Jelenine bajke i priče

Причалица Јелена Јергић

О, да није лабудова!
Кад бих се ја, мили мој, љубави научила?
И докле би потрага твоја трајала за мном, и моја за тобом, да наше чамце нису лабудови наткрилили?
А прошло је, још колико је година прошло, у тражењу нашем.
Па ипак, зборано време са ињем у коси и намрштених веђа није се могло дотаћи нашег прамца.
А тражили су нас, баш нас и нама су били у сусрет послати; знали смо то чим су нам се погледи срели.
Свечудесност тренутка прожела нас је једнако.
Вода је била мирна.
Птице јој нису реметиле ток.
Стало је време, ал` не и мисли наше дотад спутаване, сећаш се?
Јер знали смо, о, још како смо знали, да лабудови нису тек лабудови.
Да наша љубав мора њиховој да сличи.
Да се убели; удостоји.
И бол, оштрицом својом, начини нам белег, како ти не би изгубио мене, нити ја тебе.
И спознасмо Ону за којом жудисмо.
Отада наши чамци више не плове.
Као ни наши лабудови.
Сада нам крила позајмљују, док наша не израсту.
За пут, последњи који нам предстоји.
Где Љубав пребива – тамо је место нашег пристанка.
Вечност, лука је наша.
Знам да си уморан.
Знам да си се путева заситио.
Стога не брини што крила твоја никако да порасту.
Има ко ће, вољени мој, да те на крилима понесе.
Неко ко себе даје за тебе...
Волећи те више од самог живота!

Снаја и зет

Имала мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.

- Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма милина Божија како се добро удала!

- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.

- Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико ми га је жао, несрећника...


(народна прича)

Зачарана жаба



У фонтани, у парку настанила се малена жаба. Уживала је у свежини распрсканих капи, цвећу и зеленилу које је окруживало, али највише од свега, што је било посве необично, волела је шетаче. Нарочито мајке са децом, које су на клупи, уз жубор воде, читале деци приче из предивно осликаних сликовница. А међу свим прочитаним бајкама, једна јој се највише допала: била је то она по имену „Принцеза жаба“. Од дана кад ју је чула, она је једнако сањарила о томе да ће се и њен принц однекуд појавити, да ће је пољубити и да ће она, о, радости, открити како није тек ружна жаба, већ права правцата принцеза.
Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.
Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.
Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче издаље заподевати разговор.
- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...
Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:
- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.
- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...
- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?
- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.
Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.

- Може...?! А како?!?
- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?
Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.
- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!
Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.
- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!
- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречац се забринувши.
- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.
Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:
- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?
- Дааа... – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.
- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!
Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!
Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.

Језерска принцеза

Некада давно, говори нам прича, два је краљевства раздвајала планина у чијем срцу се скривало прекрасно језеро. У једном живљаше краљ ведрог срца, коме је Бог подарио кћер за наследницу, док је, овим другим, владао много прек и осион краљ, који и свога сина наследника обучаваше страховлади. Званичних посета између њих није било, али, срећом, ни међусобних ратовања. Но кад принц стаса за женидбу, његов отац, наслушавши се од путника пролазника о лепоти принцезе из суседства, као и о њеном богатом миразу, реши да пође у прошњу.

А каква је лепотица била краљева кћер, знало се и рашчуло по читавом свету, тако да су многи принчеви, чезнувши за њеном лепотом, опседали дворац. Но, на несрећу, дознаде за њену лепоту и грозни Воден-цар, који за тили час преплови мора и океане и настани се у планинском језеру. А не би то случајно, јер један се његов крај простирао баш по имању, куда је често волела да шета принцеза у пратњи своје дворкиње.

Тако се онa и тог јутра, пре него што ће стићи најновији просац, искраде из дворца и са својом дружбеницом сиђе до језера. Ни не слутећи каква их опасност вреба, оне весело разговараху. А свака би им тема почињала и завршавала са просцима, којих се принцеза клонила, чекајући оног ког није знала, али коме се надала. Но чим се дотакоше првог таласа, кад изрони из воде грозни Воден-цар, рашчупане косе и браде и са жезлом у рукама, те и принцезу и пратиљу повуче на само дно свога царства.

О несрећи се брзо рашири вест, тако да кад приспеше гости, затекоше краљевство у сузама и болу. Краљ и принц, ко громом погођени и у незнању шта им је чинити, хтедоше да окрену коње и врате се кући. Но принчев слуга, од којег се овај никад није раздвајао, узе са слободу да их посаветује, како би био ред да изјаве саучешће ожалошћеној породици: ако ни због чега другог, оно бар зарад добросуседских односа. Премда не вреднујући човека пред собом - из њему знаних разлога - краљ, не налазећи ниједне речи којом би му се успротивио, послуша и позва и сина да се и сам повинује реду који им доликоваше.

