Zaljubljen u ljubav...

First topic message reminder :

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...



Gabriel Garcia Markes

CAROBNA PRICA

Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka.

Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena.
Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak.
Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila zar ne? upita on iznenada.
Jesam- znao je odgovor.
Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom.
Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on..


Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.

...o jednoj ljubavi,moze se tako reci,pa da pocnem,bio sam sa njom pre tri ipo godine u vezi,bili smo dva meseca,meni je dosadila,i raskinuo sam sa njom...Necu joj pominjati ime ovde...i tako,ona me zvala mesec dana plakala,htela da se pomirimo,meni je bilo svejedno,nije mi padalo na pamet da se mirim sa njom,htela je da se vidjamo svaki dan dok smo bili zajedno,jedva sam cekao samo da nadjem nesto zbog cega cu raskinuti,mrzelo me svaki cas da je vidjam..Ona se tako vezala za mene,ja nikad nisam bio takav,nisam mogao ni umeo ni hteo da se vezem ni za koga.Svaka mi deviojka brzo dosadi....I onda tako vreme je prolazilo,ja ne zivim mnogo daleko od nje,pa sam je cesto vidjao,i polako sam poceo da se zaljubljujem u nju...Pre nekih godinu ipo dana shvatio sam da sam stvarno zaljubljen u nju,,i to sam joj rekao,nije verovala,Mislila je da hocu da je odvucem samo u krevet...inace nismo spavali dok smo bili zajedno,verovatno bi se to desilo da sam ja ostao jos samo par dana sa njom,ali ja nisam...i tako,ubedjivao sam je da je istina,a stvarno mi se to desilo,poludeo sam za njom,dok smo bili zajedno nije mi bila nista posebno,a posle sam malo po malo shvatio da je ona jedno blago,biser medju devojkama,njene okice,plave male bezobraznice,najlepsi osmeh,nacin na koji govori,na koji gleda ljude,kako hoda,kao princeza....nesto se promenilo u meni,neznam poceo sam sve devojke drugacije da gledam,a nju pogotovu...pitao sam je da se vidimo,izvinuo joj se za sve od pre,pristala je,trebalo je da se vidimo u nekoj diskoteci,ja sam dosao sa nekim drugom,narucili smo pice,subota,ludnica,i tako,standardno,ja sam je malo potrazio pogledom i primetio je na drugom kraju diskoteke,igrala je sa drugaricama...malo sam cekao,nije mi bilo bas lako odmah da joj pridjem,bila je mnogo lepa...a i bila je sa nekoliko drugarica pa mi je bilo malo glupo,ali nakanio sam se posle 15-tak minuta...i krenuo sam prema njoj,ali kad sam joj prisao na mozda dva-tri metra ispred nje se odnekud pojavi neki decko,misicav krupan lik,poceo je da je ljubi,a ona mu je stavila ruke oko vrata,i mazila se s njim....tu ispred mene! Nisam mogao da verujem sta mi se desava ispred ociju,sad bi neko rekao pa sta nije smak sveta,kao da je to nesto sad...i ja bih tako rekao verovatno,da je bila neka druga devojka,ali ona...vratio sam se nazad uzeo flasu iz koje sam pio pice i krenuo prema njima,samo da ga udarim,poludeo sam...drug koji je bio samnom video je sta se desava,shvatio je sta cu da uradim,uhvatio me za ruku i izvukao napolje,i smirio malo....Nisam mogao da verujem da mi je to uradila,ali nisam mogao da je mrzim,mozda sam to i zasluzio,i nikada nisam plakao zbog devojke ali desilo se tad....***.A stvarno sam se mnogo zaljubio u nju...uzeo sam taksi otisao kuci,nisam ni o cemu mogao da razmisljam celu noc sem o tome...kakva sam budala.I tako rekao sam sebi da nikad ali NIKAD vise nista necu imati sa njom.Vec sutra sam promenio broj,i otisao da zivim dod neke babe,30 km od naseg grada,resio sam tu da ostanem samo da je vise nikad ne mogu da je vidim....Posle toga su se jos neke stvari promenile...Nisam nikad ni verovao neka devojka moze tako da me pogodi da tako nesto uradim.Novi broj sam dao samo ljudima koji su mi potrebni,ljudima iz orkestra,posto sam muzicar inace,nekolicini drugova,drugarici,i tako...a njima svima sam rekao da ga ne daju nikom dok mene ne pitaju....Voleo sam je i dalje,ali sta da se radi,previse sam ja ponosan da bih presao preko toga sto se desilo...I tako posle mozda 3-4 meseca saznao sam da trazi moj broj,da ne da drugovima mira,rekao sam da joj ne daju,ona je trazila i dalje...pitala je sta je samnom,jesam ziv,sta se desava,i tako...*** nisam bio dovoljno jak,kad sam cuo da place,i da moli ljude koje poznajem za moj broj rekao sam im da joj daju...Zvala me je odmah,pitala sta je samnom,jesam ziv i tako...Sta znam ja sam kao hteo da bude drugacije,da je vise ne vidim,i da ne cujem vise za nju,ali nemogu reci da mi ipak i protiv moje volje nije bilo drago sto se opet cujem sa njom...rekao sam joj da joj to sto mi je uradila nikad nemogu oprostiti,ona je pitala sta...kao nije me videla...a ja znam da jeste,i da mi je to namerno uradila...ona je pricala da nije,kao kako si bas tad naisao,pa to mi je bivsi decko,ja nisam sa njim,onako smo bili to vece....znam da nikad nece priznati da je to namerno uradila,ali ja je volim pa kako god,nemora da prizna,nisam ni ja bas uvek bio andjeo...ali rekao sam joj da posto je bila sa njim to vece moze da nastavi i dalje da bude sa njim,a da na mene moze da zaboravi...ona je nastavila da me zove,rekla je da nije znala da to moze mene tako da povredi,da je mislila da je ja zezam samo ,da me je briga,i tako...ipak nije htela da prizna da je to namerno uradila.Mene je malo proslo to,ona me je zvala svaki dan,ubedjivala da se vidimo,malo pomalo ja sam popustio,vratio stari broj,vratio se u grad....ipak sam rekao sebi da NIKAD ali nikad necu imati nista vise sa njom...I jos nesto mi je rekla,nesto sto me mnogo iznerviralo,kao ja volim fensi tipove,ali bicu ipak sa tobim,iako ne igras fudbal i ne nosis patike od 15 hiljada....e tad sam popizdeo,mislim da je neka druga devojka pomislio bih samo,ma vazi ribo,samo da je tebe odvedem u krevet,ili tako nesto,a voli ti sta hoces posle...Ali sa njom je sve drugacije,skrenuo sam malo sa pamecu otkad sam zavoleo tu devojku,da nisam verovatno nebih pisao ovu pricu,i mozda prica nije nesto,ali je svaka rec istinita,verujte...I tako,bilo mi je krivo,pa sta ti mislis devojko da cu ja tebe da molim da ti budes samnom,ona je tad mislila da cu ja da potrcim sad njoj u zagrljaj,ili sta vec...*** imam tu osobinu da tesko prelazim preko nekih stvari,i dan danas placam danak tome...I tako lepo sam je nabrziokako se to kaze,ona nije znala sta je snaslo,a stvarno me to uvredilo.Ja sam inace normalan,normalno se oblacim,zaradjujem za sebe dovoljno,verovatno toliko da mogu da budem fensi vise od svih tih njenih fensera,ali ne zelim,nervira me to.Jer su ti njeni fenseri svi isti,obuku se za 500 eura,pola godine skupljaju za neki duks,a u dzepu nemaju 50 dinara...ja smatram da covek moze da ima boljih kvaliteta.A ona je devojka iz bogate kuce ono sto se kaze...heh...njeni drze neke prodavnice po nasem gradu,voze nekoliko dobrih auta,i tako,pa ona valjda ne zeli da bude sa bilo kim...I stvarno bila je uvek u poslednje vreme sa nekim frajerima,fensi momcima,to su inace debili sve,ja stajem na crtu u svemu sa njima svima,ali dobro,kako god....I tako nastavio sam da komuniciram sa njom,da se dopisujemo,ona je htela da budem sa njom,mislila je da cu ja nju da molim,i da napadam,kad je videla da od tog nema nista,pocela je ona mene...ja sam tu i tamo bio sa drugim devojkama,ona sa nekim drugim momcima,pricala mi je o njima,bio sam ljubomoran kao pas....videla je ona to,sigurno jeste,i ona je trazila da joj pricam o nekim mojim devojkama,a bila je ljubomorna htela je da poludi cim joj pomenem neku..zato nisam hteo da joj pricam nikad,mada sam voleo da je vidim ljubomornu,kako je samo slatka bila,ali ipak ne....Poceo sam da joj kupujem poklone,ostavljam pod prozor i tako,skoro svaki dan,kupovao sam joj cokoladice,igrackice,i njene omiljene cigarete,i svasta jos...inace to pre nikad nisam radio ni za jednu devojku.Stvarno mi je stalo do nje,i nije mi bilo zao sto sam to radio,nikad nece biti...trazila je od mene svaki dan da se vidimo,ja sam joj rekao da nemozemo,nek ima ona svoje vezice,nek se muva sa njenim fensi frajercicima,za mene ce se naci poneka devojcica,a ja cu tako da joj kupujem poklone,i uradicu za nju sve sto treba,i uvek cu je nositi u srcu,samo nju...Znam da to ne zvuci bas muski,ali priznajem osvoila me nekako,pao sam,zavoleo je,jace je bilo od mene,i tako...stvarno sam poceo da je gledam kao osobu,ne samo kao objekat kao pre,i znam da nije bila bas savrsena,ali ipak sam je voleo vise nego sto sam mogao da volim ikoga na svetu...*** tako je valjda kad se zaljubis..

