Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

HALJINA


Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj

mogu da pokažem svima.

Mira Aleckovic

DA LI ĆE ME NEKAD TVOJE RUKE PREPOZNATI


Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kada u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kada me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
na sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubav u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir mog dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dvije ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

==============

Željko Krznarić

Balasevic Djordje - Prodaje Se Prijatelj

U lokalnom listu
od pre dva tri dana,
videh čudan oglas ja,
čudno, da:
"PRODAJE SE PRIJATELJ!".
Prošao je mnogo,
kvario se lako,
trožio je puno, da,
i zato sad:
prodaje se prijatelj...
Prodaje se prijatelj polovan,
vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Nekad prodaš kuću,
ili stari klavir,
ili jutro zemlje, da,
al' kako to:
"Prodaje se prijatelj!"?
Prodaj ga na crno,
daj ga ipod cene.
Trampi ga za nešto, da,
al' bez tog:
"Prodaje se prijatelj!"...
Prodaje se prijatelj polovan,
vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Prodaje se friend!

CEZNJA

Danas cu ti dati, kada vece padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveca,
u cistoti duse moje, nekad jadne,
citavu bujicu proletnjega cveca.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve ce biti lepse, sve draze i vise,
noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome mirise
krzljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
stidljivi sapati u blazenoj tami,
i reci iz kojih prolece mirise...

Milan Rakic

Gresio sam mnogo, i sad mi je zao
i sto nisam vise, i sto nisam ludje
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vase mere stroge
gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece
gresio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Dusko Trifunovic

NIČIJA-Jelena Marković

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

NEMAM VIŠE VREMENA



Nemam više vremena za duge rečenice,

Nemam kad da pregovaram,

Otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,

Sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

Naglo se smanjuje putanja do ušća,

Nemam kad da se osvrćem i vraćam.

Nemam više vremena za sitnice

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

Mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

Nemam vremena sad za analize,

Za mene je voda sada samo voda

Kao kad sam je pila sa kladenca;

Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,

Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,

Ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

Mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

Ni onima koji istinu dokazuju.

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

------------------------
Desanka Maksimovic

Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slucajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem do godine zamirise,
ko zna gde cu biti.

U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

Milos Crnjanski

Očajanje

Zape mi duše jasnija slovesnost.
Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Božjeg
Beže. - U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.

Propasti same, strašne i razvale
Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; - ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, magluštine
Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, -
Duh ne probude na ljubav žizne.

U sredu samog nutrašnjeg života
Čameća volja izdiše. - Na čas se
Pojavi, - al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.

Padajte žizne strašila u more! -
Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.
Muza pri požaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! -
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, - viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: - Izbavlja, il gubi. -
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; - sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. -

Svi čujte! - Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? - Žertva je bogatstvo
Nestanka. - Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; - jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! - bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, -
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. -
Nepravde carstvo mora se srušiti. -
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!

-------------------------------------------------------------------

Našoj staroj smokovnici

Sveto drvo! Smokovnice stara!
Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!

Nadvisuješ visinom drveće; -
Al na tebi više ploda nema; -
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.

O kako smo, pre nekolik' leta,
Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; - jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.

Svi mi na te bacasmo poglede,
Bilo mila radi, il od tuge; -
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.

Il nam vele činiti veselje,
Kolo vodit pored rodnih polja; -
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!

A sad, jadan! niko te ne gledi;
Jer svu te je obuzela tama; -
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.

Noćnica se tica drži mraka,
U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; -

Al tvoja se ne boji ni sveta,
Već i danju na nas oči beči, -
Kostreši se, i iz grla dreči, -
Da se znade njena vlada kleta.

Smokovnice! Smokovnice stara!
Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!

Stresaj avet tu sa svoga granja,
Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!

---------------------------------------------------
Nikanor Grujić

Daleko u nama

~*~

Ociju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom nasem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz ociju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nezne preko praga presle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu nasem prenocilo


~*~

Pahuljica si snezna
tisinu oko mene
sto raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
sto mi zapali

Oluja si letnja
krila sto mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce sto mi padne
duboko


~*~

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lisce ne opada

Na nebu tvojih reci
sunce ne zalazi


~*~

Koraci tvoji sa plocnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca


~*~

Prisutna si
u zizi moje samoce
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio


~*~

Sijalicu dobru palis
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostires
na grudima svojim

Golubove okupljas
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasis

U grozdu tamjanike
na moje usne cekas

Vasko Popa

Постоје врата искована од додира. Искована од мириса.
Постоје врата начињена од укуса неке пахуље на твом длану.Или врата
од треперења јаре понад друмова
у жарка летња поднева.

Постоје врата неког твог тајног разговора са кликерима
камичцима и цветовима. Са мрвицама колача,
којима храниш врапце
што станују под стрехом.

Онај ,коме у очи стају цела небеса, види широка крила свемира.
Ко, као сврдло, упери свој вид у једну тачку,
читаће дубину васионе,
њене нерве.

