Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

''Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od koga žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l' su to oglasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kada ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: 'O, vidi Kant!' ili 'Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbuna ' , ili 'Dobre sise!'. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja baš ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike.''
Korogi samo klimne glavom. Pa nastavlja da govori: Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u nekakav ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu da povremeno iz fioke izvadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem.''

Zivot je poput priče,nije važno koliko je dug, već koliko je dobar...

Tačnost je vrlina onih koji se dosadjuju.

...pogoditi cilj iz dosade, to su mogli samo ,-Atinjani ...
Dosada je majka svega ali danas pretezno nevaljalosti i zastranosti ...samo u pitanju je , sta je to Nevaljalo i Nastrano ...zasad ili za-uvijek???

"Mladost je radost života, radost je večna mladost duha"

"Bez emotivne dubine nema lepote"

"Ponekad, kad je zaslepljen čistom ljubavlju, čovek možda najjasnije vidi"

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujuci svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.....

" Kada dve osobe žive zajedno, popuštanje, na izgled obostrano, uvek je zasluga jedne osobe. "

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.

Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer su zasluzene, kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao b__ da cemo se probuditi, jecajuci.

Mogao bih da ti objasnim sta znaci tvoj cup ali razmisli
da li ti se to isplati. Cim ti kazem sta je, cup ce za tebe i za
druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer ma koliko vredeo
ne moze vredeti vise no sve, a cim kazem sta je on vise nece
biti sve ostalo sto nije, a sto sada jeste.
...

Steta bi bila da sam ti rekao cemu sluzi, pa ga razbio.
Ovako, posto ne znas njegovu namenu stete nema, jer ce ti sluziti
i dalje kao da nije razbijen.


Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad
se udala u susedno selo i prvi put morala ustati rano, ugledala
slanu na poljima i rekla : ovo u nasem selu nema |

Nije u pravu onaj ko zna istinu, nego onaj ko je za svoju laz uveren
da je istina.

Treba se samo navici na sebe. Posle je sve lako.

Ko zna koliko ima, nije bogat.

Izrazi svoj bol rečju.
Bol koji ne progovori
guši srce dok ne pukne.

Pustiti um da se igra najbolji je način za rešavanje teškoća.

Dodirujem ti usta,prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke,kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne,svaki put stvaram usta koja pozelim,usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu,usta izabrana od svih mogucihsuverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim,podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledas me,gledas me izbliza,sve blize me gledas,zatim se igramo kiklopa,gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece,priblizavaju se i pretapaju,kiklopi se gledaju i zbunjeno disu a usta se srecu,bore se u toplom,grickaju se usnama,jedva prislanjaju jezik o zube,igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu,lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su namusta puna cveca ili riba,zivih pokreta,tamnih miomirisa.Ako se ujedamo,ta bol je slatka,ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha,ta trenutna smrt je lepa.I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca,i ja osecam kako pored mene treperis kao mesec na vodi.

Nalog tvog zivota nije da se mora.Jer se ne mora nista.Nema prinude.Ali shvati da ovo ovde nikada vise neces moci da ucinis.Sto ne ucinis ovde,danas,sada,to neces nikada moci da ucinis.Sto se plasis da ucinis,sada,to si zauvek izgubio.
Nikad ovako lepo,ovako veliko,kao sada,danas,ovde,nece vise nista biti............
Zasto nisi postao onaj koji nocu jesi?Onaj koji samo nocu sme da misli?Smes i znas,mislis svoju pravu sudbinu,
umes da letis.Odvaznost snova.

U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje “sveta”, kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.
Ne može se biti u palanačkom duhu
a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje kaja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornst i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nadstavljen svemu individualnom.Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha.
Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.U složenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti. Složenost je uvek kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred...Da i ne znamo za lekciju istorije (i sociologije) koja nam poručuje da je palanka čardak ni na nebu ni na zemlji, ni selo ni grad, mi bismo njenu genetsku vezu sa plemenskim selom osetili već po ovoj njenoj naglašenoj vernosti jednoobraznom, uopštavajućem stilu kao čistom poricanju svake pojedi-
načnosti i, time, kao pokušaju poricanja smrti...
Za duh palanke stil je obrazac koji treba podržati svojim životom, u koji treba bukvalno ugraditi život koji dolazi posle tog obrasca.Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i
javnosti svega. Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih.
Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena...
Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, čime se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo.
Time što je nosilac jedne osobine ili mane, - u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), - on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.
Pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnog života kao “donjih” sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja snagom koja ide do čiste svireposti.