i dalje,nastavak....
...napadala me je svaki dan da se vidimo,i znam da niko nece shvatiti zasto ne predjem preko svega,uzmem je,da je ja pazim, cuvam,mazim je ljubim svaki dan,i tako,ali imam neki razlog verujte koji cak ni ovde nisam napisao...***!!! I tako,nisam spavao nocima zbog nje,ljubio svako vece njenu sliku,razmisljao danima o njoj,o njenim okicama,usnama,i o svacemu jos :-) molio boga u sebi da bude srecna samo,da je cuva,da ne pati zbog nekih debila,posto znam da se brzo zaljubi u svakog decka,i da se veze tako,posle pati kad je neko ostavi...Govorio sam joj tako ponekad da je princeza,da je najbolja na svetu,sto stvarno i mislim...da je srecan svaki decko koji je ima,da je ona nesto najlepse sto postoji,najneznije i najumiljatije stvorenje...i *** mnogo sam se napatio zbog nje.Slomila me je na kraju,danima je htela da se vidimo,ja sam pristao,i sta znam dogovorili se da se nadjemo tamo gde smo se uvek vidjali...malo je zakasnila...ali sam je cekao znao sam da ce doci...Eh kad sam je video,bila je lepa kao andjeo,prisla mi je polako,gledala me u oci,i smesila se,bas kao pre kad smo se vidjali...zar je moguce da nisam znao sta sam imao...stvarno je bila najlepsa na svetu,ja sam se bojao da ne napravim neku glupost da se ne izblamiram,posto hoce mene ti baksuzi....a ona je bila stvarno najlepsa na svetu za mene,ja sam kao nesto pricao,zagrlio sam je malo,a stvarno mislim da sam izgledao ko debil,da me gledao neko sa strane....hvala bogu nisam mogao da vidim sam sebe.Sav sam se izgubio,nikad nisam imao vecu tremu...Ona me gledala,u oci,kao da je samo cekala da je poljubim,ja sam je samo zagrlio i malo je prvo mazio po kosi,uzeo je za rukice i drzao,i kao pricao nesto...neznam ni sam sta,samo sam gledao kako je lepa...stajali smo mozda dvadesetak minuta,ona je rekla da mora da ide,krenula je da me poljubi kao za rastanak,u usta...a ja sam se malo izmakao i poljubio je u obraz i otisao...i sta znam mislio sam da sad misli da sam debil,da nece vise da progovori samnom,kao prvo izgubio sam se sav kao nikad na obicnom sastanku...a i nisam je smuvao,a sto puta mi je u zadnje vreme dala do znanja da mogu da je imam kad hocu,a ja sam sebi rekao da je nikad necu muvati...i kao vrhunac pokusala je da me poljubi na kraju,ja nisam hteo,ostavio sam je tako...ali nije me ostavila,rekla mi je posle da imam najsladju zbunjenu facu na svetu,i tako jos nesto...bilo joj je krivo sto se nismo smuvali...bilo je i meni krivo,e napatio sam se stvarno zbog te devojke,ali nije mi zao...ona nikada nece shvatiti zasto ja necu da je muvam,videla je da je volim najvise na svetu,nece niko shvatiti..ima tu nesto sto samo ja znam,nesto zbog cega mi je sudbina tako sjebala u vezi nje,i zbog cega je meni krivo najvise na svetu...Posle toga sam se video jos jednom sa njom,nije trebalo da se vidimo,slucajno sam je sreo,mislio sam da je kod kuce,tako mi je rekla,slagala me je...stao sam sa njom bilo je glupo da prodjem tek tako pored nje,morao sam tad da je zagrlim,kako je bila nezna sva,kao andjeo neki,pitao sam je zasto me laze,zar nije kuci,nije nista rekla,samo se jace pribila uz mene,sagnula je glavu,i pocela da drhti...ja sam mislio da ce da pocne da place...Rekao sam joj nema veze,dobro,nije bitno idi sad kuci hajde,ona se jedva odvojila od mene.Nisam se naljutio na nju,nisam mogao,kako to da uradim kad je takva...zeleo sam je kao nijednu devojku,i zelim je jos,znam da je strastvenija od svih devojaka,to je meni jako bitno,i za mene je stvarno ona najbolja na svetu....i sa njom je stvarno sve drugacije nego sa drugim devojkama...svaku drugu devojku mogu da pozelim samo za jednu noc,seks i malo da je mazim mozda...a nju,sa njom bih sve probao,i za nju sve uradio...i znam da me nikad nece proci,jer kad se neko tako mnogo zaljubi to ne prolazi tek tako,meni je to zivot promenilo....i iako je nemam,ona mi je sve na svetu,i to je prokletstvo dok je tako,verujte mi,zivot bih joj dao,najozbiljnije bih...ali dzaba,sam sam kriv verovatno,a mozda su neke vise sile htele tako....neznam.Tako sam joj kupovao poklone neko vreme ostavljao pred njenom kucom,dok nije odjednom prestala da ih uzima,nije htela da kaze zasto,samo je rekla da ne moze vise....da nije u redu.Posle nekog vremena rekla mi je da ima decka vec neko vreme,da je postalo ozbiljnije i da nemoze da prima poklone od mene,da nije u redu,da se ne oseca lepo kad to radi....sta znam,bilo mi je malo krivo sto mi nije rekla odmah,ali nisam je mrzeo zbog toga,ona je ipak princeza....a ja sam se stvarno nekad mislim bolesno zaljubio u nju,njena sreca mi je vaznija od moje,i nemogu da se borim protiv toga...cak sam slusao i o njenim momcima uvek,tesio je pokusavao da joj pomognem,iako je mene ljubomora ubijala...i nekad sam nekad mislio da je bolje da je uzmem ja,volecu je vise nego iko od njih...mnogo vise,ali ipak mislim da to nije dovoljno...i ne treba to da uradim,ipak je njena sreca vaznija od moje,znam da nebi bila srecna samnom.Pustio sam je drugima,iako je to bolelo i bilo tesko podneti...I tako,volim je jos uvek,najvise,i neznam zasto se jos cuje samnom posle svega,proslo je dosta vremena,ona ne shvata zasto ja ne pokusam da budem sa njom...ipak se ponekad dopisujemo,i ja sam nekad drzak prema njoj,i ona prema meni,ali se ipak cujemo,nekad ona meni kaze nesto malo uvredljivo,ja se kao naljutim,i oteram je kazem da necu vise da cujem za nju,a i ona a i ja znamo da cemo se cuti opet,ako ja nju ne cimnem za par dana ona pocinje mene da cima...i stvarno ako joj nekad dosadi tako i prestane da se cuje samnom,ja joj sigurno necu dosadjivati,nebih pustio sebi da padnem tako nisko....ali ne znam kako cu bez nje opstati,i kuda cu,jer briga me za skoro sve u zivotu,ne cimam se ni oko cega mnogo,samo jedan dan kad se ne cujem sa njom,e onda hocu da poludim....I jos uvek ne spavam nocima zbog nje,budan o njoj sanjam,jedno vreme sam poceo da pijem dosta,sve zbog nje,poceo sam i neke droge da koristim...ipak sam se izvukao iz toga,ali izgleda da cu poceti opet,kakav je smisao zivota bez nje,bas me briga...i patim vec dugo za njom...cak je i nocu cesto sanjam,uvek sanjam da smo zajedno...mislim non stop na nju,njen sam,i ona moze da me unisti ako to pozeli...znam da ona to zna,shvatila je,ali ona to nece...pre neki dan je raskinula sa tim deckom zbog kojeg je prestala da prima poklone od mene....sad malo pati za njim,proci ce je,bili su zajedno oko godinu dana...eh da su neke stvari malo drugacije pa sad ja da mogu da budem sa njom,mogao bih,dovoljno bi bilo samo da je pitam da se vidimo...ali eto,komplikovano je verujte mi,ja bih bio naj srecniji decko na svetu,da ne patim vise i ne razmisljam sta cu sa sobom,i koliko jos mogu ovako....i mozda se te neke stvari promene,ja imam nade jos malo,kamo srece,a do tad cu da budem njen andjeo cuvar...Voleo bih da bude moja zauvek,da je ne uzmem i da je ne pustim nikad vise da ode od mene,znam da me to nikad nece proci....Jer ona je meni sve,neznam ni sam kao bih je nazvao vise,znam da cu je voleti uvek,a da zavolim neku devojku tako kao nju,o tome i ne razmisljam....................Inace ovo bas i nije prava ljubavna prica,ja nisam neki romanticar i sta znam,i inace me nervira to i ne umem da izmisljam neke debilne opise,ali ova prica sigurno 100 POSTO ISTINITA,do detalja,i iskrena....A ja sam stvarno imao potrebu da ispricam ovo nekom,ili da napisem negde,jer me ona muci vec dugo, cak ni drugovima ne pricam o tome,i ne priznajem nikom da je tako volim....jer znam da nebi shvatili.

Nikada je nije preboleo


Siniša i Verena godinama su živeli u harmoničnom braku. Jednog popodneva, dok su ručali sa prijateljima, Siniša je saznao da se njegova stara prijateljica Silvija iz inostranstva vratila u Beograd i da namerava da mu se obrati za pomoć u vezi sa nasledstvom. Vereni se to ime učinilo poznatim... Nekoliko dana kasnije, čitajući stranice svog dnevnika, shvatila je da je Silvija bivša verenica njenog supruga



Uz hladno piće, u bašti hotela "Moskva", na temperaturi od trideset šest stepeni, Verena, Petra i Danko čekali su Sinišu. U vazduhu su se osećala isparenja usijanog beogradskog asfalta. Prolaznici su žurno koračali želeći da se što pre sklone sa užarenog sunca.
- Gde se dosad zadržao? - nestrpljivo je pitala Petra. - Uvek ga čekamo, kao da ne možemo da se dogovorimo bez njega. Zar ne odlučuje većina?! - pokušala je da šalom prikrije negodovanje što njen suprug Danko bez starijeg brata nije mogao da donese ni tako beznačajnu odluku u vezi sa odlaskom na vikend.
U tom trenutku na ulazu u baštu pojavio se Siniša žurno prilazeći njihovom stolu.
- Kakav pakao! - rekao je sedajući pored Verene. - Dugo me čekate? - prelazio je pogledom preko njihovih lica.
- Izgleda da se samo meni odužilo čekanje - nije mogla da oćuti Petra.
Danko je osetio nadolazeću oluju pa je pozvao konobara. Naručili su ručak a onda se obratio bratu.
- Zamisli koga sam sreo?! Silviju! Došla je iz Amerike, prodaje bakin stan. Dao sam joj tvoju vizit-kartu ako joj zatreba pomoć. Rekla je da će te nazvati.
Na to se se ponovo oglasila Petra.
- A ko je Silvija?
Verena je sve vreme ćutala. Pokušavala je da se seti otkud joj je poznato to ime pri tom se istovremeno boreći sa osećanjem nelagodnosti koje ju je obuzelo u trenutku.
Danko joj je odgovorio.
- Silvija je devojka iz našeg komšiluka. Zapravo, njena pokojna tetka imala je stan do našeg. Po završetku fakulteta otišla je u Čikago gde je dobila posao menadžera. Udala se za Italijana, inače suvlasnika kompanije u kojoj je radila. Nekoliko godina kasnije razveli su se. Prilikom razvoda dobila je nešto akcija, pa je sada i ona suvlasnik. Pre nekoliko dana doputovala je u Beograd nakratko, da sredi papire u vezi sa nasledstvom.

Ko je Silvija?
- Verena i Anđela će morati da krenu sa vama jer ja u subotu imam zakazan sastanak sa Turcima oko iznajmljivanja poslovnog prostora. Ne znam koliko će potrajati, moraćemo da izađemo na teren ali, čim završim, pridružiću vam se. Ručali su, a potom ih je Siniša napustio.
Siniša Petrović je imao advokatsku kancelariju u centru Beograda. Važio je za uspešnog, ali skupog advokata. Njegovi klijenti su uglavnom bile poznate ličnosti iz različitih društvenih sfera, imućni sugrađani i stranci. Verena je bila navikla na njegove obaveze pa joj odlazak na vikend sa trinaestogodišnjom kćerkom bez Siniše nije bila novost.
Četvrtak popodne. Julska vrućina postala je nesnosna, živa u termometru popela se do četrdesetog podeljka. Verena je pakovala stvari za predstojeći vikend kada je zazvonio telefon. S druge strane čula je melodičan ženski glas sa prizvukom starnog naglaska.
- Stan Petrović?
- Izvolite - ljubazno se javila.
- Treba mi advokat Siniša Petrović.
- Nije kod kuće. Hoćete li da ostavite broj da vam se javi kada dođe? - upitala je Verena.
- Kada ga očekujete?
- Oko osam.
- Hvala, nazvaću tada - žena je spustila slušalicu.
Verena je navikla na ovakve i slične pozive, ali ovoga puta naslutila je da ženski glas pripadao pomenutoj Silviji, pa je osetila nervozu.
Siniša je posle večere seo u fotelju uključivši televizor, Anđela je odavno bila u svojoj sobi, a Verena je radila u kuhinji. Telefon je pozvonio i Siniša se javio. Verena je dobro čula Sinišu kada je rekao:
- Danko mi je rekao da si došla... Naravno da ću ti pomoći, koliko dugo ostaješ? Sutra u osam dođi u moju kancelariju.
Kada se Verena narednog trenutka pojavila u dnevnoj sobi, Siniša joj je rekao da je zvala Silvija kojoj treba njegova pomoć da proda tetkin stan.
- Moraću za vikend to da rešim jer već krajem sledeće nedelje mora da otputuje - rekao je više za sebe.
U petak posle podne Danko i Petra došli su po Verenu i Anđelu pa su se uputili u zajedničku vikendicu na obali Srebrnog jezera.

