Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Ziva ko zelja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.

(Jacques Prevert)

~ * ~

Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.

(Mihail Lermontov)

Onaj slavuj koji celu noc je plak'o
za decom - il' mozda za draganom vene -
do nebesa cvili. On lici na mene,
jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba slican udes sprema;
on, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
misljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -
Da dva oka sto su kao sunce sjajna,
zemljom pretvore se, zemlja da i skrije!

Sad znam sta u knjizi sudbine mi pise:
u jadima svojim uvidjam sve vise -
Da na ovom svetu nista trajno nije!


II

Ja zamisljen duh koji se trudi,
da i korake svoje usporava:
pazec da ona mesta izbegava
kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukciju zastitu da stvori:
onu sto svet je primetiti nece?
Jer u pokretu ugasene srece -
spolja se cita sto unutra gori.

I uveren sam: brda i sume
obale, reke… sve zna i razume
moj zivot koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije trazit lako
al' dodje Amor i pocnemo tako:
on i ja o tom razgovore duge.


III

Zivot u toku zastajanja nema,
a smrt nam krupnim koracima ide;
muci me sve sto ja do sada vide`,
jos vise ono sto buducnost sprema.

Ka meni kao sen jedine srece,
prilaze dani proslosti secanja -
i da njih nema, i s njima cekanja -
ja bih van ovih misli bio vece.

Vracaju mi se prijatnosti znane
sto jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod - lik srece svoje.

Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
a svetiljke su ugasene moje!


IV

Sto se vise priblizuje meta,
dan kada se razresimo zemnog jada -
i brzi bol vremena - bole zada -
sve vidnije tastine su ovog sveta.

Sebi kazem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo vise sada.
Zlo zivota ko sneg dodje i otpada.
Mi cemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti nece -
nade koja sve nas vara tako vecno:
dusu, osmeh, suze - sve sto zivot krece!

Mi vidimo da je cesto zalud muka
da lecimo ono sto je neizlecno
i da zalud uzdise se, zalud kuka!

(Francesco Petrarca)

Sjaj u travi

Sada,
kada nista na svetu ne moze
vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i blestavost sveta,
ne treba tugovati, vec traziti snage
u onom sto je ostalo i s tim ziveti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svadjali i
da smo bili krivi.

Pozurimo,
s danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvacanjima,
sa svim sto me odvaja od tebe.

Jednom,
ces se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke bit ce prekratke,
a noge premorene da se vratis.

Bit ce kasno,
mozda cemo se naci jedanput
na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kazemo
al' proci cemo jedno kraj drugog kao stranci.

Jedan skrenuti pogled bit ce sve

sto cemo jedno drugome moci dati..

Citavog njezinog zivota

Prilegao sam nakratko. Ali svaki put kad
sklopim oci, macji repovi prolaze polako duz Strejta
prema Kanadi. I ti talasi. Valjali su se na plazu
pa onda nazad. Znate da ne sanjam.
Ali prosle noci sanjao sam da gledamo
sahranu na moru. Isprva bejah zapanjen.
I zatim ispunjen zaljenjem. Ali ti
dodirnu moju ruku i rece: „Ne, u redu je.
Bila je vrlo stara, i on ju je voleo citavog njezinog zivota.“

Rejmond Karver

Neznosti

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
lepotom neizgovorenog

sustina kazivanja samo je tisina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti

da li je vaznije kako TE reci
ili kako precutati

Uvek smo
samo ono sto nam nedostaje
ali
moze li ista
tako da se razlikuje od nas
kao mi sami

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla
ono malo beskraja
izmedju nenadjenog i trazenog
neka najcudnija pogodba
UZROKA i POSLEDICE
u izazivanju postojanja
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog
da li je sreca - ne znati mnogo

Nista nije slucajno ili je slucajno sve
covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak
ili pravilo

Umetnost vode nije u izvoru
vec u zedji
mudrost hleba nije u psenici
nego u gladi

(lepota razumevanja pociva u sumnji)

opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju necega sto je najvise TI

da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja

da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost
vec trenutak

lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju

da li je sramota biti nesrecan

Znam:
najepse JA nikada nece biti i jedino ja
najlepse OVDE nikada nece biti
i jedino ovde
i TAMO je ovde
sve
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno

da li je postojanje - mudrost moguceg
da li je sreca - voleti mnogo.

