Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Ponos i suze
Cudni su cetinari. Bog salje kisu,
a njihovo se lisce ne ukvasi,
Bog salje sunce, a oni se ne raduju.
Bog salje vetar, a oni se ne ljuljaju,
Bog salje san i smrt drvecu, a oni se zelene.

Ali kad u udjes u sumu,
ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba
i noga ti upada u nesto mekano i trulo.
To su milijarde iglica koje su,
kao suze ponosita covjeka,
necujno i nevidljivo pale.
I vidis sitne tackice stvrdnute smole koja je,
preko noci, u casu crnog mraka,
kad ni najblizi sused ne moze da vidi,
potekla iz srca koje se u bolu steglo.

Isidora Sekulic

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

Vislava Simborska

Psalm tužne neveste

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i anđele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dođe vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine između kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''

Horhe Rohas

ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA

Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i što je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
I dok se uporno hvatam za sjećanja
svetla neba, muškoga hoda,
plodne samoće, i dela, -
oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
čekaju da bude
mrtvo telo u mrtvom mraku.

Al' mene jutro izbavlja i diže
nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
muzika me vida;
i pramen nestalna dima u daljini;
krepi nadu;
seća na dane kad sam znao za radost

II

Još kasno u noći
neće da s smiri grad.
Iz prvog sna ne trza divlji krik,
u noć se rasipa. Jauk ili smeh?

Da l' ljubav kriju pusti parkovi
il' vino piju dvojca, -
gorko vino u zdravlje iste žene?
O, znam ja zemlju i njene darove.
Ja tražim san,
svet dubok i nepoznat.

III

Na tuđem moru. Ne prate mene
senke dobrog voćnjaka
ni Višegradska staza, uvek tužna

Blede blagoslavi.
Tonu darovi u danima i moru;
Ginu ožiljci rana i milovanja
za uvek!
A iznad mene i neba i mora
jedino ime, cilj i znak i snaga:
žeđ moja beskrajna i sveta.

IV

Zaboravljene radosti meseca Jula!
Sad tamo u toploj tišini šljivik zašumi.
Veče se sluti.
Stazama koje kući vode poneku hiti.
Zelen val, riba il' tica
prelomi tišina.
Daljina, majko svih želja!
Zaspo je vozar
na skeli koju ljulja
val rodne reke.


*

Svu noć je kisa padala.

Da li znate kako je
svu noć slušati romor o prozore
i ne moći usniti?
Kiša, ko mati, tiho pjeva
a sna nema tek misli kišne noći.
Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka - bol?
Ivo Andrić

Brodovi i -
oni u luke se sliše.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više -
jer volim -
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajuci se,
zar
ne odlazim kući,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručju veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

Vladimir Majakovski

OPERETA

Ispovesti su kao ispovesti a krv kao krv
U čijem telu bez snova gori ovaj tuđi život
U čijoj noći bež žeđi tinja ovo staro možda
Čekaću na dnu ove šume dok prošlost tutnji
nad strvinama dana
Čekaću da mi sve gladi pođu u susret hodom
od neba nečujnijim
Čekaću, ali je samo u mome mesu škrgut pobedničkiji

Nikada

Nisam ni putnik ni davno ni odlazak dragih
Tromije otiče moja krv od svake zaspale
tišine

Nikada nisam bio tajna
Čovek, čovek samo
Dodirnula je i mene ta neizbežna voda
Dodirnula je i mene ova tuđa jesen

Ali ću voleti ovo što volim,
Ali ću sanjati ovo što sanjam
Ali ću čekati ovo što čekam

Čekam dok se prikrada pamćenje sa osečenim
rukama
Čekam dok ipak nečiji koraci zvne radi mene
Čekam dok se sva jutra kao noževi zarivaju
U iznemogle noći

Eto
Govorim svoju prošlost čupanu iz mojih
bezbrojnih tela

Eto
Sva crna proleća zrače oko mene
Proleća ili zanos, ili nedovršeni zagrljaj
Besa

Idi
Krvi su podmuklije od svake odsanjane noći
Nad ovim raspadanjem lutaju sanjiva zverstva

