Bajke, basne, dečije priče......

Бајка је прича, у којој је стварност помешана са чудноватим елементом, тако да је
целина слободни производ фантазије без икаквог споредног, црквено-
морализаторског циља. У украјинској књижевној употреби реч «бајк» је позната од
времена првог препорода. У речнику Беринде реч «баснь» се тумачи као «бајка,
басна, измишљотина». Речи «бајати» и «баснь» у разумевању приче и
измишљотине срећу се у најстаријим украјинским писаним споменицима, али увек
у нијанси погрдног, супротно спасоносној речи, пре свега светом писму.
Бајка је сачувала трагове многобројних обреда и обичаја: многи мотиви тек путем
поређења са обредима добијају своје генетско објашњење. На пример, у бајци се
говори да девојка закопава кости краве у башту и полива их водом. Овакав обичај
или обред је стварно постојао. Кости животиња се из неког разлога нису јеле и
нису се уништавале. Бајка није хроника. Између бајке и обреда постоје различити
облици односа, различити облици везе. О односу бајке и мита постоји огромна
литература. Под митом се најчешће подразумева прича о божанствима или
божанским бићима, у чије постојање народ верује. Ради се о веровању, не као о
психолошком фактору, већ историјском.
Претпостављало се да у време индоевропоског јединства бајки није било, већ да су
постојали митови о божанствима. Древном религијом сматрала се религија
клањања сунцу и другим силама. У зависности од тога како је та религија
одумирала, митови су прелазили у бајке. Задатак науке био је у томе да се из бајке
утврде религиозне представе давнина. Борба јунака са змајем тумачила се као
борба облака (змаја) са сунцем (јунаком), које својим мачем (муњом) уништава и
убија облак. Буђење успаване лепотице тумачило се као буђење природе у пролеће.
Јунак (сунчев зрак) љуби успавану лепотицу, којa представља природу, утонулу у
зимски сан, и тиме је враћа у живот. Јунаци бајки обично су божанства сунца, неба,
светлости, грома, воде, а њихови непријатељи су божанства таме, зиме, хладноће,
облака, пустиња, планина, итд.
Мада не треба негирати да је бајка на раном стадијуму свог развоја била повезана
са религиозним представама, развој првобитних облика мишљења, првобитног
погледа на свет није повезан са пасивним клањањем сунцу, већ са радом човека и
његовом активном борбом са природом.
Украјинске бајке можемо поделити на следеће врсте: бајке о животињама, у којима
су јунаци шумске животиње, шумске и домаће, човек и шумске животиње, саме
домаће животиње, птице, рибе, друге животиње; чудесне бајке, у којима се срећемо
са натприродним противницима, натприродним или зачараним, мужем или женом,
или другим мушкарцима, натприродним задацима, натприродним помоћником,
натприродним предметима, натприродном снагом или знањима, другим
натприродним моментима (натприродни пород, девојка без руку, златна деца, итд);
бајке легендарног карактера, где се појављује Бог, свеци, ђаволи (овде спадају
мотиви као што су натприродни сведоци злочина: чудесна фрула, кости које певају,
итд.); бајке-новеле (просидба принцезе, девојка се удаје за царевића, верност и
невиност, поуке злим женама, мудри момци и девојке, бајке о судбини, спретни
зликовци и разбојници); бајке о глупом ђаволу или диву.