"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parceta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu. Neko vreme, nova osecanja stalno su se stvarala. Zelja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lancanu reakciju, stvarajuci osecanje ozlojedenosti sa jedne, i otudenje i usamljenost sa druge strane. Moguce da je izvesno vrckanje bokovima oznacilo radanje ekstaze; munja je izazvala prvi osecaj straha. Suprotno logici, osecaj iznenadenja nije odmah rodjen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguce da je najstariji osecaj na svetu - osecaj ganutosti. Kada su jednom poceli da osecaju, ljudi su zeleli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osecanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: vecno razocaranje u zivot kao takav, olakšanje zbog neocekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Cak i sada, sva moguca osecanja još ne postoje. "

"Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. "

"...dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da dokučim, podudaraju baš na ustima što se smeše ispod ovih koja ti moja ruka crta...''

Postojalo je nesto u aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da Bog mora Posejdon, koji je ziveo nedaleko od ostrva Faros, salje svoj bozanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je vec bio raspolozen, slao i najrazlicitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dodju do daha. zudeci za blagim etrom proleca, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlazne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prasinu, a ponekad bi ostri vetrovi africke pustinje vratili dah morskog Boga u njegovu mokru postojbinu. ALi ovog jutra, prolecno raspolozen, Bog je blago sumorio ka ovom dragulju na moru, igrajuci se duz svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blag miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daskom limuna, kamfora i jasmin.

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

-Zbogom – reče Lola. – Čujem točkove kako dolaze, uskoro će me prvi put zgaziti...
-Voliš me?
-Ne.
-Pitam te još jednom – voliš li me?
-Ne volim.
-Ne voliš?
-Ne.
-Zašto, bre?
-Zato.
-Nimalo?
-Nimalo.
-Što si takva?
-Ne volim te.
-Što te ja volim?
-Kad si lud, pa voli!
-Volim te mnogo.
-Šta ti mogu!
-Možeš bar malo.
-Ne mogu.
-Nisi ni probala.
-Jesam.
-Voliš onoga...
-Ne volim ni njega.
-Voli mene.
-Odsad neću više nikoga voleti.
-Ni kao kolosek me ne voliš?
-Hoćeš da kažeš kako fenjer ume da voli?
-Unutra je moje srce.
-Moje je u čeliku koloseka.
-Pitaj ga.
-Pitaj ga ti...
-Voliš li me?...
-Ne!

Tako smo se svađali sve do 1981. godine. Tada je izvađen kolosek sa Lolinim rukama i nogama. Bacili su ga u šumu, a u šumu je došao vajar, uzeo njene ruke i noge od plemenitog metala, dodao usne i grudi, usred planine zablistao je spomenik palim borcima preko reke Morave. Tako je Lola nastavila da živi.
Ja sam naučio kao riba da plivam iznad vode. Večeras idem da tražim reku Moravu, da nađem Lolu i da je pitam da li me voli.
Što veća ljubav, to veća krila. Mislim se ja u sebi. Dok letim iznad vode, malo mi smeta što tačno ne znam da li su nas ubili onda kod četvrtog koloseka, ili malo kasnije, ili tek juče, ili će to biti sutra.

"Deco, u toku poslednje dve godine vi ste se, savlađajući neizmerne teškoće, junački borili sa Turcima, sa Bugarima i sa Albancima. Kiteći besprimernom slavom sebe i svoje oružje, vi ste pobedili neprijatelja. A sada, opet, četiri je meseca već od kako se borite sa novim, silnijim i bolje spremljenim neprijateljem, čija snaga nadmaša našu nekoliko puta.
Junaci, vi ste se umorili, vi ste malaksali, podnoseći nadčovečanske napore u ovoj borbi, vi već želite da se vratite svojim kućama da vidite svoju decu i svoje žene. I oni strahuju za vašu sudbinu i očekuju vas sa suznim očima. Međutim, Otadžbini je potrebna vaša zaštita, vi ste se zakleli Otadžbini i meni da ćete se boriti do poslednje kapi krvi; nu ja vas razumem. Želje vaše i vaših porodica su opravdane. I stoga ja oslobađam od zakletve svakoga onoga, koji hoće da odu kući, - neka mu je Bogom prosto! Idite svojim kućama i dajem vam časnu reč da zbog toga neće nikoga ni glava zaboleti. A ja, vaš stari kralj, zajedno sa svojim sinovima, ostajem ovde da umrem na ovim pozicijama, jer Srbiju neprijatelj može zauzeti samo preko trupa vašeg kralja i njegovih sinova."

- Kad biste vi voleli kao ja – odgovori ona ozbiljno – ne biste me bezmalo izgubili. Ova dvoumljenja usled lazne tananosti i ponosa
nikad vas ne bi tako mucila. Uvidjali biste da su najvece ovozemaljske razlike i oprecnosti polozaja, rodjenja i bogatstva samo
trunka na terazijama u poredjenju sa jedinstvom skladnih misli i osecanja, i istinski zaljubljenih i privrzenih dusa.