У дворац стигоше баш у време када се на сва звона објављивао краљев проглас:

- Принц који свлада Воден-цара и ослободи принцезу, добиће њену руку и пола краљевства да влада над њим!

Како чу ово, суседним краљем у трену овлада сујета, те он предложи сину да пође и спасе принцезу. Принц поносно послуша, те напусти дворац и у пратњи свог верног слуге одјаха право у планину.

Требало им је прилично дана да стигну до планинског језера. Стога су често застајали ради одмора и сна. Једном тако, кад се уморише, седоше за неки пањ да се окрепе. Принц мало и прилеже, а слуга запоје. А појао је тако лепо, да су и птице утихнуле како би га чуле. У том наиђе путем неки седи старац, носећи на леђима некакав нарамак. Како је био стар, наједном се спотаче и посрне, те паде на земљу. Принц га ни не погледа, а његов слуга намах скочи и потрча да му помогне. Кад га подиже, он га позва да седне са њима и одмори се. Старац пристаде, захваливши му се. Али његовом господару то баш и не би по вољи.

- Каква вас је мука натерала да дођете у ову шуму? – упита старац кад се мало поврати. Рекао бих по одећи да си ти, дете, неки господин...

Принц, коме се старац обраћао, дрско примети:

- Ја сам син краља суседног краљевства, старче, и молим да ми се достојно обраћаш! А где идем и каквим послом – тебе се не тиче! Да си нешто млађи, показао бих ја теби како се понаша...!

Старац се некако трже од његових речи, али се не хте у расправу упуштати, већ потражи мио поглед младића, а онда узврати:

- Праштајте мени грешном, ваше височанство, нисам знао, јер сам ја дуго овде, а људе готово да и не виђам, принчеве још ређе. А данас ми се још ко и привиђа, шта ли?... Ја све што знам то је - да ме моје овце чекају. Сасвим сте у праву... није моје да се мешам у туђе послове, до у своје. Можда ће, у том случају, бити најбоље да кренем, како вас не бих више задржавао.

И подиже се старац полако у жељи да пође, али га младић задржа.

- Висости, а што да му не кажемо? Одмоћи нам не може, сигурно, а помоћи би и могао, ко зна? Да му кажемо...? – упита молећиво.

- Ради шта знаш! – одбруси принц коме би само до лежања.

- Мили оче, - исповедаше се младић старцу, - пошли смо да спасемо принцезу из језера, коју је отео грозни Воден-цар, па ако можеш савет неки да нам даш.

Старац умилно погледа младића, те га позва да га испрати до стазе. Ту он извади из оног нарамка неко вунено ћебе, једну врећицу с биљем и чешаљ и, предавши му, рече:

- Ти си се нашао сиротом старцу и поштено је да ти се одужим. А и открих, да дивног чуда, како анђели јоште силазе на земљу. Данас угостих неке птице, те дознах за немили догађај. А како оне мени приповедише, и ја ћу теби. Стога слушај: кад дођете до језера, у њему ћете видети две рибице: једну златну и једну сребрну. Воден-цар је принцезу и њену дворкињу претворио у рибе, да не би могле да побегну. Његове чаролије вреде само у његовом царству, али на копну, све док је дан, оне немају силу. Ви гледајте да пошто-пото ухватите рибице...

Ту старац навали да крене, али га младић устављаше руком, зборећи:

- Али, премили оче, шта потом...? Та оне се са мраком морају вратити у воду...

- Све у своје време, сине... – одговараше човек с брадом, не дајући му да га устави. Иди сад и не брини. Знаћеш шта ћеш и како ћеш, кад се све уреди. А и то што сам ти дао, има својих моћи. Употреби сваку ствар у време кад ти затреба. Иди сад с Богом, чедо, и не брини унапред. Можда ће дати Бог да се поново сретнемо...

Најзад се раставише и младић, узевши од старца благослов, врати се своме господару, који га, разбуђен, нестрпљиво чекаше.

Спаковавши се, они наставише свој пут кроз планину. А у ноћи најсјајније месечине стигоше и до језера. Уморни, залегоше, како би с јутром могли одморни да крену у лов на рибице, о чему је, путем, младић обавестио принца.