Такође их можемо поделити на следеће групе: бајке о животињама; бајке о
космичкој снази; бајке о натприродним догађајима («о срећи»); приче о подвизима,
које су људи остварили својим способностима; демонске приче. Све ове групе се
као и све у природи тесно међусобно преплићу: предност неког мотива даје место
одређеној групи бајки у еволуцији ове приче.
Бајке у којима важну улогу играју животиње са натприродним способностима, као
помоћници, доброчинитељи или непријатељи људи, генeтски су повезани са
примитивним причама о животињама. Бајке о космичкој сили повезане су са
објашњавањем природних појава (примитивним причама). Исти је случај са
бајкама о метаморфози. Бајке о натприродним догађајима представљају центар,
карактеристичан за онај стадијум културног развоја друштва, где се већ примећује
разлика између натприродног и природног, али магијски поглед на свет је толико
свеж, да се човек није у потпуности одрекао мисли о могућности да позове
натприродне појаве специјалним средствима – познавањем магијских формула или
речи. Прича о подвизима или догађајима људског свакодневног карактера
представља очигледан прелаз од ње ка новели, мада управо повезује бајку са
јуначком поемом: њој одговара јуначка («богатирска, витешка») бајка,
карактеристична за млађи период ове етапе. Истовремено је демонска прича тесно
и нераскидиво повезана са религијским легендама, овејаним писаном и усменом
причом из разних религија, са којима се украјинско становништво сретало у ово
доба.
На тај начин добијамо приближну генеалогију приповедачких дела: бајка о
животињама, космичка, фантастична; приче о подвизима – јуначка поема –
историјска сага (о лицима, местима и догађајима); религијска легенда – демонска
прича; поема на теме свакодневног живота – новела.
Бајке о животињама су настајале у епоси развоја човечанства, када је основни
извор постојања људи био лов. По свом пореклу оне су повезане са тотемизмом –
становиштем првобитних ловаца, који су неке животиње сматрали светим и који су
веровали у њихову натприродну везу са својим родом. Када су мушкарци били у
лову, жене су хвалиле те животиње, говорећи о њиховом лукавству и подмуклости
у борби са другим, јачим животињама. По њиховом мишљењу, требало је да те
похвале допринесу успеху ловаца. Али та древна магијска функција бајке је одавно
заборављена. У каснијим бајкама о животињама јунак је обично лукава лисица,
приче о мајсторијама које одушевљавају слушаоца оштроумношћу и неисцрпним
оптимизмом. Слаба лисица превари јаког, али глупог вука и излази као победница
из свих несрећа. Понашање животиња у бајкама по нечему подсећа на поступке
људи. Плашљиви зец, трапави медвед, храбри петао и читав низ других животиња
чине богату галерију разноврсних типова и карактера. Бајка о животињама нагиње
ка басни, и већ у античко доба, писци као што су Езоп и Федр, веома су користили
ликове из бајки за стварање својих басни. У средњем веку у Западној Европи те
бајке продиру у књижевност. У украјинску књижевност бајка о животињама
продире у XVII веку.
Често се основно место придаје магијско-фантастичним бајкама. То се објашњава
тиме што је фолклористика средине XIX века посебно место придавала
фантастичним бајкама, сматрајући их најстаријим и због тога и посебно вредним.
Фантастичне бајке су сачувале остатке неких старих паганских представа, као што
је на пример, веровање у господаре шума, мора, планина, сила (вештица - баба-яга,
морски цар - морский цар, змај - змiй Горинич, Мразић – Морозко), култа предака
(умрли отац поклања коња), веровања у преобраћивања, итд. Али вредност и снага
фантастичне бајке није у томе. Такво веровање у народу је одавно нестало. Бајка се
никада не приказује као стварност: бајка по садржају је добра управо као
измишљотина. Без обзира на своју фантастичност, бајка исказује високе животне
идеале народа. У фантастичним бајкама народ је изградио ликове јунака –
представника унесрећених, бораца за истину и правду, богатих свешћу о томе да су
у праву, прелепих у својој смелости, која не познаје границе.
Фантастична бајка је онај извор из кога тече фантастични елемент, који се претаче,
полако се осиромашујући и исцрпљујући – у бајкама или причама о подвизима, у
јуначкој поеми, у сагама. Натприродни елемент у њима је још увек јак и испољава
тесну генетску блискост са фантастиком бајке; али се он обрачунава са одређеним
захтевима рационализма, реалне праведности у историјским сагама и у жељи
друштва да се из натприродних, фантастичних сфера спусти на људски, реални
основ – у јуначкој поеми.
Нови фантастични ток – демонски, чудотворан, обојен с времена на време јаче, с
времена на време слабије дидактичко-моралном бојом – доноси нове религијске
утицаје. Они стварају другу фантастичну врсту, позивајући у живот бајке о
ђаволима, сатани, нечистој сили и теме у вези са њима. Овај ток, ипак, више спада
у хумористичку новелу, у циклус анегдота о људској глупости: ђаволи се налазе у
истој равни са свакаквим «глупим народима», и уопште легенда, следећи општу
тенденцију до рационализације, улива се у ток моралне-свакодневне приче.
На почетку бајке срећемо се са конструкцијама: живео је једном сељак са три сина,
или цар са ћерком, или три брата, - једном речју, бајка у причу уводи неку
породицу. Елементи бајке су уско повезани међусобно да карактер породице од
које започиње бајка може да се открије постепено, у зависности од тога како ће се
одвијати догађаји. Породица живи срећно и мирно, и могла би тако да живи веома
дуго, да се није догодио неки мали, небитан догађај, који се одједном, сасвим
неочекивано, претвара у катастрофу.
Јунак фантастичне бајке је царевић. Али не увек. Најчешће је он син сељака, у коме
на први поглед нема ничег интересантног. Он спава на пећи, и браћа га сматрају
глупаком. Али то је само спољашњи изглед, који нестаје, када живот захтева
одлучне радње. Када умре отац или када се деси нека несрећа, када зову у помоћ
или траже да их спасе, или се тражи да се изведе необично тежак подвиг, тада
тобоже глупак одједном постаје особа која има изузетно високе моралне квалитете,
велику душевну снагу. Судбина му шаље различите, понекад обичне, понекад
веома необичне сусрете: он среће старицу или старца, који га питају куда он иде,
животиње, које су несрећне, безобразну вештицу у колиби у шуми, итд. Од тога,
како ће се јунак понашати у том тренутку зависи читава његова даља судбина.
Јунак и његова браћа се понашају на различите начине. Сви ти сусрети су управо
искушења. Умишљени јунаци, старија браћа, не истрајавају ни у једном искушењу,
бивају поражени и ништа не постижу, јунак увек излази као победник и постаје
власник чаробног талисмана или свемогућег помоћника у лику чаробног коња или
друге животиње. Од тада га прати успех, све потешкоће се решавају успешно. Али
тај успех није случајан: јунак га је заслужио својим поступцима.

