljkom stidljivim, a spremnim od radoznalosti?

Da, znam taj pogled drevnog deteta što nas uči umetnosti smejanja,
znam da pada na strasnu šumu divljih orhideja,
dok zanosno se smeju pomisli da ćeš ubravši ih ubrati i lepotu.
Znam da taj zrak beskonačnog ugla gustinom svojom stvara dom u strasnoj šumi vragolije zagrljaja.
Zato dajem mu srce svoje da ga ponese i posadi u vrt.
Da, u tajni vrt, među trenutke straha, stida, rođenja i nestajanja,
I, ah da, smeha! Smeha dušom, rečju, andjelima...
Smeha frulom čarobnjaka što svira nam pogled...

I talasić jedan, kojeg uho tvoje u talas smrti i rođenja pretvara,
svojim vrhom zapenušanim crta tajni znak.
Znak jednog oka...
Znak jednih usta, jednog srca,
Jednog slatkog zaobljenja koje tronu smisao poklanja.
Kada se umoriš ili rastužiš
Ili samo svojoj svetlosnoj brzini želiš strast, strah ili Uzhićenje pokloniti,
prepoznaj ga u muzici koju slušaš svojim zanosnim njihanjem u svetu kvrgavog drveća.

Poželiš li ipak, pratiti njegov trag do jednog malog mesta.
Tananog, tihog, ko ništa pred nastajanje.
Šćućuri se u taj topli svod, spakuj se kao žuto pile goluždravo,
dok jaje još mu nije tesno,
dok ceo univerzum pred njim je za razaznati, il' čak prepoznati.
Ugrej sebe svojom toplotom, što greje iz misterije nikad nerazjašnjenje!
Ugrej i mene mojim zaštitništvom, mojom reči, a tvojim telom, pogledom i životom.
Ugrej me svojim srcem, dok ti srce dajem.

Da, dok ti srce dajem...
(Elhean Seethis)

Podelili smo
sve dugine boje:
Meni plava - za snove,
Tebi žuta - za budjenje.
Meni zelena - za providjenje,
Tebi crvena - za nerazumevanje.
Meni ljubicasta - za maštu,
Tebi narandžasta - za realnost.
U nesvesnom cemo se
uvek voleti,
tamo pod rebrima,
gde je osecanjima dom.
Snovi ce nam se preklapati
i duše ce se tražiti.
Mi, surovi u Svojim realnim Danas
necemo imati vremena
da docekamo Naše prelepo Sutra.
Necemo cak ni primetiti
kada se mimoidjemo
sa svim divnim trenucima
koji su cekali Nas.
Samo Ti i samo Ja
- svako sa svoje strane
snova i duge.
Zorica Acimovic

Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se nista ne moze izmeniti.
Potpetica mi je suvise visoka,
Struk mi je suvise vitak,
A grudi suvise cvrste.
I koluti pod ocima suvise modri.
A onda I zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I sta se to vas tice?!
Ono sto mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca sto se medju sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zasto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I nista se tu ne moze izmeniti!
Prever

Sta je pesnik?
Nesrecnik koji krije duboke bolove u svome srcu,
ali cije su usne tako oblikovane da,
kada jecaji i krici prelaze preko njih,
to odjekne kao lepa muzika.
Prolaze kao nesrecnici
ciji krik nije mogao uzasnuti tiranina
kada je dopirao do njegovih usiju kao slatka muzika.
I ljudi se okupljaju oko pesnika
i govore mu: zapevaj opet,
a to znaci:
neka ipak nove patnje muce tvoju dusu,
i neka tvoje usne budu iste kao i ranije,
jer bi nas tvoj krik samo uplasio,
a muzika je ljupka.
A onda dolaze kriticari i govore: dobro je tako,
tako treba da bude prema pravilima estetike.
Naravno da kriticar lici na pesnika u dlaku,
ali njegovo srce ne pati, niti daje muziku usnama.
Eto, zato bih radije bio svinjar na Amegeru
da me razumeju svinje
nego pesnik da me ne razumeju ljudi.
S. Kjerkegor

More ljubavi

Potoni u moru ljubavi
Bez glasa
Tiho
Kao riba
Jer to more je beskraj
Kao majka nek' te ziba

Pusti nek' uspava te
U svom krevetu od soli
Ne misli na dno ni obale
Na sutra
Ni na boli

Kad potoneš u more ljubavi
Ne trebaš ni veza ni luke
Potoneš u nečije oči
Zagrle te nečije ruke

Dragan Gortan