Ноћ прође, јутро свану. Обојица се хитро придигоше, те узевши неки штап и окачивши на њега свезану кошуљу, заузеше бусију. Но рибица не би ни на веру! Принц, коме стрпљење не би јача страна, поче да негодује. Да би га некако умирио, његов слуга запева. И гле чуда: на његово појање рибице изронише! Брзо дограбивши спремљену алатку, он захвати обе рибе и једним потезом их извуче из воде. А ове, како дотакоше тло, преобратише се: једна у принцезу, а друга у дворкињу.

Радост беше велика, а принц, видећи принцезину лепоту, одмах притрча да јој се нађе на услузи. Потом сви заједно потражише згодно место, где би у миру и тишини разговарали.

Потанко испитавши принцезу и дворкињу о Воден-цару, стадоше ковати план за њихово ослобођење.

- Он свако вече долази код мене у моје одаје, где проводим ноћи, тражећи да пођем за њега. Да може на силу да ме узме, он би то већ досад учинио, али каже да мора бити добровољно. Како ја не желим да се удам за њега, он ми је дао рок који, авај, вечерас истиче, и ако не пристанем, рекао је да ће све што ми је драго потопити – читаво краљевство ако треба! – јадаше се уплакана принцеза. Помагајте, ако Бога знате!

- А зна ли се која му је слабост? – упита слуга, слушајући помно.

- Једном тако – причаше принцеза, - кад ме посети, ја му се почех умиљавати не бих ли о том нешто дознала, а он ми, онако надмено, признаде да његова сила долази из браде; онај ко би га за браду ухватио, могао би њиме господарити.

Чувши то, младић се нечег досети те скочивши на ноге, одважно предложи:

- Дозволите, ваша висости, да пођем са њима. Знам како ми оне ствари од старца могу помоћи.

Принц најпре хтеде да чује за план, али како им време одмицаше, он, и поред нелагодности коју осети, пристаде, оставши да их чека на обали. Тешио се мишљу да је то, ипак, слуга коме је он господар и који је, као такав, дужан да га служи.

Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се преобратише у рибице, а храбри слуга их ухвати за пераја, пуштајући да га одведу до подводне одаје. Тамо се ове опет повратише, а он се сакри иза неког сандука. У том се језеро усковитла, доводећи им у госте самог Воден-цара.

- Вечерас је ноћ одлуке – обрати се принцези још са врата, а од његовог се гласа одаја затресе. Дакле, шта си решила?

- Ноћ је тек почела – одговори принцеза што је могла мирније, а онако како је младић по доласку посаветова. Седи, царе, да нам справим вечеру.

Иако изненађен, Воден-цар послуша. И спремише она и дворкиња свакојаког јела, и послужише цара најбољим вином које се ту затекло, од чега се њему мало и придрема. Најпосле и прилеже.

А кад га први сан ухвати, младић се извуче из сенке и идући на прстима му приђе, те из нарамка, кога је понео са собом, извуче велико вунено ћебе и даде принцези да га добро умота и ушушка. Од његове топлине цару се још јаче придрема, што младића охрабри да му приступи ближе. Но, тек што принесе руку његовој бради, кад овај захрка тако снажно, да сви од страха попадаше. Бука која при том настаде, прекиде царев дремеж. Схвативши њихов наум, он хтеде да згроми младића, али га ћебе осујети у томе.

Искористивши његову немоћ, троје заробљеника се дадоше у бег. Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се претворише у рибе, будући да ноћ још трајаше, а онда запловише ка површини, носећи о реповима висећег младића. Гнев Воден-цара је био тако силан, да се под њим ћебе распуче, а овај, ослобођен, појури за њима.

Видећи, негде на половини пута, како им се приближава, младић замоли рибице да стану, а онда извади из нарамка врећицу и поче да просипа из ње чичак. Потом се поново ухвати за њих, траживши да наставе пливати. Кад Воден-цар дође до места где ови застадоше, онај се сав расути чичак прикачи на његову браду, што код њега изазва силан свраб. То његову намеру, да их ухвати и казни, додатно појача, премда мораше мало да успори потеру, застајући свако мало да се почеше.

За то време бегунци стигоше до површине, изронивши баш кад и први сунчев зрак. Принц који их нестрпљиво чекаше, вешто похвата рибице, али кад хтеде да их извуче о грану му се изненада окачи и рука Воден-цара. Не попуштајући стисак, он чврсто обујми крај који држаше, али снажни стисак са друге стране поче да га одвлачи у воду. У међувремену, а док нико није мотрио на њега, из воде изађе младић и одмах притрча принцу у помоћ. Надвлачише се они и кад би Воден-цара брада засврбила, двојица на обали би претезала. Видећи га како се с сврабом мучи, слуга повика:

Хајде, царе, да се нешто нагодимо! Ја ћу тебе свраба ослободити, а ти да пустиш рибице! Јел важи?

