Ovo sam ja

First topic message reminder :

Mnogo je toga bilo, što sećanja, više i ne dotiče....Trudim se, da poglede unazad zaustavim, i krenem. Znam kuda i kako..
.Kažu, da postoje stvari koje te mogu taći do dna, da izmame najtananije pretince naše duše...
Iskažem li to rečju, neće vas dirnuti kao što mene jeste...
Možda je to bio moj najtananiji pretinac duše, moj sopstveni pakao, koji je naterao sve u meni da padne, ustane i bori se..Ne dožive svi na isti način trenutke, koji vas sapletu tako jako, u zivotu, da se prosto nađete u nedoumici da li živite ili ne. Ali, svakako je istina da nas natera da doista, iskreno, duboko i sami sa sobom porazmislimo o svom daljem bivstvovanju...
Godine udaljenosti dele sve te stvari od mene. I sada, mogu da ih sagledam možda , baš onako kako su i trebale biti. Ne govori iz mene pesimizam i razočarenje, mislim da nikada i nije, ali svaka greška na svetu ima i svoju drugu stranu, onu poučnu – pozitivnu...

VERUJEM, ŽELIM I ZNAM!

Toliko ličim na Dunav...

Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda. Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.
Mika A.

Kratka poučna priča nepoznatog autora o mudrosti, ljubavi, ludosti.

Ljudske osobine igraju žmurke.

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je dosada zevnula treći put,ludost je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"

"To je jedna igra", započela je objašnjavati ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje .
Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali,nisu se svi hteli igrati.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.

"Jedan, dva, tri..." počela je brojati ludost.


Prva se sakrila lijenost, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senu uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta.

Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!

Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana.Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.

Kada je ludost izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište,jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena.

Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebičnost se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.

Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu . Sa sumnjom joj je bilo još lakše ,jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište ,pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.

Tako je ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.

Talent u zlatnom klasju žita, teskobu s u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

Samo ljubav nije mogla nigde pronaći.

Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak.

Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo ljubavi oči.Ludost nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz ljubav
i pomagati joj.

Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost,ludost je prati gde god ide

Dohvatio sam zvijezdu nad Dinarom

Dan se probudio prije mene. Iznenadjujuca svjezina usetala se kroz sirom otvorena vrata i prozor moje sobe na prvom spratu hotela Lei gore na putu za Paltinis. A Paltinis je izvanredna ljepota. Ona koju možda samo slucajno možes sresti prolazeci nepoznatim prostorima jos manje poznatih zemalja sa svojim beskrajno dugim i lijepim ski stazama koje su sada vec podobro obrasle zelenom travom, mnogobrojnim hotelima smjestenim dole u kotlini, velikom broju malih lijepo uredjenih kafica i prodavnica suvenira.
Mrzovoljno sam se onako go kakav vec spavam u hotelima okrenuo odgurnuvsi i ono malo pokrivaca koji je bio na meni. Opruzen cijelom svojom duzinom koja je nesto duza od kreveta posmatrao sam vrhove susjednih borova koji su bili prve i jedine komsije. Prelijep prizor, pogotovo za jutarnje budjenje. Osjecao sam i lagano peckanje svuda po tijelu. Crvenilo po skoro cijelom tijelu je prelazilo u onu tamnu boju kakva za ovo doba godine i nije bas uobicajena, ali ako prethodno nekoliko dana boravis gore na vrhovima planine ta boja mu dodje nesto sasvim normalno jer na planinama se ionako brze pocrni.
Bio sam zadovoljan i potpuno opusten.
Ostalo je jos nesto vise od sat vremena do dorucka. Tako smo sinoc po odlasku na spavanje dogovorili. Naci se na dorucku u restoranu dole skoro pa u podzemlju ili jedan sprat nize od nivoa recepcije. Ona je spavala u sobi 28, moja je bila 30 a kolega je bio u sobi 31.
Juce smo imali naporan dan i svi smo jedva cekali da poslije sinocnje vecere dograbimo kljuceve soba i jedni drugima poželimo ono kratko laku noc.Uz sve to poslovi koje vec radimo ponekad znaju krenuti i u nezeljenom pravcu pa to iziskuje od svih nas onu vrstu angazovanja koja u covjeku ostavlja dozu nemira ma kako da neki problem rijesite. Na kraju krajeva ovo je velika zemlja a nasi poslovi su sa velikim trgovackim lancem sto cijeloj prici uvjek daje jos i dodatnu dozu nekih nepisanoh obaveza ili opreznosti.