Он постаје господар своје судбине и ослонац онима, које спашава. Умишљени паметњаковићи,
његова браћа, мисле само на себе, показују своју ништавост и бивају губитници у
свим својим покушајима. Фантастична бајка се увек завршава слављењем истине и
кажњавањем лажи, преваре и подлости.
Огромна већина задатака усмерена је на слање јунака у тридесето царство. Јунак је
дужан да докаже да је он био тамо, да је у стању да оде тамо и да се врати, или да
погине. На пример, од њега се тражи да донесе предмете, чудновате ствари, који се
могу наћи само тамо. Ови предмети увек имају златну боју. Ако се тражи да донесе
жар-птицу, свињу - златну длаку, патку - златну ћубицу, јелена - златне рогове,
козу са златним роговима, итд, онда је то поуздан знак да је јунак дужан да борави
у другом царству. Овде спада и задатак «да донесе сунце, месец и звезде», «да
добије од сунца и од месеца кључеве» и други задаци, повезани са сунцем. Бајка
чак понекад директно говори о силаску у пакао. Од јунака се тражи да проведе
седам година у тамном царству, да донесе воду која лечи и оживљава.
Царство у које стиже јунак, удаљено је од очинског дома непроходном шумом,
морем, ватреном реком са мостом, где се сакрио змај, или провалијом у коју јунак
упада или у коју се спушта. То је «тридесета» или «другачија» или «нестварна»
држава. У њој влада поносна принцеза владарка, у њој живи змај. Ту јунак долази
по украдену лепотицу, по чудновате ствари, по јабуке које подмлађују и по воду
која оживљава и лечи, која даје вечну младост и здравље. Понекад се ово царство
налази испод земље. Са друге стране, оно може да се налази на планини. Најзад,
оно може да се налази под водом.
У тридесетом царству не види се ниједна грађевина. Та пустош се понекад истиче.
Ипак, у тридесетом царству постоје грађевине, и то су увек дворци. Самој
становници тог царства, принцези, увек је својствен неки златни атрибут. Она седи
у високој кули са златним врхом.
Уопште, када је реч о три царства, онда је тридесето царство златно, а претходна су
сребрно и бакарно. Такође се може говорити о представљању три царства као
небеског, земаљског и подземног. Али и ова веза такође није потврђена
материјалом: бакарно, сребрно и златно царство не налазе се једно испод другог,
већ једно испред другог, обично се сва три налазе испод земље. Према канону бајке
тридесето царство је последња етапа пута јунака, после чега следи његов повратак,
а долазак три пута је немогућ (њему морају да претходе повратак и нови одлазак),
два царства су постала пролазна етапа, а једно – златно је етапа доласка.
Тридесето царство се никада конкретно не описује. Споља се оно ничим не
разликује од нашег. Тамо је «светлост иста, као и код нас; и тамо има поља, и
ливада и зелених лугова и сунце греје». Понекад је то царство представљено као
град. И тим пре оно је «другачије». У њему влада страшан цар или цар-девојка.
Није увек оно насељено људима: то је понекад «змајево» царство. Крадљивци
девојака – орао, соко, гавран – односе их у своја птичја царства, медвед у медвеђе
царство, итд. Овде ће се јунак срести са крадљивцем или власником предмета или
човека кога он тражи. Овде је његов антагониста и овде је предмет његове потраге.
У овом царству га задивљују необични дворци. Дворац некада чувају змајеви или
лавови; дворац и врт су ограђени високом оградом изнад које су затегнуте жице.
Овде јунак треба да издржи борбу са својим противником. Најизразитији његов
облик је борба са змајем. Мотив борбе са змајем је међународни, али украјинска
бајка га садржи у веома изразитом и релативно развијеном облику. Победа над
змајем такође не би била могућа без помоћника или чаробног оружја. Змаја често
гази својим копитима коњ.
Посебно нам се интересантно представља улога најмлађег од тројице браће, који
учествује у бајци. Велики део народних бајки, пратећи обичан епски пријем,
почиње тако да је отац имао три сина: два паметна, а трећег глупака. Он лежи на
пећи и ништа не ради. Али то је привидан изглед, који је противречан унутрашњим
квалитетима: то је глупак кога сви презиру и он ће касније извести подвиге из
бајке. Испоставиће се да је он несебичан јунак, он ће ослободити принцезу, он ће
доживети највећу срећу. Али све је то тек у будућности. Ако се јунак роди на
чудноват начин, он брзо расте, „не из дана у дан, већ из сата у сат“. Три брата
понекад расправљају о праву првог, испробавају своју снагу. Право првог увек
добија најмлађи брат. Старија браћа су названа паметнима у значењу које се даје
тој речи на вашару животне таштине, где свако мисли само на своје личне
интересе, а најмлађи глупаком у смислу непостојања у њему те практичне
мудрости: он је простодушан, није зао, саосећа са туђим несрећама тако да
заборавља личну сигурност и сваку корист. Сходно томе речи лукав и зао у
украјинским говорима значе: мудар, искусан, паметан, проницљив. Старија браћа,
паметњаковићи, никада не пролазе искушења, они увек бивају поражени, што
произилази из њихове унутрашње, моралне неспособности: они мисле само на себе,
о награди. То се односи и на рођене ћерке старице, које се супростављају пасторци.
Оне одлазе у шуму за њеним траговима, надају се да ће добити исту такву награду
као и она, али не пролазе искушења и уместо награде заслужују жестоку и
праведну казну.
У посебну врсту издвајају се бајке о свакодневном животу или новелистичке бајке.
За XIX век може се тврдити да бајке о свакодневном животу чине 60% читавог
репертоара бајки, чаробне – 30%, а бајке о животињама – 10%. Реалистична бајка о
свакодневном животу је најпопуларнија врста бајке у народу. Њен стил и поетика
се суштински разликују од стила чаробних бајки. У њима нема фантастике, која
води порекло од древних митолошких представа. Оне црпу свој материјал из
свакодневног живота. Јунак тих бајки више није царевић, већ несрећни отпуштени
војник, сељак, сеоски момак или надничар. Лукавством, смелошћу и досетљивошћу
он прави будалом свог лакомог господара, попа или господина, глупу попадију или
госпођу-спахиницу. Већина бајки о свакодневном животу има сатиричан карактер.
Са изузетном способношћу опажања и великом уметношћу приповедања у њима се
приказују сукоби, који се завршавају посрамљивањем и кажњавањем, а понекад
уништавањем или пропашћу онога ко вређа и код подјармљивача.
У новелистичкој бајци велики и свестран одраз налазе свакодневица и рад сељака.
Посебно је много бајки посвећено породичним односима. Лукава жена, која
искусно припрема превару мужа сама упада у невољу и бива посрамљена. Још
више бивају посрамљени ђакон, поп или архијереј, који се намећу лепотици; она их
преводи жедне преко воде. Овим бајкама је увек својствена изузетна досетљивост,
захваљујући чему су се оне користиле у лепој књижевности.
На систематски начин најзначајнији мотиви украјинске фантастичне бајке могу се
издвојити на следећи начин:
Космичке силе: сунце, месец, ветар, мраз, град. Човек трпи од њих, обрачунава се
са њима, постиже своје. Посебно су популарна два мотива: берба уништене летине
и тражење жене, коју односи сунце, ветар или друга сила. Они се повезују са веома
распрострањеним мотивом путовања ка сунцу: како је човек или младић заклањао
сунце у свом свакодневном походу и какве су несреће због тога настајале.
Фантастична натприродна земаљска бића: дух земље, или «лiсовик», «Ох», који
живи у гробу или у пању и односи људе, које затим треба на различите начине
ослободити, или они морају да се ослободе. Веома је популарна тема о њеном
светском распрострањивању. Паралелу представља водени дух или цар, или дух
кирничий – популарна варијанта описује како он присиљава човека – трговца-
морепловца или путника да му обећа дете, које се родило код куће у његовом
одсуству. Баба-људождерка, баба рога – баба яга, кошчана нога – кiстяна нога,
космати језик - волосяний язик, у корак јаше - в ступі їздить, каменом тера -
товкачем поганяє, метлом трагове сакрива - мітлою слід замітає.
Баба рога је лик веома распрострањен у словенском фолклору; то је женска
паралела змији или змају самцу. Она се често изједначава и са «чаробницом». У
савременој бајци она је зла жена, посебно опасна за децу, коју хоће да поједе, али
се она на различите начине спашавају од ње или је преваре. Најпопуларнија
варијанта је бајка о Ивану Теленцету (Івасик Телесик).
У бајци се срећу три различите врсте вештица. То су: вештица-дародавка, код које
долази јунак. Она га испитује, од ње он (или јунакиња) добија коња, вредне
поклоне, итд. Следећи тип је вештица-крадљивица. Она краде децу и покушава да
их испече, после чега следи бекство и спас. И, још се у бајци спомиње вештица-
свађалица. Она долеће код јунака у колибу и узима од њих каиш, итд. Мотив када
вештица угости јунака на његовом путу у тридесето царство настаје на основу
представе о чаробној храни, коју узима умрли на свом путу у загробни живот.
Вештица се постепено изјашњава као чуварка улаза у тридесето царство и уједно
