Priče za decu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 4:06 pm

U laži su kratke noge

Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio star, da već nije ni čuo ni video. U tolikoj starosti živeći, usni jednu noć, da ima negde u svetu nekaki grad, i u tome gradu da ima jedan studenac, pa da mu je vode iz onoga studenca da se okupa i umije, da bi se pomladio i da bi opet čuo i video. Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im, kakav je san usnio, pa im reče:

"Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da Bog te je nađete, to bi voleo nego sve carstvo svoje." Onda najstariji sin reče ocu: "Daj mi blaga jednu galiju i nekoliko momaka, pa ja idem da tražim tu vodu, da ako je nađem." Otac mu da sve to i opravi ga u ime Božije, i on se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad, u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odma car pošalje ljude, da mu dozovu gospodara od galije. Ljudi otišavši kažu carevome sinu, da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara, zapita ga car, ko je, od kuda je i kuda ide. A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je, od kuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi, te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina zanj ni glasa ni traga. Onda pristupi drugi sin k ocu pa mu reče: "Kad brat moj toliko nedolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu." Otac mu da sve kao i prvome sinu, i opravi ga u ime Božije, i sin se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako dugo vreme dođe i on pod onaj isti grad, gde mu je brat zatvoren. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu predanj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je i od kuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu. Posle toga prođe opet godina dana, i ni zanj ni glasa ni traga u dvoru oca njegova. Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: "Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može Bog dati te ću naći i braću i vodu." Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i pođe morem putovati. I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena. Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekom gradu studenac, i da bi se pomladio, i da bi opet čuo i video da mu je vode iz njega, da se okupa i umije; i kako je imao dva brata, i kako su obadvojica jedan za drugim otišli morem da traže onaj grad i vodu, pa kad se ni jedan nije vratio natrag, da je on sad pošao da traži to. Car kad ga sasluša, rekne mu: "Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš, nemoj proći, da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao Bog te bi našao tu vodu, mogao bi se i ja okupati, ne bi li se pomladio." I tako ga lepo otpusti, i carev sin pođe dalje putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da ga čekaju. Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu Boga, zapita ga, ne zna li on, da ima gdegod taki i taki grad. Pustinik mu odgovori da ne zna, "nego" veli idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti, da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad." Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu Boga, zapita ga: "Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje, da ima taki i taki grad?" Lovac mu odgovori, da nije nikad čuo, "nego ćemo ih," veli "sad pitati." Pa onda sazove sve tice te ih zapita: "Jeste li kad koja videle taki i taki grad?" Sve tice odgovore, da nisu videle, "nego" vele "ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad." Onda lovac i carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, jeli kad video taki i taki grad, a orao odgovori: "Samo sam jedan put u svome veku preleteo preko njega. Tamo je vrlo teško doći: treba pripraviti dvanaest ovnova pečenih i dve metle i jedno uže. Jer kad se dođe u grad, na kapiji stoje dvanaest lavova i čuvaju grad: ko se god prikuči odmah ga rastrgnu, za to im treba dati dvanaest ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke, što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, za to im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi: njojzi treba dati uže, pa će se okaniti. Ali još treba udesiti upravo u podne da je čovek onamo, jer u to doba carica svagda spava i ništa ne zna za sebe. Onda treba raditi što se može brže, pa beži!" Kad to sasluša carev sin, uzme orla na konja, pa šnjim u galiju, te se opet krenu putovati. On je orla dobro hranio, da bi se što oporavio. I tako iziđu opet pod jednu goru. Onda orao reče: "Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je", pa se digne u oblake i nadleti se nad onaj grad i sve vidi, kako je onamo, pa se opet vrati u galiju, pa im reče, da im se valja sutra rano krenuti, kako će moći do podne prispeti u grad. Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama da nose što treba, pa pođe pred njima u grad. Kako oni na gradska vrata, a dvanaest strašnih lavova skoče da ih sve rastržu. Oni im brže bace dvanaest pečenih ovnova, a lavovi se zabave. Kad uđu u grad, a to dve devojke čiste grad svojim rukama, pa kako ih opaze, polete na njih. Oni im brže bace dve metle, a devojke se smire. Pošavši malo u napred, a to bunar, i na bunaru devojka, vuče vodu sve na svojoj kosi. Kako ih devojka opazi, ostavi vodu, pa polete na njih. Oni joj bace uže, a ona ih se okani. Onda momci što brže zahvate vode iz bunara, pa odnesu na galiju, a carev sin otide u dvor da vidi caricu. Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na koljenu ostavi joj belegu. Pa onda otide u galiju, te je brže bolje krenu, pa beži! Kad budu već podaleko od grada, carica se probudi, i oseti odma, šta je, pa skoči iz sobe i stane vikati na onu devojku, što grad poleva: "Tamo ona ovakvica i onakvica! ti me toliko godina služi verno, a sad me izneveri." Devojka se stane odgovarati: "Ja te služim toliko godina, pa mi nikad nisi dala užeta, a on kako dođe, odma mi uže dade." Onda carica otide k onim devojkama, što čiste grad, i stane vikati na njih: "Tamo one ovakvice i onakvice! toliko me godina služiste verno, a sad me izneveriste." A devojke joj se stanu pravdati: "Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu." Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: "Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste? Toliko me godina verno služiste, a sad me izneveriste." A oni se stanu odgovarati: "Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna." Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad, gde su mu braća zatvorena. Kako čuje car od onoga grada za njega, iziđe mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: "Eda što, sine? Nije li Bog dao da si našao što si tražio?" A carev mu sin odgovori: "Hvala Bogu! našao sam." Car se vrlo obraduje pa mu reče: "Daj da vidimo, je li ta voda taka." Pošto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina. Onda on u radosti i čudu reče carskome sinu: "Kad si ti mene ovako obradovao, i ja ću tebe obradovati: ona tvoja obadva brata kod mene su u životu, oni se nisu umeli vladati tako mudro kao ti, nego su bili počeli na me osecati se, za to sam ih zadržao, ali ih sad tebi poklanjam obojicu." Pa mu ih onda izvede i dade. Sad se carev sin na novo obraduje, što je i braću našao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući. Putujući tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata, da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: "Dobro došli, deco! Eda je Bog dao da ste našli vodu?" A stariji sinovi odmah prihvate: "Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju." Momci odmah izliju vodu, iz suda brata najmlađega i dadu caru da se okupa. On se okupa i ništa mu ne pomože, pa reče drugoj dvojici: "Dajte vi da vidim šta vi imate." Oni odmah iznesu vodu, car se okupa, i onaj čas se pomladi, te vidi i čuje kao mladić. Onda car reče najmlađemu sinu: "Ti nisi ništa našao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oči vode i noge nose, kad si me tako teo da prevariš." Pa ga otera iz dvora, a on siromah onda otide u svet, i pribije se u jednoga kneza da mu čuva ovce.
Carica ona što je imala vodu, ostane trudna od careva sina, i kad bude na tom doba, ona rodi muško dete. Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: "Mati, gde je naš otac?" Ona mu odgovori: "Sinko, hoćemo ga tražiti." Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa pođe morem, i posle dugoga putovanja po svetu kad dođe blizu grada, odakle je bio onaj carev sin, ona pritera galiju ka kraju malo podalje od grada, pa iziđe na breg i razapne šator, pa onda napiše caru knjigu: "Pošlji mi onoga čoveka koji je odneo vodu od mene." Car odmah opravi najstarijega sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod šator. Kad dođe k carici, ona ga lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" A on joj odgovori: "Jesam." Onda ga carica zapita: "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Onda carica izmahne šakom te njega po obrazu. Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: "Idi, kaži svome ocu, neka pošlje čoveka koji je vodu odneo." Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina. Ovaj kako dođe k carici, ona i njega lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Carica ga zapita. "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: Znaš li što je? Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošlje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka." Pa onda sedne te prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: "Evo, kakvo je ovo dete, onaki je i onaj čovek." On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu. Car kako vidi lice na marami, odmah reče da je čiti njegov najmlađi sin, pa pošlje maramu po svemu carstvu da ide od grada do grada i od sela do sela, da mu traže sina. Kad tako dođe marama u ono selo gde je carev sin u kneza služio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, – čiti sluga njegov; onda reče sluzi: "More, slugo, ovo si ti." On se ne htedne odmah pokazati, ali kad ga salete da se kaže, jer valja pred cara da ide, on ne imadne kud, nego im pripovedi sve šta je bilo, pa se digne i otide k ocu. Kad iziđe pred oca, zagrli ga otac, pa mu reče: "Za Boga, sinko, gde si? propade carstvo!" A on odgovori: "Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici." Otac ga odmah spremi i pošlje carici. Kako ga carica ugleda, odmah ga pozna, pa još i dete ga pozna i stane ga vika: "Evo oca! evo oca!" Kako on dođe pod šator, carica i njega zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Ona ga zapita: "Šta si još?" A on izvadi prsten i čarapu pa joj reče: "Eto to; i još imaš belegu na koljenu." Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se venčaju, i otac još za života svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmlađi sin ostane car u obadva carstva.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 4:07 pm