Uglavnom ništa

Ločemo, ločemo, kaže ona
A ova jesen vlaži njene nage grudi
Ovo je davno, kaže ona
A ja je ostavljam da spava ili teče kroz sva
moja tela
A ja je čekam da se budi kao seks, uspomena
ili vetar
Ja se pritajen uvlačim u svako disanje njeno

Uglavnom ništa

Ti nisi smrvljen pod gromadama svetlosti
Ti nisi ni požar u ognjevima noći
Ništa, ništa
Škrgut je ipak moj iskreniji od svakog priznanja
Moja reč je zanemela u odjecima mesa
Moja je reč teška u odjecima smrti

Ali su tela moja u sećanju rečitija

Spavati, spavati samo

Zaspati kameno, vlažno kao zemlja
Kao pustoš, odlazak, zgarište ili nekad
Zaspati, pritajen
Da bih blesnuo u groznom smehu ispovesti i
Tišine

Zaspati, gušeći se
Da bih briznuo mesto svoje krvi
Nikada, nikada

Postoji jedan čovek jedak i opor kao ova pesma
Njegove ogorčene krvi govore o jednom divljem
telu
On je možda prevara, pokošena svetlost ili
samo vreme
Ali ja samo znam da su njegove ruke svirepije od sećanja svakog,

Postoji jedan čovek kao zaseda, iznemoglost
ili rana
Kao najezda svih truljenja
Najezda mrtvila, isparenja, žeđi
Ali on nije od moje krvi unakaženiji

Od ove krvi unakaženiji
I vi nikada nećete dodirnuti slabine ove dece
Slabine ove dece sa tako glatkim čelom
Napustiću vas ( već jesam) kao nekada zamagljene
Obale jednog ostrva na kome sam voleo
suzno i jetko napustiću vas kao neki
nedovršeni san iz koga me kida sunce koje
mi na lice bljuje; ostavljav vas kao ovu lepljivu noć
punu znoja, upljuvaka, zadaha na vino i smrada.

Dosta

To sam ja što kao krtica rijem kroz svoje
gnjile gladi
To sam ja što kidam ove krte dane
Ove krte dane sa gorućim očima
Ove besomučne, lažne i gnojave dane o samome sebi
To sam ja što kao ogledalo pružam vam vaš
lik
To sam ja što kao ćutanje padam na ova mesa
To sam ja kao ćutanje
Kao dlakavo čudovište ljubavi
Kao doziv koji nisam čuo

Dosta

Pocepao sam sve reči koje su trebale da znače
moj škrgut

Prošlost je moja iskrenija od pepela svakog

Hiljade slučajnosti na koju zaustavljam svoju
Između nežnosti i besa
Hiljade slučajnosti na koje zaustavljam svoju
tromost ili suzdržanost

Hiljadu puta zastajem i ločem.

To je detinjstvo kada u praznično jutro, u gnusnoj čistoti novog odela i istresenih soba čekam da čestitam svojoj majci
( svojoj majci sada zabranjenoj ženi);
To je na kuplerajskoj postelji dok čekam kurvu koja toči u dvorištu vodu za lavore;
To je onoga dana kada sam bezrazložno zasuzio u nekom tramvaju;
To je u bljutavoj srdačnosti pijanstva kada ljubim svoje prijatelje ili mošda nekad plačem;
To je dok tučem jednu ženu da joj ne bih priznao da je možda volim.
To je dok svakodnevno, potajno, ali neumitno očekujem nešto.

Očekujem-sanjam
Bunim se-čekam

Živeti, živeti od neiscrpnih čekanja

Pustiti da se sve svertlosti zariju u tela
Pustiti sve svetlosti iznemogle, teške ili gorde
Svetlosti iscrpljenja, sitosti, gorkog
Svetlosti žeđi, sećanja besa
Svetlosti gladi, mrtvila zanosa
Svetlosti zagrljaja, škrguta, tišina

Ali su sve svetlosti u sećanju rečitije.