Odlomak iz knjige pesama "Neznosti" Mokrincanina i pesnika Mite Golica

Ulovili ste me gospodjo u zamku

ulovili ste me gospodjo u zamku
priznajem

priznajem to u trenutku nekom cudnom
i maglovitom
u sjeni meni nepoznatih rijeci
u trenutku malog nocnog razgovora
i dalje sve do onog dana
one godine nepresusnog ljeta
koje nam je udarilo vrelim kapljama po licu

gospodjo

to je bila pjesma koja se radjala
na mojim dugim putevima
koja je zapocela jos tamo u Varazdinu
ne znam u kojoj je to bilo eri
modernizam ili nesto drugo
ali bit ce ipak da je tako moralo biti
to nisam mogao izbjeci
jer moje su me pjesme na to navele

i danas eto ja priznajem

ulovili ste me u zamku gospodjo

vas stas nepobitno divan
vas pogled ruke grudi i sve ostalo
da ne pricam kako je bilo
ljubiti se u toplom krevetu
dok su se zore plave gnijezdile u zjenama
zaista je prekrasno bilo

ali kazem vam

nikad vise nije bilo tako toplih kisa
u prostranim krajolicima

nikad nije bilo tako toplih pogleda
na mom licu koje se topilo u vatri
vasih suncanih dlanova

pa priznajem

ulovili ste me u zamku gospodjo
iz koje se tesko izlazi

Željko Krznaric

Bilo je nečeg tajanstvenog

Bilo je nečeg tajanstvenog
u tom plamenu vaših pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih riječi
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmješano u čašama
muzika poslije ponoćnih vijesti na uzglavlju
u toplini vašeg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranči
i bilo je nečeg
znam da je bilo malo ljubavnog
u toj kratkoj epizodi
koja je živjela na vašim usnama
predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u očima planule zore lomeći mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojažljivost u velovima snova
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost svaki vlak
koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine
i nema više toga kao nekad

ovo je druga mladost
ovo više nisu hrabri vulkani

i ne govori se kao nekad
predivna jasnoća mojih retrospektivnih lutanja
očajničkih pokusaja bjekstva
noć
i eine kleine nacht musik
kao zvono nad čelom
kao luna nabrekla nad površinom oceana koji umiru
i još ima neotvorenih strana
i tajanstvenosti u pogledima
kao da nismo oboje poraženi
u tom malom ratu ljubavi
izmedju dvije tuge

Z.Krznaric

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.


I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Velimir Rajić

Trag

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Momčilo Nastasijević

ЉУБАВ

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће,
па ти је лице као да глади
крилом сенке лептир што се у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала,
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жица, из тамне лаве;
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде,
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.

(Оскар Давичо)

ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје
и кус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! ...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти! ...

О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

Вељко Петровић

Odlaziš

Kažeš zauvek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi

Ova godina mora da je loše pocela

Ima u tome nešto
što nećemo nikad razumeti
ima tako nekih tuga
koje ne osetiš
i koje te zateknu pri budjenju

I sad ti odlaziš

Nervozno pališ cigaretu
Okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koja gori negde daleko
i reci
pošteno od srca

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu
i sad kad ideš
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadašnjosti

Zaustavi vetar

Poneku sitnicu namerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i loše

Odlaziš

Čak i to činiš na svoj prefinjeni način
u sobi tišina
samo neka pesma na radiju
dopola izgorjela sveća
napolju prve pahulje snega

Kraj koji sam već negde čitao u romanima

Blesav i nepotreban

Ubitačan

Kraj koji ostavlja tragove

Godina će biti loša...

Ž. Krznaric

Uskoro, a noć.

lagali su me, a istinu doznah ...
Pre nego se desi osetim i znam
da su postupci planirani. Pitanje početka.