Моје учење каже: у исто време и у истом животу
не можеш видети обе ствари.

Мирослав Антић

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.
M.A.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu.

---------------------------------
Vesna Parun

Zasto se ugasi zizak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sacuvam od vetra,
Zato se ugasi zizak.

Zasto uvenu cvet?
pritisnuh ga na srce svoje strepeci od ljubavi,
Zato uvenu cvet.

Zasto puce struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,
Zato prepuce struna.

Tagora

CEZNJA

Dogadja se to u jesenjoj noci,
kad pada kestenje po asfaltu
i kada se cuju psi u daljini, i
kada se tako neopisivo javlja
ceznja za nekim ko bi bio
dobar, nas, blizak, imtiman,
drug, i kome bi mogli da pisemo pismo.
Ispripovjedali bi smo mu sve sto lezi na nama.
Pismo bismo mu pisali,
a njega nema.

M. Krleza

Sunce s' rodi pa zaviri

Sunce s' rodi, pa zaviri
U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel'kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, -
To se zove dan.

Sve se tiša, sve se miri,
- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me, ostavlja me, -
to se zove noć.

**********************************

Probudio s' orkan ljuti

Probudio s' orkan ljuti,
Iščupao vrtu cvete;
Otud dalje - ko da riče:
Teško tebi, jadni svete!

Podigo se u visinu,
Pa oblake razderao;
Stogodišnjem hrastu reče:
'Eto vidiš, sad si pao!

Traži more, pa ga nađe.
Tresnu, smrvi bele brode;
Pa uzdahnu urnebesno, -
Nasmeja se, - dalje ode.

Grom ga prati, a on leti!
Kuda leti, kud li bega?
Ode crkvi, pa tu sruši
Krst sa hrama božijega.

Što to činiš? - pitali ga,
Kad je klono pa se stišo...
'Ko bi čuo moju tajnu,
Taj bi smesta s uma sišo!'
Što je java tako kivna

Što je java tako kivna,
Da ti veru svu potresa!
Otkud sanku sila divna
Da otvori sva nebesa?

Zasijaju zračne staze,
Ka da s' u duž zvezde sjate,
Vidiš svoje kako slaze,
- Same duše - al poznate.

Raj sa zemljom zagrli se
I hladnoća asa toplotom;
One međe rastope se
Među smrti i životom.

Čuješ večnost kako bruji,
Na njenom se suncu zgrevaš;
Kroz dušu ti vera struji
- I ti ne znaš da to snevaš.


*****************************
Moje nebo, jer je mutno

Moje nebo, jer je mutno;
Moje sunce, jer je selo;
Moje cveće, gde god koje, -
Jer je tako neveselo.

Moji vrti, moja polja, -
Jer je tako suzna trava;
Moje zvezde, - jer se kriju;
Moje doba, jer svet spava.

Moje staze, jer su puste,-
Kad su moje, idem njima;
Moja gora, - jer se sada
Niko o nju ne otima.

gora strepi na sve strane,
Ka da propast svetu sluti;
samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!
Ljubim li te... il' me sanak vara

Ljubim li te... il' me sanak vara,
Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara
Što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,
nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il# ljubavi nije -
Što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... il' me i nema,
Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina, što je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava -
Moju ljubav u snu izmišljava.


------------------------------------------
Jovan Jovanović Zmaj

MALA, VELIKA MOJA



Večeras ćemo za njih voljeti.

Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.

Sad bi bili očevi.

Sad ih više nema.

Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.

Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.

A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.

Nisu se vratili.

Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.

Sad ih više nema.

Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti...



Izet Sarajlic

Jednom Dečaku



Beše to davno
dok su se zvezde još uvek s neba osmehivale
uspavanke kotrljale ravnicom
u večernje ure
a svitanja dolazila neizostavno
namćorastom živicom
da ne nagaze rascvetale lale
i tajanstvene božure.

Beše to svet
prepun radosti jednog dečaka
prinčeva, princeza i dobrih vila
probaj i ti da se setiš!
Ubereš sasvim običan cvet
raširiš krila
i pod čarobnim okriljem mraka
Mesec nadletiš.

Svet čudan
kojim su žarile i palile baba-roge
a zle veštice s gusarima vodile borbu
za izgubljeno blago
i ma koliko da si budan
spakuješ javu u torbu
cipele od sedam milja staviš na noge
pa činiš šta ti drago.

Strašan svet
u kome opaka aždaja vreba iz mraka
spremna da te proguta
čak te po imenu zove.
Ipak, voleo bih da opet
makar pet minuta
imam taj osmeh dečaka
i izgubljene snove.