Ne znam zašto ali me ovo proleće podseća na gnoj
Zaspaću
Kraj mene je njeno telo pokriveno bezbrojnim ranama
i u svakoj od njih pare se neki mali ljudi
njeni su nokti okna malih soba i u svakoj vidim sebe
kako držim jedno rasplakano dete.
Zaspaću
Neka krvi i dalje mrse moja bekstva
Čekaću
Neka krv i dalje valja moju prošlost
To dišem, varim, sanjam.
Đorđe Jovanović

OGLEDALO

Srebrno sam i egzaktno.Nemam predrasuda.
Što god gledam smjesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo -
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružičastom, s mrljicama.Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je dio mog srca.No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvijek iznova.


Sada sam jezero.Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svijećama i mjesecu.
Vidim joj leđa i vjerno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim.Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamjenjuje tamu.
U meni je utopila mladu djevojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.
Silvija Plat

Jesenjin CRNI COVEK

Prijatelju,prijatelju moj,tesko sam ti,tesko boleo.
Sad ne znam kako skoli me taj bol.
Da li to vetar cvili nad pustarom kroz do ogoleo ili k`o on
po sumi u septembru,po mozgu mi hara alkohol?
Glava mi usima mase k`o ptica krilima.Gledam-
na vratu joj noge da smotrim ja vise nemam moci.
Crni covek,crni covek,crni covek na krevet mi seda,
crni covek mi ne da da trenem cele noci.
Crni covek-prstom-po knjizi-klizi-mrskoj,
mrmlja k`o crnorizac nad raba bozjeg prahom-
zitije mi cita o nekoj bekriji i protuvi drskoj
muceci dusu tugom i strahom.Crni covek,crni covek...

"Slusaj,slusaj-unjka mu glas memljiv-sijaset mudrih misli krije svaka strana.
Covak ovaj zivljase u zemlji najodvratnijih lupeza i sarlatana.
U decembru-snezna predja tu je djavolski cista.
Mecave tad prirede svoja velika prela.
Taj covek bese avanturista prvoga reda-prava vrana bela.

Bejase krasan,a uz to poeta s nevelikom al` zivahnom snagom
i neku je zenu od cetrdes`t i kusur leta zvao devojcurom i svojom dragom.
Sreca je-govorase-vestina uma i ruku.
Neveste duse vecno udara kobi pest.
Nije vazno sto ti silnu muku zada lazni prelomljeni gest.

U oluji,buri,s okovima leda,uz gubitke teske i olovnu setu
ciniti se prirodan i vedar-najveca je umetnost na svetu."

"Crni covece!Sit sam islednika!
Gnjurac nisi,talog ne izvlaci!
Sta me se tice zivot pesnika-izgradnika?
Drugom ti to citaj i tumaci!"

Crni covek me gleda,uporno,oka sve tvrdja.
Beonjace mu prekri plavicasta skrama-k`o da mi zeli reci
da sam tat i rdja sto opljacka nekog bez stida i srama...

Prijatelju,prijatelju moj,tesko sam ti,tesko oboleo...

Noc mrazom oprljena.Raskrsca tihi spokoj.
Ja stojim sam kraj okna,ne cekam gosta ni brata.
Ravnica sva pod krecom,u peni mekoj,dubokoj.
Drveta-konjanici,u vrtu at do ata.
U noci place ptica,zlom slutnjom srce ledi.
Drveni konjanici topot seju kroz mrak.
I opet onaj crni u fotelji mi sedi,podignuvsi cilindar
i raskrilivsi nemarno frak.

"Slusaj,slusaj-hropce,sve blize palaca,naginje se,unosi u lice.
Ne videh da iko iz roda podlaca tako uludo,glupo,pati od nesanice.
Ah,recimo da gresim.
Na nebesi luna.
Sta jos nasusno treba svetu sto spi u miru?
Mozda ce tajno doci "ONA",mesishta puna,da slusa tvoju nujnu,
od tuge lipsalu liru.

Sto volim pesnike!
Cudake naseg doba.
U njima srce nadje poznato nadahnuce:
bubuljicavoj studentkinji dugokosa rugoba prica o svetovima
luceci polno ceznuce.