Заставши са повлачењем, Воден-цар на брзака одвага мисли, па лукаво се нацеривши, изјави:

- Ал` ти прво мене да услужиш! Ако отераш свраб, пустићу рибице!

Младић пристане, али га принц стаде одвраћати.

- Не брините, висости, само ми верујте! – умири га слуга, намигнувши му крадом.

Ту он извади из нарамка онај чешаљ од старца и замоли овог да му се приближи. Овај му послушно приступи, не пуштајући грану. И поче младић полако полако да чешља огомну браду, а кад се овај мало опусти, он га брзо са обе руке шчепа за њу.

- Аха! Сад си мој! И ја сам ти господар! – узвикну мудри младић.

Касно схвативши да је насамарен, Воден-цар, немајући куд, мораше да призна.

- Јеси, господару, заповедај! Слуга твој слуша!

- Одмах да си ослободио рибице и скинуо чаролију! – нареди младић.

Заповест би извршена у моменту и принцеза и дворкиња весело доскочише на земљу.

- Тако! Нећу те убити, али ћу ти узети три длаке из браде, како више никад и ником не би правио зла.

Потврдивши скрушено да ће тако бити, Воден-цар додаде:

- Хвала ти на милости. И због тога што си ми поштедео живот, даћу ти савет: чувај се оног који зна више о теби но ти сам о себи.

Затим зарони у воду и отплови.

А њих четворо се весело окренуше и поседавши на коње кренуше кући.

Но у путу стаде се принцеза испитивати, а принц премишљати. Њој је било јасно да је младић тај кога је чекала, а његов господар почео је то наслућивати. Не могавши то да поднесе, он реши да се у путу ослободи слуге. Кад су били негде на половини, потеже на овог мач, и то с леђа, па узе престрављену принцезу и дворкињу те их поведе са собом, претећи им смрћу ако га издају.

Гонећи коње до изнемоглости, они прилично брзо стигоше у дворац. А тамо их дочека радост и весеље, све припремљено у њихову част. Суседни краљ одушевљено дочека сина, а, такође, и краљ домаћин, будући да је у њему видео мужа своје ћерке, коју је од радости стискао на груди.

А несрећна принцеза, да би сакрила од оца тугу и бол, правдаше умором израз на лицу. Замолила је све госте да јој дозволе да се повуче, како би могла да се одмори од свих узбуђења која су је снашла. Наравно, ништа не сумњавши, сви редом уважише извињење, пропуштајући је до њених одаја; само је своју нераздвојну дружбеницу повела са собом.

Прошли су дани, па и недеље како се принцеза осамила у свом кутку, тужећи због своје трагично изгубљене љубави, за коју се није усудила поверити никоме. Силно забринут за њено здравље, али и због свадбе и могућег избијања скандала невиђених размера, њен отац, краљ, не издржавши, дође да је посети и подсети на обавезе. Иако тешка срца, она, зарад очеве љубави и части, затоми своју бол, приставши на свадбу. Више од тога она и онако неће бити у стању да да. Њен живот је био прободен кад и љубав њеног живота.

Међутим, то што принцеза мишљаше у себи, било је далеко од истине. Наиме, онога дана, кад злобни принц прободе свог верног слугу, оставивши га на шумском путу да умре, небо не хтеде да се случај тако заврши. Још једном путем наиђе онај исти старац, те узе на носила младића и одвуче га до свог пребивалишта. Тамо га неговаше и рану му извида, те овај, најпосле, поче и да се опоравља. А на дан кад принцезу посети краљ, ради договора о свадби, слетеше код старца две птичице и потанко га о томе обавестише. Премда се младић још увек не осећаше довољно снажним, старац се ипак усуди известити га. Знао је, из његовог болног бунцања, да му је принцеза за срце прирасла.

- Ах, премили старче, спаситељу мој, није то била вест коју је требало унети у рањено срце! – уздахну тужно младић. А и то што сам жив не мења ништа на ствари, јер је њен отац руку њену принцу обећао; не слузи његовом. Моја је дужност била да служим господара, а не себи да угађам...

- Да, дете, али има нешто што ти не знаш, али што је твој господар јако добро знао – говораше старац, док му је поглед био усмерен негде у даљину. Због тога је он и потегао мач свој на тебе. Још оног дана, када вас сретох у шуми, ја сам то схватио. Јер ми тај цео догађај беше познат, будући да сам и сам некада живео у том краљевству, одакле сте вас двојица...

- Не разумем, старче... Шта то желиш да ми кажеш...? – збуњено упита младић.