Na Postelji Od Ječma



Ponekad mi se pesma istrgne kao dete
Nestašno šmugne drumom, nedovršena, naga
Nešto joj dune i tad
Pobegne jednostavno
Kroz usnuli komšiluk, na drugi kraj planete
U postelju od ječma gde cveta moja draga

Sleti joj tiho, kradom, na lavandu kraj lica
S usana pije nektar od kog se čežnja budi
Greje se vatrom oka
Što beše jednom davno
Debeli nagna bagrem da joj vrat zagolica
A jata gavranova rastera s njenih grudi

Nekad se moja pesma izmigolji i zbriše
Cestom niz vreli asfalt, čim pređe preko praga
Pa preko njiva, brda
Preplovi more ravno
Obično tada, opet, samu sebe napiše
Na postelji od ječma, gde cveta moja draga.

Nejasna pesma


Hvala ti za ovaj chas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun,
O, ne treba sklopiti ochi suza pune
kad mesec izlazi.

Sici treba na livade i put,
gde tishina lezhi bistra preko bilja
i spava mesechine shiroki skut,
pa zalutati u noci, bez cilja,
kao u snovima.

Jer vazhno je samo ono shto je vechno:
meseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrechno,
voleti treba shto su prolazni
lepote chasovi,

shto za radoshcu bol dolazi,
shto sa zaboravom se ne mozhe boriti.
Voleti treba sve shto prolazi
O, nikada nishta nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

----------------------------
D. Maksimovic

Potrebno mi je...


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to nocu, jedno da me susrece,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nezhnosti,
i to svakog dana, i mnogo od miloshte rechi,
potrebno mi je primirje
izmedu srca i seccanja
izmedu neba
i bola koji pred njim klechi.

Potrebna su mi dobrodoshlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to shto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrzhnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

--------------------------
D. Maksimovic

LAKU NOĆ LJUBAVI


…A sutra u zenitu dana,
u tmini pod jezikom nosićemo,
mili moj,
noć unutrašnjih pejzaža
i slutnje gde se srca slušaju,
kao što se slušaju vetar i kiša,
u predaji ćuteći...

...Znajući da se ljubav u tišini krije,
jednoj neobičnoj tišini,
što prerasta samoću duše,
tišini što prevazilazi
bućnost života...

...U jednoj tišini što zna samo
za umiranje trenutaka,
toj paradoksalnoj tišini,
što kao bezgraničan
skup svih zvukova,
sebe samu sadrži u
tihom glasu ljubavnika.

Branka Korać

Bilo je neceg tajanstvenog
u tom plamenu vasih pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih rijeci
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmjesano u casama
muzika poslije ponocnih vijesti na uzglavlju
u toplini vaseg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranci

i bilo je neceg

znam da je bilo malo ljubavnog
u toj kratkoj epizodi
koja je zivjela na vasim usnama

predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u ocima planule zore lomeci mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojazljivost u velovima snova

i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost svaki vlak
koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine
i nema vise toga kao nekad
ovo je druga mladost
ovo vise nisu hrabri vulkani
i ne govori se kao nekad
predivna jasnoca mojih retrospektivnih lutanja
ocajnickih pokusaja bjekstva

noc

i eine kleine nacht musik
kao zvono nad celom
kao luna nabrekla nad povrsinom oceana koji umiru
i jos ima neotvorenih strana
i tajanstvenosti u pogledima
kao da nismo oboje porazeni
u tom malom ratu ljubavi
izmedju dvije tuge

----------------------------
Zeljko Krznaric

IZGUBLJEN SAN

Mogle smo da budemo bolje
Da smo verovale u razgovore o sreći.
Ponestaje nam snage za nove prilike.
Pravo glasa je često odsutno.
Gledale smo te k'o starog
umornog psa, koji polako
umire, nemoćan da nešto
promeni, da oživi snagom
pomisli, isplakanih očiju.
Trebalo je da doživimo dubine noći,
da čujemo stihove Bodlera i Prevera
Iz eha tvog glasa topline.
Pri posetama izložbi slika,
Divili bismo se senkama.
Pariz je sada drugačiji.
Treperi tvoj lik u svim svetlima.

Tatjana Debeljački

Kome da se tuzhim


Kome da se tuzhim
shto se razgradjuju neba porte,
shto je obijena mesecheva shkrinja,
shto se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
shto ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tuzhim shto ce se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?

Da li vama shto nam se pred razdanje
u nemirne snove vraccate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tuzhim
koji dolazite iz tajne i trave?

Da li tebi, buduci nauchniche,
shto ces operisati snove i zagonetke
i otvarati nozhem nedra priche,
skidati krila leptirici chuda;
da li tebi koji ces mirnije no plevu
razvejati poslednju chashicu zabluda?

Kome da se tuzhim shto nestaju bajke?
Da li tebi, rodjena iz inkubatora,
buduca pesnikinjo, chukununuchice,
shto neces znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
shto ces svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
shto neces znati da su mesechine
sestre sa reke zelenoga duha?

KOME DA SE TUZIM?

---------------------------------
D.Maksimovic