Upalio sam TV i pokusao pronaci kanal na kome cu moci nesto od onoga sto se prica i razumjeti. Uzalud sam listao i taman kada sam pomislio da trebam odustati cujem nesto sto mi zazvuca sasvim poznato a na ekranu je bila scena nekog lovca u nekoj ruskoj stepi.
Dersu Uzala, pomislih, citao sam to jako davno u originalu na Ruskom posto je u to vreijeme tamo preko puta Ekonomskog u Sarajevu bila super opremljena knjizara u kojoj sam se zaista i nakupovao i nacitao dobrih ruskih originala .
TV Kijev stajalo je u desnom gornjem uglu ekrana a upravo je isla reklama za film koji ce biti prikazan veceras.
Opruzen potrbuske sa rukama ukrstenim ispod brade pokusao sam ne gledajuci razumjeti sve o cemu se na TV pricalo. Uspjevalo mi je i bio sam zaista zadovoljan.
Razmisljao sam o vremenu koje sam živio u Sarajevu za vrijeme studiranja, o vremenu u kojem sam znao napraviti nekoliko krugova trojkom onako iz cista mira, o vremenu u kojem sam volio mnogo djevojaka, Mirjanu, Miladu, Nadu, Edinu, Sandru, Jasminu, Selmu, Zrinku, Editu,…o vremenu kada sam promasio kos u poslednjem sekundu i kada mi je pola dvorane ybalo majku, o vremenu kada sam sakupljajuci becarce i napjeve od raje iz studenstskih domova u Nedzaricima, na Bjelavama i onog malog Valtera na Vracama, sakupljao, zapisivao i slao u ondasnji Zadrugar koji je sve to objavljivao i placao mi lijep honorar na moj racun u Jugobanci na Grbavici.

Iznenada sam osjetio samo njezan dodir usana na desnoj strani mojih vec dobro preplanulih ledja. Okrenuo sam se i ugledao nju kako svlaci neki blijedoplavi brushalter i baca ga na pod. Peskir koji je imala oko kukova je samo raspustila i ostala kao od majke rodjena.
Malo je reci da je bila lijepa. Preplanula slicno meni ali ne posvuda. Ta bjelina koje se jos moglo nazrijeti izmedju njenih nogu i na grudima joj je prelijepo stajala. Carobno lijepa sa prekrasnom dugom kosom i usnama koje su me uvjek podsjecale na usne onih africkih žena koje lice na nase ali su malo izazovnije, kao u etiopljanki naprimjer, socne, pune...

Otkud tebe ljepotice, upitah onako reda radi.
Pa terasa je zajednicka, zar nisi video, mora se doduse preskociti ta ogradica ali za mene ovako dugonogu to je samo da se prekoraci i ja prekoracila. Naravno da sam prethodno videla da su ti prozori i vrata sirom otvoreni a ionako nigde žive duse nema. Ovde je tako lepo, ovde vreme ne tece a do dorucka imamo jos skoro sat vremena.

Polagano se spustala na mene dok je pricala o tome kako joj je noc bila teska i kako je htjela vec sinoc ili nocas u neko doba nocipreci kod mene ali nije znala da li je sve otvoreno, ...a da sam znala...poljubila me strasno i dugo. Taj osjecaj nikada ne može covjek opisati, tu ljepotu kada dvoje iznenada postanu jedno tamo negdje daleko od ociju cijelog svijeta predajuci se jedno drugome istinski i iz sve snage. Otvorenih ociju smo jedno u drugom gledali strast i slast, i njeznost i grc i onu slatku bol, i taj znoj koji nam se lijepio posvuda i cinio svako mjesto gdje se dodirnemo cvrscim i jednim.

Nekada davno sam bio na Dinari. To je bilo jedan jedini puta u mom zivotu ali sam tu noc na Dinari zapamtio i sjecat cu je se cijelog zivota jer takvu ljepotu covjek naprosto ne može zaboraviti.
I evo sada daleko, sasvim daleko ili bar dovoljno daleko od Dinare u jednom trenutku, kada je ljubav postala toliko snažna ugledao sam te zvijezde nad Dinarom, u vedroj noci one koje su tu na dohvat ruke, i za koje nam se zaista cini da ih možemo dohvatiti.

Zaplovio sam tim beskrajem zeleci da dohvatim nekoliko najsjajnijih zvijezda tu tik nad Dinarom i plovio dugo prelijepim beskrajem nad jos ljepsom planinom i uspio sam dohvatiti jednu od njih, onu najsjajniju. Snažno sam je zagrlio, iz sve snage i potrajalo je to malu vjecnost, sve dok odjednom nisam klonuo od ljepote.

Kako je bilo super, kako si samo snažan, progovorila je, tako sam se opusteno nauzivala i ispraznila sav taj naboj i energiju koja je u meni bila. Nenadmasan si, i drago mi je da smo se imali ovako iznenada.

Iznenada je uvjek najlepse, pricala mi je dok smo stojeci pod toplim tusem skupljali obilnu pjenu i tom pjenom kupali jedno drugoga. Kada je i te pjene nestalo sa nasih tijela rekao sam joj da se spremi za iznenadjenje. Hajde, spremna, rekla je.
Zavrnuo sam slavinu sa toplom vodom do kraja a ledena voda je pojurila svom snagom. Samo je vrisnula kratko i pripila se uz mene. Jao bre ti si lud. Uh kako je supeeeeeeeeer. Ovo nisam nikada dozivjela govorila je dok se grcila cvrsto pripijena uz mene.

Nas dvojica smo koji minut prije 9 sjedili zavaljeni u duboke fotelje u foajeu drugog sprata. Izasla je tacno u 9, obucena u predivan plavi komplet sa suknjom nesto iznad koljena. Svjeza, lijepa i nasmijana prisla nam je i rekla.
Dobro jutro, kako ste spavali.
Super, odgovori moj kolega a ja sam gledajuci kroz prozor jos uvjek razmisljao o onim zvijezdama u onoj nocinad Dinarom i bio siguran da sam onu koju sam pozelio te nocidohvatio. Zaista.

Anđeli ne postoje

Sjećam se kako je lijepo bilo proslaviti novu godinu sa njom, kada smo plesali na ritmove muzike, imao sam je u rukama i želio da vrijeme barem uspori… Razgovarali smo o nama, razmjenjivali nježnosti prstima, znali smo da se rodila nova i prekrasna ljubav!

Danas se kroz nijansu boli sjećam njenog izgleda, tako gracioznog, lijepih oblina, prekrasno lice… bila je lik iz bajki i snova! Imala je sve, bila je puna energije i radosti, sa svega 22. godine radila je kao menadžerica i organizatorica, pohađala fakultet a doma je bila desna ruka mami.

Bila je snažna u životu, a opet tako krhka. Srce joj je bilo meko, suosjećala je moje teške trenutke, bio sam joj rame za plakanje i mjesto sigurnosti. Zavolio sam je, pružio joj ljubav, sigurnu luku u životu. Priznala mi je da sam joj najveća ljubav u životu…

Zajedno smo bili svega 13 mjeseci, trinaest nezaboravnih mjeseci. Živjeli smo jedan za drugoga, svaki naš susret je bio pun sreće, ljubila me tako nježno sa osjećajem, svaki put na rastanku me pogledala u oči i rekla koliko me voli, da ću joj jako nedostajati.

Živjeli smo dvadesetak kilometara daleko pa je ponekad zaredalo i nekoliko dana da se ne vidimo. Ona je radila, ja sam radio, radno vrijeme nam se nije poklapalo, ali smo znali svaku dužu razdvojenost nadoknaditi! Tješili smo se kako će doći naše vrijeme, kako ćemo se napokon uzeti, kupiti zajednički stan i razmišljati o obitelji…

Podigla mi je moral, dani su mi bili puni optimizma, od nje sam dobivao ljubav koja mi je ispunjavala život! Vjerovao sam joj uvijek i u svako doba, ona je bila stvorena za mene! Svu svoju budućnost i sreću vidio sam u njoj, u njenim očima i njenoj duši.

No jednoga dana ona je bila organizatorica koncerta u mome gradu. Došao sam je kao i uvijek pozdraviti, vidjeti… Imala je mnogo posla pa me je zamolila da je pričekam na tribinama, da će doći prvom prilikom. Nakon dvadesetak minuta došla je, skupila je hrabrosti da mi kaže najgoru vijest u mome životu, a vjerujem i užasnu za njen i njeno srce…

Prilazila je pažljivo sa strahom u očima i nesigurnosti u hodu, samom pojavom mi je govorila o boli. Pitao sam je veselo da je oraspoložim jer sam pomislio da je umorna od posla: „Srce, dali si mi umorna? Pa znaš da mi je važno da si vesela!“

Pritisnula je zube i oči, sjela pet mjesta od mene i nije rekla ništa, samo je gurnula ruku u džep. Zabrinuo sam se, brzo sam ustao i prišao joj i htio je uhvatiti za ruku. Srce mi je lupalo od straha… Pa što je?! Pitah je. Izvadila je ruku i izvadila pozitivan test trudnoće. Ostao sam gledati u test, a misli i sjećanja su mi kroz glavu prošli poput munje, znao sam da nisam otac jer smo pazili na sigurnost u odnosima. „Pa, pa kak…?“ prekinula me u pitanju i samo kroz plač odgovorila: „da, nisi ti“ i pobjegla od mene.

Užasna bol je prostrujala kroz mene, sjeo sam na njeno mjesto i osjećao da će me svijet ugušiti, nisam mogao ni zaplakati, samo me obuzimala bol. Stisnuo sam zube i ostao sjediti sve dok nisam došao k sebi. Tada sam zaplakao… Vidio sam je još jednom dolje, ponašala se kao da je nije briga za mene, ni da više nemam što tražiti… , ja sam htio objašnjenje, htio sam je pitati dali je moguće što popraviti, ma samo da budemo zajedno sretni. Gdje sam pogriješio, zašto joj nije stalo do mene, tko je taj sretnik… a bila je žena iz snova, prva za koju sam bio spreman izgubiti život, prva koju sam mogao voljeti svom dušom, prva koju sam iskreno želio, i kojoj sam uistinu vjerovao! … a ona je to znala.

Sada je sve propalo, svi moji snovi, sve moje želje i moja budućnost, jer ona više ne može biti moja!

Danima i mjesecima sam u duši tugovao. Prošlo je od toga dana nepune četiri godine. Saznano sam da je njen suprug bogataš, da žive u Švicarskoj i da je vlasnik jedne uspješne tvrtke.

Srce mi još nije ispralo sve te duboke osjećaje prema njoj, živim bez nade i egzistencije. Svaka vjera u ljubav je nestala, ostala je samo siva slika svijeta i ljudi u meni.

Od tada kada sam shvatio da život nema smisla bez ljubavi odlučio sam živjeti još samo za brzinu i brze motore da gledam smrti u oči… jer me nikada više neće biti strah

ЗОВЕМ СЕ...


Постојала сам прије него је било што постојало у Свемиру, постојала сам прије природе, прије човјека. Била сам усамљена, хтјела сам подијелити све ово што носим са собом кроз небројене вјекове и створила сам свијет који сам хтјела да се мојим именом зове.

Увукла сам се у море и језера, у ријеке и потоке, у планине и бескрајна поља, у шуме и пропланке. Ја сам она у којој се умивате, ја сам она у којој лице своје огледате, ја сам она коју удишете.

Волим доћи изненада, када се не надате, волим вам одузети дах, волим вам одузети моћ говора. Волим кад вам срце брзо закуца, кад вам кољена клецају, када често изговарате несувисле реченице. Волим кад због мене радите непромишљене ствари, када се смијете као дјеца, волим када шетате ливадама и берете ријетко цвијеће. Волим када сте радосни због мене, волим када због мене пјевате, волим када због мене пјесме пишете, када због мене приче измишљате којима ниједна бајка равна није. Али сам тужна када ме се бојите.

Тукли сте ме, мучили, затварали у тамне клијети, избацивали из храмова, остављали ме гладну и жедну, заклањали сте сунце од мене, слали вјечне кише и тмурне облаке, крали сте дуге од мене. Везивали сте ме ланцима, нисте ми дали да се сирим и развијам, говорили сте чак и да не постојим. Нисте вјеровали у мене, измишљали сте страшне ствари само да прикријете моје име, палили сте, пљачкали сте, убијали сте. Али све сам због вас издржала.

Нисам се бунила, плакала сам у тајности да ме не видите несретну, да вас не растужим. Све ланце сам покидала, све сам облаке растјерала, непримјетно, тихо и тајно, да се не препаднете. Шуљала сам се као мио лопов око ваших срца, омекшавала ограде које сте постављали и мислили да се неће моћи никада више уклонити. Брисала сам сузе с ваших лица када сте мислили да вам их нема тко обрисати, тјерала на смијех када сте мислили да чете вјерно плакати, тјерала вас на говор и тада када бисте се зарекли на вјечну шутњу.
Не бојте се…

Примите ме у своје дворове, отворите ми ваше храмове. Припремите посуде душе своје да вам их испуним радошћу и весељем. Ја ћу бити ваша молитва, ја ћу бити ваш вид када не видите, ја ћу бити вас слух када не чујете, ја ћу вас нахранити када огладните, ја ћу вас напојити када ожедните. Ја ћу бити ваша свјетлост у мраку, ја ћу бити пут по којим ћете ходити када будете мислили да пролазите непознатим предјелима.

Не бојте се. Отворите срце и примите ме у себе. Јер сам ту. Јер постојим. Зовем се Љ У Б А В, само ме позовите и бићу ту.

Jedanaest minuta


Iz Marijinog dnevnika

Kad sretnemo nekoga i zaljubimo se, imamo utisak da je čitav svemir s tim u saglasnosti; danas sam se u to uverila pri zalasku sunca. Međutim, ako nešto krene naopako, ne preostaje više ništa! Ni čaplje, ni muzika u divljini, ni ukus njegovih usana. Kako je moguće da tako naglo iščezne sva lepota koja je domalopre bila tu?

Život je vrtoglavo brz; može u deliću sekunde da nas baci s nebeskih visina u najdublje dubine pakla.

***

Moj cilj jeste da spoznam ljubav. Znam da sam, dok sam volela, živela punim životom, i znam da sve ono što sada imam, koliko god zanimljivo izgledalo, ne uspeva da me prene iz mrtvila.

Ali ljubav je strašna: gledala sam svoje prijateljice kako pate, i ne bih želela da i mene to zadesi. One koje su se ranije podsmevale meni i mojoj nevinosti, sada me pitaju kako uspevam tako vešto da vladam muškarcima. Na ta pitanja se samo smešim i ćutim jer znam da je lek gori od samog bola: jednostavno, ne zaljubljujem se. Svakim danom sve jasnije uviđam koliko su muškarci slabi, nestalni, nesigurni, nepredvidivi...

Čak su mi i očevi nekih mojih drugarica predlagali ono što sam redovno odbijala. U prvo vreme bila sam preneražena, ali sad smatram da je to deo muške prirode.

Iako je moj cilj da otkrijem suštinu ljubavi, i premda patim zbog osoba kojima sam poklonila svoje srce, uviđam da oni koji su dotakli moju dušu nisu uspeli da probude moje telo, a oni koji su doticali moje telo nisu uspevali da dosegnu do moje duše.

***

Sve mi govori da sam na pragu jedne pogrešne odluke, ali i greške su način postupanja. Šta svet od mene očekuje? Da se ne izlažem opasnostima? Da se vratim tamo odakle sam došla, ne usuđujući se da kažem životu "da"?

Već sam pogrešno postupila kad sam imala jedanaest godina, i kad mi je jedan dečak zatražio da mu pozajmim olovku; od tog trenutka shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svet. Razume se da je to opasno, ali zar je manje opasno od saobraćajne nesreće koja je mogla da se desi mom autobusu, kojim sam četrdeset osam sati putovala dovde? Ako treba nekom ili nečemu da budem verna u životu, pre svega moram biti verna sebi. Ako tražim istinsku ljubav, treba prethodno da se zasitim svih onih osrednjih ljubavi koje sam sretala. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija - a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada.

I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveći se onim što nije moje; bolje je da živim kao da je danas prvi (ili poslednji) dan mog života.

***

Ljubav ne može da se vodi u svako doba. Postoji skriveni sat u svakome od nas, i da bi se vodila ljubav kazaljke sata obe osobe treba da pokazuju isti čas u isto vreme. To se ne dešava svakodnevno. Onome ko voli nije potreban seks da bi se osećao lepo. Dve osobe koje su zajedno, i koje se vole, treba da izjednače svoje satove, strpljivo, uz igre, i "pozorišne" predstave , sve dok ne shvate da je seks mnogo više od susreta; to je "zagrljaj" u genitalnom delu tela.