Lepša nego pre
Siniša je nešto pre osam bio u kancelariji. Otvorio je prozore da provetri prostoriju i naručio je kafu. Čim je seo za računar, čuo je kucanje na vratima.
Silvija je bila lepša nego što mu je ostala u sećanju. Prošle su godine od njihovog poslednjeg susreta ali na njoj vreme nije ostavilo trag. Naprotiv, izgledala je bolje nego pre petnaest godina. Miris njenog parfema ispunio je prostoriju.
Dok su ispijali kafu, predala mu je dokumente.
- Želim da prodam tetkin stan, a bakin bih zadržala. Možda ću se vratiti, čini mi se da u Beogradu ima prostora za biznis.
- Da. Mnogo se toga ovde promenilo - rekao je Siniša ne skidajući pogled sa nje.
- I, kako ti se čini? Ima li nade za mene? - upitala je.
- Ne znam. Možda.
Silvija se zvonko nasmejala.
Dogovorili su se da se oko jedanaest nađu u "Maderi", kao nekad, potom će napraviti uobičajen krug oko Kalemegdana.
Kada je Silvija napustila njegovu kancelariju, pozvao je sekretaricu naloživši joj da otkaže sve sastanke za taj dan jer mora hitno da otputuje.
- Da učinim isto i za sutra? - upitala je.
Trenutak je razmišljao, a onda potvrdio:
- Tako je najbolje.
Silvija je, kao i uvek, bila tačna. Kada je ušla u "Maderu", svi pogledi bili su uprti u nju a Siniši je imponovalo to što je u društvu tako lepe žene.
Popili su piće, a onda su pošli u šetnju do Kalemegdana. Silvija je često zastajkivala ispred izloga. Bila je oduševljena novim izgledom Knez Mihailove ulice, ali je istovremeno osetila nostalgiju za starim lokalima kojih više nije bilo.
Ispred spomenika Pobedniku počela su da joj naviru sećanja i protiv njene volje. Ovde, pre petnaest godina, Siniša ju je zaprosio. Bio je to najsrećniji dan u njenom životu. Međutim, nekoliko dana kasnije sve je ostavila i otišla je bez pozdrava. U oproštajnom pismu objasnila mu je neminovnost njihovog rastanka.
Izazov je bio preveliki da bi mu odolela jer joj se ukazala prilika da ostvari svoj san. Između ljubavi i karijere odabrala je ovo drugo.
Siniša ju je posmatrao neko vreme a onda se naslonio na ogradu zagledavši se u ušće. Dok je polako uvlačio dim cigarete gledao je kao se grle Sava i Dunav, tu pred njima, bez stida, i za trenutak im je pozavideo. Utešila ga je spoznaja da je, iako ih je život razdvojio, Silvijina i njegova ljubav ostala netaknuta.

Uplašio se svojih osećanja
Uplašio se sopstvenih misli ali i osećanja koja su odjednom nabujala u njemu od trenutka kada mu je Danko rekao da je Silvija u Beogradu.
Silvija mu je prišla, a on ju je spontano zagrlio. Gledali su niz reku, zaokupljeni svako svojim mislima. Tišinu je prvi prekinuo Siniša.
- Hoćemo li do "Skadarlije" na ručak?
Klimnula je glavom, još uvek ophrvana avetima prošlosti.
U "Skadarliji" im se, uz pesmu tamburaša, raspoloženje vratilo. Ručak su zalili dobrim vinom a potom su pošli da pogledaju tetkin stan.
Suton se kao lopov uvlačio u svaki kutak bojeći plavičastim tonovima sve čega bi se dotakao. Siniša je obišao stan čiji mu je raspored prostorija bio dobro poznat. I dalje je sve bilo na istom mestu, kao da je vreme u tom stanu zaustavljeno. Silvija je skuvala kafu koja je trebalo da simbolizuje njihov oproštaj.
Sela je u fotelju naspram njega pripalivši cigaretu. Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice praveći kolutove od dima. Bio je to njihov tajni poziv na ljubav, kojem Siniša nije umeo da se odupre. Prišao joj je, seo je na naslon njene fotelje i počeo da je miluje po leđima. Silvija se protegnula a onda mu je obavila ruke oko vrata...
Završili su u spavaćoj sobi kao i mnogo puta ranije. Kasnije nijedno od njih nije znalo da li je sve to bilo posedica ošamućenosti vinom ili ljubavlju koja je sve ove godine tinjala u njihovim srcima.
Oko ponoći Siniša je napustio stan. Pokušavao je da svežinom noći rashladi usijanu glavu. Znao je šta je učinio ali se nadao da Verena neće saznati. Ovo je bio njegov prvi vanbračni "izlet" i osećao je grižu savesti. Ipak, umirivala ga je spoznaja da se Silvija za nekoliko dana vraća u Čikago.
Narednog jutra čim je otvorio oči, okrenuo je broj njenog telefona. Još uvek je bio u krevetu kada se začulo zvono na ulaznim vratima. Odveo ju je pravo u spavaću sobu, više nije bio u stanju da razmišlja o posledicama, o Vereni, o neverstvu. Jedino mu je bilo važno da je pored njega nežna i poželjna Silvija.
I narednu noć proveo je u njenom zagrljaju, ali u nedelju ujutro morao je da se pridruži svojoj porodici. Dok je vozio prema Srebrnom jezeru, razmišljao je o Silviji bez griže savesti što je počinio brakolomstvo.
Kada je parkirao auto ispred kuće, Anđela mu je potrčala u susret raširenih ruku:
- Tatice, stigao si!
Verena ga je dočekala na vratima, spremna za plažu.
- Hoćeš li nešto da pojedeš pre nego što pođemo na kupanje? - upitala ga je.
- Nisam gladan, radije bih kafu - odgovorio je ovlaš je poljubivši.
Naizgled, sve je bilo kao pre ali Verena je osetila grč u utrobi.
Dan su proveli na obali jezera a predveče su krenuli u Beograd.
Kada su ostali sami, Verena mu je rekla:
- Sutra putujem u selo.
Iako iznenađen, Siniša je ništa nije pitao.

Duboko u sebi osećala je tugu
Vereni je bio potreban mir roditeljske kuće da bi mogla da razmisli o svemu. Nije mogla da bude sa Sinišom a da svaki put kada ga pogleda pomisli na to da je tek izašao iz Silvijinog kreveta. Predosetila je...
Kuća je bila tiha i prašnjava. Otkako su njeni roditelji umrli, niko tu nije živeo. Verena se bacila na posao, morala je prvo sve da počisti. Ceo njen dosadašnji život prošao joj je pred očima kao na filmskom platnu. Bilo je mnogo razloga da bude srećna i zadovoljna, ali je duboko u sebi osećala tugu.
Umorna, ali zadovoljna, uveče se smestila u ljuljašku na terasi. U rukama je držala stari dnevnik koji je pronašla u svojoj devojačkoj sobi. Bio je na istom mestu kao i pre petnaest godina, u fioci noćnog stočića. Otvorila ga je i počela napreskok da čita.

19. april 1985.
Posle uskršnjih praznika vratila sam se u Beograd. U studentskom domu još uvek nije bilo gužve jer se većina studenata još nije vratila. Mislila sam da ni Marija nije stigla, što mi je na neki način odgovaralo. Ušavši u sobu koju smo delile, zatekla sam je na krevetu kako plače. Kada me ugledala, poskočila je i zagrlila me. Ispričala mi je da se posvađala sa momkom. Bezuspešno sam pokušavala da je utešim.
- Hoćeš li da ideš sa mnom do Krsta? - upitala me je.
- Kada?
- Sada. Čula sam se sa Dankom, hoće da porazgovaramo.
- Samo da se presvučem.
To je bilo najmanje što sam mogla da učinim za cimerku. Dok smo stigle do Krsta, sumrak se spustio na grad. Danko nam je otvorio vrata. Bilo mi je neprijatno jer sam znala da njih dvoje treba da razgovaraju. Međutim, Danko me je ljubazno zamolio da ih sačekam u sobi njegovog brata. Nisam imala izbora, pristala sam.
Pokucala sam na vrata i ušla. U sobi je bilo mračno. Pored prozora, meni okrenut leđima sedeo je mladić. Nije se okrenuo, samo mi je rekao da sednem.
Osećala sam se glupo u nepoznatoj kući, u mračnoj sobi, sa mladićem kome ni lice nisam videla.
Pokušavala sam da razaznam obrise predmeta u sobi u nadi da će mladić uključiti svetlo. Međutim, on je prekinuo tišinu pričom o devojci koju je mnogo voleo i koja ga je ostavila zbog karijere. U prvom trenutku pomislila sam da je u pitanju poremećena osoba ali ubrzo sam shvatila da sam mu poslužila kao rame za plakanje. Valjda nam je najlakše da dušu otvorimo neznancima.
Kada me je Marija pozvala, bila sam joj zahvalna. Još uvek sam pod utiskom događaja u kući na Krstu i tužne priče nepoznatog mladića mada me se to, u suštini, ne tiče.

1. januar 1990.
Najluđa noć - Nova godina! Prvi put proslavljam je u studenjaku. Studente koji su otputovali kući zamenile su beogradske kolege sa našeg i drugih fakulteta. Najviše ih je bilo sa pravnog, tako sam upoznala Sinišu. Divan je dečko, na završnoj je godini kao i ja. Pronašli smo mnogo zajedničkih tema. Pripreme su protekle u dobrom raspoloženju kao, uostalom, i novogodišnja noć. Već 1. januara shvatila sam da sam zaljubljena do ušiju u Sinišu.

10. jul 1990.
Sa Sinišom sam već šest meseci. Oboje smo diplomirali i on me je zaprosio. Večeras me vodi na večeru u stan njegovih roditelja. Žele da me upoznaju pre nego što se venčamo. Imam tremu. Hoću li im se dopasti? Hoće li se oni dopasti meni?

11. jul 1990.
U totalnom sam šoku! Veče kod Sinišinih roditelja proteklo je u najboljem redu ali šokiralo me je saznanje da Sinišu znam odranije, a da ga nisam prepoznala. Naime, on je brat bivšeg dečka moje cimerke Marije, onog Danka sa Krsta.