- Ти ниси слуга, већ су те таквим направили краљ и његове присташе, који су твога оца, његовог брата, а краља тадашњег, свргнули са власти и протерали заједно са краљицом мајком, а тебе су задржали, уценивши их твојим животом. Ти си, дете, принц и прави наследник краљевства!

- Али... али... како? Откуд знаш? Може ли се то доказати? Говори...!

- Знам, јер сам тада био на двору – изусти старац кога младић дрмусаше од силног узбуђења.

Ту се он стаде присећати речи Воден-цара и напипавши у џепу смотуљак са три његове длаке, пође да се спрема на пут. Како није имао богзна колико пртљага, то ни спремање не потраја. Али пре него што крену, он приђе старцу.

- Ја знам, старче мили, да немам права било шта да тражим од тебе, јер си ти мене задужио за цео живот, спасивши ме из канџи смрти. Но, Бога ради, молим те да ме још једном посаветујеш и благослов ми даш за пут на који се спремам. Мени без принцезе нема живота. Али да се она из љубави удаје, ја бих са тобом овде остао, служећи те. Но ти сам мени рече, да и принцеза осећа исто и да се само из љубави према оцу удаје за нечовека. А нечовештво, старче, ја гледати не могу!

Старац, који је то и очекивао, примети мирно:

- На том путу нећеш бити сам. Ја ћу те пратити... Неки - чекати...

У дворац су стигли на сам дан свадбе. Радост и весеље беху на сваком кораку; изузев у одаји тужне принцезе. Само се она ничему није имала радовати ни веселити. Но тешко да је то одвећ бринуло принца и његовог таштог оца, којима је само до власти било стало. Па ипак, негде дубоко у свом скамењеном срцу, осећаше принц неко чудно струјање, које би наступило сваки пут кад би се нашао, макар и на кратко, у принцезином друштву. Ма колико да је покушавао то спречити, чинило се да осећај са сваким даном постајаше све јачи. И то га је плашило.

Кад принц са оцем и пратњом стиже у храм, где се венчање имало обавити, све очи присутних гостију су биле окренуте улазу, где се ишчекивао принцезин долазак. Најзад јавише да је њена кочија пристигла. У прекрасној венчаници и велом на лицу корачала је држећи се за очеву руку. За њом је ишла њена дворкиња, која с муком скриваше сузе. Принцеза, премда заштићена од туђих погледа, не роњаше сузе, будући да је све и једну исплакала; велом је, заправо, скривала презир.

Принц ју је дочекао пред вратима храма. Но пре него што ће венчање отпочети, изненада их све прену неки глас из позадине:

- Стојте! Зашто се принцеза удаје за другог, кад је њена рука обећана принцу који свлада Воден-цара а њу и дворкињу ослободи?!

Окупљени народ у трену занеме, а потом се сви стадоше окретати да виде ко се то усудио приговорити и брак спречити. Кад се средина мало разреди и пут се направи, угледаше принчевог верног слугу где храбро и одважно њиме корача. А принцеза како га угледа од узбуђења поклекну, али је дворкиња, која се нађе у близини, придржа; и тог момента њој се руменило поврати на лицу.

Принц, који није могао да поверује својим очима, погледом потражи свог оца, надајући се каквом савету; овај, пак, дихаше претњом, а из очију му севаше такве варнице, да кад би могао, једним би погледом спалио пристиглог младића.

- Гујо отровнице! – просикта он, предухитривши сина. Прво си ми сина издао у борби са Воден-царом, а сад још имаш образа да дођеш овде и блатиш га. Ко те је послао и у чије име, бедо људска!

Но на његово огромно изненађење, уместо младића проговори сама прошлост:

- Мог сина не смеш тако да називаш!

Све збуњенији сватови се окренуше за гласом, који је у себи имао одјек силе и није трпео поговор. Био је то, ни мање ни више, него глас старца из планине.

- Да, брате, добро видиш. Младић кога си се дрзнуо назвати именима која му нимало не приличе, мој је син и краљевског је рода; први наследник трона кога си ти од мене преотео!

Узвик запрепашћења изли се из многих грла. Посрамљени краљ устукну, а људи из његове пратње, који су унапред били обавештени о томе, приступише му те и њега и сина опколише. А то све беху верни поданици насилно збаченог краља, којих се број, након преврата и увођења диктатуре од стране новог властодршца, из дана у дан повећавао и који никад везу са њим нису прекидали; само су је вешто чували у тајности.

