Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

A zavoleti sebe istinski, znači ne voleti samo sebe.

Ljubiti znači ljubiti usprkos, a ne zbog nečega.

Srce ima svoje pameti, koja ne poznaje pamet.

Ljubav je vatra, da. Ali nikad ne znate hoće li vam zagrejati srce
ili zapaliti kuću.

Postoje ljudi koji vam izvade srce i postoje ljudi koji ga vrate na
mesto.

Ljubav je slepa i zbog toga joj je tako izoštreno čulo dodira.

Ljubav je igra za dvoje u kojoj oboje mogu pobediti.

Ljubav je poput rata:lako ju je započeti, ali vrlo teško zaustaviti.

Savršena je ljubav ona koja nas čini nesretnima.

Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam. Zrela ljubav kaže:
Trebam te jer te volim.

Moguće je davati bez ljubavi, ali nije moguće voleti bez davanja.

Uvek bismo trebali biti zaljubljeni. To je razlog zbog kojeg treba
ostati neoženjen.

Pravi si genij ljubav ne iskazuje ulaskom u ljubav, već izlaskom iz
nje.

ezik ljubavi nalazi se u očima.

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

" ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

Na cijelom svijetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo, kao što su Židovi. Pomislio bi čovjek da doista nisu Židovi ti koji gospodare u Europi, upravljaju burzama, politikom, moralom jedne države. A što bi bilo da u Rusiji nije tri milijuna Židova nego Rusa, a Židova osamdeset milijuna? Što bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih posve iskorijenili, uništili?

Ako je duša važnija od tijela (jer je po prirodi sposobnija da vodi), i ako sa za tijelo brinu umijeća i vještine kao što su liječništvo i tjelovježba (i njih smatramo znanjima i za neke ljude govorimo da su ih stekli), očigledno je da neka briga i neko umijeće postoji i za dušu i za duševne vrline, i sposobni smo ga steći, jer to možemo i s onim u čemu nam je neznanje veće i što je teže spoznati.

Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne.

Najveća stvar, koju čovjek u ovom svijetu može napraviti, je izvući najviše iz onoga što mu je dano. Samo je to uspjeh, i ništa drugo.

Čovjek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti nad čovjekom koji ih uopće ne zna čitati.

Kad sam imao 14, otac mi je bio tolika neznalica da sam jedva podnosio tog starca u svojoj blizini. Kad sam napunio 21, ostao sam zapanjen koliko starac može naučiti u sedam godina.

Samo su dva tipa ljudi na ovom svijetu – dobri i loši. Dobri bolje spavaju, ali čini se da loši više uživaju u satima kad su budni.

Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.

Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.

Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.

Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.

Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.

Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.

Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.

Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.

Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.

Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.

Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.

Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.

Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.

Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.

Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.

Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.

Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.

Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.

Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.

Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.

Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.

Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.

Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.

Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.

Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.

Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.

Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.

"Moja je vera, koja me spasava od ateizma, sledeća: Bog otkriva samoga sebe svetu. On otkriva sebe u prorocima, u Sinu, u Duhu, u duhovnoj visini čovekovoj. Ali Bog ne upravlja, ne rukovodi ovim svetom koji predstavlja otpadništvo u spoljnu tminu. Otkrovenje Boga svetu u čoveku predstavlja otkrovenje eshatološko, otkrovenje Carstva Božjeg, a ne carstva sveta ovoga. Bog je istina, a svet nije istina. Nepravda, nepravičnost sveta, ne predstavljaju, međutim, negiranje Boga, jer se na Boga ne mogu primeniti naše kategorije sile, vlasti, pa čak ni pravičnosti.

. . .

Ako je Bog-Pantokrator prisutan u svakom zlu i svakoj patnji, u ratu i mučenjima, u kugi i koleri, u Boga se ne može verovati, i ustanak protiv Boga je opravdan. Bog dela u poretku slobode, a ne u poretku objektivirane nužnosti. On deluje duhovno, a ne magično. Bog je Duh. Proviđenje Božje se može shvatiti samo duhovno, a ne naturalistički. Bog prisustvuje ne u imenu Božjem, ne u magičnom delovanju, ne u sili ovoga sveta, već u svakoj istini, lepoti, ljubavi, slobodi, herojskom činu. Za mene je najneprihvatljivije osećanje Boga kao sile, kao svemoći i vlasti. Bog nema nikakvu vlast, On ima mnogo manje vlasti od običnog policajca."