Ovo sam ja

First topic message reminder :

Mnogo je toga bilo, što sećanja, više i ne dotiče....Trudim se, da poglede unazad zaustavim, i krenem. Znam kuda i kako..
.Kažu, da postoje stvari koje te mogu taći do dna, da izmame najtananije pretince naše duše...
Iskažem li to rečju, neće vas dirnuti kao što mene jeste...
Možda je to bio moj najtananiji pretinac duše, moj sopstveni pakao, koji je naterao sve u meni da padne, ustane i bori se..Ne dožive svi na isti način trenutke, koji vas sapletu tako jako, u zivotu, da se prosto nađete u nedoumici da li živite ili ne. Ali, svakako je istina da nas natera da doista, iskreno, duboko i sami sa sobom porazmislimo o svom daljem bivstvovanju...
Godine udaljenosti dele sve te stvari od mene. I sada, mogu da ih sagledam možda , baš onako kako su i trebale biti. Ne govori iz mene pesimizam i razočarenje, mislim da nikada i nije, ali svaka greška na svetu ima i svoju drugu stranu, onu poučnu – pozitivnu...

VERUJEM, ŽELIM I ZNAM!

VEŠTO SE PROVLAČIŠ
KROZ MOJE MISLI,
VUČEŠ KA SEBI
SVE KORAKE MOJE,
MILO I BLAGO,
TVOJ POGLED PLOVI
KROZ MOJE SRCE,
OBUZME ME SVU,
KAO DA STVARNOSTI
DADE,
MAGIJE TRUN.

M:P: Vedrana

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

Kezele

"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje...
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci..."

Djordje Balasevic-Tri posleratna druga

Kada pođeš,
sve dobije drugačije boje..
Zaboravi me svetlost,
i večernji sat,
ne postojim,
senka mi je brat,
tada,
kada odeš ti...

Zaškripuće vetar,
mojom dušom,
sunce zakloni
oblak ljut,
kiše se priliju,
ulicom tela,
tada,
kada odeš ti...

Hranim se sećanjem,
verom u tebe, da trgnućeš
me sa dna,
politi lice jutarnjim rumenilaom
ljubavi svanuća
tada, kada se vratiš ti...

M:P:

Sve ostaje za početkom.
I krajevi silni,
pramenovi zadovoljstava,
želje ugašenih nadanja,
strah...

Pogledom dužine koraka
upoznaješ boje
novih isčekivanja,
pragove likova,
srca osoba...

Požuriš u susret
tek bledim mogučnostima
i kao da znaš skoro sve,
kada kreneš
tim putem novim,
kao da te više ništa
pokolebati može,
krečeš bez osvrta...

Pređem. ponekad,
rukom po svim tim
mojim sećanjima,
kao škrtica
kad blago broji..
pobrišem prašimu
kapljicom čežnje,
dotaknem tek
dijamant koji...
Čujem ih nekad
kako šapuću
pregršt neizgovorenih reči,
prosto kao
huk vetra, raspršte
mirise razne,
tragove prazne,
lepote znane,
goste nezvane.
Zaokupe svetlost
moje sobe,
i taj trenutak teskobe,
crsu mi zdrobe
poslednji plam...

P.M.

Obrisah, upravo
i te neke
prešlih preko usana mi
u neznanju huka
noćnog neba.
Gledam u belo,
treperavo svetlo
gužvam hartiju
i znam :
neću se vratiti.

M.P.

Čuješ li, ponekad
u daljini,
eho treperavog, glasa
Zove li k sebi,
davno istočenom snagom,
pružajući mirisa celosti deo
Postane li prateći zvuk,
uma tvoga,
pa gde god kreneš
ono je tu,
postane li ti drag
kao poslednja zora,
vetar i grad
što prenese leđima tad.
Znaš li,
da razaznaš poruke deo,
pisanog za tebe
sad baš,
u koju smestih, možda
i život ceo,
ljubavi tebi davajuć na dar.

Misliš li da se predaš,
nemoj! uzviknut ću tad.
Prostost je blažena,
kad u njoj ziveti znaš.
Ne postoje prešreke,
uzalud trud,
i plašljiva kob,
svoje si sudbine
jedini rob.
Ti, posegni, al daruj,
celim srcem tim,
pevaj uvek za ljude
a naknade nek nebude,
poslušaj unutarnjim
uhom svojim,
govori im jezikom
čiji poznati deo
raste svakom od nas.
Podigni tada ruke
prazne a srećne,
jer zakon naučih ti
da sudbine svoje jedini
stvaraoc si TI!
M.P.