Sinoć, posle večere kod njegovih roditelja, Siniša mi nije dopustio da se vratim u svoju studentsku sobu.
- Sada si moja verenica, prespavaćeš kod mene - rekao mi je zaljubljeno.
Prihvatila sam ne sluteći kakvo me iznenađenje očekuje.
Kada me uveo u svoju sobu u kojoj je vladao polumrak kao pre četiri godine kada sam prvi put bila tu, paralizovala sam se. Prepoznala sam fotelju pored prozora, kao i onu na kojoj sam sedela. Setila sam se njegove priče o Silviji, devojci koju je mnogo voleo. Za trenutak sam osetila povređenost, bol i ljubomoru ali sam se savladala. Trebalo mi je mnogo napora da od Siniše sakrijem svoje otkriće.
Mislim da mu ne bi bilo prijatno kada bih ga podsetila na naš prvi susret. Uostalom, ko zna kako bi reagovao. Odlučila sam da to zadržim kao svoju malu tajnu.

Sve je znala
Zatvorila je dnevnik, a suze su joj se slivale niz lice. Dok je čekala Sinišu u njihovoj vikendici na jezeru, stalno je razmišljala o tome odakle joj je poznato Silvijino ime. Tada nije mogla da se seti priče koju joj je Siniša ispričao pre toliko godina. Siniša nikada nije saznao da je oženio devojku kojoj je otvorio srce u trenutku usamljenosti. Verena mu to nikada nije rekla. Ni Danko je nije prepoznao kada je počela da se zabavlja sa Sinišom. Nikakvo čudo, video ju je samo dva puta. Marija i on su raskinuli ubrzo posle one aprilske posete.
Zagledana u noć, izgubila je osećaj za vreme. Jutro je dočekala budna ali mirna. Donela je odluku. Jedno pitanje vrtelo joj se po glavi: da li će Siniša biti srećan sa Silvijom?
Nekoliko dana kasnije Verena se vratila u Beograd. Anđela je bila sa drugaricama na bazenu, a Siniša u svojoj radnoj sobi. Iznenađena što ga je tako rano zatekla kod kuće, odlučila je da iskoristi priliku za razgovor. Bez ikakvog uvoda Verena ga je upitala:
- Kako je bilo sa Silvijom? Jeste li završili u tetkinom stanu?
Preneraženo ju je pogledao, kao da pred sobom vidi avet. Iskoristila je njegovu zbunjenost pa je nastavila:
- Prvo ste se našli u "Maderi", potom ste prošetali do Kalemegdana, zatim ste otišli u "Skadarliju" na ručak i šetnju ste završili na Krstu, u tetkinom stanu.
Glas joj je bio tih i siguran, bez greške je opisala njihov zajedno provedeni dan. Siniša ju je gledao zanemeo od zaprepašćenja ne verujući u ono što je čuo. Nije imao izbora, zatečen, priznao joj je sve, kao i to da ju je prvi put prevario za sve godine njihovog braka pri tom je zamolivši da mu oprosti.
Verena ga je gledala ali njen pogled nije odavao osećanja. Ponašala se kao da je sve u najboljem redu. Jedino ju je glas odao kada je izgovorila:
- Sutra ću podneti zahtev za razvod.
- Verena, nemoj! Misli na Anđelu - preklinjao ju je Siniša.
- A da li si ti mislio na Anđelu? - ogorčeno ga je upitala.
Siniša je ćutao. Bila je u pravu. On nije mislio ni na koga osim na Silviju. Kada je ona bila pored njega, gubio je razum.
Verena je uzela posteljinu i otišla je u dnevnu sobu. Nije mogla noć da provede u istoj prostoriji sa Sinišom...

Kišni dan

April se smjeskao Sumadijom a na Rudniku nas je docekala januarska idila. Beograd je gazio vodu do koljena a u Novom Sadu su oblaci otpadali sa neba rekla mi je dok smo ugovarali mjesto na kojem ce mo se poslije nekoliko mjeseci net poznanstva konacno sresti.

Srem, slozili smo se….ja cu autoputem u pravcu Zagreba a ona preko Fruske… i cekat ce me na Rumskoj petlji…. Nisam mnogo o njoj znao jer nisam ni pitao kao ni ona o meni. Prije samo pet sest dana poslala mi je svoju fotografiju napravljenu ispred Arene u Veroni ali sada je kisa bila tako mokra da niko od nas nije bas mnogo licio na sebe.

Kroz salu kao i obicno sa prijateljem sam se probijao kroz olujne nalete kise koja je detaljno spirala autoput.

Nisam bio uzbudjen jer smo vec toliko rijeci razmijenili da je izgledalo kao da je vec dobro poznajem. I….evo rumske petlje ali na zaustavnoj traci autoputa nema nijednog automobila…

Sacekaj me molim te jer je na naplatnoj rampi strasna guzva, rekla mi je telefonom dok sam i sam mogao vidjeti nepreglednu kolonu kako ceka da se prikljuci nama koji smo vec bili na autoputu.

Stajali smo i cekali…i evo vidim da polagano daje znak da ce se zaustaviti iza nas u malom pezou svijetloplave boje.

Izasao sam i istog momenta osjetio kako me kisni talas tako zapljusnuo da sam bio mokar do gole koze….a ona, otvarajuci vrata i podizuci se zarobi moj pogled svojom prekrasnom pojavom. Visoka, vitka, crne uredno dotjerane kose sa Ferari naocalima koje je po zatvaranju vrata od svog automobila brzi skinula i bacila na sjediste a zatim sa uzdignutim rukama potrcala prema meni. Tih desetak metara je pretrcala tako lagano i brzo da nisam imao vremena ni da se pomjerim. Bacila mi se u zagrljaj kao da smo se hiljadu godina i znali i strasno voljeli….Podigao sam je onako kao sto to cine zaljubljeni u filmskim scenama koje nam do kraja zivota ostanu u sjecanju……a tada…onako mokri, potpuno mokri smo oboje kao po dogovoru kleknuli tu na autoputu, na rumskoj petlji u sred Srema … i ….eh…mozda ce to nekada neko i opisati jer taj prizor nikoga ne ostavlja ravnodusnim a mnogo je automobila projurilo u oba pravca…Tako dug poljubac u Sremu po tako olujnoj kisi nikada niko nije vidio….i dug….i mokar, i vlazan i od zelje i od kise….

Imala je cetrdesetdvije tih dana, fantastican posao a govorila je perfektno Englesiki i Italijanski uz ove nase jezike na na kojima se ipak najbolje razumijemo,…a ljubili smo se kao poletarci…kao da nam je obome prvi puta….

Nisam mogla vjerovati,…konacno prozbori…nisam mogla vjerovati da si mi do poslednjeg detalja opisao sebe. Pa nisam te mogla promasiti…jednostavno u ovom net svijetu gdje svi manje ili vise ali uglavnom lazu ti si se opisao tako dobro da sam srecna sto si bio tako iskren…

Pa kako sam ti se opisao tako jasno, upitah….Kako, pa jednostavno…znas vec kako…Napisao si mi da si obican i jednostavan…da si visok, zgodan…da znas da jesi zgodan i to bas…da si …neznam sta jos ali srecna sam da sam te srela…Ti pricas tako obicno, od prvog trenutka se osjecam sigurnom i osobom koja nije prevarena…kao da te stotinu godina poznajem…Boze kako si drag…kako …

Idemo na rucak u neki dobar restoran,…rekoh

Vazi…kao da je jedva docekala…

Ne, nisam ja draga od onih koji ce ti prvo ponuditi krevet…ne, to ne…mozemo li razgovarati, mozemo li biti dobri jedno prema drugom, otvoreni, iskreni, …a i hladno je vani, bas ce nam prijati nesto originalno sremsko…

Prijatelju sam dao znak rukom da moze nastaviti sam a ja sam se vjesto uvukao u njen mali auto. Gledala me i smijala se, smijala i smijala…Bila je srecna, bas srecna. Iskre iz njenih plavih ociju su mi bile drazesne….idemo…rece i pritisnu na gas malise koji se kao metak poce probijati kroz kisu koja je jos jace padala.

Ovdje idemo preko Save…. u Macvu rekoh, dok sam prijatelju koji ionako ide u tom pravcu rekao da cu veceras kod njega doci na spavanje. On mi je samo dobacio onako usput umjesto pozdrava….”dogovoreno legendo”…

Riblja za pocetak, riblja corba na macvanski nacin….pa zatim biftek na moj nacin rekoh konobaru. Kako to upita me on….Neka samo omirise vatru…sto siroviji to bolji, a on kao da je vec milion puta biftek donosio bas meni samo namignu i dobaci , nema problema…a dama…Za mene ce te spremiti Stroganov sa salatom od paradaiza rece veselo ne skidajuci pogled sa mene. Cim je konobar napravio samo jedan korak odlazeci od nas uhvatila je svojom moju ruku…Bila je bas srecna…poput djevojcice…

Kako porodica upitah je…Super, dobaci kao da je bas to pitanje ocekivala…super su a tvoji…Nisam bio vec dugo kuci, rekoh…cujem da su svi dobro…Bas lijepo nastavi ona…Znas, nemogu jos da dodjem sebi da si ti ustvari takav …tako si jednostavan..a tako magicno privlacan….Cula sam za tebe, citala neke tvoje price, …da, ovdje po nasim novinama…pises lijepo…lijepo za citati…i ko bi rekao da evo sjedim sa tobom u ovom prelijepom restoranu za koji nisamni znala da postoji… Izvadio sam casopis koji su mi bas tog dana dali u jednoj redakciji u Beogradu i koji ce na kioske stici tek sutra ili prekosutra. Tamo je bio moj najnoviji tekst koji je lako pronasla. Hoces li autogram…salio sam se…Aaaaaah bas sam srecna, mogu li ovaj casopis zadrzati za sebe…Ne, morat ces sutra ili prekosutra kupiti salio sam se dok sam potvrdno klimao glavom……

Vise od dva sata smo ovdje rekoh a ti moras malo duze putovati…ja spavam ovdje..tu u okolini Sapca….Gledala me je pravo u oci dok sam davao znak konobaru da donese racun…

Znas, rekla mi je…moram ti nesto priznati…Nisam te takvog zamisljala ali sam te takvog zeljela…bas sam srecna…ti si drugaciji…znas na netu sam iz dosade i kada smo stupili u kontakt mislila sam da si jedan od hiljada koji arce vrijeme na nevazne stvari…vidim da si ozbiljan, …drag do bola…jesi majke mi , ne umem ti ja to objasniti , … i ko da povjeruje da mi nisi odmah ponudio krevet…ne, nemogu da vjerujem da si takav…Tebe vrijedi voljeti, rekla mi je…Ali ne sada…rekao sam….Sada podjimo ja u svom a ti u svom pravcu…neka se utisci sami od sebe slegnu…

Pruzio sam joj ruku…a ona se iznenada scucurila uz mene cvrsto me zagrlila i usne su se spojile u dug poljubac…..

Stigla sam juce kuci bez problema…porucila mi je SMS-om tek sutradan dok sam ja grabio krupnim kilometrima kroz austrijski Tauern tunel prema Salcburgu pa dalje na sjever….

Slijedece nedjelje provest ce mo zajedno vikend u Budimpesti…cekam te na Ferihegy aerodromu u petak u dvanaest…nesanico moja…rece mi juce na messengeru….

Ferihegy…Budapest…Dunav…Sent Andreja….i evo na pomolu je jos jedna od onih lijepih ljubavi koje zauvjek u ustima ostave slatkast ukus….

Autor: Nord – Amsterdam

Buđenje života

Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovma,usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoće i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom rečju rečeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na čemu se život zasniva,učinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reč,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je peostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.
Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja.Nižta me nije moglo opeći,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razočarati,usrečiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag na već oronulom licu.Čak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,čije srce ne kuca,koja ne osećala žeđ i glad,ja sam još uve sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.
I baš tada,kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niodkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli,oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega.Da,bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela.Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odsečeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobičajno,bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovomo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popdne,čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešačenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti,ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim.Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao,jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću,tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru,nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da skazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osrio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajući hrabrosti da ustanem.Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Osećao sam da će me noge izdati,da će mi ravnoteža popustiti,da ću poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,tliko pozitivne energije zračilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne sećasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajući da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je konobar na sebi svojstven način nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali.Bez obvzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oči nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i očigledno,bez imalo smisla za nepoznanošću,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osćajna,emotivna,jednom rečju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajući.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile pročitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo.To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek ili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da će me nešto spreiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,čak šta više i srećan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraćao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Očima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče,više nisam bio čovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom rečju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti,da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.

Z.Jović

Ne dam da odes...


Naša je veza (ako mogu tako da je nazovem) bila propast. Te dve nedelje, koliko smo bili zajedno, ponašali smo se kao dva stranca. Bilo je očigledno da nam ne ide. Nismo uspeli ni da se viđamo. Prvih dana se nismo viđali zbog raznih obaveza, što mojih, što njegovih. A onda, taman kada smo uspeli da se dogovorimo za izlazak, javio je da ujutru putuje u Beograd, na nedelju dana. Šta dalje da vam pričam? Propast od samog početka! Mislim da nijedno od nas dvoje nije ni slutilo da će tako biti, inače ne bismo kvarili ono što smo do tada imali - prijateljstvo.
Poznavali smo se mesec dana i sve je bilo OK. Bili smo dobar tim. On je jedan od retkih kome sam otvoreno pričala o sebi, svojim vrlinama i manama, usponima i padovima. Ali, eto, veza nije bila za nas. Bilo je očigledno da cemo raskinuti. I jesmo, čim se vratio iz Beograda. Razgovarali smo o tome i zaključili da je bolje da ostanemo drugovi. Razgovarali… Pa nismo baš razgovarali. Ja sam htela da mu kažem da želim da imamo pravu vezu jer to što smo imali nije ni ličilo na vezu. I baš kada sam mu rekla da želim da razgovaramo, on me je prekinuo.
- Znam o čemu.
- O čemu?
- Pa hoćeš da raskinemo pošto nam ne ide. I ja mislim da je najbolje da ostanemo drugovi.
- OK.
Šta sam drugo mogla? Nije me želeo. Bar sam tako shvatila njegove reči i nisam videla dalje od povređenog ponosa. A sviđao mi se, iako me je izvodio iz takta. Ipak, ućutkala sam srce.
Ostali smo u kontaktu. U početku smo se često čuli dosta često, povremeno i viđali. Kada smo razgovarali telefonom, sve je bilo OK, ali kada bismo se videli… Njegova blizina mi je s_meta_la, iritirala me. Nemam pojma zašto. Valjda te njegove okice koje sevaju, i način na koji puši cigaretu, i njegov osmeh…
Kasnije se sve stišalo. Svelo se na poneku SMS poruku i cimanje. Pojavili su se neke druge osobe, i u njegovom, i u mom životu. A onda, sticajem okolnosti, samo mi je on mogao pomoći oko nečega, pa sam ga pozvala. Naravno, nije me odbio. Ionako se nismo dugo videli. Skoro godinu dana!
Nisam znala da li da ga poljubim kada ga vidim, kao i ranije, u obraz, ili da mu samo pružim ruku. Kada sam ga ugledala, srce je odlučilo, dobio je poljubac - što je, čini mi se, i očekivao.
Bilo nam je super. Čitav dan smo proveli zajedno. Stvarno sam uživala u njegovom društvu. Sve vreme sam se ponašala prema njemu kao prema drugu. Nisam ni primetila da je vrlo privlačan.
Posle duge šetnje, odlučili smo da odemo na krov jedne zgrade, da odmorimo. Volela sam da idem tamo zbog predivnog pogleda na grad.
Sedeli smo i pričali. Onda sam ja otišla do ograde i sela na nju. Gledala sam iza sebe i nešto se zamislila. Nisam čula kada mi je prišao. Prepala sam se kada sam osetila da su me nečije ruke zgrabile. Naravno, hteo je da se našali sa mnom, samo što sam se ja uplašila jer sam bila odlutala u svoje u misli. Zaljuljala sam se i malo je nedostajalo da stvarno padnem, pa sam ga zgrabila i čvrsto ga zagrlila.
Umrla sam od straha da ću pasti!
- Nemoj tako da se igraš… - zaurlah na njega i zaćutah u momentu. Tek tada sam opet primetila njegove lepe okice i mio pogled, onaj osmeh, osetila njegov dah, nežnost njegovog dodira, njegovu blizinu i jezu u svom telu - … sa mnom – dodala sam tiho posle kraće pauze.
Onda sam se trgla i pošla, a on me je zgrabio za ruku, povukao ka sebi i poljubio.
Kaže, bio je uveren da hoću da ga ostavim, onda, kada smo kao bili u vezi i kada sam rekla da želim da razgovaramo. Zato je i rekao da i on tako misli. Mislio je da me više ne zanima, da sam se ohladila od njega.
Sada me ne ispušta iz zagrljaja. Samo sam njegova. I on je samo moj. Već nekoliko meseci. Ovaj put imamo i vezu i prijateljstvo kakvi se samo poželeti mogu.

ONA JE TA

"Kako dosadno vreme, non stop vrućina, samo mi se spava a nemogu ni stalno spavati. Nekako sam smrvljen. Privodim neke započete poslove kraju, u stvari to je već završeno I samo još par sitnica pa biću I isplaćen, kupim sebi mob. I odem bar par dana negde!!
Nado sam se Grčkoj ove godine, ali sad mi ništa nije bitno samo je bitno da što pre odem, malo promenim sredinu, vazduh, atmosferu ma bilo šta.
Da odmorim mozak, umorim telo lepo zvuči, ali da zaista sam željan dobrog provoda.
Možda je tome krivo I to što sam već duže vreme sam oću reći bez devojke. Mislim naleti s’ vremena na vreme ponešto ali sve je to bledo sve to kratko traje, jednostavno nema onu jačinu koja je potrebna da me zadrži, jednostavno neispunjava neka moja osećanja u potpunosti, I posle svake te veze sam samo prazniji sve više svestan kakvu devojku zaista želim.
Život mi polako kreće uzlaznom linijom poboljšava se u svakom pogledu, ali mi fali neko da sa njim podelim to osećanje, to zadovoljstvo .
Odlazim u kafić

Stajao sam za šankom polako ispijajući pivo, ležerno šarajući pogledom po podijumu, nisam mislio o ničem nisam čekao nikog, jednostavno gluvario sam, čekao da se malo skupi masa da odemo u gužvu.
Tada je ONA prošla pored mene, elegantna I tanka, iako sam je tada prvi put video imao sam osećaj da je znam čitav život. Kao pod hipnozom gledao sam je nisam mogao da odvojim pogled od nje. Nešto u njenim očima, u njenom pokretu I osmehu, neznam sve oko mene je nestalo, utihnulo prestalo da postoji. Samo ja I ona I naši pogledi. Vreme je stalo, stalo je sve, imam želju da joj priđem daje uhvatim za ruku odvedem negde daleko, ali ne ne krećem se stojim u mestu u telu koje nemogu da kontrolišem, ali u tom trenutku primećujem osmeh na njenim usnama, jedva pri_meta_n osmeh ali dovoljno da ga uhvatim.
Nerazmišljam krećem ka njoj, “-želim te” čujem sebe kako izgovaram te reči.
Gledala me je u čudu, osmehujući se lagano svesna situacije u kojoj sam se našao. Želim da joj kažem još nešto, bilo šta samo da razbijem tišinu koja je u tom trenutku nastala, ali ne mogu, reči neizlaze iz mog grla. Gledam je, vreme je stalo, na 30cm od nje.

Nju sam čekao ceo život, I sve druge su bile-prošle ona ostaje. Pokušali smo da započnemo nekakvu konverzaciju bilo šta, ali ta fatalna privlačnost, samo smo se gledali, sve nam je bilo jasno. Odjednom njena malena šaka se našla u mojoj ruci, poveo sam je, jer znam …
. Znam ona je ta."

Priča o ljubavi
23. oktobar 2009 u 15:36

Ne trebam drvorede, ni romantiku sveća,
stihove ljubavi od kojih naviru suze,
sva bolna svanuća, lik moje muze,
ne trebam ništa u čemu leži sreća!

Ne trebam zagrljaj, ni sopstveni plač,
zar nije sve laž? Ta živimo s njome!
I ne trebam priču koja bila bi o tome,
jer sve je il' nož il' sablja il' mač!

Ne trebam prijatelje jer ih i nemam,
poneki, eto, zbog puste samoće,
tu uvek je pitanje da l' sa mnom hoće,
kada ga u pola noći zatrebam.

Ah, da! Ovo je priča o ljubavi,
ali nema je, pa je i ne trebam,
i sve moje pesme, jer ostadoh sam,
ne trebam stihove u mojoj glavi!

I čemu onda da stihom se trudim,
čemu lepota u slovu na papiru?
Zato nek' me ostave svi na miru
da možda nekad svoju zoru zarudim!

ESEJI O LJUBAVI

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autorica: Tatjana Debeljački

Stojeći u polumaraku dugo sam posmatrala dok si odnosio moje srce sa sobom dok je cjelovečernji bluz kidao tišinu mojih sumornih misli. Prekinuti negdje na pola puta naše smjelosti osjećam da smo mogli više dati jedno drugom, da smo mogli u gomili neizrečeni osječanja pronaći ono jedno koje bi nas odvelo na stazu vječne ljubavi.
Noćas priznajem njema sam pred bujicom osječanja koja naviru u moje srce, ali ih usne stisnute pred surovom stvarnošću neznaju izreći. Ostaju zakopana u mojim razbacanim mislima nudeći tišinu prolaznost.
Gdje sad da te tražim u sjeni noći kao što je ova, u smiraju dan, u ružinom pupoljku, u jesenjoj kiši, u talasima, u tišini..........
Ili da te tražim u sebi , gdje te nosim ponosna na ljepotu kojom te okružuju moje misli. Ili da te tražim u tišini moga postojanja, ili da te tražim u još jednom snu o nama....

.....Darovana.......

Samo zbog toga što sam ti obećala nastavljam pisati. Hvala ti što si ponovo otvorio vrata mojih najfinijih osjećanja. Hvala za sve što si napisao!

I nastavi, nemoj stajati, nemoj nikada prestajati...Dok citah sjetih se Mešinih rijeci...pa smatrah prigodnim da ih postavim...Pozdrav i hvala na daru radosti koje mi donese tvoje pisanje...nastavi, nemoj stati, nemoj nikada prestajati...jer Izvor je zaista neiscrpan...



Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati...

Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprolazne, sve teskoce nesavladive. Ali kada se otkines od sebe neodlucnog, kada pobjedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen i pun prijetnji. Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni, u drugom covjeku, u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina, a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Smatrao sam duznoscu i srecom da sebe i druge cuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grijesne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju? Covjek nije Bog, i njegova snaga je bas u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio, a ako nema sta da suzbija, u cemu je onda zasluga? Sada o tome mislim drukcije. ali da ne pominjem ono sto ce doci kad bude potrebno. Bice vremena za sve. Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise.

Mesa Selimovic

Ti koji dan pretvaraš u noć
i noć pretvaraš u dan,
Ti koji si prije i poslije svega
Ti dao si mi prostranstvo moje duše
dao si mi ove stalne dvojbe.
Ti kojeg dugo na sedždi molim
otkloni mi pohotne misli
otkloni mi stalne sumnje
osedlaj mi vrance Bogobojaznosti.
U ovom času dvojnosti duše
stavljene pred istinu moje nemoćnosti
da upravljam sobom
drhtavim glasom zebnje šapućem Ti
razgrni mi zastore
svoje bliskosti.

Kenuh s njim ruku pod ruku,ka vrtlogu života,ka nečemu što se jednom rađa,....nečemu što nema smrti.
A i kako bi umiralo, kad je željno da živi,željno da raste...i raste svaki tren ,čas....postaje to nešto jače od nas.Nismo krivi,al eto....ako je krivica onda je s ponosom prihvatam,onda ću da se hvalim njome kao najveći zločinac u svom ludilu kad naudi nekome iz same srdžbe ili želje....hoću da se divim,jer imam komu.
Njemu i sebi,....ne ,nismo mi više on i ja....mi smo sad MI.Dvoje, što žive jednim,dvoje što dišu ko jedno,misle,....jedno smo....
Snova više nemam,ne sanjam.....on mi je sad i java i san,..i noć i dan,....i doručak koji preskočim,i ručak koji ne pojedem...i večera koju ne zatražim....on....on me hrani,poji.......on mi glad zatire pogledima,riječima svojim....
on u meni budi sva skrivena sunčana jutra,blage pojetarce koji mi kosu tek rasutom čine,i osmjeh mi na lice stavlja...i ne želim da ga ikad skine.
I nije ovo želja samo,nije ovo ženski hir,...ovo je ljubav,koji samo papir trpi....ovo je ljubav...ovo više nisam ja ,nije on...ovo smo mi....

Da samo jedan tren naše smjelosti da prekršimo sva pravila postojnja upotrijebih da stvorim dvorce snova sazdane od slatkih tajni čuvanih daleko od drugih ljudi, stvorila bih za te pješčane staze koje bi te vodile samo u dvore srca moga.
Stvorila bih za te najdivniju jesen da se kupaš u srebrnkastom sjaju njenih boja, stvorila bih za te proljeće ljubavi da ti toplim kapima ispišu veličinu moje ljubavi.
Stvorila bih za te nebo puno oblaka što te nježno zaklanjaju od vreline sunca dok odmaraš u krošnji moje nježnosti. Stvorila bih zate najsmjelije rime da ti dušu poje....
Da ne pustih svaki trenutak naše nježnjosti da procuri bez poimanja njegova značenja sad bih prstima risala dugu, napojila nepresušni izvor vječnosti u koji bi smjestila sva naša nadanja i sve naše snove.

Sad dugo u noć ležeći kraj tebe i gledajuć te dok spavaš i snivaš neki san meni nedokučen tebi vladaru moga srca pokušavam u mislima objasniti zašto sam propustila sačuvati najdivnije nježnosti koje si mi pružio. Još osjećajuč toplinu tvoje bliskosti pokušavam sebi objasniti zašto sam pustila da se najsretniji sati života mog istope pred sivilom jutra i zašto ću i sljedeće noći budna ležati kraj tebe posmatrajuć tvoj obris u tišini, ljubeć svaku crtu dragog lica, a moje će usne ostati njeme da iskažu veličinu moje ljubavi.

Ti čija sam vječna robinja izađi iz carstva snova i daj novi zavjet ljubavi da ćemo kao nekad dugo ostajati budni samo gledajuć jedno u drugo, da će me tvoj dodir nježni kao nekad probuditi u kasne sate samo da bi ponovo vidio boju moji očiju, da ćeš nositi svitak ljubavi na srcu što ti darovah u toploj ljetnoj noći , da će zvijezde kao nekad sjati zamamnim sjajom naše bliskosti, da će svaki novi dan nositi sa sobom onaj stari drhtaj u srcu, da će svako jutro šaptati zamamnu poemu naše ljubavi.

Osluhni srce da li su isprazna obećanja koja smo davno dali da nećemo dopustiti da nas zanese lažni sjaj života , da nećemo dopustiti da nas sivilo svakodnevnice udalji od nas samih jer to je jedino iskonsko dobro koje smo imali, da staros kad zakuca na vrata i više ne budemo ni lijepi ni mladi, kad našu ljepotu pregaze godine uvijek ćemo se gledati u oči jer će u njima ostati vječni sjaj naše ljubavi.

Vjetar. Tvoje se pismo-amanet već bilo izderalo po rubovima.Znam. To je od preduga nošenja. Nošenja i snivanja...Nikad odsanjanih snova...Znam, ne može biti da je od onih hiljadu čitanja. Kaži mi šta vidi ptica naučena na lepet preplašenih grlica iza šestotog leta? Đavolsko dijete nabaci se visoko, visoko kamenom i oboje zastadosmo vidjeti hoće li uopće biti pada.Neće. Ne brini...Imam snage dok bitises da ti dam ono sta zelis...Budi dobro...Budi sretna...Sebi ostavih spoznaju...I samo kaplju.Još jednu...Gusta, crvenu,mušku...

Vjetar zna. Bolesni smo oboje i umrijet ćemo izokrenuti poput nasukanih sirena, otrovanih snova.
Poletjeh gdje ceste zboruju sa šumama, gdje nema ni sokaka ni aleja, ni ognjista ni vodenica...
Poletjeh prazan, gologlav, izluđen vještičjim morama i zanosnim noćima.
Poletjeh kao kletva lud i izopćen, pomodrjelih usana a vjerovao sam onomad u nas združene do zadnjeg rastanka...Pa zar se moze drukcije osim vjerovati...Sada znam da moze...Dacu ti da vjerujes...Jos uvijek me raduje tvoja sreca..

Vjetar je te noci znao...Prošlost ukoričena u nevidljiv dah vječitih ledenih poljanara.
Za sve postoji tajna. Tišina pohlepno otpi nijemost dlanova. Susret pogleda. Zublja iluzija.
Mora da sam već tonuo u tim oknima. Ne, ja ne želim snivati s tobom zakopan!
Radije ću razderati srce oštrim komadima neba! Zajecalo je te noci srce, vrisnula je duša nad šeherom što osta raščarana ko silovana svetica iz doba prvih šamana i gotovo da se ne ču ni krik ni pucanj.
Idi i molitva ce moja biti da nikada ne saznas da gazis po snovima mojim...

Tankim nitima duše moje istkaću za te
mreže svojih snova da te u zatočim u njima....
Pustiću gromove i munje mojih želja
da prodornom jekom probude te iz krila sna...
Naslikaću za te najdivnije slike
mojih stremljenja ka tvojoj blizini......
Osvjetliću i posuti ružinim laticama
staze naših sretanja.....
Napisaću za te najnježnije riječi
jer kralj si moj...

Raskopčaj na haljini dugmad i pusti prste da ponesu vjetrove u podrume željenog... Misli na mene i kada mene neće biti tu. Ja sam tek sjena jedna, ti moraš znati da u jablanu sam skrio čežnje davne.
O dušo moja nježna, jedina pomutnjo dana, i miljenice bogova planeta, ne plaši se mojih tama i vjetrova što pušu sa sjevera.

Ja svoj sam dom satkao u Tvojoj mokroj kosi. Moje su pjesme i pisma što Tebi ih uvijek pišem, i kada ih zoveš imenima tuđim,i kada Te u tijelima njihovim dodirujem...Ti jedna o jedina radosti moga srca...
Budi mi danmala nesavršena ovojnica u krugovima dušina žita.. budi mi gromobran uspravan kao pogled dječaka što prvi put polazi s ribarima od strepnji i pitanja kad se namršte obrve nebeskog zvonara silina. Budi mi rukav nad prejakim pestima seljačkoga sina... Budi mi ožiljak kad duša prostranstvima jednjak zapara kad stegne žega i vrelina na čelu merkureva kosca, kad raskiva se duša čežnjom umivena i zakivaju nad vrata srca sjene nemoći...Budit mi karta svijeta neznana strancima bez zavičaja, budi duša moja duše ovog vijeka iluzija.. Budii mi dlan za liniju čuđenja kad ga preda se stavi vidovita starica iz perzijskog crteža u hramu pod stijenama da me ne satru putovanja i tkanja davnina nestvarna kao umiranja od tišina...O dušo moje duše...

Buditi mi sahat istančan s kazaljkama mekšim od pčelinjeg voska pa mi razbij mramor na grudima, raskuj slova čežnje od lijevanog olova, razvini gvožđa na ogradi gdje cvijeće tijelom miluje gipka otrovnica...
Budi mi dan ko zadnji divni ljudski dah umiven srećama i prekriven bajkama...optočen dugama i natopljen jekama...suncem okupan, začešljan i zaiskan očima od najkrupnijih lješnjaka.
Budi mi dašak trajanja dugačak kao šetnjin sat u zaljuljanim krošnjama, prostran kao minuta
njenog zagrljaja pod bijelim haljinama divljih trešanja kao trenutak zvjezdanog iskrenja na livadi podno njena doma kao drhtaj riblje kćeri u njedrima...

Budi mi vjera u ljudski hrast u snagu Ljubavi, u seljačka pleća i mornarska leđa,u luk majčinskih obrva u stari djedov sahat,u mir i ljepotu molitava, u šutnju brojeva, u plahost duša i nježnost rijeka, u nemoć samoća, u bezgrijeh djeteta... Budi mi vjera nelomljiva u Ljubav i dobra čovjeka...Budi mi poćetak i kraj, dušo moja nježna, budi mi san i java, dah i uzdah, budi mi sve što sam želio i što ću željeti, sve što sam snivao i što ću snivati...budi mi jedna i jedina...meni radosnom putniku... pognutom nebesniku s jedrima srca zakrpanim tek ovlaš sred oluje čežnje...O dušo moja nježna...

Koliko god covjek bio prolaznik u zivotu on ostavlja iza sebe tragove. Neciji su dublji, neciji plici. Ali, sustina nije u tezini covjeka, vec u njegovom karakteru, njegovim sposobnostima da zauzme necije srce, da osjeti njegovu tugu i njegovu radost. Covjekov zivotni put je slijepi put i on je svjestan da ce mu kad tad on doci glave, zavrsiti se u jednoj tacki. Zbog toga on pokusava iskoristiti svaki sekund, minutu, sat, dan, godinu… Neprestana borba za zivot, za unapred izgubljenom bitkom. Sta ga to tjera i vodi da se i dalje bori iako zna da ce proci kroz zivot brzo poput voza? Vodi ga dusa koja zna da za nju ne postoji kraj.
Sto prije spoznamo sebe, svoju savjest, svoju dusu, svoju prolaznost, zivot cemo shvatiti samo jednu predivnu igru izmedju dvije vatre. Vatre ljubavi i vatre bozijeg suda. Svi smo mi brojevi koji se privlace ili odbijaju. Kad pronadjemo svoj broj tad postajemo jaci, visi, bolji, spremniji za put kojim stremimo. Razum treba da vlada osjecanjima a osjecanja da nadopunjuju razum. Ako jedno nedostaje onda postajemo rastreseni i gubimo nadu za pronalazak svog broja. Pa makar ga nikada ne dodirnuli, lakse nam je kad znamo da postoji, da je stvaran i da je dio nas.

Bila je tiha noc. Previse necujna za moje misli. Gledala sam ga i cudila se kako mi iscuri kroz stisnutu pesnicu. Pravila sam se kao da se nesvjest nije desavala meni, nego mojoj sjenki koja je stidljivo izvirivala ispod zamrlog tijela. Noc mi se kao pijesak provlacila kroz prste i ne uspijevajuci da se rasprsi na vjetru, pretvarala u neuhvatljive sekunde pjescanog sata. Nisam mogla zaustaviti sat, ostadoh bez snage. Koliko ga god stiskala cvrsce, on je brze curio iz dlana. Zasto mi je sve tako neuhvatljivo, nedodirljivo? Zasto jedna obicna noc ne moze biti neobicna? Zasto sam pocela da sumnjam u svoju misiju na zemlji? Mozda sam sebi postavila veliki teret a da toga nisam svjesna. Ma prerano sam se poradovala da sam jedna od onih, koja je predodredjena da ostavi cvrste otiske na zemlji. Gdje god da se okrenem oko mene zid, nepremostiva prepreka. Cak ni pogled kroz otvoren prozor ne vodi nigdje. Ne postoji svjetlo, izlaz, vec samo tama i beskonacnost mojih misli. Kako da ocekujem od danasnjeg dana nesto bolje, kad nisam spremna da se rastanem od juce. Nadala sam se da ako prezivim ponedjeljak, da ce sve biti lakse. Govorili su mi da je utorak jos gori dan, medjutim, nema dobrog i loseg dana, nego samo dobre ili lose srece. A sreca je rijetko bila na mojoj strani. I kad jeste, mislila sam da je to normalna stvar. Valjda kad covjek zeli vise, bog mu da manje. Kad ne zeli nista, podari mu mrvicu vise, da ne izgubi samopouzdanje i tako ga povuce naprijed u drugi dan. A ja nepripremljena ulazim u novi dan. Sve svoje zelje i nade, strahove i padanja istrosim do snova pa mi oni ostanu prazni i daleki kao obecana zemlja. Zato mi jutra izgledaju tako nedozivljena. Nemam kome da pogledam direktno u oci i ispricam svoje snove. Jutros sam naisla na prijatelja i taman da mu odgovorim na njegovo pitanje - Kako sam i sta ima? Ostadoh nijema, jer zaista nisam znala ni kakav sam, ni sta ima. Odgovor sam saznala tek kad smo se razisli. Znala sam da mi je lose, da me disanje izdaje, da me znoj obliva od naprezanja da se prisjetim svojih snova. I onda sam naletila na crnu rupu, i iz straha da me ne proguta zacutala sam. Odgovor sam progutala zajedno sa gorkom pljuvackom. Pokazala sam se kao kukavica. Znam da ce me to izjedati cijeli dan.
Da hoce ovaj utorak vec jednom proci, a tek je poceo. Njegovi repovi ce me smarati cijeli dan, ostavljati hladne oziljke po vratu. Jedino mi ostaje nada da cu vaskrsnuti sutradan i sresti njega. A on ce mi pokazati gdje se zivot krije, on je moja svjetlost na izlazu iz ove sedmice...

Darovi Ljubavi...

Zaogrnut plaštom čežnje za mojom voljenom sjetom i bolnom čežnjom ispunjen snatreći o našoj ljubavi... pisah da svaka ljubav kao i čovjek ima svoje rađanje, sazrijevanje starost i kraj. Samo one prave ljubavi su vječne...ljubavi u kojima si sav natopljenom voljenom..u svakom licu je vidiš...u svemu nalaziš i prepoznaješ njeno prisustvo...sve je dio nje...od vjetra joj lice stvaras...vazduha..sunca mjeseca, zvijezda uvijek je svaki put ljepše praviš...u svemu osjetiš njen miris...u svemu čuješ eho njenog glasa...u svemu i u svim svojim stanjima je voliš svakim danom jače...ljepše i lepršavije...I uvijek si gladan njenog dodira, osmijeha, usana...Bilo u bolu ili radosti...sa njom ili bez nje...odvojen ili spojen zauvijek. Voljena i ja smo bili darovani ljubavlju, koja se jednom ili nikada ne doživi u životu....ljubavlju koja nam je otvorila sve tajne odaje najljepših duginih boja i jedinstvenih nazaboravnih nebeskih mirise u kojima nas je obavijala mehkoćom bijelih oblaka...
Ljubav nam se radovala...osmjehnula svojim najljepšim osmjehom...Naša srca učinila su joj se dovoljno lijepa i dobra da se ugnijezdi u njima...Naša ljubav je strastvena,prejaka...presnažna, i kao takva puna neponovljive ljepote...ali i bola...i traži svu snagu i zrelost...od mene i voljene...traži sve što je u nama kako bi nas zauvijek nagradila dok živimo... neprolaznom ljepotom i ugodom u svakom našem danu, sahatu
svakom našem dahu...Naša ljubav posjedovala je samo jednu vrsta strepnje...da nikada ne izgubiš osobu koju voliš...I jedino je tada strepnja dobra jer tada stalno razmišljaš i sanjariš kako da voljenu ili voljenog svaki put ljepše i raznovrsnije obraduješ najljepšim poljupcem i osmjehom daruješ...živiš i samo njoj sve svoje stvaraš i daruješ...Predivni su i neponovljivo čarobni bili naši kratki susreti...a duga...bolna i teška čežnja kada smo dugo bivali razdvojeni...Voljena i ja nismo kao hiljade drugih parova smjeli sebi dozvoliti da nam sujeta...ego...ljubomore...sumnje...laži...nemiri stalnih strepnji za ishod..te sastavnih igara svih ljubavi...vruće-hladno..dokazivanje ko jaće snažnije i ljepše voli i slićnih stanja...ko je kome odaniji, vjerniji...budu dio naše ljubavi...jer usred tih stanja nastaju i čine se greške...koje mi sebi nismo smjeli dozvoliti...a u našoj ljubavi takve greške se jako skupo plačaju sa teškim posljedicama po oboje....ukoliko oboje nismo istinski cijeim sobom voljeli...i u svakom trenutku bili spremni zauvijek zajednički krenuti po naš komadić neba...U svakom trenutku.. stanju, okolnostima ja bih stao iza nje, iza naše ljubavi, svim onoim od cega sam szdan štitio našu ljubav i svoju voljenu Znala je to...
Nismo smjeli sebi dozvoliti slobodu da ne razlučimo u srcima da li istinski cijelim sobom svim svojim bićem volimo...ili strast...žudnja i želja da se bude voljen...stvara privid ljubavi...Ja nisam želio nikada da se povremeno volimo...da ljubav uzimamo i dajemo kao brzu hranu...Želio sam da u našim rijetkim susretima...da jedno drugom u tako željenim viđenjima...bez bojazni...sa radošću i ushitom...pružimo sve što nam je u srcima...svu ljubav...nježnost...strast...osjećaje...sve ono najljepše u nama...koje smo u srcima i tijelima zatomljavali... u dugim...lijepim i bolnim...bezbrojnim noćima čežnje..u kojima smo snivali i vjetar moljeli da na svojim krilima nosi naše poljupce...nježnosti i toplinu...a zvijezdama ispisivali riječi volim te...želim te...trebam te....

I samo je molitva davala utjehu...olakšicu srcu i prije nego bi mi san odveo dušu u svijetove u kojima sam tragao za njenom dušom... tuga...bol i sjeta bi se raspršili i ostajao je samo najodaniji pratilac voljenih, neiscrpna i sveprisutna nada...nada da će u svakom novom sutra ona biti moja a ja njen...Čežnja i nada...molitva i snovi bili su naši stalni gosti...Želio sam da bude samo moja sultanija zauvijek...Da je zovem svojom ženom...a ona mene njenim mužem...Da sa radošću...ljubavlju u dušama zajednički stvaramo uslove za naše gnijezdo...za našu luku u koje ćemo srca usidriti...za našu dugu ljubavi...jer sam je od prvih dana...od susreta davno upisanog u Knjigu Istine svojom ljubavlju u srcu vjenčao zauvijek....Mi nismo imali prava...niti vremena za bilo šta drugo sem iskrene i nebeski čiste ljubavi.
Ni bilo šta drugo sem povjerenja i iskrenosti u svim stanjima koje bi dijelila ona samnom a ja sa njom...
Kada smo se manetili riječima i srcima na ljubav...ona meni i ja njoj... ja sam i pred Bogom preuzeo obavezu i odgovornost da ne dopustim da ona nikada samnom u životu bude nesretna...ili da ikada uzdahne u životu zbog ljubavi...da je njeno srce odlučilo meni pripasti....Od prvog dana kada sam ostao naprosto skamenjen...zatećen...bez daha i nijem pred njenom ljepotom i čistotom srca i duše...ushićen njenim kristalno čistim i prejakim ljubavim amanetima i izjavama... kao i spoznajom o dužini godina u kojima me je voljela... a da ja to nikada nisam znao....čuvao sam...štitio i pazio je...kako bi je... ukoliko njeno srce na stazi kojim sam je vodio odustane...posustane i umori se...sačuvao i vratio bez posljedica po nju u život kojim je živjela...prije nego što su nam se duše sastale... prije nego nam se ruke dodirnuše...a oči prvi put nježno i dugo poljubiše...poljupcem... kojim spojismo krila naših srca da u svim vremenima i svijetovima zajedno lete....

Nisu nam krila srca bila dovoljno snažna. Mjesto sunca ljubavi...sunce strepnje,bojazni i nevjerovanja da je istinski voljena topili su njena krila ljubavi. Strepnja...dvojnost...kolebanje srca odlasci i dolasci, duga nejavljanja...najteža staza kojom je povedoh...učinile su svoje. Od dara ljubavi i nesagledive lepeze
ljepota koje nam je raskrilia i obgrlila naša srca i tijela, nama će ostati sjećanja protkana sjetom...
romantićni i nježni snovi koje nikada nećemo odsanjati...moj zapis o nama...o voljenoj...zapis o nepovratno raspršenim darovima prelijepe ljubavi koja su nam Božijom milosti srca bila natopljena...