- Ово је срамота и увреда! – викаше презрени краљ, упируће отровне стреле из очију у домаћина. Зар се овако код вас поступа са гостима? И то са каквим гостима?! Срамота! Ако сместа ово не прекинете и достојно ми се не извинете, саветујем вам да мој следећи долазак боље да не чекате!...

Тек сада се краљ домаћин мало поврати од шока, а затим узе за слободу и дужност да и сам нешто каже:

- Морам признати да сам прилично збуњен свим овим дешавањима и стога тражим да се, пре било каквог мог мешања, пруже докази за све што је речено!

Тада принцеза иступи пред њега.

- Истина је, оче... Овај младић, дојучерашњи слуга, свладао је Воден-цара а мене и моју дворкињу из ропства избавио. И има доказ о томе.

Ту се младић маши за џеп и извуче из њега неки смотуљак у коме беху три длаке из браде Воден-цара.

Сватови од драгости зажагорише, а принцеза упре прстом у самозваног принца, говорећи:

- На путу кући овај га је из зависти с леђа напао мачем, а мени и дворкињи је запретио смрћу ако га издамо.

Чувши ово, принцезин отац се тако разгневи и не потребоваше више ниједног доказа, већ и својим људима нареди да помогну око њиховог спровођења у суседну земљу, где их чекаше суђење за издајство.

А младић, који све до скора мишљаше да је сироче, паде пред ноге вољеног оца, плачући од радости што га је нашао. Затим направише велико народно весеље, а кроз неколико дана, када суседни краљ и његов син повратише углед и успоставише ред и мир у својој земљи, обавише и венчање двоје наследника. Кад изби поноћ, младенци се искрадоше кроз кухињу, па изјахавши на коњу, спустише се до језера. И ту млади краљ извади онај замотуљак са оне три длаке Воден-цара и предавши их вољеној жени, рече:

- Она која је чувар мога срца, нека бди и над мојом снагом... Моја Језерска принцезо!

И пољубивши, он њу у чело - у знак вечне љубави, а она њега у руку - у знак поштовања, њих двоје загрљени закорачише у вечност...

Светионик

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад
говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске
среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него
кроз преданост циљевима вредним поштовања.
Хелен Келер

Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова, кроз причу, бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

Недеља Праштања

Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.
Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.
Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.
Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.
Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!
Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».
Јер недеља то је – Недеља Праштања!
Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.
Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.

Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!

01.03. лета Господњег 2009 - ог

Сетих се тебе, Мајко!

Кад су упитали једно дете како му се зове мајка,
оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!».

Јер, сви смо ми људи, али треба бити Човек.

Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:

- Хоћеш ли се ти већ једном умирити?!

Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:

- И? Какав је...?

- Ништа не ваља овај твој брат...

- Што? Јел опет ђип`о?

Затим се насмејала овој примедби детета од 5 година, те је брзо заборавила на своју љутњу. Али, толико су, отприлике, трајале све њене љутње на старијег сина, који је, иако немиран, био одличан ученик. Он, чак, није био ни у тој мери толики кривац за своје немирно владање, јер његова учитељица беше изузетно попустљива жена, а њени ученици најнемирнији у школи. Њу нису знали по прекоревању или васпитним казнама, већ се чинило као да је уопште нема на часу; толику су они слободу себи узели њеним допуштењем, па се немали број родитеља чудио због њених притужби на њихово владање. Па ипак, био је то, по резултатима, један од најбољих разреда у школи. А у њему је једна мајка, иако унапред упозорена како `таква` учитељица неће добра донети њеном детету - због свега горе наведеног - одлучила да не подлегне злобним и недоказаним наговарањима, пустивши да њен син сам себи крчи пут. Њена одлука се показала као исправна, јер само годину дана касније, једна жена која је преместила своје дете из разреда ове учитељице, доживела је да њен син иде од једног учитеља до другог, будући да је то одељење имало ту несрећу да су се у њему учитељи, због разноразних обавеза – смењивали. А то може, као што и јесте, да буде веома оптерећујуће за дете. Међутим, најзанимљивије је било што је ово први приметио и правилно разумео управо синчић ове моје пријатељице, поверивши јој се. Он је, такође, о стварима које су биле лепе и дивне још одмалена говорио својој мајци, док ју је од бола било које врсте – штитио. Није ни чудо, кад се знало да је он дечак, сад већ младић, у коме куца необично велико срце, што су званично потврдили и најбољи лекари наше земље, будући да игра за подмладак једног нашег, у свету познатог, фудбалског тима.