Kako li si mogao usude, moj bliski prijatelju
da pokazuješ grehe prošlosti,
a da nisi dozvolu tražio od starijeg brata?
Otklonivši predmete bola
skrenuh s puta kojim sam išao dugo,
neplanski i ludo
zgazih reči kao da su nepotrebne bile
od praha postale u prah se vratile.

Krili su te, a ja te nađoh...
Pre nego se desi osetim i znam
da su posledice neminovne. Pitanje završetka.

Ima li te u nekim izmaglicama davno izmišljenim
samo za tvoje oči pokajničke,
suzne od vetrova prošlih života?
Pomislih da si nepostojeća, izmišljena
u mojim pričama, prošlost davno izbrisana,
treset naslagan stolećima,
jedan život je dovoljan da shvatiš da si živeo,
da shvatiš da si spreman.

Radovan Bajatović

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Vesna Parun

Barbara


Secas li se Barbara
Padala je kisa neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si isla nasmejana
Pokisla ozarena ocarana
Pod krupnim kapima kise
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Secas li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Secas li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan covek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrcala ka njemu po kisi
Pokisla ozarena ocarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Secas li se Barbara
Ne ljuti se na mene sto ti kazem ti
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa makar ga samo jednom video u zivotu
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa cak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kisu tako blagu i tako srecnu
Na tvome licu srecnom
Nad tim gradom srecnim
Tu kisu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I sta je sa tobom sada
Pod kisom od gvozdja
Vatre, celika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je jos ziv
O, Barbara
Jos uvek pada kisa nad Brestom
Kao sto je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je poruseno
To su samo posmrtne kapi kise
Uzasne i ocajne
A nije ni onaj potop vise
Gvozdja, celika, krvi…
Ves prosto kisa iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo nista.

Jacques Prevert

Jecaj mene!

U stihu ove pesme, otuzne i male,
devojka izkazuje svoje osecanje.
Pati I jeca, jer ljubav joj kleca,
a srce trazi milovanje.

Treptaj srca, bezbroj suza,
govori o njoj I njenoj patnji,
govori o njenim usnama nemim
o njenom pogledu dalekom.

Odsutnost njenu vide ljudi,
prolaznici zastajkuju u cudjenju,
a ona trazi ruku njegovu,
ona trazi utehu!

lazna ljubav jos tinja u meni

Da volim ga, al to je sada nebitno
nije kraj mene, nije tu u blizini mojoj
da me greje, sapce reci lazne
kao nekad….

Da, kad su nasa tela spojena bila
kada je moje gorelo a tvoje….
sve je bilo tako lazno a meni opet lepo
sve je bilo tako lepo a tebi lazno.

Da nije ti prva ljubav lazna ta bila
poznata I izgradjena prica koja se prepricava
koja tinja, tu je uvek kraj tebe
koja oslikava osobu koja bese kraj mene…

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

(Mika Antic)

Zaboravi


Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

(Rade Serbedzija)

Ove noci

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

DA LI BESKRAJ IMA KRAJ

Duso moja, volela bih da si tu.
Uzdahnula sam upravo duboko,
i u trenu shvatila da te zelim kraj sebe,
da imam strahovitu zelju da ustanem,
da ti pridjem i da te zagrlim, snazno,
da mi zagrljajem das snagu za buduci dan.
Zelim da spustim glavu u tvoje krilo,
zagnjurim lice u tvoj stomak,
u tvoje grudi i cutim samo tren,
mali, majusni tren,
dovoljan da mi da snage za jos stotinu dana.
Isuvise dugo sam bez tebe,
bez tvog pogleda koji bi se zaustavio na meni
makar samo u prolazu,
da me pomiluje ili opomene,
svejedno, ali samo da je tu.
Da li cu imati snage da te cekam do beskraja?
Da li beskraj ima kraj?
Kako je strasno cekati nekoga
a da ne znas kada ce on doci.
I da li ce uopste doci.

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Izet Sarajlic

Kad budes stara

Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

William Butler Yeats