CAROBNJAK I STARAC
Carobnjak je krenuo u grad po par sastojaka koji su mu bili potrebni. Na putu do grada nalece na starca koji se vraca iz ribolova sa punom vrecom. "Dobar dan" - rece starac. "Dobar dan", ljubazno mu odgovori carobnjak. Starac ga upita: "Cuo sam da si dobar carobnjak, pa sam zeleo da te pitam, da li mi mozes pomoci. Hteo bih da mi nacinis magicni stap, da se kad god ubacim udicu u reku, upeca jednu riba.". Carobnjak mu odgovori: "Sta ce ti tako nesto, pa vidim da ti je torba puna ribe?". Starac mu odgovori: "Jeste danas, ali bih zeleo da budem siguran da ce tako biti svaki dan, da mi ne gladuju decu." Carobnjak mu rece da ce mu napraviti taj stap i da bude sutra na istom mestu. Carobnjak ispuni obecanje i starcu donese magicni stap. Odusevljeni starac se obrati carobnjaku: "Ja sam samo siromasan ribar koji zeli nahraniti decu i nemam da ti platim ovaj stap". Carobnjak mu odgovori: "Nije mi potrebno nista starce, poklanjam ti stap da ti ne gladuju deca". Starac mu se uljudno zahvali i pozuri prema reci da vidi da li stap radi. Samo sto je zabacio stap, stvarno, na njemu se nalazila upecana riba. Presrecni starac je odusevljeno izvadio ribu. Zabaci ponovo. Isto. I ponovo. Posle par minuta imao je dovoljno za obiman rucak. Ne oklevajuci otisao je kuci. Kada je stigao kuci isprica zeni i deci za magicni stap i da vise ne moraju da brinu o gladi. Deca ga upitaju: "Pa zasto onda nisi upecao vise, pa da prodamo na pijaci i zaradimo nesto?" Starac im odgovori: "Rekao sam carobnjaku da je stap namenjem gladnoj deci, pa mi ga je stoga poklonio, ne bih zeleo da budem pohlepan. Meni je dovoljno to da ste vi siti." Deca mu odgovore: "Pa jel si mu ista obecao?". Starac im odgovori: "Nisam, ali su u pitanju stvari koje vi jos ne razumete, zato vas molim da ucutite." Sutradan starac posle vise nego izdasnog ulova pocne da razmislja o onome sto su mu rekla deca. I stvarno, carobnjak mu nije rekao koliko sme ili ne sme da peca, a on mu nije dao nikakvo obecanje. Mirne savesti nastavlja da peca do kolicine koju je mogao fizicki da prenese. Tako je starac svakim danom pecao skoro do iznemoglosti. Prihod od prodaje riba mu je za kratko vreme omogucio da postane jedan od imucnijih ljudi u gradu. Jedoga dana, starac setajuci pored reke ponovo nalece na carobnjaka. "Dobar dan" - pozdravi ga carobnjak. "Dobar dan" otpozdravi mu nervozno starac. "Vidim da ti stap vise nije potreban, pa sam hteo da te zamolim da mi ga vratis". Starac ga zbunjeno pita "Zasto? Sada imam pare da ti platim, zeleo bih da zadrzim sigurnost koju mi pruza stap" . Carobnjak mu odgovori: "Pa zar nemas sigurnosti u tolikom novcu?". Starac mu rece: "Novac mogu uvek da izgubim, a sa stapom ga mogu uvek povratiti." "Dobro" - rece carobnjak, "Dacu ti stap, u zamenu za sav tvoj novac, pa onda mozes pecanjem ponovo zaraditi, zar ne?" Starac nerado pristane na dogovor, no znao je da ce brzo opet zaraditi para uz pomoc ovog stapa. Konacno se osecao sigurnim, jer je sada stap bio njegov a carobnjaku je vratio uslugu. Cim je carobnjaku dao novac uputio se na reku ne bi li sto pre povratio novac. Sa sobom je poveo i zenu i decu da mu pomognu oko nosenja ulova. Kada je zabacio udicu, medjutim ribe nije bilo. Uzasnuto starac je pokusavao 2 sata ali nista nije ulovio. Jureci za carobnjakom uspeo je da ga uhvati na izlasku iz grada. "Prevario si me" ljutito mu rece starac: "Stap vise ne radi, kada zabacim udicu u reku, ribe vise nema na stapu". Carobnjak mu odgovori: "Sa stapom je sve u redu, samo u reci vise nema ribe, jer si je svu upecao".

