Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Jednog jutra na prasak lonca s vodom
proklija u glavi zrno poezije, probudi dusu i
podari joj svoju lepotu. To je cas kad se kazuje
neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeci u
mestu. trenutak kad covek postaje pesnik.

Nista ne ulepsavati. Ne govoriti. Gledati
i pisati jednu Haiku.

Jednog jutra se pobudis. Vreme je da se
povuces iz sveta da bi te on bolje iznenadio.

Jednog jutra nadjes vremena da gledas sebe
kako zivis.

Maksans Fermin - S N E G- deo ..

Zelim da ispod nebeskog krova
Poljubim vjetar vremena
Mozda u nadi da ce me
Svojom snagom povuci sa sobom.
Podigni me, daj mi krila!
Daj mi oci da vidim u daljinu,
Da joj dodjem, da je taknem.
Neka mi se skameni ruka,
da joj dirnem vrele obraze.
Neka mi crni veo na oci padne,
da joj vidim bijelo lice.
Da joj stavim ruzu pored kose,
Da pomirise latice njene,
Neka joj ruza zamirise sobom.
Cini mi se i zemlja jeci,
Osjeca silnu tugu moju.
I drvece se od zalosti skuplja
Kao u hladnoj decembarskoj noci.
I slavuj na hrastu mome
Pjeva tuznu pjesmu.
I vjeverica sto sa strascu zire skuplja
Osjeca tugu u srcu mom.
Daleko sam od nje, ona jos dalje od mene.
Sta god da cinim, nista ne vrijedi,
Clotho, Lachesis i Atropos,
Te okrutne cuvateljice zivotne fabule,
Zavezale mi ruke.
O, Herakles, sine Zeusa i Alkmene,
Heroju svih ljudi na zemlji,
Nagovori susjetke tvoje
Da smiluju se na me!
Ja ne trazim svo blago ovog svijeta,
Niti vino ambrozijsko,
Ja samo trazim blago moje,
Moju djevu, ljepoticu bijelu.

Žena

Žena,
mlada, stara, lijepa ili ne,
žena je ... žena.
Žena je k'o maslačak
nježna i krhka,
kad puhneš u njega, nestane,
al' sjeme ostaje.
Žena je k'o pupoljak,
ako ga njeguješ
ljepotu i ljubav ti daje.
Žena je mak,
mirisna i opojna
u san te baca sladak.
Žena je i kaktus;
izvana gorda i nedodirljiva,
iznutra meka i topla,
snagu ti daje.
Jednom u životu
pruža ti cvijet ...
zapamtiš li ga
nikada drugu nećeš htjet'!


(Suzana Horvat)

RUZA NA JASTUKU

I tek ponekad
stavim ruzu na jastuk
da mirise...
Odvrne mi slavinu secanja
ne propustajuci ni najmanji detalj
koji je ostao upamcen o tebi
da uludo istece.
I tek tada dozvoljavam srcu
da tiho uzdise
za vremenom proslim,
rugajuci se samom sebi
zbog neuspeha.
Vatra ponovo se pali.
Nemilosrdno, iznutra me pece,
a onda krenu kise suza
da je gase...
Kako je tesko provesti vece
u samoci
obavijen strahom,
ne zbog proslosti,
vec od buducih dana sto dolaze...
I tek ponekad
stavim ruzu na jastuk,
umesto tebe
ruza da mi mirise...
Podseti me
da sam i ja
nekada
znao sta je ljubav...

Goran Lazetic

Prica o zeni

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Ducic

Postoji mesto gde ljubav počinje

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.


Karl Sandburg

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.


Miroslav Antić

NALIV PERO

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nishta shto se dogodilo nije izmishljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre josh chovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I josh kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali prichu koja nas uchi ,
da je chovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....

