Miroslav, Mika Antić

First topic message reminder :

Svakog jutra po jedna odlicna biografija
Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.


Miroslav Antić

Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al' ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tu?e
malo u tvoju glavu u?e,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo pa... pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

(Antić)

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

(Miroslav Antić)

LJUBAV

Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obicne srece i nemam obicne grehove.

Podelicu sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku sto se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
- Svejedno lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni cinovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tuzna divota
vas sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - zivota..."

Zavoli trag moga osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti.
Budi uz mene kad odem.

Antic

Čarobna pesma

Često te tako vidim.
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa

DRHTAVA PESMA

Osecam:nesto u meni raste
pomalo bolno-pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestizu
Nesto traze.
Od njih se na usni dah uzari.
Ja ne znam sta cu.
A tata kaze:
jos si ti balava za takve stvari.

Osecam:nesto u meni prska
kao kad pupoljak zenice siri.
Zasumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog uopste ne pomaze.
Dusa se kikoce i krvari.
Nesto me muci.
A tata kaze:
jos si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda-kao dve tople znacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak ludje i draze.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece.
A tata kaze:
jos si ti balava za takve stvari.
Prirodo,cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj-ja cu od tebe vise!
I neka siroko u nama dvema
ogroman ruzicast vetar dise.
I luduj,prirodo!
Zri naopako!
-Samo mi nemir ne pokvari.

Volim te sto si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.
_________________

Samnom se može

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao,
a nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
možda postoje izvesni znaci,
ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Samnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe,
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
vec da slobodno jedrim kroz sopstveno
pijanstvo, prepušten sunčevom vetru,
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Samnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće,
ponekad izmislim sadašnjost
da imam gde da prenoćim.
Isuviše sam video da bih smeo da tvrdim,
mnogo sam saznao da bih imao i jedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
samnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Samnom je čudno čak i umreti, ja se ne završavam.

SAPUTNICI


Znam;sve se nece na jedan osmeh svesti
znam:nece svima jednako biti sunca

na istoj cesti uvek ce se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca

hodace oba u jednom istom smeru
tegleci svaki svoju drukciju veru

pa i mi tako,jedan uz drugog,nemo
po istoj cesti teglimo zivote i dane

i uporedo,rame uz rame idemo
i lagacemo kako se razumemo

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne
strane.

Mika

Evo, najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.
U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog decaka.

Ako znas ko ga salje,
sta da ti pricam dalje,
ako ne znas ko ga salje
sta te se tice dalje.

Vojvodina


Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Žmurke


Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija...
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima...
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja...
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke...
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Toliko ličim na Dunav...

Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda. Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

Miroslav Antic

1.

Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.

Mozda to znači postići
ono što ne može svako:

da život ne bira nas,
već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi:
tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oči lišća
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,
zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlashica.

11.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sređe i tuge
uvek drugačije istovetne.

Po secanju, iz glave...

'mozda je vazno i to da znamo
covek je zeljan tek ako zeli
i tek onda kada damo sebe
tek tada mozemo biti celi...`

,Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.

To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.,,
Mika Antić

...Svoju snagu prepoznaceš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samocu...

Mesecevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Kada mi nedostajes

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio:
postoje reci bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te zacikuju da nešto neceš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se cvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe carolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika cudesna
znacenja svega što izgleda isto.

Reci su iskracale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao cudo svih cudenja.

Neke davne zvezde

Stari put od lisca sav zut
Noc na putu tom
San od zvezda tako je zut
San u oku mom

O znam ja, o znam ja
Jos pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, dok cutim i tonem u san

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, cutim i tonem u san

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoci mojoj i snu

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
“Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.