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 4:51 pm

MOJ DEDA I JA

Kaže mi mama da sam ja nekada bio beba.
A deda mi priča kako je i on nekada bio beba.
Mama mi onda kaže da sam rastao i rastao i, evo, sad sam porastao.
A deda mi kaže da je i on rastao i rastao, i na kraju - porastao.
Samo mi jedno nije jasno: obojca smo rasli i porasli, pa moj deda postao - deda, a ja ostao - dete!?...
Kako to?!
(Božidar Timotijević)

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 8:04 pm

МАЛИ РАДИО У ВЕЛИКОМ РАДИЈУ



Када је 24. марта 1929. године започето редовно емитовање програма Радио Београда, само десет дана потом, 3. априла, у 20.00 часова, на програму ове радио-станице појавила се и прва емисија за децу: бајку "Ивица и Марица" читала је госпођа Мица Бандић. Глумица у пензији Милица Мица Бандић постала је убрзо права дечија медијска звезда. Она уређује и води "Час за децу", средом и суботом, од 17.05 до 17.30 и брзо успоставља прави контакт са својим малим слушаоцима, јер јој се они обраћају као својој "тетка Мици", слушају је редовно и учествују у прогаму причајући, рецитујући, свирајући, певајући. Тада су све емисије ишле уживо.

О д 1932. године у схеми је и емисија "Час за ђаке", четвртком, од 16.00 до 17.00. Уз тетка Мицу, као интерпретатор бајки и прича за децу, појављује се писац за децу и чувени спикер Јелена Билбија.

Када се у јесен 1944. године Другом светском рату већ назирао крај, у ослобођеном Београду се 10. новембра поново огласио Радио Београд . Већ у јануару 1945. године оформљена је Пионирска редакција. Прву уредник је био Радивоје Лола Ђукић, а после две године те послове је преузео Воја Царић.

У складу са владајућим принципима и духом тог времена најважнија је била "Пионирска емисија" и она је на програму недељом од 12.30 до 13.00. У оквиру Пионирске редакције основана је 1947. године дечија група "Никола Тесла" са драмском, рецитаторском и хорском секцијом. Први редитељ драмске секције био је Братислав Бата Миладиновић који је после годинама, па и деценијама, истрајно радио племенити посао упућивања деце у чаролију драмске уметности. Први диригент Дечијег хора био је Љубомир Коцић, а потом су хор преузимали Срђан Барић, Златан Вауда и други.

После "Пионирске емисије" покренута је "Емисија за нашу децу" која је емитована уторком, о д 18.00 д о 18.30, а суботом су ишли "Виолински кључ" или "Клавирски час", такође од 18.00 до 18.30. Потом се у програму појављује дуга и шаролика ниска емисија, све до ових дана: "Весели уторак", "Суботом у два", " Добро јутро децо", "Уторак вече", па "Уторак вече, ма шта ми рече", "Плочовођа", "Детињство", "-16", "Породични круг средом", "Књига за крај недеље", "АШ", "Зоосинфонија". а данас су на програму, поред "Добро јутро децо", "Програм за младе", "Поштована децо", "Teenage угао" и "Клик".

Песедесетих и шездесетих година прошлог века већину емисија писали су писци за децу, тако да су неки о д њих урадили практично прве радијске серије, емисије у низу, које су имале сталне ликове. У "Пионирској емисији", у игроказима који су емитовани из недеље у недељу, а писале си их Олга Лола Влатковић и Душица Манојловић, стално су играли: Зоран Рамбосек - Раку, Петар Пера Богићевић - Јовицу, Мирјана Деспотовић - Данку, Љиљана Бесарабић - Иванку, а Слободан Ђорђевић - Драгана.