--------------------
...Vesna Korać

Ako mi odemo preko neba
što ćeš s ovim pjesmama
koje sam ti pisao
kad sam od tebe daleko disao
što ćeš s usnama
punim mojih poljubaca
i tko će tamo na Trešnjevci
biti od nas tužniji
Ako mi odemo
jedna tajna će u tuzi nestati
i pogledi će prestati
vlakove ćemo pratiti
a sami se nikada nećemo vratiti
jer ako odemo preko neba
nitko neće znati što nama treba.
---------------------------

Željko Krznarić

Pijemo viski s ledom

i kavu s okusom tebe

i meni se tako pricini odjednom

kako me tvoje koljeno dodiruje

i to mi je dovoljan razlog

da zaboravim knjige

iz kojih sam dosta naucio

dvije fotelje nama su u tom trenutku

kao dva svemirska broda

i letimo daleko

iza nas ostaje jutro

ostaje rijeka i ova soba

nas dvoje mijenjamo doba

i mijenjamo sve obicne stvari

odlazimo nekud gdje se ljubi i nikad

ne stari

sad smo ljubavno sretni

svoj svemir imamo

i imamo sve

pijemo viski

pristaje nam i lijepo nam je

njezne su ti usne

tako njezne kad me poljube

ti znas tako lijepo zatvoriti oci

i otkrila si tajnu zatvorenog pogleda

zoves me da dodjem

pa tvoja hrabrost nema granica

puna si ljubavi

njezna si

dok pijemo viski pusimo i prebiremo

po proslosti

gramofon svira u nedogled

i to je divno

nas dvoje smo prvi ako nisi znala

prvi smo u dusu sagledali

i zaplakali od srece

od cvijeta si njeznija

od trave meksa

i tesko nam je nebo oblacno

drzati na obrazima

pijemo viski s ledom

i kavu s okusom tebe

dosta nam je svega sto nije kao ovo

da nam je zauvijek tako

od ljepote bi mozda umrli

kao zvijezde
----------------------
Zeljko Krznaric

OPOMENA

Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
--------------------
Desanka Maksimovic

Angel Kalinovik - Pesme Tuge
Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah
To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Ne izvađene iz tuđeg, već iz srca sopstvenog
Ta hrabrost biće ti jedini pratilac
Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zarđali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova
Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Uđi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže
Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje.

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

-----------------------------
Rastko Petrovic

.. SLAP...

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen

Tiho, o tiho govori mi jesen:

Šuštanjem lišća i šapatom kiše.

Al zima srcu govori još tiše.

I kada sniježi, a spušta se tama,

U pahuljama tišina je sama
-----------------------------

Dobriša Cesarić:

Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami

Jovan Dučić

Moja ljubav


Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Ducic

Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Ducic

Kao da nas nije
činilo se tako jednostavno
i tako prosto kao let kroz vrijeme
činilo se u oku ima zlatnih polja
nekih poleglih trava
pa njen nerazjašnjeni strah
od vožnje avionom
kompleks tople ruke na grudima
stih od života uzet na prevaru
i što jos može biti
među nama su slike
jedan uzdah u ponoćnom buđenju
kad zvijeri pitomo ljube
a ljubavnici stežu nadu i gase vatru
bilo bi možda
ali taj grad nije bio na pravom mjestu
sve što nije u toj sobi bilo toplo
bilo je smrt i uragan tuge
sve što nije u toj čaši bilo vino
bila je tama i val što lomi
pa njeno je srce od svega veće
njeno je ime tek cvijet s juga
mi trebamo sunce a snijegovi nas lome
ne znajući ništa kao da nas nije bilo
činilo se bit će ludo
u toj pjesmi zaspati zauvijek
činilo se na dlanu postoji nježnost krhka
pa njen pogled jasan
njen dah vreli
moja zadnja slika
kao da nas nije
i nije ...
-----------------------

Željko Krznarić

Na kraju grada
u kraju dana
opet me bole tvoji topli pogledi
i nista ne znaci
nista ne vrijedi
ono sto govoris
jer samo je vazno ono
sto se u nasim rukama krije

i pamtis li nas od prije
od stoljeca u kojima smo
i bolje godine znali
od dana u kojima smo
tako puno jedno drugom dali
i ovo na kraju grada
u kraju dana
okupanog kisom i ogrnutog zimom
ja te ljubim svom njeznoscu svijeta
i s tobom maglim prozore
i sanjam zore
u kojima se budimo plavi i ljubavni
jer mi smo ipak neki ljubavnici davni
kojima se sudi ovom najtezom kaznom
koja nas boli jace
kad i tvoje kao i moje srce
umjesto da ljubi
u ponoc place ...
======================

Kome da pričam ljubavi moja
kako te volim
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ
kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svijetu
a sve mi tvoje u očima živi
tvoja soba
usne premazane medom
naše jedino zajedničko buđenje
naši susreti
kome da ja pričam o tebi
da razbijem suzu na tisuću komada
da me netko shvati
kome da tvoje ruke opišem
kad nisam s tobom
a s tobom dišem.

=====================
Kad te probudi
između sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i očajan od svega
napravi se tužna
iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se još uvijek sjeća
ako ti dođe
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeća....

====================

Noćas te tugujem, najdraže moje,
s nekim osjećajem daljine
Jer nema nikoga ovdje kraj mene,
i nitko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i šute,
samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Što je tamo iza jutra,
iza zagrebačke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše,
po narančama s juga
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A čini mi se kao sto godina
svjetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu svijeće.

I tugujem te noćas…
I tugujem…
I tugujem…

=====================

Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem...
i poljubim te onako
kako sam to uvijek činio odlazeći...

Oprosti mi što sam proljeće jedno
zauvijek u sebi odnio.
Ali sjeti se
ostale su pjesme
u desnoj ladici neuredno složene...
Snaći ćeš se...
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pjesme... to sam ti sad ja.

Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voljeli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas dijeli
zbog toga što će nas jednu vječnost
zvijezde razdvajati
i što više neću moći usne da ti dodirnem...
======================
... Željko Krznarić ...

..... Iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazish
zashto nisi kao i sve druge zhene
koje prodju kao sjene
chija se ni imena ne pamte
chiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

Iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomish na dijelove
i noci mi pretvarash u dane

Koja si ti zena
kad mi pola zhivota u tebe stane
zbog koje zhalim
sve ovo shto prebrzo ide
shto su jeseni blizhe
i shto mi se suze vide prvi puta

Jedino si s neba mogla doci
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

Iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosish taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim


Zheljko Krznaric

Čovek

Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.
Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.


---------------------------------
Jovan Sterija Popović

Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.

-----------------------------
J.S.Popovic

Ej, pusto more


Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Laza Kostic

Santa Maria della salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.




Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.



Laza Kostic

IMADE VAS MNOGO...

Imade vas mnogo - ta ko bi vas mogô
Izbrojati,
Svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara,
Sa srebrom i zlatom, milionim' para.
Dvori vam se velji u visinu dižu,
Ali nikad, znajte, do neba ne stižu, -
U nebu je vječnost, u njima je nije,
Vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.

Imade vas mnogo sivih sokolova!
Riječi su vam jače od burnih valova,
Al' sokoli nikad ne puze, ne gmile
Ni onda kad na njih jurnu groma sile,
A vi znate, znate, oj "sokoli s riječi",
Puziti kô crvi, sred prašine leći,
Ostaviti braću nek ih dušman tare,
Samo da stečete "obećane dare"...

Imade vas mnogo sa blagijem likom,
E bi rekli: o zlu ne mislite nikom,
E bi rekli: da ste s neba anđô pravi,
Što istinu ljubi, koji boga slavi,
Al' u duši vašoj ništa drugo nije
Do crnog demona, - tu se zlobno krije.

Imade vas mnogo... Kakvijeh vas nema?!
Ali vas je malo
Kojima je stalo
Do naroda svoga
Tužna, paćenoga.
Malo vas je, malo sa poštenja da se,
Sa vrlina vaših imena vam glase;
Malo vas je, malo na braniku prava,
Malo vas je glava, -
Malo vas je, malo sa srcem u grudi,
Malo vas je - ljudi!

ALEKSA ŠANTIĆ