Miroslav, Mika Antić

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miroslav, Mika Antić

Počalji od Stela taj Pet Okt 02, 2009 11:55 pm

First topic message reminder :

Svakog jutra po jedna odlicna biografija
Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić
avatar
Stela

Broj poruka : 91
Datum upisa : 02.10.2009

Nazad na vrh Ići dole


Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:12 pm

Odluka

Zivot je sve nesto iz pocetka,
juce i prekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje dve iste srede.
Pa cemu onda razocarenja?

Ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i gorak,
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis ...
divnije letis.

Ko je video da decak pati?
da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati,
da volis bolje da volis jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do neba smesis!

Nema na svetu dve iste srede
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi drukcije vrede.

Zivi se svaki put iz pocetka,
zivi se da se nikad ne pada,
da budes snazniji posle oluje,
i da se u tvom sruc vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje !

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:13 pm

Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi. Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.

Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin. Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski , pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Mile me je obozavao. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke ... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.

Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: los je djak zato, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.

Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete, to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga Baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci: Mir! Ide Cohano! Dete ce okrenuti glavu najeziti se i zaspati. U kucama Garavog sokaka u Pancevu tih prvih ratnih noci neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.

- Cohano jede svece - kazu oni. - Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost ...

Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce. Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.

Dogodili se da smo jednom , vracajuci se tako, sreli nemackog vojnika. Jednog od ovih nasih domacih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u slemu, pod oruzjem, a jedva sest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah cinilo mi se cak dobrocudno. Uperio mi je pusku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

- Cega se to vas dvojica igrate?
- Nicega - rekao sam. - On se boji, a ja mu cuvam strah.
- A sta je on tebi, kad mu cuvas strah? I dalje se smeskao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspem na prste.
- A koga se to bojis - upitao je Mileta.

Mile je cutao i gledao u zemlju.

- Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice - kazao sam dizuci se i dalje na prste kao da cu poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
- A ti se ne bojis?
- Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati - rekao sam.
- A gde je tvoj stariji brat?
- Nemam ga, gospodine vojnice - kazao sam. Zato se i bojim kad sam sam ali pred ovim decakom to ne smem.

Ne prestajuci da se smeska vojnik me je poveo ulicom, isao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekivao je, valjda, da cu zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, nista drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaces bez nosa.

Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske druzine. Oni to zovu: muzicka kapela. Druzim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako. i jos ponesto izmisljam i sad vec, polako neki dobri orkestri kao sto je Tugomirov ili Janike Balaza, Zarkova Banda, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.

- Iz postovanja - kaze mi basista Steva iz Silbasa. - Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo vec godinama lutam i izmisljam pesme Roma. Romi - to je isto sto i Cigani, samo sto na ciganskom Romalen znaci i: ljudi. I uvek se pise velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo u onom svetu mraka, korenja i tisine, kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.

Uvek ga je tako mnogo zeleo.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:15 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:18 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:19 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:23 pm


_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:26 pm

Moja omiljena pocinje ovako:
"Ako ti jave umro sam
a bio sam ti drag
da li ce odjednom u tebi
nesto posiveti
na trepavici magla
na usni pepeljast trag"

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:27 pm

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:29 pm

Danijela




Svi imaju usred glave,
nesto cime misle.

Neko ima zelen mesec.
Neko ima zuti dukat.
Neko kolac, neko prsten,
ili zlatnu mindjusu.

Svi imaju usred glave
neku lepu pamet..

Ja u glavi imam jedno
sasvim prazno - nista.
Sve sto stavim pod celo
- u to nista propadne.

Takvo mu je otvoreno dno
od te moje glave.

II

Svi imaju usred grudi
nesto cime zive.

Neko ima crven cvet,
Neko ima slatku pcelu.
Neko sunce, neko potok,
ili saren propeler.

Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.

Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nesto zivo
unutra.

Lepo mozes da ga cujes
kako kuca pod kosuljom.

Ako mislis da je srce
- varas se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:29 pm

..A onda i prva ljubav



1



Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim vejedno dali zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.


Junaci,
nos u jastuk!
Nek masta kao lokomotiva leti!
razumem sve vase brige
i nespretnosti
i strah,
i evo: pomazem danas svakom da se seti
sto se bez razlog duri i smeska u isti mah.
Junaci ,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati sta je.
Vazno je da nesto postoji i da to nesto traje
i kazem:
bas nije nagovaranje
Ko nece dalje da slusa - neka zapusi usi.
Vazno je sta je skriveno u nama,
u dusi.


A ova pesma je oko sto vidi i kroz tamu.
Nju neces prevariti kao tatu i mamu


2


Evo o prvoj ljubavi jos samo nesto malo:
nek ne zaboravi niko - ona je iapk vecna.
Ona je kao nebo sto se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala recna.
Ona ce ostati sramezljiva i vitka
u nekim buducim staricama
koje sad krisom sanjaju odrezane vitice
i zure da zavrse sve zadatke na vreme,
i u nekim buducim penzionerima
koji gaze po blatu i skakucu po baricama,
skupljaju slicice fudbalera
i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme.
Ona je najlepsa ljuljaska izmedju
radosti i samoce
kad se najvise hoce,
a niko ne zna sta hoce.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prodju mnoge lepote
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostace negde u oku,
u nekim obicnim stvarima,
u pozutelim spomenarima
kao vecno novi nepoznati svetovi.


Zato i vredi sanjati,
zato i vredi zeleti,
- sta nas se ostalo tice!


Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti
ove sarene reci koje na pesmu lice.


3


Najzad,
u prvoj ljubavi radja se i prva bora
ovde negde na celu
i celog zivota te prati


Radja se prva tuga i prva ljubomora
i prvi put se pati.


I odjednom ti drugcije izgleda citav svet.
Nesto u glavi gori,
nesto tutnja
i vri.
To nije kao matematika.
Tu su dva i dva cesto - pet
A cesto - nisu ni tri.


Ne pitaj zasto odkud odjednom kosava brise.
To mozda i nije vetar.
To prva ljubav uzdise.


Ne pitaj odkuda kise odjednom pljusnu jace.
To mozda i nije pljusak,
vec neko zbog ljubavi place
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljeni rucak i kao okeani.


Uostalom
sta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kazi,
a ako nije isto - onda sve se ovo ne vazi...

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:29 pm

O CEMU PRICAMO DOK SETAMO


O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:30 pm

mreža

I
vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas
dvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu. da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.


II
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda. otkrio
sam to slučajno.
ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.
ni naučeno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja budućnost ne slutim. to ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.



III
ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

................
XIX

veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti....


mika antić
zbirka: "hodajući na rukama"

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:51 pm

Uspavanka na domaku svitanja
1.

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

2.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekad
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji voz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

3.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

4.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore …
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

5.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

6.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:51 pm

Saputnici
Znam : sve se neće na isti osmeh svesti.
Znam : neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
Crni trag povratnika
I bele stope begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru
Tegleći svako svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako
jedan uz drugog,
nemo,
po istoj cesti vučemo živote i dane.

I uporedo,
Rame uz rame,
Idemo.
I jedan drugog nikad ne prestižemo.

I trpimo se koliko god umemo
I lagaćemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim putem na dve suprotne strane

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:51 pm

Snovi

Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici.
Ja imam samo san, običan malecki san
u kome za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim,
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvedo i ptico,
uopšte - celi svete,
divno je kad se u nama čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nešto graorasto i zeleno u glavi.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:52 pm

Oči

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra....

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:52 pm

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena,sama neprimetna,bleda.
Ej,zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...
Ej,zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja,

jer kada si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:53 pm

Pustinja

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.


Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:54 pm

Necu da studiram pravo, jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca

Ni medicinu, jer nikada ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode, koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnostvu?
Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe ce ostati iste ulice i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske, i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice:
iz covecanstva.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:54 pm

Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.

Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

Ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:55 pm

"Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru.
Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina.
Neko je dole pronašao novu vrstu života.
U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje.
U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove.
U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu.
Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.
Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju.
Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo hemije.
Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog
zagrljaja.
Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.
Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge
sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?
Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.
Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna.
Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati, ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.
Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan. Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.
Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica.
I ima moje godine i moju tihu upornost.
Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?
Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.
Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.
Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola.
"Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava.
On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama grušalo.
Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri."
Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka.
On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate."
Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu.
Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena.
Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo.
Jedan cvet - bela kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog užarenog uha.
Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete, ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?"
Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako dostojno poštovanje.
On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste Vi vrste?"
Od koje sam ja vrste?
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća.
Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja...
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik.
Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled.
Dečak je i dalje ćutao.
Ovako sam mu rekao:
"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle.
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem.
I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.
Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"
I ovako sam mu rekao:
"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz mene, već lice moga naličja.
Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava, množi se novost već poznatog.
Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da seuobličim u krošnju svoga konačnog?
Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?
Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako seigram. Vidite kako to umem.
Igra je neobičan i nepogrešiv život.
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."
Od koje sam ja vrste?
Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.
Eto od koje sam vrste.
Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni ožiljci, ni starenje.
Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu.
Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje I blaži nesklad boja.
Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po meni tišina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.
Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od sopstvene svetlosti.
"Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen.
Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumski požar, poplavu ili smrt.
Ali to nije dovoljno.
Mučite se da mislite dalje od odmišljenog.
Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore?
Da li se okean muči dok brsti stenovite obale?
Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju?
Da li se vetrovimuče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo?
Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo.
I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju."
Sedeli smo do svitanja.
On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da seprodje kroz tvrdo. Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet.
Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj nemoći.
Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a preziru?
Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negdenaučiti.Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se uplaninu.
Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledanu neobično, smeta njegovoj običnosti.
Gledao sam ga zbunjeno:
"Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh".
On se zamisli začas i reče:
"Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh. Mučim se da ga savladam.
Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se u čoveka."
"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, I ako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao.
Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi."
"Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno, isuviše ste brbljivi.
Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči.
Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivam razmišljanjem."
I ovako je rekao:
"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih,
lišenih nepotrebnog.
Sve teže se odlučujem na upotrebu govora.
Velika je to smelost i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditi se kazivati.
Sjaj i dragocenost vatre.
Nemir lišća i oblaka.
Čvrstina i grč planine.
Istrajnost jezerskih voda.
Dah vetra u dolinama.
Miris sunca u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.
Govor je opasna umetnost."
A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči?
"Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude."
A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život?
"Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."
A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?
"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu."
Tako mi je govorio.
Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.
Jesam li išta primio?
To što u sebi nosimo, prevazilazi dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora.
Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom.
Ko ume tako da odluči, taj ima oslonac u nevidljivom.
Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo da mu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem.
Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote.
Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo?
Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome.
Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.
Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su
neukaljane.
Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.
Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe.
Da je nikad više ne upotrebim uzalud.
Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.
Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite.
Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te reči.
I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.
Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.
Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre.
Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.
Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim korenje. Skoro sam se udavio.
I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija.
Reč: ptica.
I reč: hleb. I sreća. I ljubav. I istina.
Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju.
Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh.
Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neuki um?
Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka, sloboda ili život.
Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi, žureći polako i oprezno.
Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.
Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim kroz okoštali vazduh i rskavicu nevidljivog.
Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka?
Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti.
Vreme je da
odrastem bar do sopstvenog temena."

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:56 pm

"Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca
Na istoj cesti uvek će se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca.
Hodaće oba u jednom istom smeru,
Tegleći svaki svoju drukciju veru.
Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
Po istoj cesti teglimo živote i dane.
I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane."

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:56 pm

"Kako se sanja

Treba nešto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude baš ovako i onako,
već da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
ONDA-TAKO.

Kad krajičak levog oka sjaj zalije,
kad krajičak desnog oka bol zalije,
kad krajičak levog uha dah zalije,
kad krajičak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: šta li je,
NI: čemu je,
NI: da li je?

Uzmi malo sna u šaku
i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš:TO JE.

Koje?
Moje ili tvoje?
NE BENAVI,SVETE PLAVI,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje."

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:56 pm

Mogućnosti

1.

Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci
celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces
stopalima.
Isto je tako i sa tezinom saznavanja.

Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala
dok je, nosena vetrom, slusala kinesku
poslovicu: "Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lishce u svilu."
Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolecnim paucima da nije
vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Vazna je upotreba niti.
Jos nisam nosio kosulju od paukove svile.

2.

Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traze u vecem i zajednickom.
I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve."

Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto
se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto
postoji ponasanje coveka, sine moj,
tako postoji i ponasanje njegovih misli.

Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: "Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudroscu, a ne naukom".
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: "Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnoscu".

3.

Kjerkegor kaze: "Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde".
A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je
ispod toga nesto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.

Ovako kaze Bak: "Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"

Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti
objasnim neke stvari.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Pet Okt 30, 2009 6:56 pm

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu