Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

"Ne znam kako to tačno opisati, ali meni naš seksualni čin liči na ceremonijalno pijenje čaja u Kini, recimo, ili na crkveni obred venčanja. Oboje smo tako obzirni i pažljivi da ne prekoračimo stroga pravila koja su, na neki način, vežnija od igre za koju pravila su okvir. Čim smo gotovi, mi odmah se oblačimo, osećajući se više lagodno posle u odelu i razgovoru. Smeh koji nas združi na Oplencu, bliskost koju osetimo u razgovoru, u prevođenju, mnogo je veća, intimnija, nego ona u krevetu."

....Tako to ide: najpre nekome oprostis nesto, a onda oprostis sebi sto si mu oprostio. Kao vakcina: primis najpre malu dozu, vrlo malu, koliko moze tvoj organizam da podnese i odjednom postajes imun i na ono najgore. I ne primetis kada si postao drugi covek, kako te se neki virusi ne doticu, kako je neki deo tebe, nezan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeris granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vracas nazad, jer ces sam sebi da izgledas kao budala, sto nije nimalo prijatno.....

.."Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja. Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...

Лице му је било тужно и строго због судбине која га је притискала, а ипак, у дубинама његовог срца вечно је боравила нада од које би весеље покадкад истекло попут извора из стене.

,, Strah koji se rađa 'iz vedra neba' ... Jedini, i, uostalom, najtamniji. On je dvosmislen poput tamnog pupoljenja – i stvara suludu i tužnu muziku flauta. U tihim hotelskim sobama ili na tesnim ulicama starog grada ona raste i proverava našu iskorenjenost. Onda osećaš potrebu da se izgubiš u srednjovekovnim sonetima i dubokim posteljama, da obnoviš zaboravljene tuge.
Strah nije 'psihološki' i ne pripada, osim u poslednjem redu, takozvanoj duši. U njemu odjekuju muke individuacije, davna borba haosa sa oblikom. Ne mogu zaboraviti trenutke u kojima je materija odolevala Bogu ...“

Kad uvide da su ostavljene, izvjesne žene otimaju svoga DRAGANA iz naručja suparnice koju ubijaju i bježe u svijet, na gubilište ili u grob. To je, bez sumnje, lijepo; pobuda ovakvog zločina je uzvišena strast koja uliva poštovanje ljudskoj pravdi.
Druge žene obaraju glave i tuže u samoći, predaju se sudbini, plaču i praštaju, mole se Bogu i sjećaju se do poslednjeg daha. To je prava ljubav, ljubav anđeoska, ponosita ljubav koja živi od svoje tuge i umire od nje.

Imao je Gavrilo četvoricu sinova: Slobodana, Ratka, Peru i Milorada, mog dedu. Naočiti ljudi. Trojica starijih poženjeni, Ratko i Pera sa po dvoje dece, tek promilele, a Mika, najmladji, jedva momak. Kad ih je zatekla vojna četrdeset prve Ratko je radio kao bolničar, poznat u selima podno Jastrepca kao osobito vešt sa prelomima, vedre naravi, večito nasmejan. Zimi vazda u bundi, na čezama, jurca od sela do sela, nekom pomogne, sa drugim se razgovara, da prodje vreme. Pera je otišao kao dobrovoljac u četnike, u jedinicu majora Keserovića. Stajala mu uniforma kao salivena. Stasit, visoka čela, najlepši od sviju, dubokog strogog pogleda, ponosit. Mika je pošao za partizanima. Svakoj vojsci dao je Gaša po jednog sina. Danak platio, pa mu Ratka nisu dirali, a ni Slobu, zbog slabog zdravlja. U kući ostala još baba Kana, tri snahe i četvoro unučadi. Prolazili meseci i godine, a od Pere i Mike tek po neki glas: jednog videli pod Ozrenom, drugi onomad pregazio Drinu…

Oktobra četrdeset četvrte, kad se Pera krišom vratio u sada već oslobodjen atar, doneo je vest da je njegov mezimac sa partizanima negde na Sremskom Frontu. Baba Kana ga je potom sakrila u ajat, da tu čeka pravi kraj rata i brata oslobodioca. Jednog jutra u dvorište je ušao Slavomir, poverenik za selo. -‘Ajde, Pero, sine, ljubi te majka, predaj se. Svi znaju da ništa nisi zgrešio, narodni je to sud, evo Slava će za tebe da garantuje, nema dlaka s glave da ti fali. Nek te saslušaju pa lepo nazad kući, da živimo k’o ljudi, nemaš ti od koga da se kriješ – molila je Kana. Pera je otišao sa Slavomirom. Istog dana streljan je na Slobodištu. Partizanski preki sud je ukinut sutradan, a Perino stratište negde je izmedju kamenih ptica. Streljanja četrdeset četvrte, istorija veli, na tom mestu nije bilo. Baba kanu udarila kap i nije se nikada više ni pomakla ni progovorila. Dvadeset dugih godina.