Pružit ću ti ruke nek se u dlanovima mojim skriju sve minule boli, nek se u njihovoj toplini raspline svaka tuga koju je donjelo vrijeme...
Bit ću ti odmor na dugom putu ka vječnosti, bit ću ti san, i sjena, i sjena tvoje sjene, i noć i dan i sve što treba, čuvat ću te u krošnji svoje blagosti i pružiti ti utočište od svih davnih nemira što prostrujiše ti kroz dušu. Bit ću ti proljeće i jesen, što donose nadu i sreću, što miluju ti dušu...
Biću tvoja jeka, uzdah iz grudi, osmjeh na licu, želja u srcu...
Bit ću za te i mnogo više....
Pružit ću ti odmor u svom zagrljaju kao umornom ratniku što poslije borbe duge sanak traži, pružit ću ti mir kao progonjenom što samo jedan tren slobode želi... Pokidaću za te okove samoće , spustiću zastore da ugasne krik minulih godina, da zamre muk dugih lutanja, da nestantanu svi jecaji zatomljeni u grudima ...
U svakom mom trenu si, u svakoj misli , u svakom drhtaju, u svakoj želji, u umoru na kraju dugog dana...u meni si beskonačno...i sama mi duša tjesna, u njoj se sudaraju sve moje želje silinom svojom...
Pružit ću ti ruke da nježnost svojih obraza položiš na njima, i ostaviš u njima sve suze što ti umor duši daju... nek tvoja krila iz okrilja mog polete novom snagom u nove visine ljubavi..

Drhtaj tišine. Korak uz blage uspone mirisnog sokaka. Zar je već nadošlo vrijeme vraćanja uz vijugave putne stepenice? Pomišljam valjda je sve u redu sa sahatima, a znam ako nešto vara, to mora biti osjećaj.
Neobično je vidjeti kako pred akšam nisko lete pretovareni modri oblaci nebeske rijeke.
Ne okrećem se.Sad bi me samo jedan glas mogao nagnati na osvrtanje.Sad bi me samo jedno rame
moglo privoliti da sjednem na plahu betonsko stepenište daljine i pustim da kroza me sve teče.
Da samo otiče brzinom Tvoje sjene.

Danas smo oboje susprezali suze. Čudnovato je kako mi za sebe uvijek imamo neko preteško pitanje.
Srećom, u tebi je još mjesto za svete odgovore. Smiješim se. Ma ja dalje samo vjerujem.
Noć je najbolja oranica za napore te vrste. Neko je u zvijezde skrio sjemenke sreće.
Nešto samo naše. Opet sam te sanjao jer snovima nema pomoći...Kao sličicu nježne lelujave slabosti
u kosi, i pogled iz postelje s komešanjem nagosti što Te povukoše u bjegove čudne dragosti
najbjelji bijeli konji treperave bezbolnosti...

Opet sam Te sanjao i snivao jer neke slikarice kad zavole pjesnike često običavaju u san doći
dok dan se nabacuje kamičcima kao sinčić stare dvorske sluškinje u trenu zanesenosti na površinu duše
koja već snatri krajnosti gledajući mreškanja, draškanja i prpošenja tajanstvene vodene presavršenosti
i sve slabije krugove zadrhtalosti...A negdje u dubinama gdje srce taji plahosti začinju se vatre i šumarske cjepanice kao vrutci vrućine i neke stanične prevrelosti...Ispunjaju drumove i carske puteljke trnaca kralježnice i poštanskih kočija nježnih osjecaja pod vratne uspone i čudne svodove opojnosti...

Opet sam Te sanjao dok dan se rađao u muci zlatokose zlehude ponoći u danu s brojem tvoje kuće u imenu
i mrzlim novčićem rastanka na dnu...

Čuješ li kako ti dušom svojom crtam divne snove, kako se utapam u njima i nestajem pred plahosti tvog srca. . .
Ti koji si me šapatom svojim vratio sa mojih staza ludosti na koje zalutah, ti koji mi vrati nježnost srcu, ti čijom dušom dišem, ti čija je duša bitisala sa mojom svo ovo vrijeme postojanja da te ne nađoh na stranicama skoro zatvorene knjige pomislila bih da sam tu uzalud, stvorena samo kao njemi posmatrač prolaznosti....
Nudim ti otkopčanu košulju moje duše iza koje se kriju sve nježnosti koje si probudio u meni....
Nosim te sa sobom u svakom dahu, u svakom pokretu, u svakom treptaju oka, u svakom osmjehu....
Ti koji si me opskrbio beskrajnim divljenjem tvojoj ljubavi vidim te u svakoj zraci sunca, u vlati trave, u svakoj kaplji rose....Tvoj glas čujem u vjetru kako mi šapćeš, a opet čutiš svoje čutanje nježnošću što ti je dadoh...
I čutim i osjećam tvoj pogled dok me miluje, i čutim i slušam dok mi recituješ poeziju svog srca, i tiha sam a želim da vrisnem svima da sam te pronašla onda kad se više i nenadah.... I čeznem čeznjom zaljubljenika, i sanjam snovima sanjara, ustajem i liježem sa radoću u duši što te nađoh... ti dušo moje duše...
Ponosna sam Vladarica svoga sna i nježna Princeza što ukaza joj milost svoju ti koji si dio mene same.....
I ćutim dok srce ponosno pjeva himnu iskonske ljubavi ....da sretoh te u nekom drugom svijetu ne bih te prepoznala ti radosti oka mog.... da riječi divne negdje drugo si rekao mislila bih da je iluzija stvorena ustima sjetnog pjesnika.... da svoje misli ti ne narisah iskrenošću slutila bih kraj, al dušom iskrenom kakva i jeste dadoh ti sebe u svjetu opsjene..... Skloni me od svake sumnje, od pogleda zavidnika, od riječi zlobnika u srcu svom...Ja pobjegoh u okrilje tvoje čežnje od svijeta koji nije moj dom.... Čuvaj me u sebi jer jedino tamo pripadam....
Tebi darovana sam zauvijek...

Osmijeh, nalik onom kad sve prestaje. U moja je tihu nutrinu unišla Tajna Topline.
Kao da su u hipu uz porođajni lavor pristavljene sve moje godine snivanog.Nebeska Babica
oprala je ruke dobro pazeći da mi ne okvasi lice.Kao da je već bilo i sjaji smrću za mene
taj rijetki odjek presahlog plača dječjeg. Prošlo je podosta otkad su pod moje
krhke prozore duše nestrpljivo stajale vještice i majku blijedu u tešku snu prepadale
da će mi posisati zjenice.Duša mi osjeća da je blizu sudbine svoje.
Ne smijem odavati zapadnoj cesti koja nešto traži ispod jastučnice mekše od guščjih jata maglenih,
ne smijem odavati gdje mi je srce i koja je najbliža staza do zvjezdane močvare.
Nastojim ne puštati misao u predaleke pohode, a duša želi šaputati pjesmu voljenja,
nastojim danas ne slijediti tragove i ne piti lubavi eliksir iz pehara Ljubavi...
Nastojim cutati o ljepoti srca sto mi ga umi svilenom njeznoscu...
Nastojim ne disati, da me ne odaju uzdahi radosti...

Danas imam osmijeh načinjen od stare hrastovine škripav kad se iz dubine mnome
uspinje osjet paučine, kad vrijeme odlazi po nešto u oblake pa se zavraća s kapima
kojima se ne mili doticati krovove jer onda majke brižno pokrivaju dječake
i pričaju priče neispričane i taje da nikad nisu naše sjene u noćima same.
Ne osvrćem se za onim što me već neke dobe podsjeća da su surusili svodovi dvorca koje gradih
pri kraju starog sokaka i da rijekom Ljubavi već odavno ne plove teglenice sanjanog,
i da tajne izvidnice čežnje ne razaznaše vodostaje, dok su konji i sablje tuge zasijecali struje
i nestajale u virovima krvi i snažnoj matici zaborava...
Zastadoh onvdje gdje ništa na svijetu ne pozna moje lice i pijem snagu velike vode
i pojim u sebi strepnje da sam danas čudno i duboko negdje blijed i nasmiješen od nježne
tamoplovne podvodne slobode i tvoj posve Tvoj...

Smrtnik zamoli Boga da mu pošalje svojom milošću Voljenu koju sanja, želeći da Ona, njemu namijenjena, bude senzibilna, mudra, inteligentna, puna razumijevanja i oprosta, smirena, razumna, topla, sposobna, lijepa, bogata duhom, da ima istančan smisao za humor, da je sposobna, strastvena, vjerna, odana i iskrena. Uz to je naveo i fizičke odlike o kojima je sanjao i Bogu je u potpunosti bojama svoje molitve slikao lik Voljene žene...

Vrijeme je prolazilo, poput pijeska nestajalo medju prstima, a smrtnik je nijemo na papiru svojih snova riječima stvarao lice Voljene žene sa kojom želi podijeliti svoj ovozemaljski život. Jedne snene noći, u svojim šapatima duše je čuo glas Boga koji se obratio njegovom usamljenom srcu: "Vjerni slugo moj, ne mogu ti podariti ono što želiš..." Smrtnik uplašeno upita zašto, a Bog mu odgovori: "Ja sam Bog i pravedan sam. Bog je Istina i sve što činim je stvaranje Istine.." Smrtnik zadrhta u svojoj zbunjenosti, moleci Boga da mu objasni zašto ne može dobiti ono što želi.
Bog odgovori: "Objasniću ti. Poželi ono što ti je u srcu, što ti je poznato i dio tebe, jer vjeruj da je takva osoba uz tebe, zaista vjeruj i biće ti darovana. Ne bi bilo ispravno da ispunim tvoje molbe zato što ti ne mogu darovati nešto što ti sam nemaš. Ne bi bilo ispravno da ti podarim nekoga ko je natopljen Ljubavlju prema tebi, kada je tvoje srce još uvijek kameno. Ne mogu ti darovati nekog nježnog i darežljivog kada si ti ponekad okrutan i škrt. Ne mogu ti darovati nekoga ko zna opraštati, kada u tebi još uvijek tinja osveta, ali mogu ti darovati nekoga osjetljivog jer si i ti izuzetno osjetljiv, kako bi ta osjetljivost dodirnula tvoju, a iskra Ljubavi koja se zrcali u toj osobi razbiće kamen u tvom srcu i obasjaće ga istinska Ljubav. Mogu ti darovati osobu koje krase poput lovorovog vijenca sve te odlike, kao što se one nalaze i u tebi, ali je u vašim dušama snaga kojom ih trebate zajedno razvijati i buditi iz stoljetnog sna..."

Nakon toga Bog mu reče: "Mogu ti darovati nekoga za koga znam da posjeduje sve kvalitete koje ti tražiš, ali još nisu dodirnule površinu mora tvoga života, pa ih potom snagom Ljubavi pronađite jedno u drugom. Od tebe očekujem samo da otvoriš oči i odškrineš vrata svoga usnulog srca. Na tom Putu traganja, borićeš se protiv te Žene, bježati od nje, ali Ona će te privlačiti na tebi potpuno neobjašnjiv način i uvijek ćeš joj se vraćati. Uvijek...I gubićeš vrijeme uzaludno tražeći osobu koja već ima u sebi sve nabrojene kvalitete, ali ubrzo ćeš uvidjeti da sam ti već podario osobu koja je samo tebi namijenjena. Ona možda neće imati lik koji si bojama svojih šaputanja u molitvi stvarao, ali duboko u sebi znaćeš da je to Ona. Tvoja Voljena biće kost tvojih kostiju i meso tvoga mesa i vidjećeš sebe u njoj kao što će i Ona vidjeti sebe u tebi i bićete ponovno jedno...