Значајан догађај за ову малу, али важну редакцију, за Програм за децу, који је дугогодишњу уредник ове рекције Драган Лукић назвао Мали радио у великом радију, био је долазак Душана Душка Радовића. Он је био уредник листа "Пионири" и тамо је, због неких несташлука (о томе у свом сећању говори Душица Манојловић), изгубио посао. Заузимањем Мирољуба Јевтовића дошао је у Радио Београд , у Програм за децу. Поред послова које је добио од колега, предложио је и почео да ради емисију " Добро јутро децо". Била је то његова "измислица", како је тај догађај окарактерисала његова колегиница из редакције Душица Манојловић.

Била је среда, 1. јун 1955. год ине, када се у 7.00 први пут на таласима Радио Београда појавил а емисија " Добро јутро децо". У почетку је Радовић сам писао текстове за ову емисију, а касније су му се придружили и други писци. Новинар Јован Илић, Радовићев сарадник, почео је на терену да снима децу, да прави документарне тонске записе, кратке разговоре и репортаже, али и да доводи децу у Радио Београд и снима их у студију. И данас видљив и код многих старијих слушалаца неизбледео траг, уз Душана Радовића, оставили су и као писци и као уредници-редактори ове емисије и Александар Антић, Злата Видачек, Александар Поповић, Љубивоје Ршумовић, Мирjана Стефановић, Предраг Чудић, Зоран Станојевић, Сава Пантовић, Светлана Беца Ненадовић и други.

У емисији " Добро јутро децо" емитовани су текстови ваљд а свих значајнијих писаца за децу. Биле су то приче или песме Душана Радовића, Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Злате Видачек, Бранка Ћопића, Воје Царића, Александра Поповића, Љубивоја Ршумовића, Зорана Поповића, Предрага Чудића, Зорана Станојевића, Драгана Лукића, Душана Илића, Владимира Стојиљковића, Милана Брујића, Мирјане Стефановић, Раше Попова, Добрице Ерића, Драгана Алексића, Весне Алексић, Драгана Лакићевића, Владимира Андрића, Мише Милосављевића, Стојанке Давидовић Грозданов, Лазе Лазића, Весне Ћоровић Бутрић, Борке Живић, Петра Жебељана, Саве Пантовића, Душке Врховац, Банета Ђуричића, Зорана Ђуричића, Весне Гајовић Видојевић, Јована Радуловића, Ђорђа Радишића, Вере Арсеновић, Градимира Стојковића, Лидије Николић, Татјане Цвејин, Зорице Кубуровић, Александра Стевановића, Станоја Макргића, Божидара Мандића, Гордане Малетић, Оливера Јанковића, Милана Мрдаља, Анђелка Ердељанина, Пере Зупца, Драгана Радуловића, Моше Одаловића, Душка Трифуновића, Милутина Павлова, Љубомира Тешића, Славке Петковић Грујучић, Љиљане Смиљанић, Драгомира Ђорђевића, Оливере Шијачки, Бранке Радовановић, Боре Ољачића, Владе Јокића, Слободанке Пискулиди, Владимира Манојловића, Снежане Ристић, Нене Радуловић.

Многи међу побројанима и по неколико пута су говорили да су неке своје најбоље књиге песама и прича, па чак и романе, прво написали за емисију " Добро јутро децо", а затим их објавили.

Ту кратку причу за децу, која треба да стане у три или четири минута, колики је простор емисије " Добро јутро децо", тих тридесет пет - до четрдесет пет редака, неки су успели на прави начин да искористе, да напишу лепе приче за најмлађе, да постану мајстори кратке приче за децу. О томе сведоче данас многе књиге прича за најмлађе. Има их више него збирки песама или романа за мале читаоце. Колико их је и какве су данас кратке приче за децу лепо одсликава и конкурс емисије " Добро јутро децо", на који, ево већ више година, стигне на стотине кратких прича. Међу њима има заиста правих малих ремек- дела.

Сећања од којих је саткана ова књижица забележена су прво магнетофоном, па потом пренета на хартију и она треба да посведоче да је Програм за децу био једно од ретких, али значајних места где је негована и подстицана врхунска књижевност за децу. Ту се увек водило рачуна о томе да најмлађима прво треба понудити игру и радост, а потом и друго. Може се без зазора рећи да су баш у Програму за децу Радио Београда постављене основе оног новог пута у овој области стваралаштва који се дефинише као " београдска школа" у књижевности за децу.

Многи од ових исказа сведоче о томе да је ова мала ред акција била једна од највеселијих и најоптимистичкијих дружина у Радио Београду, али и у поређењу са другим срединама, институцијама и организацијама које су се обраћале деци. Тај оптимистички дух био је иманентан већини оних који су писали, припремали и снимали емисије за најмлађе.