*Ratka su jednog proleća, ne sećam se kog, na putu do susednog sela gde je pošao da nekom namesti nogu, pod trešnjom na Lomničkoj Kosi greškom streljali partizani, zamenivši ga sa nekim Ratkom, četnikom, šurakom nekog Marka, partizana, koga su pošli da likvidiraju. Gaša ga je zamotao u čaršav, stavio na čeze i doneo kući. I onda leg’o i umro.
*Mika je došao kao heroj s fronta, čim stigao kući osedeo, sahranio oca, oženio se, zbrinuo majku, snahe, decu. I bdeo nad svojima do kraja života. Za jednog čoveka dosta.

“Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.”

Pisana rec me je naucila da slusam ljudski glas,
kao sto me je uzvisenost nepomicnih stavova kipa naucila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv,
zivot mi je protumacio knjige.
Ali sve one lazu, cak i one najiskrenije, navestije,
i u nedostatku reci i recenica kojima bi zivot obuhvatile, daju plitku i siromasnu predstavu o njemu; druge,
kao Lukanove, otezavaju tu predstavu i opterecuju je svecanim tonom koji on nema.
Drugi, naprotiv, kao Petronije, olaksavaju zivot,
prave od njega suplju i skakutavu loptu, koju je lako uhvatiti i hitnuti u svet bez tezine.
Pesnici nas prenose u svet, prostraniji ili lepsi, vatreniji ili smireniji od onog koji nam je dat,
te samim tim drugaciji i, u stvari, nemoguc za zivot.
Filozofi, da bi stvarnost mogli da proucavaju cistu,
podvrgavaju je priblizno onim promenama koje na telima proizvode vatra ili tucak:
nista ne moze da ostane, reklo bi se, od bica ili stvari kakve smo ih upoznali u tim kristalima ili u tom pepelu.
Istoricari nam predlazu proslost u suvise potpunim sistemima, nizovima uzroka i posledica,
suvise tacnim i suvise jasnim da bi bili potpuno istiniti; oni doteruju tu poslusnu mrtvu materiju,
znam da ce cak i Plutarhu uvek izmaci pravi Aleksandar. Pripovedaci, autori milezijskih prica,
kao kasapi samo vesaju po tezgi male komade mesa koje jedino muhe cene.
Vrlo tesko bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne moze cela u njih da stane.'

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.
Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge.
Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.
I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.
Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.
Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.
-Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:
Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.
Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.
Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.
Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.
Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.
Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.
’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.

...Sebastijan je tražio reči za ono što je hteo da joj kaže. Pažljivo je tražio u samome sebi, proveravajući ono svoje duboko, skriveno mesto koje je bilo ledeno toliko dugo vremena.
Leda više nije bilo, shvatio je, ali još uvek se plašio da još bliže priđe tome mestu. To je bilo kao da viri kroz maglu izvan kočije. Nije bio siguran šta ga čeka ispod. Zbog straha da tamo gde je bila hladnoća neće pronaći baš ništa, Sebastijan je oklevao...
...
...Posle svega, mogao je bez straha da pogleda u ono mračno mesto u sebi koje je nekada bilo tako ledeno hladno... Ljubav je ispunila ono što je tako dugo pokrivaoo led.

More će ti govoriti o beskrajnosti, nebo o čistoti, a mračni čempresi o tuzi. A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ,, Moja ljubav ima u sebi vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer, zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.''
Zvezde će ti govoriti o večnosti, a zore o svetlosti. A ti ćeš odgovoriti i zvezdama i zorama: ,, Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jar vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.''
Večernji sutoni govoriće ti o smrti, a tišine o zaboravu, a ti ćeš odgovoriti i sutonima i tišinama: ,, Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je ljubav koja je, kao i smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovekove sreće ili nesreće''.