***

Ljubav nije u drugome, već u svakom od nas i mi je sami u sebi budimo. Međutim, da bismo je probudili, potreban nam je drugi. Univerzum jedino ima smisao ukoliko imamo nekoga s kim ćemo deliti svoja osećanja.
Paulo Koeljo

Sta je to ljubav?!

Kad ti se dlanovi znoje ... srce ubrzano kuca ... a
glas ti zastaje u grlu?
- To nije Ljubav... to je Dopadanje .

Ne mozes skinuti pogled ili ruke sa njega/nje?
- To nije Ljubav ... to je Pozuda .

Zelis ga/je ... jer znas da je on/ona tamo?
- To nije Ljubav ... to je Usamljenost .

-Privlace te drugi ... ali ipak ostajes sa njim/njom?
- To nije Ljubav ... to je Lojalnost .

-Ostajes sa njim/njom ... jer znas da te voli i ne zelis da
ga/je povrjedis?
- To nije Ljubav ... to je Sazaljenje .

Sa njim/njom si ... jer te ljubi ... i drzi te za ruku?
- To nije Ljubav ... to je Nesigurnost .

Da li si sa njim/njom ... jer jedan pogled na njega/nju i srce
tvoje preskace ?
- To nije Ljubav ... to je Strast .

Da li mu/joj oprastas greske ... jer se brines za njega/nju ?
- To nije Ljubav ... to je Prijateljstvo .

Da li mu/joj govoris svakog dana da je jedini/jedina na kojeg/koju
mislis ?
- To nije Ljubav ...to je Laz .

Da li bi se odrekla/odrekao svojih najdrazih stvari samo za
njega/nju?
- To nije Ljubav ... to je Velikodusnost .


Da li on/ona oseca tvoje srce i dira te duboko u dusu ...
tako da te boli jako ?

- Da ... to je Ljubav ! ! !

Da li si sa njim/njom zbog te slepe ... neshvatljive
mesavine bola ... srece i uzivanja ... koja te
privlaci njemu/njoj i cvrsto te drzi ?

- Da ... to je Ljubav ! ! !


Da li bi mu/joj dala svoje srce ... svoj zivot ... svoju
smrt ?
- Da ... to je Ljubav ! ! !

Bio jednom jedan otok na kojem su živjeli svi osjećaji i ljudske vrijednosti : Dobra Volja , Tuga , Znanje ...i medju ostalima i Ljubav....
Jednog su dana shvatili da će njihov otok potonuti , te su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili .Jedino je Ljubav željela ostati do posljednjeg trenutka .Kada je otok bio tren do potonuća , Ljubav je odlučila tražiti pomoć .Bogastvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala : "Bogastvo , možeš li me povesti sa sobom ? " - "Ne mogu , mnogo je zlata i srebra na mom brodu , nemam mjesta . "
Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu ." Ponose , preklinjem te , možeš li me povesti sa sobom " , "- Ne mogu ti pomoći Ljubavi " , odgovori Ponos , " Ovdje je sve savršeno , mogla bi mi uništiti brod ! "
Tada je Ljubav zamolila Tugu , koja je prolazila kraj otoka : " Tugo , molim te povedi me sa sobom " ," Oh , Ljubavi " odgovori Tuga , "tako sam tužna da ne mogu . "
Kada je dobra volja prolazila kraj otoka , toliko je bila zadovoljna da nije niti čula Ljubav kako je doziva .
Tada Ljubav začuje neki glas : "Dođi Ljubavi , ja ću te povesti sa sobom . " Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna , Ljubav se iskrca , a starac ode . Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila pitati starca za ime .Ljubav shvati koliko mu tuguje , te upita Znanje : " Znanje , ti sigurno znaš tko me spasio ? " , " To je bilo Vrijeme " , odgovori Znanje . " Vrijeme " , upitala je Ljubav , " pa zašto bi me vrijeme spasilo ? " Znanje odgovori : " Zato što je samo Vrijeme sposobno procijeniti koliko je Ljubav važna u životu ...

