Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Desanka Maksimović - Žena

Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.
Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rodjena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.
Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju.



Ja i ja - Desanka Maksimovic

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeci od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz sume,
razgrnula livadi nedra.
U zivot bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pruzala.
Sa strascu bih se pozurila:
da vidim u zivotu kako je,
dusa necija ako je
za radost stvorena.
Jer od rodjenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja vecno sumorna.
A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noc letele,
kad je lisce tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari dusi smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.
Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u sumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni caska me nije ostavljala.
Znam, umrecu i ostaricu;
a nju uvek mladu,
uvek zednu bolova
na zemlji ostavicu
.


Sudba - Desanka Maksimovic

U prolece, u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven,
u cvetovima kad mirisu magle;
u prolece, u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.
U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.
U prolece, u prolece, tako je sudjeno,
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.
O, zao mi je mladica koji me voleo bude
u prolece, jer ce patiti

Ne pitaj me ,
koliko je kilometra reči
potrebno da te opišem,
koliko litara suza
da te vratim
bar na dan.
Neznaš ti koliko
može da stane vazduha
u prazan trzaj zagrljaja,
koliko bujica tuge
srce pređe,
koliko ljubavi
u nadi živi,
a da ni u trenu
na licu mi ne zatitraš...
ne znaš, ti
kako je zaboleti,
tebe vleti

M.P. Vedrana

Ove su rijeci
Preko ulice
Upucene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Vec zbog svijeta.
Mozda nije trenutak pravi.
Mozda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti rijeci nasilja.
Mozda sam morao
U ovo vrijeme
Sto se osjeta gnusa
Izaci na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih dusa.
Mozda je moja ljudska duznost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lesinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tuznom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proci kroz ovu sumu bez ptica.

Enes Kisevic

Molitva


Molim za sunce u tvojim
oèima,
za dodir koji budi
treptaj života,
za tebe jedina ljubavi
moja.


Molim da ruže ne venu
kao seæanje,
da nijednu suzu ne
puste više.


Molim za tvoje reèi
satkane od želje,
za naše duše obojene
tugom.


Molim da samoæa ne boli
više,
da doðeš u moj svet,
da svaka nada postane
stvarnost,
da svaki tren sa tobom
bude veènost.


Molim da tvoje ruke
otope led moga života,
da vreme izbriše boli,
da srce zakuca još jaèe.


Molim da ne živim od
seæanja koja se gase,
da nikada postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.


Vesna Parun

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeæi ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreæu.
Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju èežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zaèaram ti usne
i umirim te rukama
tražeæi samo
da me èvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu naðeš
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek oseæaš
miris poljskog cveæa,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim reèima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek èekam te...

Maja Miljkovic

LJUBAV SA MNOM

Ljubav sa mnom nije samo smjesak u tisini srca;
Ljubav sa mnom potres je pod korakom,
Rusenje brane na rijekama razbora,
Ljubav sa mnom udar je groma o visoki bedem tvrdoga uma,
Ljubav sa mnom samoca je u svijetu i neljubav ljudska- da,
Ljubav sa mnom nije samo smjesak u tisini srca
Gdje mirisu jasmini jasnih suza,
Ljubav je sa mnom udar,
Potres i jaka samoca susreta sa istinom.


Vesna Krmpotic

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretoèim
ovaj moj iskrièav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stoèim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi poèetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noæ smenjuje dan...

I veæ mi sve nade streme
put tog tananog zraèka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puèe u meni
poput zrelog maslaèka
i ode nošen neèim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne èežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teèe...
Da obavijem ti sve bi'
najèulnije dubine...

Prizivam bledo veèe
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo veæ bilo
ili æe sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teèe
i ja bih samo da dajem
dok se juèe kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stiæi do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni èežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jaèa od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoæe li zaista moæi
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žuækaste niti
oseæam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veèe
tvoje mi telo krije,
poèinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog veènog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i èini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do èega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veæa postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...


Dragana Konstantinoviæ

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

R.M. Rilke

Voda

Pusti neka voda nosi u zaborav
Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom
prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
i ugriz na usni sto kaze,
tu je nekad bio okean
Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve
pusti neka voda nosi u zaborav

Pusti neka voda nosi...

M.Mladenovic (EKV)

I.

Kada vidim tvoje lice
uvjek osjetim toplinu
koju nosi ljetnja noć.
Dodirnem li tvoje ruke
uvjek osjetim toplinu
bez koje neću moć

Kad nas napuste voljena
sve radosti iz mladosti
čak i kada bude teško
do kraja svog života
od tebe neću poć

I kad dođe dan
taj zadnji dan
i kad prođe san
taj zadnji san
kad nemiri budu dio nas
i kada nam kucne zadnji čas
i tada ću Deni kao i sad
da te volim ja…

II.