Vremenom ces navici na rastajanje.Naucices da se secas.A secanje je isto kao i susret.I pomalo ces navici da volis mnoga bica u uspomeni.Kao sto deo sebe dajes prijateljima,tako ce i oni tebi davati najbolje od sebe.Na kraju ces videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ces morati da das sve ida te ne boli.Naucices da sanjas.Da lecis dodirom.Da zadajes mali,da bi ublazila veliki bol`
`Vrlina je postupati u skladu sa sobom.Biti zadovoljan sada.Ne u ime buducnosti i od secanja na proslost,nego zbog ovog trenutka.Vrlina je biti potpuno ziv.
`Ljubav se stice polako-od jednog po jednog coveka.Jedan i jedan covek nikada nisu dva,a samo ponekad su par...`
`Ne mozes dati sebe,ako mogu da te zamene necim drugim

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, - jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:
- U kom zivotu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

"Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego neuvredjeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo."

"Не знам ни сама. Можда сам тражила изговор. Када је прошао занос првог односа, пожелела сам поново мушкарца у себи. Хтела сам да изнова осетим ватру, сласт, узбуђење, ослобађање. Другарице ми нису веровале да сам све то осетила код првог пута. Говорила сам себи да ми једино ти, о коме буквално ништа нисам знала чак ниси нашао за потребно да ми име кажеш, да ми једино ти можеш пружити све што жена - а прво подавање, за мене је било мистерија, постала сам жена, наједном, олако, без шока - све што, рекох, жена хоће, што јој припада дао си ми првог пута. Када сам то схватила, почела сам да те тражим. То је цела прича. Можеш да верујеш, али не мораш ако код тебе рађа осећај кривице. Нема потребе, наравно, да се гризеш: мислим да је то чекало у мени. То је, сигурно, део мог бића, мог карактера. Да ниси ти наишао, неко други би сигурно. И кад одеш наставићу да те тражим. Али, ништа не умишљај: потпуно сам свесна да не тражим тебе већ нешто што никада нисам изгубила. Тражим оно што нисам имала. Знам да тражено никада нећу наћи и то ме, схвати, радује. Никада се нећу везати за једног мушкарца, не желим да се навикавам на исте покрете, исте фразе, пољупце. Нећу навике, нећу обавезе. Знам да моје појављивање у хотелским собама изазива шок, многи, који за себе мисле и говоре да су мушкарчине, потпуно се блокирају. Једноставно се одузму. Не могу ни да пишају, камоли да учине нешто више. Можда се тако и светим, мада, у ствари, не тражим ништа сувише, ништа посебно: мало шеве и заборава. Тебе се сећам зато што си био први, упамтила сам ти лице када си угледао ујед, али сада, када смо се опет срели, стаћеш у бескрајни низ оних којима сам се давала узимајући их и полако ћеш почети да бледиш, да чилиш из сећања."

-Roditi se siromah, stvar je najobicnija na svetu; roditi se siromah, pa se obogatiti, stvar je koliko zeljena toliko i retka; ali roditi se siromah pa se obogatiti i usred toga nemerenoga blaga ne zaboraviti dobrocinstvo, ovu najlepsu ljudsku vrlinu, to je najvisi stupanj srece do kog se smrtynik uzvisiti moze.
To je postigao porecki trgovac Misa Anastasijevic.
- Doduse, nada podriva sumnju, tanji crne misli i obnavlja stare price o Veljkovom junastvu o kome su i ruske novine pisale, samo tada su i Rusi bili tamo. A sad? Samo treba da zadrzimo nebrojenu silu, a Veljko nema sta da stedi, kantaska djulad poceo da topi, i srkvena kandila u djulad za topove pretvara, lije; i sitan metalni novac stavlja u cevi topova i kumbara, a vojska se trosi, smanjuje, gine u sancevima, tri su porecka momka poginula, eno im svezi venci na vratima kuca i crni barjaci se viju.
U letnje predvecerje dojurio konjanik, a konj pod njim sav u peni. Sjahao je u trku, kajase od uzde bacio u ruke strazaru i, bled, utrcao kod vojvode Jove, nije morao uplasenim ljudima nista da kaze. A JOva je, ocekujuci takvog jahaca, imao snage samo da zapita : ''Zar?!''
''Jeste, vojvodo! Juce na sancu, od topovskog djuleta.
Sunce se skrivalo iza Krsa, a senka planine legla po ostrvu i reci do matice. Vojvoda odluci da veceras ne objavljuje narodu nista. I pored mrtvog Veljka, Turci ce se namuciti dok osvoje Negotin.

" Verujem ,da je život poput reke i da većina ljudi uskače u tu reku ,nikad zaista ne odlučivši gde žele završiti.
I tako,za vrlo kratko vreme oni bivaju uhvaćeni u struji ; struji dogadjaja,struji strahova,struji izazova.
Kada stignu do mesta gde se reka račva,oni ne odlučuju svesno kamo žele poći ili koji im smer odgovara.Oni jednostavno idu,kamo ih voda nosi...
Postoji deo gomile ljudi koju usmeravaju dogadjaji umesto njihovih vlastitih vrednosti.
Zbog toga osecaju ,da nemaju kontrolu.Ostaju u tom nesvesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbesnele vode. Tada otkrivaju,da se nalaze
dva metra od slapova NIAGARE u čamcu bez vesla. U tom trenutku kažu:""Oh , k vragu..""
A tada je već-kasno.Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalni pad.
Ponekad je pad telesni . Ponekad je rec o financijskom padu.
Velika je verovatnost ,da je ono,što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti i izbegnuto boljom odlukom-uzvodno!

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

-Nista ziv covek ne moze izgubiti sto mu jedno prolece ne bi moglo povratiti,
niti moze biti covek trajno nesrecan
dok Bog daje da se dusa leci zaboravom i zemlja obnavlja prolecem.

-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Iz Malog Princa.............
Ovaj mali sanjar uvek dotakne moje srce.....cesto mu se vracam...ta knjiga je jedna od onih bez kojih ne mogu...Uvek mu se vracam i kada sam tuzna i kada nisam....Kako bi svet bio predivno mesto, kada bi svi pronasli Malog Princa u sebi...Kada bi gledali srcem, kada bi sanjali, kada bi ziveli svoje snove....Kada bi negovali svoje Ruze, svoja prijateljstva, svoje ljubavi...jer Ruza je ljubav, Ruza je prijateljstvo, Ruza je decija nevinost, nista skupo, nista materijalno a opet najvece blago..

"Ljudsko srce glasno vapi za pomoc, dusa nas preklinje da je oslobodimo, no mi na pozive ne hajemo, jer ih ne cujemo i ne razumijemo. Onoga koji ih cuje smatramo ludim i bjezimo pred njim."

"Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nesto slicno nisu nikada doziveli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju zivot na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa cak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zasto. Jedni sami sebe unistavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne zeli ni da zna za njih. Drugi se opet unistavaju zato sto ne mogu da odole uzivanju u jelu ili picu. Neki veruju da bi mogli biti srecni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj zivot provedu putujuci svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu mocni. Jednom recju, ima onoliko razlicitih strasti, koliko i razlicitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, uzagrenih ociju i razbarusene kose, i chitao, citao zaboravljajuci svet oko sebe, ne primecujuci glad ili hladnocu, ko nikada nije citao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivaca, zato sto su otac, ili majka ili neka brizna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazlozenje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krisom, prolio gorke suze zato sto se zavrsila neka divna prica ili zato sto se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednicki preziveo toliko mnogo pustolovina i bez cijeg bi drustva, kako se cinilo, zivot bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada nece moci da shvati ono sto je Bastijan tada ucinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenicno bivalo hladno i vruce. Upravo to je bilo ono o cemu je cesto sanjao i sto je, opsednut strascu, prizeljkivao: prica, koja se nikada ne zavrsava..."

"Cekali smo sve ove godine da pronademo nekoga ko ce nas prihvatiti onakve kakvi jesmo, nekoga s carobnjakovom snagom da otopi stijenu u suncanu zraku. ko ce nam moci donjeti srecu unatoc iskusenjima, ko se moze suociti s nasim zmajevima u noci, ko nas moћe promjeniti u bice kakvo smo odabrali biti. Upravo jucer, otkrio sam da je taj magicni netko lice u ogledalu. To smo mi i nase vlastitom rukom napravljene maske."

"Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu, a ne kao deo. Neka se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni. Nije ono čovek što se može smestiti u jedan grob, no ono što se ne može smestiti ni u vasionu. Traži se bolji kvalitet šljiva, bolji kvalitet jabuke, bolje seme pšenice - no iznad svega i pre svega treba težiti za boljim kvalitetom ljudi. Može čovek biti veliki kao veštak, državnik, vojskovađa, no niko među ljudima nije veći od čoveka velikog u veri, nadi i ljubavi”,