Ne znam,ne secam se...
U kuci seljaka,mozda u Kalugi,mozda u Rijazanu,
tekao je zivot nekakvog decaka,
kose poput zita,oka slicna lanu.
Stasa,posta covek,a uz to poeta,
s nevelikom `al zilavom snagom,
i neku je zenu od cetrdes`t i kusur leta
zvao devojcurom i svojom dragom."

"Crni covece!Nesnosan si,zbilja!
Odavno si mrzak,ozloglasen gost"
Besan sam,razjaren-moj stap u njusku cilja
pravo u nos drski,da mu smrska kost...

...Mesec je umro.
Prozor zora plavi.
Ah,ti noci,sta si ispredala?!
Nikog nema.
S cilindrom na glavi stojim.
SAM...
U srci ogledala...

Leta Gospodnjeg,1925.

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!
Brana Petrovic

Sviraj, sviraj tu kletu gitaru
prsti tvoji oblijeću i kruže,
u tom ću se otrovati garu
moj jedini i posljednji druže.

Grivnu njenu ja gledati neću,
niti kosu što na pleća pada,
tražio sam u toj ženi sreću,
slučajno sam propast našo tada.

Stani malo, ja je neću kleti,
stani malo, neću da je diram!
Daj da tebi i sebi zasviram
na toj struni što pod rukom leti.

Pjevaj druže, nek se ruke vinu!
Nijemo kuni sudbinu i sreću!
Neka ide sve u ... materinu,
nikad druže, ja umrijeti neću!
Jesenjin

"Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću." !!!

Pol Verlen: SENTIMENTALNI RAZGOVOR

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.

Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?
- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci...
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno...
- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine.

GREŠIO SAM MNOGO - Duško Trifunović

Grešio sam mnogo i sad mi je žao,
i što nisam više,i što nisam luđe,
jer,samo će gresi,kada budem pao
biti samo moji-sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo,učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam,jesam,i još ću,bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam,priznajem,nisam bio cveće,
grešio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo mog greha niko neće,
a ne bih ga dao-ni kad biste hteli.

Dušan Matić
PISANO PRED SVITANJE

I u najgorčoj zori
Negde za nekog odškrinuti su prozori
i neko za nekog zebe. I čeka.

I u najgorčoj zori
Što mučno se probija iz tunela u tunel jada
Voz što suludo juri neizbežnom kraju
Negde kraj pruge u zagrljaju kestenova
Stanica jedna skrovita čeka. I čeka
Od puta umorna čoveka.

NALIV PERO

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nishta shto se dogodilo nije izmishljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre josh chovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I josh kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali prichu koja nas uchi ,
da je chovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....
...Vesna Korać

Angel Kalinovik - Pesme Tuge
Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah
To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Ne izvađene iz tuđeg, već iz srca sopstvenog
Ta hrabrost biće ti jedini pratilac
Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zarđali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova
Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Uđi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže
Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje.

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

-----------------------------
Rastko Petrovic

NIČIJA-Jelena Marković

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

Tagore -

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

LAKU NOĆ LJUBAVI

…A sutra u zenitu dana,
u tmini pod jezikom nosićemo,
mili moj,
noć unutrašnjih pejzaža
i slutnje gde se srca slušaju,
kao što se slušaju vetar i kiša,
u predaji ćuteći...

...Znajući da se ljubav u tišini krije,
jednoj neobičnoj tišini,
što prerasta samoću duše,
tišini što prevazilazi
bućnost života...

...U jednoj tišini što zna samo
za umiranje trenutaka,
toj paradoksalnoj tišini,
što kao bezgraničan
skup svih zvukova,
sebe samu sadrži u
tihom glasu ljubavnika.

Branka Korać

Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
jednostavno ću pustiti
cvet da procveta, ulicu da hoda
možeš li mi obećati
da nećeš da me podsećaš ?
Skrštenih ruku kao nekada
neću da prizivam
ono što je još ostalo
ni u šali
noćne se leptirice boje
da će ih i dan zavoleti
čaša se preliva ako se doda
suvišna kap koja ne može stati
... ako ikada poželim da ništa me ne pitaš ...

Ukoliko bacim ikada
u zapećak premorene svakidašnjice
da umem da osetim
ono što se retko da osetiti
probaj da me ne budiš
svuda sam nigde
ja sam ničija
nisam bila možda biću ...
slobodno tada
ako me sretneš daleko od prečice
kaži mi da propadam
sa maglom u očima ću te nazirati
ako si voljan da sudiš
gazi neka svi vide
reci da sam ništarija
... ja ionako već nisam tu.

Ako ikada jednom
smetnem sa uma
služenje samoj sebi
dozvoli mi da progutam odgovore
načičkane na spletenim prstima
i odem u neograničenu posetu
tihim novim pupoljcima
možeš li da mi obećaš
da me nećeš podsećati ?
Pravim pauzu u čednom
odeljku Univerzuma
da pronađem gde su svi
ljudi sa beonjačama obojenim u izvore
da se bezgranično podam kapima
u jednom večnom pokretu
usporeno i milo slično detetu
i koliko god se trudiš da ga uvećaš
tvoj će se bes sve više smanjivati.

Ako mi jednom bude
toliko teško
da ne želim da se setim
ko sam
obećaj da mi nećeš reći
moje ime i prezime
zvaću se drvo, slučajni prolaznik
nazvaću se Uzalud
i biće mi lepo baš tako.
Kad se vozovi istope od brzine zablude
i lokomotive zavrište bolno
u zaletu do neba - ja im ne pretim
to sam
naučila o trenutnoj sreći
sa prepariranom pticom uporedi me
ali ostajem list ostajem glasnik
za koga ne važi izrečeni sud
... ako ikada, igde, ako ikako ...

Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
posegnuću za mesečinom
nikad se nisam navikla dovoljno
na svet čudim se
kao da je uvek prvi put
i jedan jedini.
Nemoj me podsećati nikada
jer znam
to je traganje na tren zaćutalo
i ne žali
prividno izbledele boje
ne slušam - dišem i žmurim spokojno
sve na svoje vrati se
krajevi su nevažni - ja sam prut
koji se lomi samo po sredini.

Sandra Nešović

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Romualdo Miralles

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

Vislava Simborska

Tove Ditlevsen

Večno troje

Dva čoveka na svetu
s kojima se ukršta moj put postoje
jedan je onaj koga ja volim
drugi voli sve što je moje

Jedan,
u mojim snovima večno živi
I čuva ga moj mračni um
drugi,
pred mojim srcem stoji samo
A ja ga nikada ne puštam tamo

Jedan je bio samo tren prolećne nade,
proćerdane sreće dah
drugi mi ceo svoj život dade
a, ne uzvratih mu ni sat.

I , jedan živi u mojim pesmama
gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi
drugi je onaj sa dosadnim danima,
gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi
Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude
Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto
Ali, samo jednom u svakih sto godina bude
Da se to dvoje spoje u isto

Kamo srece da meni pripadne
da brinem о tvojim danima,
da te budim sa kafom
i kazem ti da ne staris uopste,
da razvezem sve tvoje cvorove
i najtvrdoglavije tuge.
Kamo srece!

Кamo srece da i meni pripadne
malo te srece!
Кamo srece da te cekam
sutra, i оpet sutra, i оpet, sutra,
Sledicu te kao senka,
(neznost је moj talenat).
Necu te оbmanjivati,
bicu uvek na onoj udaljenosti koju ti zelis.
I ја ponesto umem.
Probaj me.

Da me poznajes, priznala bi sigurno
da imam krila, da imam veliki nered u glavi
i da samo ti mozes da me izlecis.
Оstani!
Spreman sam da se zaustavim ovde
ako nebo tako zeli.
Uzmi me u letu i ne dozvoli da ikad padnem!
Ко је јednom bio na ovoj visini,
ne spasava se nikada!
Volis li me? Kamo srece ...!

Renato Zero