Програм за децу никада није имао више од две-три собе, па ипак су многи писци ту долазили и кад а нису доносили текстове, јер су ову редакцију осећали као присно, пријатно место, као свој животни простор, као место где ће сусрести пријатеље, чути занимљиве приче, неке и сами испричати.



Петар Жебељан

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 8:09 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 8:09 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Sub Okt 24, 2009 8:33 pm

Očina zakletva

Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu kćer. Kad dođe vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu prvome ko dođe da je prosi, makar ko bio. Kad po smrti očinoj prođe neko vreme, dođe jedan starac na dvokolicama te zaprosi devojku. Dva starija brata ne htednu mu je odmah dati, gde je star i siromah, ali najmlađi navali da je dadu opominjući ih očine zakletve na samrti. I tako je dadu za starca i starac je odvede svojoj kući. Posle nekoga vremena otide najstariji brat sestri u pohode, kad tamo, a to kuća velika ne može bolja biti. Sestra se vrlo obraduje kad vidi brata, i kad je brat zapita kako živi, ona mu odgovori: "Dobro, ne može bolje biti." Kad je brat sestri došao, starca nije bilo kod kuće, ali malo čas dođe i on, i vrlo mu milo bude kad vidi šuru pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo najpre da ideš na mome konju da mu doneseš trave, ali onde da nakosiš gde konj zakopa nogom, a ne gde je tebi volja." Šura mu reče: "Dobro, zete, hoću." Pa onda uzjaše na konja i otide. Idući tako dođe na srebrnu ćupriju; kad sagleda ćupriju i vidi da je sva od srebra, polako mi se, pa sjaše s konja, te istrgne jednu srebrnu talpu govoreći: "Mogu se pomoći." Po tom nakosi trave gde je njemu volja bila ne čekajući dokle konj nogom: zakopa, pa uzjaše opet na konja i vrati se natrag. Došavši kući namesti konja u konjušnicu, i metne travu predanj, pa otide u kuću. Kad dođe u kuću, starac ga zapita jeli namirio konja i jede li konj travu, a on odgovori da jeste i da jede. Onda starac reče: "Dobro, da vidim i ja." Pa iziđe u konjušnicu, kad tamo, a konj nije ni takao. Starac pozna da trava nije nakošena onako kao što je on kazao; za to odmah isprati šuru neugošćena da ide od kuda je i došao. Onaj došavši kući ne kaže braći svojoj kako je kod zeta prošao, nego rekne srednjemu bratu: "Pozdravio te zet da mu i ti ideš u goste." Posle nekoga vremena otide srednji brat sestri u pohode; ali i on prođe kao i onaj prvi: i njega pošlje zet onako po travu, a on kad dođe na srebrnu ćupriju polakomi se kao i onaj, te istrgne jednu srebrnu talpu, i ne nakosi trave kao što mu je zet rekao, nego po svojoj volji. Kad se vrati k zetovoj kući, zet i njega uhvati u laži, i pošalje kući neugošćena kao i prvoga. Kad i on dođe kući, ne kaže nikome kako je prošao kod zeta, nego rekne najmlađemu bratu: "Pozdravio te zet da mu ideš u goste." Posle nekoga vremena otide i najmlađi brat, sestra kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu reče: "Samo, brate, nemoj da učiniš kao što su naša braća učinila." On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to. Kad dođe zet kući, i on se šuri vrlo obraduje, pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo idi najpre na mome konju te mu donesi trave, ali gde konj nogom zakopa onde da nakosiš, a ne gde je tebi volja." On uzjaše na konja i otide po travu. Kad dođe na onu ćupriju začudi se njenoj krasoti, ali mu čisto žao bude što joj nema i onih dveju talpi, pa kad dođe na sredu, pogleda i s jedne i s druge strane, i vidi ispod nje gde u jednome velikom kazanu ključa voda, i u njoj se kuvaju ljudske glave, a orlovi ih odozgo čupaju. Za tim prešavši preko ćuprije dođe u jedno selo, i prolazeći krozanj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva i veseli se, te zapita jednoga: "Kako je to, brate, u vas sve veselo?" A onaj mu odgovori: "Za što ne bi bilo, kad nam je svaka godina rodna i svega imamo izobila." Kad iziđe iza sela, nađe na putu dve kučke gde se kolju jednako; pa ih stane razvađati, ali ne mogavši ih razvaditi, okani se i otide dalje. Idući tako dođe u drugo selo i prolazeći krozanj vidi gde je u njemu sve žalosno i plačno, pa reče jednome: "Ja prođoh kroz jedno selo, i videh sve veselo, a za što je u vas sve tako žalosno?" Seljak mu odgovori: "Kako ne će biti žalosno, kad nas tuča tuče svake godine, pa nemamo ništa." Kad iziđe iza onoga sela, nađe dva bravca a oni se jednako kose. On ih stane razvađati, ali zaludu, i ne mogavši ih razvaditi, ostavi ih i pođe dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu. Kad budu nasred livade, konj stane pa zakopa nogom, a on skoči s konja i nakosi trave, pa se vrne natrag kući. Kad dođe kući, uvede konja u konjušnicu, pa mu položi travu i konj odmah stane jesti. Zet kad vidi da mu je šura konja namirio, vrlo mu bude milo, pa mu reče: "Ti si moj šura; sad ćemo se veseliti i gostiti." Pa onda sednu za trpezu i stanu večerati. Za večerom reče mu starac: "Sad da mi kažeš šta si video?" A on mu odgovori: "O moj zete, iskazati se ne može šta sam video. Prvo sam video srebrnu ćupriju vrlo lepu, ali je nagrđena gde joj nema dveju talpi. Ko ono uze, ubio ga živi Bog!" Starac mu na to rekne: "Ono su tvoja braća ukrala; kako su činili onako su i prošli. Nego mi kazuj šta si drugo video?" Šura odgovori: "Na sredi pod ćuprijom video sam veliki kazan gde ključa, i u njemu glave mrtvačke a odozgo ih orlovi čupaju." Na to zet reče: "Onaka je večna muka na onome svetu. Šta si još video?" Šura nastavi dalje: "Video sam selo sve veselo." Zet mu na to reče: "Ono su ljudi Bogu po volji; svakoga rado dočekaju i ugoste i siromaha ne teraju prazna ispred svojih kuća. Kazuj šta si još video." A šura mu dalje kaže: "Video sam na putu dve kučke gde se jednako kolju." Zet na to: "Ono su dve jetrve. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo." Starac mu reče: "Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge niti znadu za Boga. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam dva brava gde se jednako kose." Na to zet: "Ono su braća koja se dobro ne žive. Kazuj šta si još video." Šura mu reče: "Video sam prekrasnu livadu. Onde bih ti stajao tri dana da se one krasote nagledim." Na to zet reče: "Onaki je raj onoga sveta; ali je teško do njega doći." – Posle toga još su se dugo dana gostili i veselili. Najposle se šura digne da ide kući, a zet ga lepo opravi sa velikim darom i reče mu da ga je odmah poznao da je pošten čovek, što je navalio da se ispuni očina zakletva, i da će biti sretan a braća njegova nesretna.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Wedrana taj Ned Dec 26, 2010 11:21 pm

Дрво и цвет
У зору је подно стабла изникао мален Цвет. И тек што је отворио очи, угледао је Стабло. - Ти си, сигурно, велики Цвет - рече му.
- Не, ја нисам Цвет. Ја сам Стабло - одговори Стабло. - Каква је разлика између Стабла и Цвета? - упита Цвет. - Ми Стабла издржимо и најјаче ветрове, а ви, Цветови, прехладите се и од најблажег лахора. - То је све? - поновно упита Цвет. - Вас могу убрати и даровати. Вас се може ставити у вазу и неговати.
А с нама Стаблима је друкчије. Нас не могу убрати и поклонити.
И не могу нас ставити у вазу и неговати. Ми увек остајемо по страни. - Зар смо ми Цветови на путу?
- Не, углавном нисте. Али вас примете и када сте далеко од пута. Често вас и погазе. Уосталом, лако је погазити оне који воле, јер они нису заштићени. - Шта се догоди када неко погази Цвет?
- То се увек сазна. И због тога се може много плакати. Неки и након много времена спомињу прегажен цвет. Нас Стабла нико не може прегазити, али нас и не воле као што воле Цветове.
- Онда си ти - рече му Цвет - изузетак међу Стаблима, јер тебе воли један мали Цвет.
Када је око поднева припекло сунце, Стабло је својом сеном заштитило Цветић.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče za decu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu