Miroslav, Mika Antić

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Miroslav, Mika Antić

Počalji od Stela taj Pet Okt 02, 2009 11:55 pm

First topic message reminder :

Svakog jutra po jedna odlicna biografija
Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić
avatar
Stela

Broj poruka : 91
Datum upisa : 02.10.2009

Nazad na vrh Ići dole


Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:12 pm

Odluka

Zivot je sve nesto iz pocetka,
juce i prekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje dve iste srede.
Pa cemu onda razocarenja?

Ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i gorak,
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis ...
divnije letis.

Ko je video da decak pati?
da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati,
da volis bolje da volis jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do neba smesis!

Nema na svetu dve iste srede
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi drukcije vrede.

Zivi se svaki put iz pocetka,
zivi se da se nikad ne pada,
da budes snazniji posle oluje,
i da se u tvom sruc vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje !

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:13 pm

Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi. Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.

Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin. Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski , pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Mile me je obozavao. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke ... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.

Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: los je djak zato, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.

Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete, to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga Baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci: Mir! Ide Cohano! Dete ce okrenuti glavu najeziti se i zaspati. U kucama Garavog sokaka u Pancevu tih prvih ratnih noci neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.

- Cohano jede svece - kazu oni. - Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost ...

Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce. Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.

Dogodili se da smo jednom , vracajuci se tako, sreli nemackog vojnika. Jednog od ovih nasih domacih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u slemu, pod oruzjem, a jedva sest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah cinilo mi se cak dobrocudno. Uperio mi je pusku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

- Cega se to vas dvojica igrate?
- Nicega - rekao sam. - On se boji, a ja mu cuvam strah.
- A sta je on tebi, kad mu cuvas strah? I dalje se smeskao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspem na prste.
- A koga se to bojis - upitao je Mileta.

Mile je cutao i gledao u zemlju.

- Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice - kazao sam dizuci se i dalje na prste kao da cu poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
- A ti se ne bojis?
- Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati - rekao sam.
- A gde je tvoj stariji brat?
- Nemam ga, gospodine vojnice - kazao sam. Zato se i bojim kad sam sam ali pred ovim decakom to ne smem.

Ne prestajuci da se smeska vojnik me je poveo ulicom, isao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekivao je, valjda, da cu zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, nista drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaces bez nosa.

Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske druzine. Oni to zovu: muzicka kapela. Druzim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako. i jos ponesto izmisljam i sad vec, polako neki dobri orkestri kao sto je Tugomirov ili Janike Balaza, Zarkova Banda, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.

- Iz postovanja - kaze mi basista Steva iz Silbasa. - Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo vec godinama lutam i izmisljam pesme Roma. Romi - to je isto sto i Cigani, samo sto na ciganskom Romalen znaci i: ljudi. I uvek se pise velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo u onom svetu mraka, korenja i tisine, kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.

Uvek ga je tako mnogo zeleo.

_________________
Umetnost življenja sastoji se u večitom pretvaranju ružnog u lepo.
avatar
Wedrana
Admin

Ženski
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav, Mika Antić

Počalji od Wedrana taj Ned Okt 11, 2009 10:15 pm