То велико дечачко срце први пут се огласило још док није ни пошао у школу. Једног дана, играјући се напољу са децом, у улици где су све куће биле у изградњи, он је, јурећи се с њима, нехотично упао у подрум, скотрљавши се низ степенице. Био је већ мрак, а њега никако нема да се врати кући. Мајка се забринула где јој је дете? А онда је чула да је пао и намах потрча да види је ли жив. Када су дошли до њега, он је још увек седео на подрумским степеницама. Упитали су га да ли је добро и да ли га нешто боли; он је рекао да је добро и да му није ништа.

- Побогу, дете, што ниси неком рекао да нас зову? – питала је мајка грлећи га и плачући, ни сама не знајући да ли из страха или од радости.

- Нисам хтео да се ти бринеш, мајко – биле су једине његове речи.

Сузе су је преплавиле, али их она пусти да теку изнутра, гријући њено мајчинско срце дечијом љубављу. Срећом, никаквих ломова није било.

Оваквих и сличних згода смо се наслушали нарочито о његовом рођендану. Без даха ме је оставио када сам чула да је свој први писмени састав, на тему пријатељства, посветио једној девојци у инвалидским колицима. А онда нам је препричала и један његов доживљај из школе, при том нам дискретно показујући на једног од његових другара који је био на прослави.

« Имали су, скоро, диктат на часу српског језика. Некако на средини, дечак – овај кога нам је показала – је направио грешку, а он је, иначе, веома осетљиво дете, које се ни са ким у разреду није дружило, нити се по било чему истицало, осим по некаквом сталном страху, неповерењу, шта ли. А деца ко деца, још га више стадоше избегавати и покаткад би га се сетила тек задиркивања ради. Е онда можете да замислите како се он сад, овако плашљив и збуњен, још више устрашио, кад је схватио да је, исправљајући начињену грешку, заостао, и да никако није стизао да надокнади пропуштено, те је, поред свега, почео још и да рони сузе, које, као за инат, стадоше разваљивати својом бујицом већ ионаку замуљана слова услед брисања гумицом. На крају је од целог диктата остала само једна велика мрља и једно тужно, претужно дете. У том је зазвонило и сва деца су предала своје свеске, полажући их на учитељицин сто; наравно и он.

И шта се потом десило? На срећу, мој син је некако успео да примети његову тугу, која не да није престајала, већ је претила да га угуши. Пришавши му онако самоуверено - попут неког вође, што и није било далеко од истине - упитао га је због чега је толико тужан? Јел због тога што није добро урадио, па се боји лоше оцене? Дечак је заридао још јаче, сад већ потресен новим осећајем, будући да му се још нико досад није овако обратио. И на једвите јаде измуцавши разлог свог бола, он је наставио да уздише. На срећу, мој син се није дао збунити, већ је одмах организовао екипу за помоћ. Како је учитељица све задатке оставила на столу, он је послао неке од ђака да стражаре на ходнику, како их учитељица не би ухватила на делу, а он је пронашао свеску уплаканог дечака, исцепао жврљотину, и дао му је натраг како би могао да пише, док му он буде читао диктат. Тужне се очи испунише необичном радошћу и, здружени, они начинише подвиг за памћење: диктат је био исписан, а једно ново поглавље другарства отпоче од тог тренутка! Следећег дана је и њему, по први пут, била уручена позивница за рођендан; то га је мој син позивао.

Када сам га питала зашто је и због чега овако поступио, тражећи да ми сам то образложи, рекао ми је:

- Сетио сам се тебе, мајко, како си ме учила и говорила да сваком треба помоћи кад је у невољи. Мени је њега било много жао и сећајући се ових твојих речи, ја сам му тако и пришао... «

Заиста, има ли веће радости за родитеља, него да се радује у својој деци, која својим понашањем сведоче ко су и чији су

Том Сојер из нашег сокака

Сећате ли се овог несташка, оно, ако не из књиге Марк Твена, бар из истоименог филма? Како је, живећи код тетке Поли са Мери и Сидом, константно упадао у невоље, дружећи се са Хаклбери Фином? Има ли неког да га не познаје? Ако и постоји, њега уопште није тешко описати ни представити. Јер, како каже Марк Твен, довољно је загледати се у себе – некад.

Међутим, ја сам решила да вам га опишем кроз пример једног другог, мени веома драгог дечака, који је од тренутка када је проходао, обећавао да ће бити настављач догодовштина Тома Сојера; чак је, како је растао, стекао и другара типа Хаклбери Фина, премда не у смислу сирочета, већ размаженог синчића, што у већини случајева и није пуно другачије. Како рекох, чим је проходао, њега ништа није могло задржати у кући, ма и снег да је падао и наноси били велики: он је по сваку цену тражио изговор да буде напољу. А кад су га, једног зимског дана, довели код мене, он је себи одабрао за игру да прескаче нека посечена стабла у нашем дворишту, која није могао ни да опкорачи са својих годину и по дана. У соби је, ушавши, узео малу столицу, покушавајући да наскочи на мердевине које су биле пола метра даље и, да га мајка није на време прихватила, ко зна где би слетео.

Мало је рећи да су родитељи били као на иглама. За трен ока би упао у неприлику, само ако га испусте толико из вида! Али Богу хвала, Господ им је подарио женско чедо, нешто старије од њега, на које су се могли и са 6 година поуздати, да ће будно мотрити на њега док њих нема – јер никог другог нису имали да их чува, док они раде. А то беше посао и за човека одраслог тежак, но девојчица је успевала некако да изађе са њим на крај. Једном ју је ударио дрвеним јајетом у око, али на питање родитеља: «Шта се догодило?», она је само одмахнула главом и рекла: «Ударила сам се!», не желећи да родитељи грде њеног малог брата. Толика је смерност у њој била.

Много је авантура овај несташко направио и пре него што је кренуо у забавиште, али их је немогуће све описати. Но једне из тог периода се увек радо сећам: једном приликом, спремајући се на неку забаву, мајка га уведе у кућу да га окупа и уреди и кад је све било готово, пусти га напоље. Но кад су требали да крену, детету ни трага. Мајка је викала, отац га тражио по комшилуку, да би сестра рекла да погледају иза куће, где држе пса. Мајка послуша, а њен син, онако дотеран, код пса у гостима: седи у кућици и пије воду из његове посуде!

Иначе, тог пса је много волео.

А онда је пошао у школу. Ту је тек било проблема, јер тај није могао да седи мирно. Међутим, не беше то зато што није волео да учи, већ, како је рекао психолог, стога што је био веома интелигентно дете, које сваки задатак уради први, па му досадно да чека да и остали заврше. Каснио је на часове и на питање мајке: «Зашто си закаснио на час?», он је одговорио: «Био сам у дворишту и пазио сам да не закасним, и видим ја да се нешто одмор одужио и да деца никако да уђу, а ја сам чекао њих; тек после сам разумео да су то неки разреди имали час физичког...».

На часу је стално тражио изговор да се прошета: те да баци ово у канту, те оно, да иде у WC, због чега му је мајка изричито забранила, не само вербално, него и писмено, написавши на папир и залепивши му хартију на унутрашњост ташне, како би забрану видео чим је отвори. Дала му је паклу марамица како би имао, ако му затреба да се обрише, на чега је он реаговао следећим речима: «Јел могу добити две пакле?». Упитавши: «Зашто?», мајка је добила следећи одговор: «Да би` могао да идем 20 пута до корпе, уместо 10!».

Писмене опомене нису биле само у ташни; било их је полепљено и по кући. И тако је дете расло, док једног дана, заједно са њим, није пошао у школу, мада не и у исти него нижи разред, и његов комшија.

За разлику од њега, овај дечак је био миран и ненавикнут на било какве испаде. Због тога се баш и нису слагали, јер су имали посве другачије интересе, када је игра била у питању. Међутим, у школу и из школе су ишли заједно. Тако је било и оног дана, када их је из школе пратио један бели комби.

Ушавши у улицу, иза чијег би ћошка требали да скрену у своју, комби их је заобишао, застао, а онда се врата отворише и неки мушкарац их позва да им да бомбоне. Овај млађи дечак, онако наивно, пође ка колима, али га у задњи трен његов комшија повуче уз повик: «Не узимај! Бежимо!». Затим, колико их год ножице понесоше, потрчаше до најближег комшије на самом ћошку, вичући и дозивајући га. Како је човек био у дворишту, он брзо изјури и, разумевши о чему се ради, уписа број таблица белог комбија и позва полицију.
А деца одоше својим путем, журећи да што пре баце торбе и посвете се својим играријама.

Овај херојски чин једног малог дечака могао је бити крунисан, да је милиција затворила ове нарко-дилере, али, нажалост, није! Чак и поред тога што су их похватали, они су врло брзо, пошто су саслушани, пуштени на слободу. Ипак, то ни у једном тренутку не умањује подвиг храброг дечака, који је, по много чему, далеко од одраслих који много моралишу, а дела или им се провиде или их нема. И не само то! Он је и даље остао свој, не тражећи да га уздижу и кују у звезде. Уосталом, тамо му и није место, јер је својим делом потврдио да је – виши од њих.

Стога, драги родитељи, будите веома опрезни ако су вам деца несташна, јер можда у њима чучи неки нови Том Сојер!