Ljubav-da li je to osecanje koje me sada oduzima dok pokusavam da te

zaboravim,a vec sledeci trenutak okrecem tvoj broj.Telefon zvoni,tvoje

slatke reci cujem-MOLIM...HALO...Spustas slusalicu i sigurno mislis-ONAJ

DOSADNI OPET,NEMA PRECA POSLA-A mozda i znas,osecas da vise ne mogu da

izdrzim ovu prazninu,da me boli tvoj odlazak...TREBAS MI...Trebas mi

toliko da sam sebi ne smem to da priznam .Molim se u sebe da te

sretnem na ulici,da mi se osmehnes onim tvojim anjeoskim licem.Molim te

vrati se u moj zivot,trebaju mi tvoje utesne reci i tvoja ljubav.POSLE

TEBE KAO I DA NE POSTOJIM-POSLE TEBE JA NEMAM KOGA DA VOLIM.Ostavila si

me sticice te kazna.Drhtavim glasom pisem ti ovu poruku i samo jedno

znam-DA TI VISE NISI MOJA--!!

Ljubav je kao droga-prwo prija,a onda ubija...

.voljeti a ne biti voljen, je isto sto i odazivati se a,a da te niko ne zove...

Sustina nije pronaci savrsenu osobu, vec voleti nesavrsenu osobu savrseno.

Prava ljubav nema srecan zavrsetak, ONA JEDNOSTAVNO NIKADA NE PRESTAJE!

Skrenem katkad slucajno il' ne
u onaj sokak kojim svadbe prolaze
do tog ugla brojim korake
a od tog ugla dalje brojim poraze

Obicno s jeseni i kad je oblacno
odbjegla sjenka mi se vrati konacno
uzalud mijenjam adrese
sam crni vrag mi je donese tu

I vjesto smislim nesto utjesno
u tom sam dobar, kazu, to najbolje znam
trudim se, ne uvijek uspjesno
tragove svoje da sam sebi zavaram

Obicno nocu kad je vjetrovito
samoca napusti svoje korito
ta mutna rijeka poplavi poljane sjecanja u glavi svud

Ref.
I naprosto se tuga desi
jer naprosto si tu gdje jesi
i naprosto je trista cuda
predrasuda sad izmedju nas

Kad ljubav umre jedan zali
kad ljubav umre jednom fali
i bome nije lako
kad naidje sokakom kojim svadbe prolaze

Ponekad jos osjetim tvoj dah
kao nekad kad se okrenes u snu
kao lahor dirne me na mah
kad smo i casa i ja prilicno pri dnu

Obicno uvijek i slicnim danima
proslost se navali kao planina
na tom cu vrhu da sazrem
jer samo s njega nekad nazrem nas...

I naprosto...

Pakao il raj
pocetak il kraj
sreca il tuga
bol il ljubav
dan ili noc
sunce sto me greje
ili snegovi
sto me hlade
zora koja me budi
ili tama koja me
sakriva
Slatki nemir
ili gorak pelin
Slatka stvarnost
ili ruzni snovi...
Ko si ti moj mali decace?
Moja sreca
ili moja tuga...
Moja ljubav il....

Prava ljubav traje ceo život

Prava ljubav može da traje tokom čitavog života. Mali broj parova i posle 20 godina provedenih zajedno reaguju na partnere sa jednakom strašću, rezultati su najnovijih istraživanja.

Ispitujući mozgove "novozaljubljenih" i ljudi koji su u vezi 20 i više godina, američki naučnici došli su do zaključka, da prava ljubav može da traje čitavog života.

Uz pomoć skenera mozga, istraživači njujorškog univirziteta "Stouni bruk" otkrili su da mali broj parova i posle nekoliko godina veze reaguje na partnere sa jednakom strašću, kakva se kod većine ljudi beleži samo tokom prvih meseci romanse.

Istraživači su skenirali mozgove parova koji su u vezi 20 i više godina i uporedili njihove rezultate sa rezultatima "novozaljubljenih".

Oko 10 odsto "zrelih parova" imalo je hemijsku reakciju kada im je pokazana slika osoba sa kojima su u vezi, kao i oni čija je veza bila na početku.

Ranija istraživanja su sugerisala da prvobitna romantična ljubav bledi posle 15 meseci, a da je posle 10 godina više uopšte nema.

"Međutim, novi rezultati su u suprotnosti sa tradicionalnim pogledom na romantiku - da ona drastično opada posle prve dekade - ali smo mi uvereni da su oni ispravni", izavio je Artur Aron, psiholog sa "Stouni bruka".

Najvaznije je da pravu ljubav izgovoris cutanjem, osetis osmehom, pokazes pogledom, dotaknes srcem jer...jedino tako ces znati da ljubav nije samo "VOLIM TE"