Sve nježne rječi svjeta
sačuvao sam za te
u pjesmama mojim
sve njezne rječi sveta
da tebe meni vrate
moja čežnjo davna

Sve nježne rječi svjeta
za duge nježne sate
samoće se bojim
sve njezne rječi svjeta
sačuvao sam za te
moja zvjezdo sjajna

Magdalena, Magdalena
moje nebo, moje sunce, moja duga
Magdalena, Magdalena
moja sreća, moja radost, moja tuga

Magdalena, magdalena
moja ruža, moja nada, moja sudba
Magdalena, Magdalena
moja patnja, moja tajna, moja ljubav
još te molim Magdalena
da se vratiš Magdalena…

(Molitva za Magdalenu – Oliver Dragojević)

III.

Na pragu svojih dvadesetih
Bio sam laka roba
Bile su moderne barabe onih dana
Ne zelim svega ni da se setim
Hteo sam eto sve da probam
Zvalo me zabranjeno voće
Sa raznih grana

Sad žalim dan
Al šta sam znao ja
Ti si bila još devojčica
Leteo je kao leptir
Tvoj čuperak
Drugi bi sve imalo smisao
Drukčije bi život disao
Da sam znao da postojiš
Olivera

Možda sam a da nisam znao
Pred isti izlog s tobom stao
Možda smo zajedno iz voza negde sišli
Mozda si sasvim blizu bila
Ulicom mojom prolazila
I možda smo se za trenutak
mimoišli

Sad žalim dan al šta sam znao ja
Ti si bila još devojčica
Daleko od moga oka
I mog pera
Drugi bi sve imalo smisao
Ne bi svakoj pesme pisao
Da sam znao da postojiš
Olivera

Drugi bi sve imalo smisao
Ja bi iz te gužve zbrisao
I nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram
Znao bi gde da sebi nađem mir
Skrio se u tamni manastir
Čekao da ti odrasteš
Olivera…
(Đorđe Balašević)

IV. CESARICA (Oliver Dragojević)

Zlatni konci lipnje zore
došli su u njene dvore
da bi moju ljubav budili
svitlo nek joj ljubi lice
lipo ka u cesarice
kad je ja ne mogu ljubiti.

Zlatna mriža njenog tila
dušu mi je uhvatila
da je bacim nazad u more
svake noći prije zore
dolazim u njene dvore
vile, dvore moje pokore

Cilega života ja sam htia samo nju
da do njenog srca nađem put
cilega života moje tilo je bez nje
ka cviće bez vode
Zlatna mriža njenog tila
dušu mi je uhvatila
da je bacim nazad u more
svake noći prije zore
dolazim u njene dvore
vile, dvore moje pokore

Cilega života ja sam htia samo nju
da do njenog srca nađem put
cilega života moje tilo je bez nje
ka cviće bez vode



VJERUJ U LJUBAV – Oliver Dragojevi

Vjeruj u ljubav
Jer ljubav je sve
Vjeruj u ljubav
Ne živi bez nje.
Vjeruj u ljubav
I sačuvaj nju
Vjeruj u ljubav
U dobru I zlu.

Daj mi svoju ruku sad
Neka ljubav veže nas
Daj mi svoju ruku sad
Kao jedan cvjet
Daj mi ruku svoju sad
Prava ljubav je uz nas
Nek nas vodi u sretniji svjet

Vjeruj u ljubav
Jer ljubav je sve
Vjeruj u ljubav
Ne živi bez nje.
Vjeruj u ljubav
I sačuvaj nju
Vjeruj u ljubav
U dobru I zlu

Daj mi svoju ruku sad
Neka ljubav veže nas
Daj mi svoju ruku sad
Kao jedan cvjet
Daj mi svoju ruku sad
Prava ljubav je uz nas
Ona može promjeniti svjet.

PRIVIDJENJA

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Odlazim,dakle,sa tela toplih, i mladih srna
ledu,na vrhu nekom,u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se,porfiru jednog zrna
što visi,o drhćućem,žarkom,koncu,u svitanju?
Tu,tu bih,u ovom životu,da me oblije slap
svih divota čulnih,kao pad mirisnog mleka
A čini mi se,jedna jedina,takva blista kap
nad peskom pustinja,i tla nad zemljom,daleka.

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Miloš Crnjanski
u Danskoj 1929.

STO TE NEMA?...


KAD NA MLADO POLJSKO CV'JECE
BISER NIZE PONOC NIJEMA,
KROZ GRUDI MI ZELJA L'JECE:
"STO TE NEMA,STO TE NEMA"

kAD MI SANAK POKOJ DADE
I DUSA SE MIRU SPREMA,
KROZ SRCE SE GLASAK KRADE:
"STO TE NEMA,STO TE NEMA?"

VEDRI ISTOK KAD ZARUDI
U TREPETU OD ALEMA
I TAD DUSA PJESMU BUDI:
"STO TE NEMA,STO TE NEMA?"

I U CASU BUJNE SRECE
I KAD TUGA UZDAH SPREMA,
MOJA LJUBAV PJESMU KRECE:
"STO TE NEMA,STO TE NEMA?"

ALEKSA SANTIC

Maja Markovic
Nasa ljubav je

Tvoja ce ruka moju da vodi gde nikad nisam bila
tamo gde su jutra snena nebo kao svila
od ovoga grada do poslednje luke
tebi dajem sve
pruzam ti ove ruke zauvek

Tvoja ce ruka moju da vodi po horizontu plavom
preci cemo sedam mora i ici snom i javom
sto dalje od bola i samoce koja umara
pocicemo sami ti i ja

Nasa ljubav je snagom sudbine
tragom vetrova presla pustinje
do kraja sveta,svemira dalje od bola nemira
ti ces mene sutra odvesti
Nasu ljubav je zora umila
nasa ljubav se u more uliva
ja sam kraj tebe pronasla mir
nece me odvuci vir niti mutne vode dok si samnom ti

Tvoja ce ruka moju da vodi gde nikad nisam bila
tamo gde su jutra snena nebo kao svila
od ovoga grada do poslednje luke
tebi dajem sve
pruzam ti ove ruke zauvek

Nasa ljubav je snagom sudbine
tragom vetrova presla pustinje
do kraja sveta,svemira dalje od bola nemira
ti ces mene sutra odvesti
Nasu ljubav je zora umila
nasa ljubav se u more uliva
ja sam kraj tebe pronasla mir
nece me odvuci vir niti mutne vode dok si samnom ti

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

Njegos - Gorski vijenac (odlomak)

Vuk Mandusic
(u snu)

Al' je djavo, ali su madjije,
ali nesto teze od oboje?
Kad je vidju da se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me djavo jednu vecer nagna,
u kolibu nocih Milonjica.
Kad pred zoru, i noc je mjesecna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti od nekuda dodje;
ukraj vatre sjede da se grije.
Cuje da svak spava u kolibe.
Tada ona vjenac rasplete,
pade kosa do nize pojasa;
poce kosu niz prsa cesljati,
a tankijem glasom naricati,
kako slavlja sa dubove grane.
Tuzi mlada djevera Andriju,
mila sina Milonjica Bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu.
Pa se snahi ne dao ostrici:
zalije mu snahin v' jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuzi mlada, za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od mjeseca,-
i ja placem ka malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo-
divne ga li oci oplakase,
divna li ga usta ozalise...

Ako - Radjard Kipling

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš - a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.

Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
* * * * * *
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
---------------------------------------Tagore - Gradinar
-----------------------------------------------------------------------------
Ljubav je vatra
Ona sagori svakoga
Ona razobliči svakoga
Ona je opravdanje sveta
za njegovu nakaznost
------------Leonard Cohen

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....
............................Jovan Dučić

naravno
Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
...........Miloš Crnjanski

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
....................................Branko Miljkovic

TI SI MOJA IPAK

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio
na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema
napojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja žena - ponocni voz sa jednim
putnikom
Zelezara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Matija Beckovic


I josh...jedna.... /me se raznezila

ODAKLE MENI

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma
Odakle meni ti?


M. Marinovic

Vasko Popa
Ruse se stubovi koji nebo drze
klupa sa nama polako u prazno propada,
zar da dovek camimo u kamenom cutanju
kroz oci, kroz celo reci ce nam proklijati,
razbezali se dani
Zar da dovek cekamo sunce
da nam se kroz rebra zazuti,
slusamo kako nam srca u grlu mrtvih stubova lupaju,
istrcali smo iz grudi
*
Vasko Popa
Nas dan je zelena jabuka na dvoje presecena
gledam te, ti me ne vidis
izmedju nas je slepo sunce
Na stepenicama zagrljaj nas rastrgnut,
zoves me, ja te ne cujem
izmedju nas je gluvi vazduh
Po izlozima usne moje traze tvoj osmeh,
na raskrsnici poljubac nas pregazen
Ruku sam ti dao, ti je ne osecas
praznina te je zagrlila
Po trgovima suza moja trazi tvoje oci,
uvece se dan moj mrtav
s mrtvim danom tvojim sastane
Samo u snu istim predelima hodamo
*
Vasko Popa
(moja omiljena (: )
Idem od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te, grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas, cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim pa oci zaklapam
Idem od jedne slepoocnice do druge
Gde si
*
Desanka Maksimovic
Strah
Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.
*
Desanka Maksimovic
Opomena
Cuj, reci cu ti svoju tajnu:
Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira.
Mogu mi se uciniti duboke i meke
oci neke, sasvim obicne.
Moze mi se uciniti da tonem u zvuke,
pa cu ruke svakom pruziti.
Moze mi se uciniti lepo i slatko
voleti kratko, za jedan dan.
Ili mogu kom reci o tome casu cudesno sjajnu,
predragu mi tajnu: koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucini mi se: negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se: crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.
Ucinice mi se: negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Andrić

Trenutak samo

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.


Horhe Luis Borhes

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimovic

Blaze Koneski

MAJSKA NOC

Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas - budim se - i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci.
-------------------------------------------------------------
Rajner Marija Rilke

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al' , ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.
---------------------------------------------------------------

Sofija De Melo Brejner Anderson

STRASNO JE VOLETI TE

Strasno je voleti te na mestu tako krhkom
kao sto je svet.
Mucno je voleti te u tom kraju
punom nesavrsenstva
Gde nas sve lomi i usutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.