Neverovatno silan, si ti, Beograde...Uvek si u meni budio vrtloge ushićenja, nelagode, misterije, ali i slobode...
Još, kao dete osećala sam to, i sada osećam... Umeš da poneseš i da spustiš čoveka....valjda te toliko dugo i nisam baš volela, jer si mi davao, neka, ne tako draga sećanja..
Ovako, gledajući te sada očima ovim, sviđaš mi se više nego ranije. I nije to ljubav promenila, nego moj slobodni korak, po tvojoj ispruženoj ruci. Bar smo mi uspeli, Beograde da prevaziđemo prepreku. Uvek ću ti, od sada rado dolaziti, Beograde, Beograde MOJ!

Da li još postoje? Izbrojale godine i čekanja...Tu bih sedela i čekala tebe, ništa mi potrebno ne bi bilo. Ova koliba je dom sreće

U moru bih spavao
u zenice ti ronim

Na plocniku bih cvetao
u hodu ti leje crtam

Na nebu bih se budio
u smehu tvom lezaj spremam

Igrao bih nevidljiv
u srce ti se zatvaram

Tisini bih te oteo
u pesmu te oblacim.


Vasko Popa

Ove su rijeci
Preko ulice
Upucene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Vec zbog svijeta.
Mozda nije trenutak pravi.
Mozda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti rijeci nasilja.
Mozda sam morao
U ovo vrijeme
Sto se osjeta gnusa
Izaci na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih dusa.
Mozda je moja ljudska duznost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lesinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tuznom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proci kroz ovu sumu bez ptica.

Enes Kisevic

Prolecna pesma

Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kako moje srce polagano raste
k'o vidik na lepe, nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo.
I kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako cezne za svim sto bi zivot mogo
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo
tako su velike ceznje mu i nade.

Osecam da dosad sve je bila sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

D.Maksimovic

Takmiče se tako, zime i leta, ko će šta darovati zemlji, iznenaditi ljude, obradovati decu...
A, ja kao da imam osećaj, da se suviše, sporo krećem za njima, kao da u glavi imam sve promene, ali telo nevoljno ih prati, kao da ne treba žuriti, za svim tim..
Stojite i posmatrate...a sve prolazi kraj vas, okrzne vas kad, kad, huk ili pesma vam , ponekad zagluše sluh, vetrovi, prašina i lišće, zagrnu vidik, a vi? Vi se pomerite par koraka, tek da izađete iz tog vrtloga, i opet ste mirni - posmatrate...
Ako vas pitaju, kojim slučajem , šta radite, rečićete da živite, a onda, odnekud misao : " Živim..ili život mene živi?"
E tada nastane zbrka i sve one situacije i kao da polubudan čovek traži, već upola utonulu u san svoju ideju.
E, to je to doba, kada krenete, da sasvim drugačije razmišljate, vidite, shvatate, kao da trčite za biti i suštinom života, jer opasno mogu da pobegnu, ni napola svesni, još, da je ne trebate tražiti, da je nikada niste ni izgubili, niti je ona odlutala, nikuda ona nije niti će, sem u vama, samima biti!
Teško, ko je i ikada naće, kao jureći za svojom senkom, ne znajući, da se utiša i pogleda u sebe...Malo razgrne, paučine zaborava, pipne krila detinstva i dođe do srca, gse se u silnoj svetlosti krije ona, smislena, velika, preedobra, Vaistinska : LJubav!
M.P.

Kada pođeš,
sve dobije drugačije boje..
Zaboravi me svetlost,
i večernji sat,
ne postojim,
senka mi je brat,
tada,
kada odeš ti...

Zaškripuće vetar,
mojom dušom,
sunce zakloni
oblak ljut,
kiše se priliju,
ulicom tela,
tada,
kada odeš ti...

Hranim se sećanjem,
verom u tebe, da trgnućeš
me sa dna,
politi lice jutarnjim rumenilaom
ljubavi svanuća
tada, kada se vratiš ti...

M.P.

Sve ostaje za početkom.
I krajevi silni,
pramenovi zadovoljstava,
želje ugašenih nadanja,
strah...

Pogledom dužine koraka
upoznaješ boje
novih isčekivanja,
pragove likova,
srca osoba...

Požuriš u susret
tek bledim mogučnostima
i kao da znaš skoro sve,
kada kreneš
tim putem novim,
kao da te više ništa
pokolebati može,
krečeš bez osvrta...

Pređem. ponekad,
rukom po svim tim
mojim sećanjima,
kao škrtica
kad blago broji..
pobrišem prašimu
kapljicom čežnje,
dotaknem tek
dijamant koji...
Čujem ih nekad
kako šapuću
pregršt neizgovorenih reči,
prosto kao
huk vetra, raspršte
mirise razne,
tragove prazne,
lepote znane,
goste nezvane.
Zaokupe svetlost
moje sobe,
i taj trenutak teskobe,
crsu mi zdrobe
poslednji plam...

Obrisah, upravo
i te neke
prešlih preko usana mi
u neznanju huka
noćnog neba.
Gledam u belo,
treperavo svetlo
gužvam hartiju
i znam :
neću se vratiti.

M. P.

Dodirujem te vrhovima prstiju, klizim niz tvoju rukr, prosto kao da želim uveriti svaki deo sebe, da si tu...
Gledaš me.. dubine tvojih očiju osvetljene iskrama, kao nebo vatrometom upijaju me celu...Ni šum ne čuh kad iz sebe istočih tebe, kada u sebe ti natočih mene.
Naša je ljubav , kao radostan dečiji, glasni smeh, najlepši poljubac Sunca plodnoj zemlji, kao bela haljina, mladenačka...

"Na putu ka istini čovek može da napravi samo dvije greške. Da ne prodje cijelim putem, ili - da ni ne krene." Buda

Takmiče se tako, zime i leta, ko će šta darovati zemlji, iznenaditi ljude, obradovati decu...
A, ja kao da imam osećaj, da se suviše, sporo krećem za njima, kao da u glavi imam sve promene, ali telo nevoljno ih prati, kao da ne treba žuriti, za svim tim..
Stojite i posmatrate...a sve prolazi kraj vas, okrzne vas kad, kad, huk ili pesma vam , ponekad zagluše sluh, vetrovi, prašina i lišće, zagrnu vidik, a vi? Vi se pomerite par koraka, tek da izađete iz tog vrtloga, i opet ste mirni - posmatrate...
Ako vas pitaju, kojim slučajem , šta radite, rečićete da živite, a onda, odnekud misao : " Živim..ili život mene živi?"
E tada nastane zbrka i sve one situacije i kao da polubudan čovek traži, već upola utonulu u san svoju ideju.
E, to je to doba, kada krenete, da sasvim drugačije razmišljate, vidite, shvatate, kao da trčite za biti i suštinom života, jer opasno mogu da pobegnu, ni napola svesni, još, da je ne trebate tražiti, da je nikada niste ni izgubili, niti je ona odlutala, nikuda ona nije niti će, sem u vama, samima biti!
Teško, koje ikada i nađe, kao jureći za svojom senkom, ne znajući, da se utiša i pogleda u sebe...Malo razgrne, paučine zaborava, pipne krila detinstva i dođe do srca, gse se u silnoj svetlosti krije ona, smislena, velika, preedobra, Vaistinska : LJubav!
M.P.

Reč

Par stihova,
zgužvane reči,
pogled što češlja vrhove cipela,
ruka što lomi onu drugu,
uzdah,
toplota u glavi,
brzi hod u grudima
a tada, izlete to dugo čuvano, sto puta umivano,
oblačeno u latice
Božanskoga cveća,
to meko, a glasno,
strahom i strašću izgovoreno
drhtajem ljubavnoga glasa :
"Volim te"

M.P.

I kada zaćutis

Naglom mislju

Savladan,

Pred bijegom

Ti znas

Da sam

Nepovratno tvoja.

U moru bih spavao
u zenice ti ronim

Na plocniku bih cvetao
u hodu ti leje crtam

Na nebu bih se budio
u smehu tvom lezaj spremam

Igrao bih nevidljiv
u srce ti se zatvaram

Tisini bih te oteo
u pesmu te oblacim.


Vasko Popa

Mislim da je dosta bilo te proekcije, ali ne mogu da mu dokažem, jer on u to veruje...LJUdi veruju samo u svoje rasuđivanje...
Neka. prolazi, pa će i uviđanje, valjda i doći

1.

Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.

Mozda to znači postići
ono što ne može svako:

da život ne bira nas,
već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi:
tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oči lišća
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,
zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlashica.

11.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

Mika Antić