као биће, повезано са светом животиња и светом мртвих.
Најраспрострањенију групу чини мотив ненормалних родбинских односа у
патријархалној породици, издвојен, отуђен од породице и због тога лишен оних
моралних регулатора, које је давала породична солидарност.
Најпопуларнија група мотива је зла маћеха и њена ћерка, њена злоба према деци од
претходне, умрле жене, посебно према девојци од прве супруге: «старчева ћерка»,
коју осуђују, истерују из куће или се на сваки начин труде да убију «старица» и
«старичина ћерка». «Старац» притом наравно не показује никакав труд да заштити
окривљене. Али њена покорност, добродушност, доброта и љубазност према свима,
које са њом искушава судбина, добијају помоћ од ње и наклоност свих: домаћих и
дивљих животиња, предмета живе и мртве природе, чак разних демонских бића, и
она је на крају крајева обасута различитим поклонима среће, у исто време док
завидна и злобна старичина ћерка, коју хоће да пусте стопама старчеве ћерке да на
исти начин стекне иста та богатства, напротив бескорисно страда због своје злобе и
нечовечности. Помоћници старчеве ћерке имају више или мање фантастичан
карактер; богатство и срећну судбину она добија различитим натприродним
путевима.
Лоша жена или сестра, која у разговору са неким натприродним злим бићем, на
пример змајем, жели да се реши свог мужа или брата, због сопствене злобе или по
наговору летећег змаја, задаје му различите опасне, безизлазне задатке, шаље га на
далек пут (на пример по животињско млеко и слично). Муж налази добре
помоћнике – захвалне животиње, чудноватог коња или псе, или мудру и добру
помоћницу, која му отвара очи пред злобним мотивима његове жене или сестре, и
са овом саветницом он се на крају жени, а злу жену (или сестру) убија.
Са темом добре, мудре помоћнице често се повезује популарни (понекад независно
од ње разрађиван) мотив: чудновато заборављање учињених доброчинстава због
непридржавања датог наређења да неког не поједе, да нешто не уради;
доброчинства се затим чудновато помињу у веселом разговору птица, итд.
Добра и верна жена, чије место заузима неким враџбинама њена лоша сестра
(понекад и «старичина ћерка»), саму жену претвара у животињу, узима јој очи,
душу и томе слично, затим је клевеће пред мужем, који јој каже да убије или отера
жену, узима њену децу, итд, док се на неки начин, мање или више чудноват, не
открије истина и верност добре жене и злоба њене противнице. Понекад је
непријатељ неверни пријатељ мужа или његов слуга. Једна од варијанти ове теме је
верна жена, коју је оставио муж, која га верно чека и дочека га, али у последњем
тренутку, стиже лажна вест да се спрема да се уда, када стиже њен муж...
Просидба или тражење украдене жене је мотив богатирског карактера, који често
служи као костур «бајки о догађајима»; центар фантастике налази се или у лику тог
натприродног догађаја, у коме треба наћи девојку или жену, или у неприродним
тешкоћама, које треба победити, најзад и у начину на који треба скинути враџбине,
бачене на девојку или жену, коју су ухватили зли чаробњаци.
Осуђена на смрт, бачена и на чудноват или природан начин сачувана и васпитана
деца, посебно момак, коме је судбина доделила да постане убица родитеља, да
стекне царство, итд. Овај мотив улази као један од најважнијих у групу о
неминовности судбине, намењене човеку.
Злостављана деца: пепељави момци и пепељуге девојке; тема која се пореди са
старчевом ћерком и најмлађим братом-глупаком, она представља варијанту
претходног мотива, али се временом развија самостално.
Три брата, најмлађи брат – срећни глупак; веома је распрострањена и популарна
тема, која обједињује у себи, својствено, два мотива: а) за глупаке је срећа, б)
најмлађи брат, кога не примећују старија браћа, изражава далеко више и мудрости,
и моралне вредности (одважност, пажња, дужност), због чега проналази
присталице и заштитнике и постиже успех. Тема се одржава повремено у тону
бајке, јуначко-фантастичном, повремено прелази у свакодневну околност.
Уобичајени помоћници простодушног, часног глупака су захвалне животиње и
посебно чудновати коњ, уобичајена тајна његовог успеха.
Супарништво двојице браће: завидног и богатог старијег и сиромашног и доброг
млађег. Тема се пореди са претходном, са друге стране – са темом неминовне
судбине, злочинцима и заборављањем њих. Карактеристична нота је антипатија
према богатима, који се представљају као незасити и нечовечни (на пример богати
брат узима за жито сиромашном једно око, затим друго).

Ван круга родбинских односа налазе се следеће теме, као што су: немилосрдни и
поносити цар и његова казна; спретни злочинци, који краду у немогућим условима;
мудар и снажан или нечовечанском снагом обдарени радник, кога узима,
полакомивши се због ниске плате, шкрт и завидан домаћин и страда од њега;
разбојници – претежно глупи (тема се пореди са глупим дивовима, од којих се
спашавају украдена деца, девојке, и слично); глупи народи и глупаци уопште. Ове
теме имају мање фантастичних елемената и прелазе у новелу и шаљиву причу
(анегдоту).
Када је реч о стилу бајке, онда обавезно треба истаћи питање утројавања. У бајци
се све утројава. Родитељи имају три сина, цар три ћерке, принцеза поставља три
задатка, трипут се одиграва борба са змајем, три змаја имају по 3, 6, 12 глава, итд.
Утројавање понекад постоји и у другим жанровима, али тамо се оно ретко среће и
углавном у архаичним сижеима. Исконски утројавање је карактеристично за
најстарији од свих жанрова, за бајку. Оно само је обележје далеке прошлости.
Његово објашњење треба тражити у историји бројчаног система, бројања и рачуна.
Постоје три добра савета. Несрећни се жени паметном девојком. Она везе три скупа
тепиха. Јунак продаје те тепихе за три савета: пре смрти се ничега не плаши: када
си срећан не радуј се, замахни али не удари, итд. Следећи те савете, јунак иза мора
стиче огромно богатство. Вративши се кући, види да жена има дете. Сетивши се
последњег савета, он не жури да казни жену и сазнаје да је дете његов син, који се
родио у његовом отсуству.
Проучавајући бајку можемо да приметима да се неке функције (поступци учесника)
лако разврставају у пару. На пример: задавање тешког задатка захтева његово
решавање, потера води ка спасу од ње, борба води ка победи, несрећа или невоља,
са којом почиње бајка на крају нестаје, итд.
Парне функције обављају различите особе. Тежак задатак задаје једна особа, а
решава је друга. Друга половина парне функције може бити позитивна или
негативна. У бајци постоји прави и лажни јунак: прави јунак решава задатак и бива
награђен, лажни јунак не може то да уради и бива кажњен. Парне функције су
раздвојене посредним функцијама. Крађа принцезе (почетна несрећа, први елемент
заплета) налази се на почетку бајке, а њен повратак (расплет) дешава се на крају.
Приликом проучавања композиције, то јест, редоследа функција, спајање парних
елемената у један не би довело до разумевања закономерности тока радње и развоја
сижеа.
Народна бајка је увек на страни моралне правде, и по њеном чврстом убеђењу
победа увек треба да остане са простодушношћу, незлобом и страдањем најмлађег
брата, добре девојке-пасторке, храброг јунака. Ова епска поезија истински
паметним признаје само добро, а зло, иако је као такво на гласу код људи, уводи
своје поклонике у безизлазне грешке и често их доводи до неизбежне пропасти. У
основи приповедања бајке налази се вековима стварана народна представа о томе,
шта у животу представља правду, а шта неправду. Детаљно изучавање становишта
народа, уметнички је исказано у бајци, и то је један од најважнијих задатака
фолклора. Било који читалац или слушалац, препуштајући се чарима бајке, која нам
осликава ликове старца и старице, Ивана-глупака, Ивана-царевића, маћехе и
пасторке, вештице, злог старца-чаробњака (Кощея), змаја, прелепе принцезе, зле
царице и многих других осећа дубоку животну и уметничку правду бајке.
Свет бајке је бескрајно разнолик. Бајка кроз уметнички вредне ликове изражава
најбоље квалитете народа и самим тим развија те квалитете код оних, који воле да
слушају или да читају бајку. Она и данас одушевљава уметничком вредношћу
својих ликова, богатством измишљотина и неисцрпношћу фантазије.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Basna (lat. fabula) je kratka priča u prozi ili stihovima u kojoj glavnu ulogu imaju životinje (ponekad biljke i nežive stvari), prikazane sa ljudskim osobinama; govorom, karakternim osobinama, sklonostima, težnjama i sl, tako da se alegorički crtaju odnosi među ljudima, izruguju ljudske slabosti i mane i daju moralne pouke.

Bajka je osobita književna vrsta kod koje se čudesno i nadnaravno isprepliće sa zbiljskim na takav način da između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti. Prisutno je odsustvo psihološke karakterizacije gdje su likovi ustaljeni, prisutan je polaritet dobra i zla te nesputana moć mašte i želje nad stvarnošću.
......
Koja bajka , basna ili pjesmica vam je ostala u sjećanju iz djetinjstva....koju ste najviše voljeli a koju niste voljeli i zato.....?
dali su vam roditelji čitali priče dok ste bili mali i da li će te ili da li vi čitate priče svojoj djeci i koje.....?
.............................

Basna koja mi se naročito sviđa....

Prelaze tri mačke prugu.
Pređe prva,naiđe voz i odseče joj rep.
Pređe druga,naiđe voz i odseče joj rep.
Krene treća i videvši šta se desilo sa prethodne dve stavi rep između nogu.
Naiđe voz i odseče joj glavu.

Naravoučenije:Čim mačka oseti nešto među nogama izgubi glavu.


......................

Bjaka koje mi je ostale u sjećanju........................

Tri Želje - Siromašan mladić je otišao u svijet da traži sreću i postao princ.

TRI ZELjE
Ziveo nekada davno siromasni covek sa troje dece, dve cerke i jednim sinom. Kako mu je zena umrla jos odavno a on je osetio da mu se blizi kraj pozva decu k' sebi i rece im da budu uvek posteni i dobrodusni i da ce ih ako budu takvi sreca uvek pratiti. Deca mu obecase da hoce a on ubrzo nakon toga premine...
Kako su bili siromasni svo nasledstvo osim kuce behu tri zlatna novcica. Oni podelise novce, svakome po jedan, ali sa tako malo novaca nisu mogli nista uraditi sto bi im znacajno pomoglo pa se deca dogovorise da sin ode u beli svet da potrazi srecu za svo troje. Sestre se slozise i on podje na put...

Nakon nekoliko dana putovanja naidje decak na neku sumu. Pored puta bese neko drvo a ispod drveta je lezao mali patuljak koji mu rece:

Patuljak: Dete, udeli mi nesto hrane ili novaca da imam sta jesti.
Decak: U redu, dacu ti novcic koji imam, to je sve sto imam. To je moje celo nasledstvo koje dobih od oca ali cu ti ga dati, ja cu vec svoju srecu naci...
Patuljak: Kako velikodusno od tebe... Zbog toga sto si tako dobar ispunicu ti tri zelje, ali pazljivo biraj jer ti mogu promeniti zivot.
Decak: Hocu da se mogu pretvoriti u goluba, u ribu i u zeca po mojoj volji i da se kasnije mogu opet vratiti u coveka...
Patuljak: Ispunjeno dete, sve sto treba da uradis jeste da se protreses... Koliko se puta protreses toliko ces se puta promeniti i na kraju vratiti u ljudski oblik.

Kad to izrece patuljak nestade... Decak se odmah pretvori u goluba i polete u nebo. Onda odlete do prvog grada koji je video sa visina i spusti se na zidine kraljevog dvorca. Tu cu kako ljudi pricaju da ce biti rata i da kralj skuplja jake i mlade ljude... Golub slete na zemlju i pretvori se u coveka pa ode da se prijavi u vojsku. Bio je rasporedjen u kraljevu licnu strtazu...

Ubrzo pocne rat i kraljeva vojska ubedljivo izgubi prvu bitku. Kralj brzo sazva sastanak svojih vojsovodja, plemica i savetnika da odluce sta im je dalje ciniti posto su izgubili pola vojske i rece:

Kralj: Slusajte ljudi... Jesmo izgubili ali to je zato sto ja nisam imao moj carobni prsten kod sebe, ostao mi je u dvoru kod moje cerke. Sa prstenom bi pobedili sigurno... Neko mora otici do dvorca i doneti mi prsten do sledece bitke ili cemo svu vojsku izgubiti.

Dvor nije bio blizu i svi su znali da je nemoguce doci do dvorca i vratiti se nazad za jedan sat pa se niko nije javio... Niko osim decaka... On rece da ce on otici i doneti prsten. Kralj tada rece da ako uspe da donese prsten na vreme dobice princezu za zenu.

Decak krenu ne gubeci ni sekund... Cim je malo odmakao on se pretvori u goluba i polete u nebo. Kada je dosao do jezera brzo se prevori u ribu i stize do druge obale za cas. Onda izadje iz vode, pretvori se u zeca i brzim trkom krenu ka dvoru. Kad je bio ispred kapije on se opet pretvori u goluba i odlete do princezinih odaja. Tamo stade na prozor i rece:

Decak: Tvoj otac, kralj, me je poslao po njegov prsten. Daj mi ga brzo inace ce tvoj otac biti porazen opet...

Princeza se zacudi kako golub prica a on joj rece da mu iscupa tri pera. Ona to ucini... Onda se decak pretvoru u ribu i sapnu devojci na uvo da mu skine tri krljusti. Ona i to ucini... Odjednom se ispred nje stvori zec i rece da mu odsece malo krzna sa repa i da sve to sacuva. Ona poslusa a onda se decak pretvoru u ljudski oblik i rece joj:

Decak: Dobro cuvaj pera, krljusti i krzno jer ces me po njima poznati kad za to dodje vreme. Sada mi brzo donesi prsten...
Princeza: Sacuvacu ih a secaj se i ti mene jer sam od danas tvoja - To rece pa ga poljubi i brzo mu donese prsten.

Decak se pretvori u goluba pa u zeca i ribicu pa opet u goluba i stize bas na vreme. Medjutim, u kraljevoj vojsci je bio i jedan zli carobnjak koji je bio zaljubljen u princezu pa odluci da ne dozvoli decaku da kralju donese prsten. Kada se decak pretvoren u goluba priblizio livadi gde su kralj i vojska cekali carobnjak uze pracku i obori ga na zemlju. Onda mu uze prsten i odnese ga kod kralja.

Cim je dobio prsten kralj ga stavi na ruku i podje sa vojskom u bitku. Kralj je pobedio i kada se vratio rekao je da je carobnjak spasao njegovo kraljevstvo i da ce dobiti princezu za zenu kao sto je obecano. Onda se vratise u dvorac gde su proslavili pobedu... Kad se slavlje zavrsi kralj pozva cerku i rece joj:

Kralj: Cerko, carobnjak nas je danas spasao i on je tvoj novi verenik.
Princeza: Oce, to nije covek kome sam danas dala prsten, mene ovaj ne zanima.
Kralj: Cerko ja sam dao svoju rec i kao kralj je ne smem pogaziti. Imas tri dana da razmislis, kad istekne treci dan udaces se za carobnjaka.

Za to vreme ranjeni decak u obliku goluba je jos uvek lezao osamucen u polju. Tada se niodkuda stvori onaj patuljak pa prodrma decaka i rece mu:

Patuljak: Budi se, moras u dvorac. Princeza ce se udati za carobnjaka umesto za tebe ako ne stignes na vreme...

Decak se odmah osvesti, pa polete u nebo ka dvorcu. Uleteo je u dvorac i odmah otisao u princezinu sobu. Ona ga prepozna i rece mu sve sta se desilo. Onda pozvase kralja da dodje i princeza mu rece:

Princeza: Oce, ovo je moj pravi verenik, ovaj je danas bio kod mene i njemu sam dala prsten.
Kralj: Bez dokaza nista ne mogu promeniti, da li mi mozete dokazati sve to?
Decak: Mozemo vase visocanstvo. Dokazi su kod vase cerke...

Decak se pretvori u goluba a princeza pokaza ti pera koja su bila iscupana sa njegovog krila. Decak se pretvori u ribu a devojka pokaza krljust koja je falila na njegovom telu. Najzad decak se pretvori u zeca a devojka pokaza parcence krzna koje je falilo na njegovom repicu. Decak se onda vrati u ljudski oblik a kralj rece da nadju carobnjaka i da ga bace u tamnicu zbog prevare koju je pokusao da napravi.

Vec sutradan se decak i princeza vencase... Kralj je poslao svoje sluge da brzo dovedu i decakove sestre pa su se svi zajedno veselili i bili srecni jos dugo...

LISICA I RODA

Lisica primeti u prolece novopridoslu rodu, pristupi k njoj
i zaprosi je da joj sto lepo, iz daljnih mesta kroz koja ona
prolazi, kaze. Onda ova otegnu dugacko i prostrano kazivanje,
kakve se bare i ritovi u Indiji i u Egiptu nahode, i kakve su
u njima zabe; predje u Kipar, cuvenu Grcku, Makedoniju i Dalmaciju
pa kaze kakve su tuda planinske zabe i zelene zabice sto se i na
drvece penju, i kakvoga su koje ukusa. "Ala si ni za sta, kad
iz tolikih mesta drugo kazati ne znas nego kakve su gde zabe",
rece joj lisica, okrene joj rep i ode.

Pouka - razuman svugda gledi da sto pametno vidi, pozna i nauci,
kakovi su gde ljudi, njihove naravi, obicaje i upravu, nauke,
umetnosti, zanimanja i zabave... Ko trazi razum, razumniji kuci
dodje, a lud se ludji vrati nego sto je kad podje...

Ezop

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović

LEGENDA O LIONGU FUMU


Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kucu, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
- Nešto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
- Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
- Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
- Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznuci za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajaše ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i reče:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kuci. Uze prosena brašna i ispece nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A gradani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
- Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovoriše oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako ćemo svirati? - upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
- Da pojedemo srž palme - predložiše mu ljudi.
- Kako ćemo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
- Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odlučiše lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Držeci u rukama luk i strele, on im reče:
- Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
- On se dosetio, šta cemo sad?
- Idemo kući - odluciše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
- Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
- Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
- Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladic pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
- Zašto si došao?
A pošto mladic reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
- Od čega ti možeš da umreš?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti - odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne uciniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a trece noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dodoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dodoše u grad i ispričaše:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga - ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

(Afrika - Svahili)

Mašnica
Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.
- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.
- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.
Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.
- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.
Tata joj je objasnio.
- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija, to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.
Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.
- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?
Kad ju je Tino pogledao, začudio se.
- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.
- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.
- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.
Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:
- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!
Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu mogli vidjeti.
(Ivica Smolec)

ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)